Црна Гора - Црвена Хрватска?

Владан

Buduća legenda
Poruka
35.687
Ова тема је пре свега намењена да укаже необавештеним члановима форума на јасну слику о подивљалим Србима који се данас национално декларишу као Црногорци. Надам се да ће серијал текстова под оваквим и сличним темама у потпуности разобличити и дати на увид јавности ко заиста иде за Истином.
Први од текстова из серијала носи наслов "Црна Гора-Црвена Хрватска". Ко је Играч-ина и чије идеје заступа, прочитајте у наредним текстовима.
Пријатно читање желим!

ЦРНА ГОРА – ЦРВЕНА ХРВАТСКА

(Будимир Алексић, Црвено – Црна Гора, о унијаћењу и кроатизацији Црне Горе некад и сад. Омладински интелектуални центар, Никшић)

Пред читаоцима је књига есеја која се дуго очекивала. Наиме, аутор је под критичку лупу поставио актуелну политику (пре свега Мила Ђукановића) да би показао (јавности) куда она води. С обзиром на теме које обрађује књига је, заиста, дошла у право време.
Аутор је есеје који чине књигу објављивао у разним новинама, а сад их је сакупио на једно место и тематски разврстао на три дела. Први део носи наслов “Бајке хрватске историографије” (где анализира и појашњава повампирење усташко- ватиканске политике према Црној Гори и Црногорцима, а то је питање Дукље, “рехабилитације” црногорског усташтва и националној припадности Црногораца које ова политика сматра (црвеним) Хрватима…). Друго поглавље носи наслов “Истина о лажној цркви” (у коме су сабрани текстови аутора о “Црногорској” тзв. “православној цркви”). Трећи део су документи (прилози).

ПРОГРАМ ЦРНОГОРСКИХ СЕПАРАТИСТА

“Доласком “бољоживеће” коалиције на власт у Црној Гори (1998)”, пише Будимир Алексић “Штедимлијина и Дрљевићева визија Црне Горе као “Црвене Хрватске” разрађена је у цјеловиту државну политику. Кључне тачке тога програма су : утемељење “дукљанства” као политичке и националне идеологије; стварање “црногорског језика” и потискивање ћирилићног писма; конституисање “црногорске цркве” и прихватање уније (јединства) са Римском куријом; постепено покатоличавање Црногораца (о чему отворено говоре водећи идеолози црногорског сепаратизма): попдршка великохрватској и великошиптарској идеји и пројекту стварања Велике Хрватске и Велике Албаније”. Даље аутор, у разради својих теза, долази до извора ових идеја, тј. до Римокатоличке цркве и њеног фратра др Доминика Мандића, црногорских усташа С.М. Штедимлије и Секуле Дрљевића, али и савремених идеолога свих идеја из Црне Горе, Јеврема Брковића, Сретена Зековића, Др Данила Радојевића, те Мила Ђукановића. Тако на 20. Страни Алексић пише: “Дакле, више је него очигледно да Јеврем Брковић и Сретен Зековић у својим интервјуима датим хрватским часописима и новинама и у својим честим наступима на хрватској телевизији, директно и на најотворенији начин доказују и потврђују да се њихов политички програм темељи на учењу фра Доминика Мандића, С.М Штедимлије и Секуле Дрљевића, по коме су Црногорци по вјери католици а по националности “Црвени Хрвати илирског поријекла”. Тако Брковић у “Азуру” каже: У коријенима је Дукљана врло утемељена хрватска компонента…. Моји су саплеменици Пипери, били католици до краја 12. столећа, и ја вјерујем да се хрватско име на овим просторима неће никада изгубити”.
Наравно, идеологија “дукљана” за “прелазак” Црногораца на православље оптужује никог другог до Светог Саву (Немањића) тврдећи да је он то учинио “геноцидном “ методом. Из такве логике следи и став да је наш велики светитељ “геноцидни човјек”. Ову лаж је Јеврем Брковић поновио, ни мање ни више, него у “екуменском” ” Гласу Концила који издаје званична “сестринска Црква у Хрвата”. Дакле у овом листу службене Римокатоличке цркве Јеврем Брковић каже: ” Ми смо првобитно били католици. То је познато. Онда нас је Сава Немањић, тај геноцидни Сава Немањић, једноставно поправославио. Најстравичнијим :lol: методама које су икадa у том периоду могле бити замишљене”. У том спектру лажи “дукљани” или ватикански послушници покушали су да слажу јавност како ниједна породица у Црној Гори не слави Св. Саву (Немањића) него св. Саву Освећеног, али и да Његош никада није споменуо Св. Саву (Немањића). Наравно, аутор показује колика је та лаж дајући списак породица у Црној Гори које славе С. Саву (Немањића).

