Fantina
Zainteresovan član
- Poruka
- 228
Pa da, i mi smo bili deca (svojih roditelja).
Kako je to izgledalo? Koliko vaša deca zaista liče na vas (koliko se sećate).
Eto, ja sam bila prva, tu su bili mama i tata, baba i deda, stric, a jedno vreme i tetka. I bilo mi je super. Mnogo sam vremena bila napolju sa decom (takva je bila ulica, slepa, bez saobraćaja), baba mi je bila totem (nikada nisam išla u obdanište), mama mi je bila ono što je devojčicama danas Barbika, tata je bio izvor apsolutnih znanja, a deda bezuslovne ljubavi, mladjahni stric nešto kao stariji brat.
A da li su i moje roditelje mučile iste razne dileme kao i mene sada, ne znam, nisu to pokazivali, sve je bilo sasvim prirodno, pitko i lepo.
U početku sam bila bolešljiva, kao i većina dece, ni sami stambeni uslovi nisu bili sjajni, više su to bili neuslovi, ali ipak je sve bilo tako veliko i tako važno i tako bezbedno, uprkos neuslovima sam sa četiri naučila da čitam i pišem i ćirilicu i latinicu, sa sedam sam dobila brata, pošla u školu i startovala sjajno, počela da sviram violinu, da širim krug drugova, školsk eobaveze završavala bez ičije, pomoći u doslovnom smislu...
dakle, psihološko i socijalno polje je bilo bitnije kao stimulans od fizičkog polja u kojem sam rasla.
I čini mi se da zaista moji nisu pravili dramu oko hiljadu stvari oko kojih je pravim sada (doduše, jesu i vremena drugačija).
Moje dete živi u sasvim drugačijem okruženju, samo sa mnom, ide u obdanište, nema na vidiku mogućnosti da se reši stambeno pitanje... ali je isto radoznao, veseo, druželjubiv, aktivan.
Kako je to izgledalo? Koliko vaša deca zaista liče na vas (koliko se sećate).
Eto, ja sam bila prva, tu su bili mama i tata, baba i deda, stric, a jedno vreme i tetka. I bilo mi je super. Mnogo sam vremena bila napolju sa decom (takva je bila ulica, slepa, bez saobraćaja), baba mi je bila totem (nikada nisam išla u obdanište), mama mi je bila ono što je devojčicama danas Barbika, tata je bio izvor apsolutnih znanja, a deda bezuslovne ljubavi, mladjahni stric nešto kao stariji brat.
A da li su i moje roditelje mučile iste razne dileme kao i mene sada, ne znam, nisu to pokazivali, sve je bilo sasvim prirodno, pitko i lepo.
U početku sam bila bolešljiva, kao i većina dece, ni sami stambeni uslovi nisu bili sjajni, više su to bili neuslovi, ali ipak je sve bilo tako veliko i tako važno i tako bezbedno, uprkos neuslovima sam sa četiri naučila da čitam i pišem i ćirilicu i latinicu, sa sedam sam dobila brata, pošla u školu i startovala sjajno, počela da sviram violinu, da širim krug drugova, školsk eobaveze završavala bez ičije, pomoći u doslovnom smislu...
dakle, psihološko i socijalno polje je bilo bitnije kao stimulans od fizičkog polja u kojem sam rasla.
I čini mi se da zaista moji nisu pravili dramu oko hiljadu stvari oko kojih je pravim sada (doduše, jesu i vremena drugačija).
Moje dete živi u sasvim drugačijem okruženju, samo sa mnom, ide u obdanište, nema na vidiku mogućnosti da se reši stambeno pitanje... ali je isto radoznao, veseo, druželjubiv, aktivan.
