More

silazim u tvoj bunar i trazim vodu,
more koje ujedno jeste ibar i lim
jeste.Palog andjela grimiza koji
jeste samo neostvaren covek,malo
vise azuran nego sto bi trebalo,
pihtijast i polusmislen.U mom naporu
je sustina,a ljubav,samo koralna
tijara nasih savrseno uskladjenih
nagona,preko potreban filigran
shizoidne stvarnosti tela.a ko zna.
mozda je i ona more nepoznatog
porekla,neka cudesna voda,kao sadrzaj
mojsijevih predanja,antinomije uma,
sve redom,priroda nevidljivog ili
crne rupe.mozda je i ona pacifik,
tezak za probavu neslanih smrtnika.

ipak moram priznati prisustvo
izvesnog rasizma u tkivu tajne.
da moje seme ne pozna tvoje seme.
da nestane naseg roda sa ovog ili
onog mesta,samo zato sto su poljupci
slepi na postolju sa koga je i flogiston
svih nasih principa.

ali i pored toga reci cu-more ne bi
bilo more da nema neki svoj arshin,
neku ulogu,glavnu,po svoj prilici,
fausta,hamleta,kneza miskina ili
nekog drugog ko ce zauvek ostati
sa druge strane,nedokuciv,skriven,
tajan.mozda otkriven samo toliko
da isprovocira cudjenje.kao podvezica,
na primer,ili cipkasti obred krstenja.
kao fashizam.

rupa

Iz te se rupe izlazi samo kad
satovi se okrenu i listovi
naznace trag za kojim su psi
pratili kletvu Meseca.

Zato sto je raka duboka i zato
sto cula u podne zvone glasnije
nego nebesko zvono nece nas
naci tamo gde smo usnuli
otvarajuci nova polja razumevanja.

Iako je pomeranje tu izvesnije
od svega,a za njim idu i dejstva
na koja nismo racunali,ipak
je to veoma skladna muzika.

Zato sad stap treba pronaci,
i oca,na vrhu stapa,u noci,
sokola,koji se,dok serafimi
budu menjali jastuke,nece
odreci onako lepe muzike.

sa zemlje

Pre setve i pocinka,kada se
otvaraju brazde i sire grudi,
kada se stojeci gleda a zamah
biva sve veci i veci,cutke me
primaju u kolo,rukama me uzimaju.
Iako na krug lici rekao bih
da je vreme.

Tu su devojke u snu,seme iz vatre
one vade.Sa trinaest su godina
sanjale konje.Junose bez sna
dugo gledaju u njih.Boli.Boli krv.
To je ostra i prljava dlaka,
rosavo stablo falusa,ostatak
ljubavi.Sad dunjom vitlam kao
junak sabljom neznosti.Od gibanja
siri se smrad i sire oci.
Jedan satir ne zna
sta je sapunica.

personifikacija meseca

Bio je to samo vazduh koji je
sisao sa prozora kada u kuci nije
bilo nikog sem oca i majke.

Oblik je tu da naznaci prostor
sa koga ce meso mahati pticama,
a telo je samo preduslov milovanja.
Ono se rastvara u mirisu,lagano,
kao sto se glava deteta pomalja
iz majke.Kasnije jurca posvuda
i otvara krug za krugom,uvek
ostajuci kod onog prvog,koji je
zamisljen tako da se ne moze otvoriti.

o stvarnom mesecu

Ima ga na noktima zena,
i u zenici ribljeg oka,ima ga
svuda gde je prostor otvoren
da dise i gde je plavo
i modro kao smrt.

Nije kao sto se prica osvetljen
Suncem,vec je pre tocak sa sopstvenim
Suncem u stomaku,a mozda nije ni
lopta izgubljena u jarku vec
konjski rep,ili ostatak jezgra
koje nas cuva od zla
i priprema za povratak.

More je njegov sat i njegova
ljubav.Zato cesto zalazi
u alge i glumi san
tamo gde sna nema.

magelan

Magelan je to devojcice moja.Zvezdara prisivena na
jelek beskraja,bliza Vlasicima nego plovidbi,
polumesecu nego punom Suncu,sto zbija sale sa
cestitim ljubavnikom pucine.Magelan je to nasih dusa,
strpljiv i tih kao trud mislioca,zanesen i bucan poput
rapsoda na steni.On nije samo na palubi broda,
posvecen napregnutom jedru,vec je daleko,sa nasim
mastanjima,jase na mudrom egejskom vetru,kao na metli,
na hladnom nordijskom plamenu Midgarda,
kosookom i zaobljenom dziniju monsuna,a tek etericna
kobila pustinje,laksa od sablasne senke pljackasa
piramide,slicna pesmi arapske lutnje,malo cimeta i
hasisa nije na odmet i zmaj-dugi sumskog coveka.
Posvuda zaljubljen,kao praoblik u svoje divne
odmetnute slucajeve,nezan je i kao da Boga
ljubi taj nas Magelan.

Tako nesto pomislim i tvoje kretanje,devojcice,kroz
nesto prizemniju nasu zamisljenu kucu i samo jeste
bogosluzenje jedne narocite vrste,mirenje iskljucivih
bozanstava u prostoru predvidjenom za trpezu,dovoljno
visoku,zlatnu i prostranu za svu veselu bracu,od
istoka do sutra,pa i nazad ako se bas hoce,dovoljno
izazovnu i uzvisenu za jednog sestokrilog Magelana,
luckastu i djindjuvastu za nas i nas idealni porod.
Luckastu i djindjuvastu?Pa takve smo prirode.Mirenje
u jednom zabradjenom prostoru velikog stomaka,koji se
u sred ove neobicne gozbe i smeje,i trese,i bruji,
od srece.