УНИЈА ИЗМЕЂУ АЛБАНИЈЕ, ХРВАТСКЕ И ЦРНЕ ГОРЕ?

Лажи које пласирају службени делови Римокатоличке цркве у сарадњи са својим послушницима “дукљанима” наравно, нису ту ради себе, него ради тачно дефинисаних политичких циљева. Циљ је, дакле, стварање уније између Албаније, Хрватске и Црне Горе. О томе Јеврем Брковић, председник Дукљанске тзв. академије наука и уметности каже: “Ја сјутра на том нашем дивном Јадранском мору, доморју и изморју, видим једну будућу, јадранску, медитеранску унију која ће чинити Албанија, Црна Гора и Хрватска”. Па зар је чудо што иста та Дукљанска тзв. академија наука и уметности и њен председник Јеврем Брковић штампају летак пред изборе у Црној Гори 22. априла 2001. године којим позива грађане да на парламентарним изборима гласају за Ђукановићеву коалицију следећим текстом: ”ГРАЂАНИНЕ, Дукљанска академија наука и уметности (ДАНИ) позива Те да гласаш за “Побједа је Црне Горе – демократска коалиција Мило Ђукановић”, која ће остварити повијесни сан о Црној Гори као саставном дијелу Црвене Хрватске!” Испод текста је карта Црвене Хрватске у чијем се саставу налази сем Црне Горе, Албаније, данашње Велике Хрватске и сва Босна и Херцеговина и делови Србије.

ЦРНОГОРСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ИЛИ ЦЕТИЊСКИ ПУТУЈУЋИ ЦИРКУС

У другом делу књиге аутор говори o лажној цркви, тј. “Црногорској православној цркви”, чије је формирање осмишљено у Ватикану и Загребу, а финансијски помогли и помажу личности исламске вероисповести (Фадил Реџовић), али и Шиптари. Осим финансијске подршке верници исламске вероисповести чине и “вернике” тзв. Црногорске православне цркве. У то се читалац може уверити јер Аутор књиге даје списак људи које воде “вернике” на обреде лажне цркве, који су 99 посто муслимани и Шиптари. Међутим, ко то зна у Немачкој, Америци или Србији, када на ТВ екрану види некакву масу људи. Њихову верску и националну припадност, наравно, нико не спомиње, него се претпоставља да су то православни Црногорци.
У овом делу Алексић на више места доказује да овај пројекат унијаћења и хрватизације Црне Горе и Црногораца подржавају римокатолички званичници и великодостојници. Као аргумент ове очигледне истине аутор је приложио, између осталог, ватикански документ тј. папино писмо од 28. 12. 1969. године упућено блаженопочившем митрополиту Црногорско-приморском Данилу Дајковићу, из кога се види да је иза рушења Његошеве капеле и стварања “Македонске православне цркве” стајао Ватикан, као и да иза (“комунистичког”) пројекта стварања “црногорске нације” стоји Ватикан. Читалац би рекао да је то у функцији застрашивања митрополита да прихвати понуду папе, а то је примање уније тј. покатоличавање Црногораца.
Папа у том писму предлаже: ”Свима је јасно да садашњи народ нема више ништа заједничко са некадашњим народом оријентисаним великосрпском идеологијом која је злоупотријебила овај народ, који ето може се рећи потпуно изумире. Нови народ са новим навикама и новим животом је народ будућности и нових прегнућа, па је вољан св. Отац папа да овај народ свесрдно помогне и да га поврати у праву христову вјеру зато што је вољан и да уложи велика средства”.
Књига Б. Алексића представља прворазредно политичко штиво без којег је тешко разумети шта се заиста збива у Црној Гори.
 
ЗНАМЕНИТИ ЦРНОГОРЦИ СУ СРБИ

У памћењу ловћенског донебесја и камења, докле је одјекивало звоно Иваново са звоника Цетињског манастира нема знаменитог Црногорца за ког има доказа да није био Србин. Сви владари српске државе Зете, свети краљ Владимир, Војислављевићи и Балшићи, и сви владари Црне Горе, Црнојевићи, кнез Иван и Ђурђе, и Петровићи, владике и митрополити Данило Шћепчев, стратег истраге потурица почетком осамнаестог вијека и родоначелника династије Петровића, Василије, Сава, Свети Петар Цетињски, Владика Раде-Његош, књаз Данило и књаз-краљ Никола, били су Срби и обновитељи српске државности, владаоци с канђелима Светога Саве, мудраци, свеци и пјесници. Српски псалмопојац Владика Раде, наличан псалмопојцу старозавјетном цару Давиду, у својим несмртним пјесмотворима је теолошки, пјеснички, философски и политички дефинисао српску нацију, опјевао славу српске народности. У црногорској библији “Горском вијенцу” је сажето витешко искуство људства Ловћенског донебесја и оглашен Косовски завјет, чиме су се гријала срца низа нараштаја Његошевог рода, у коме нико није слутио злу клицу данашњих злих јеретика и крстоломаца, који хуле на све свето и велико из Његошевог завјета, ругају се Његошу, пошто су му посјекли Ловћену главу и његову камилавку плаву, који данас, на почетку трећег хришћанског миленијума, кликују по Цетињу: “Ми нијесмо Срби!” и урлају: “Од Цетиња па до Трста, крстиће се са два прста!” Нико није могао да слути да ће икада на Цетињу, “српском почивалу”, ико икада урликати бијесно противу Српства и гађати камењем Кивот Светога Петра Цетињскога, псујући митроплита и јереје његове. У безбожном лудилу већ више од деценије, крајем двадесетог вијека и почетком трећег хришћанског миленијума Цетиње је постало ритачница и букачница слуђеника и безбожника које слуђује и помамљује мирис тамјана, а кад виде митру владичанску заурличу као да их набијају на турско коље, и псују као Влах с коца светиње која вјековима чува Цетиње. Како је за пола вијека некадашње побожно Цетиње владика и господара Петровића претворено у ђаволово гумно на ком ђавоље копите вршу црно жито за паклене колаче, то се може објаснити само жестином атеизма и његовог терора под којим је тадашње Цетиње исцурило и претворило се у садашње станиште аветиње која не разликује иконописе и демонографите. Ако је антихрист игдје коначио у Црној Гори онда је конаковао баш на Цетињу. Недалеко од Цетиња је насеље Сотонићи, из кога је и Титов Темпо, који је поздравио у побједничком јару испод крвавуше петокраке стрељачки строј који је стријељао његовог брата свештеника Луку, само да покаже свом Маршалу како црногорски револуционари олако убијају своју браћу за славу и сатанско име Лењина.
Да суатну “цар јунака” књаз-краљ Никола и његови народни главари, потомци јунака из “Горског вијенца”, прваци народни из Катунске, Љешанске, Црмничке и Ријечке нахије, баш онда кад данашњи врући Црногорци урличу испред Дворца и испред Биљарде, сатанохорски: “Ми нијесмо Срби!” и “Ми нећемо пушке!”, како хуле на јунаштво и гусле. И бурличу неумивени и пијани: “Ми хоћемо у Европу!”, помислили бише да су се нашли у ћафирстану (ђавољостану) и да је Цетиње спопала напад пошљедњег времена. Прорицали су народни гатари и пророци и “Цару јунака” да ће му по Цетињу скакати канџилузи с рошчићима и папцима, руњогузи репати и кезила на све светиње, али није Господар слутио да је то вријеме било близу и да је брзо дошло на Цетиње. Зар је могао слутити Господар Петровић да ће се родити Петровићи који ће се изјашњавати да нијесу Срби и да су “католичко-ортодоксне” вјероисповјести, и да ће његов потомак долазити из Европе у циркуским бермудама на његову пресахрану на Цетињу, те да ће са шишкама циркусантским бијеналисати по Цетињу и постављати унакажене иконе људским изметом, подржавајући антисрпски бијес по Цетињу и јеретике у анатемисаној од четири православна патријарха: васељенског, сверуског, српског, и антиохијског такозване “Црногорске православне цркве” и њеног распопа Мираша Дедеића. Шта би казао војвода и пресдједник Сената Његошевог мудри Стеван Перков Вукотић и његов син велики војвода Петар Стеванов, “с Кчева славна српски војвода”, да чују данашње Вукотиће, лише Тупе, како се бију у прси и бусајући вичу да нијесу Срби? Би ли војвода Петар пресијецао сабљом по тројицу, ужаснут пакленим поклицима? Знано је да би сасјекао злопутце и губу истрјебио из торине. А шта бише рекли Мрваљевићи Драшко и Вукота да чују своје потомке како ричу до небеса да нијесу Срби ? Како би само Кођошија Вујовић или кнез Јанко из “Горског вијенца” поступио са потомцима који хуле на све српско по Цетињу и по Кчеву, скоро испражњеном? Како се древни Озро намрштио да чује Озринића како се одричу Српства? О Никцу Томановићу и Вуку и да не говоримо како бише надгледнули своје потомке гледајући их како газе њине јуначке завјете? Потомци Мићуновића Вука, за кога Његош каже “Српкиња га још рађала није” данас се у јарости црњој од турске заклињу пред европском погузијом како се стиде од Вуковог јунаштва и да Вуку сличне данас треба предати тужитељки Хашког трибунала успаљеној србомрзанки Карли кур Понте. Они се тако препоручују европским лихварима! а гуслар на Цетињу пјеваше прије неколико дана: “ Из лобање Мићуновић Вука/ расрбљена црноперка (кукавица) кука!” Неће данашње гусле испсоване заборавити данашњу црногорску пуцибруку. Како бише сердари Ђурашковићи отрпјели своје потомке обезбожене који хуле на њине завјете, вјерни Бушу и давца за доларе душу? Шта бише предузели данас јунаци Црмнице “турачке гробнице”, или што су гонили Турке од куле Ђуришића, а шта освајач Жабљака Кењо Јанковић и његови саборци, када бише видјели данас потомке своје како шене пред туђином? Са Његуша Иван Поповић и Његошев ујак Пророковић Лазо како бише отрпјели потомке који се веселе што је Ловћену посјечена глава и његова камилавка плава, Олтар Његошев, гурнута низ амбисе? Бише ли се отвориле витешке гробнице и заплакали преци и свеци над садашњим духовним сломом и поломом Црне Горе, чији властодршци газе светиње и пазе аветиње у италијанским најскупљим одијелима, подвезаних дробова свиленим италијанским машнама, да лакше подригују из дробова јагњећијех масовних гробова, из којијех на мјешине драна блеје стада “Зеленога плана”? Свакако, свакако. Умрла је велика Црна Гора. Ову данашњу погузију погрешно је звати Црногорцима! Ово су скитнице и застиђа, слуге најгорег свијетског милета и забављачи туристичких баба, само да кусају џаба без рада и да се ками хране од јада.
Стара Црна Гора, коју имам у виду у овом ламенту над њом, чињеле су само четири нахије: Катунске, Љешанска, Ријечка и Црмничка, а од ње су три пута шири Васојевићи, једно од Брда некадашње Црне Горе и Брда, ако би прегла данас да буде засебита државица, била би толика да је може у једноме пишу препишкити куратије Црногорче. И ко би ту печуркицу државицу издржавао и бранио од арнаутске дјеце? Руски цар је убијен, а нови Бог зна када ће се родити. Црну Гору више неће ни лажицар руски Шћепан Мали походити, никада више.
 
ПОКУШАЈ САТИРАЊА КАПИЈЕ СРПСТВА
Проф. др Растислав Петровић

Моја тема би била управо оно што се ретко кад спомиње на оваквим скуповима, а то је ко су људи који су рођени и живе у Црној Гори. С тим у вези вратићу се на тренутак у прошлост.
Обично се заборавља да се каже каква је улога Ватикана када је у питању Црна Гора. Ја сам у једној од својих књига споменуо један документ који потиче из архива у Ватикану, а написан је 1637. године и у њему се каже следеће : “Црна Гора је капија српства, у случају да разбијемо ту капију, имаћемо простор који нас неће спречити да остваримо нашу жељу, тј. све православне да поунијатимо, а то другим речима значи временом да их покатоличимо”. С времена на време то се јавља, понавља се редовно, користи се наравно прилика која је погодна за то.
Пазите, у току Првог светског рата Аустро-Угарска је била једина земља, једина држава која је названа апостолском монархијом из разлога што је она таква каква је била највише одана Ватикану и из тих разлога је овом високом титулом поздравио сам Ватикан. Та Аустро-угарска апостолска монархија објављујући рат Србима дуго се времена припремала за то, казала је ону чувену реченицу која је вама сигурно позната, имали сте прилике да је прочитате на више места: “Србија мора умрети”. То су они покушали да остваре у току Првог светског рата, да не причам о томе како су се понашали наши тадашњи савезници који су се хвалили победама српске војске на Церу и Колубари и уопште у периоду Првог светског рата.
Ближио се крај томе рату. Трумбић је постао председник Југословенског одбора и они су гледали прилику ко ће да буде победник па ће се коначно изјаснити коме ће се царству приклонити, наравно онако како то највише одговара Хрватској, католичкој Хрватској. Али дошли су до закључка да би Трумбић као представник тог Југословенског одбора требало да дође на Крф; био је ту, покушао је да сврати код Римског папе, овај није хтео да га прими зато што је знао да је Трумбић расположен да створи један споразум са српском владом о стварању заједничке државе. То тада Ватикану није било у интересу. Међутим Трумбић је ипак провео извесно време на Крфу и заједно са представницима владе Краљевине Србије склопљена је такозвана Крфска декларација: сви знате шта је она донела. Враћајући се натраг опет је покушао да сврати у Ватикан, али овога пута код министра иностраних послова Гаспарија, кардинала наравно; изложио му је шта је направио и шта је потписао и питао га је да ли да се створи заједничка држава на челу које ће бити династија Карађорђевића, Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца. Гаспари је био мало намрштен одговарајући Трумбићу на питање да ли је добро направио, примећујући да ће у том случају бити многобројнији православни, у ствари Срби, у тој таквој држави и то ће у ствари угрозити оне који су католици, а овај је споменуо да има и муслимана итд.
“Ми ћемо временом када Турци нестану са подручја Европе, то је наш хришћански свијет”, одговорио је Трумбић за муслимане, “а они су прешли на ислам под утицајем Турака, па када Турци одатле пођу ми ћемо их поново вратити њиховој такозваној (тако је казао) “прадједовској вјери, створићемо солидно једну већину помоћу које ћемо моћи бити у могућности, тим прије што смо очували у току Првог светског рата нашу интелигенцију за разлику од српске која је изгинула на фронтовима, на којима се борила и ми ћемо не само остварити своје циљеве, у тој држави да преовлада католичанство, него и на простору Балканског полуострва”. Како се даље одвијало то ви већ добро знате, нема смисла да вас на том питању задржавам, али колико год да се у том правцу постигло ипак Ватикан није био потпуно задовољан са оним што се постигло и ево шта се доцније дешава. Дошао је један кардинал, стигао је до Сарајева и одатле упутио писмо претходнику његовог Високопреосвештенства Амфилохија Радовића, тадашњем митрополиту Црногорско-приморске митроплије господину Дајковићу у коме је поред осталог рекао: “Требао сам да дођем код вас, али изазвало би то велику пажњу па би дошло до разноразних прича, из тих разлога сам ето принуђен да вам пошаљем ово писмо”. У том писму (објављено је и то у више публикација) стоји: “Да ће вам се пружити велика помоћ у случају ако омогућите да се поунијате православни на подручју Црне Горе”. Наравно тај документ је остао и он је саде власништво архива Црногорско-приморске митрополије и познат је тај његов садржај.
Сада бих прешао на један план немачке обавештајне службе БНД, како се она скраћено још назива, који је урађен у заједници са Ватиканом и у сагласности са америчком администрацијом. План је створен пре распада СФР Југославије. Њиме је било прихваћено да преузима на себе финансијске трошкове: она ће путем својих инструктора увежбати емигранте одређених националних мањина са ових наших простора да би их временом убацила да ратују за остварење таквог једног плана. Планом је предвиђено: обавезно издвојити из те Југославије оне државе, оне републике у којима је бројније римокатоличко, римокатолици. Наравно, то су Хрватска, то је и Словенија, а њих, те две републике треба признати као посебне државе, а онда их повезати са суседним римокатоличким државама као што су например Мађарска, Италија а затим Аустрија, али потрудити се истовремено да се тим римокатоличким државама прикључи и Црна Гора. У том смислу треба развијати све могуће акције да би се то временом остварило!
Казаћу вам један детаљ, Шиптари су веома поносни на Скендербега (прим. Скендербег је пореклом СРБИН, његов најстарији брат је био монах на Хиландару, а отац му је сахрањен на Хиландару, Света Гора) сматрајући га оцем своје нације или како га већ називају итд. И наравно, његова фотографија не налази се у тадашњој резиденцији Руговиној; изнад његове главе у резиденцији се налази слика папе Јована Павла Другог, зато што је тим планом предвиђено по могућности; с обзиром да су Шиптари на Косову и Метохији пре њихове исламизације, исповедали римокатоличку веру, да се тамо упути један број, наравно католичких свештеника, који ће радити на евентуалном њиховом враћању првобитној вероисповести.
Тим планом је предвиђено следеће: наоружавати на пример на територији БиХ без обзира на УН које су забраниле да се оружје тамо транспортује. Наоружавати Алију Изетбеговића и његову муслиманску војску максимално. Зашто? Срби су на том простору далеко јачи, имају ратничке способности много веће, они ће због тога жестоко кренути у јуриш против муслимана, а онда ћемо временом Србе због таквог њиховог одбрамбеног обрачуна против муслимана на територији БиХ, прогласити геноцидним народом. Они то постепено остварују. Видите шта ради хашки трибунал, да вам не причам, челне људе су ставили на листу да их оптуже, јер ако они буду оптужени онако како је замишљено као ратни злочинци, зликовци и томе слично, онда то практично значи да ће тај српски народ бити оптужен као такав.
У свему томе да видимо да ли је нешто остварено када се ради о мрачној Црној Гори која им је толико запела као капија Српства, као је написано у оном документу што сам га цитирао. Видите, тамо је основана још једна црква, тамо покушавају, имају свог емисара, то је један песник, кажу да је добар (ја се не разумем у поезију) али он није завршио ни основну школу у осмогодишњем трајању. Ради се о Јеврему Брковићу који је формирао ту такозвану Дукљанску академију и она има свој печат који је врло велики, ево га овде имам, а унутра је печат негдашњех архонта Дукље, који је владао Дукљом крајем 10. и почетком 11. века, али на њихову несрећу они нису повели рачуна зато што нису једноставно знали; на том печату пише: “Архонт Дукље Петар Амин”, :) и то пише грчким словима, а архонт је грчка реч и означава кнеза. Тзв. Дукљани сада тврде да је првобитно тамошње становништво исповедало римокатоличку веру, али је временом дошао тамо неки Свети Сава па их је прекрстио, итд, итд. Већ сам одвратан самом себи кад морам о томе тако да разговарам. Али они нису протумачили да је рецимо било католичког свештенства, да би старешина њихов био дукс, :) вођа (наравно латинска реч би била и то би била штампано латиницом). Али ово је један од тих који је далеко јачи од свега онога што је рекао у смислу српском један Његош, један Марко Миљанов, један Стјепан Митров Љубиша итд.

Ето, како ће се то завршити !!?? Ово време се док се не нађе неко решење између Србије и Црне Горе продужава, у ствари прави се терен да једног тренутка у тај референдум донесе праве резултате у складу са оним немачким, ватиканским, америчким планом. Да ли ће то бити остварено и како? Углавном Црна Гора се налази у њиховим чељустима и прети јој велика опасност да је задеси зло.
 
КОСОВСКА ТРАДИЦИЈА У ЦРНОЈ ГОРИ

Косовска легенда нарочито обитава у прометејском поднебљу Црне Горе и горње Херцеговинe, као метафора и духовна егзистенција изгубљеног царства.
Ни Марсово, ни Маратонско Поље, немају, узвишенијег витеза, од онога, којим се дичи Обилић Пољана на Цетињу. С тог завјетног прага, Срби Црногорци су у битке за отачаство, полазили са надахнућем за јуначка дела, с којима ће изаћи пред Милоша, “тог апостола” који сваког Србина на оном свијету чека поред Михајила. Архангел ће их питати за крст часни, а Обилић за образ јуначки. Страшна је пресуда козјачког атамана, ”ја сам те родио, ја ћу те и убити”. Но има ли страшније клетве од оне, коју је Његош упутио потурченом Србину, Омер-паши Латасу “да бог да се, на оном свијету с Обилићем у очи погледао”. На Обилића Пољани, су послије битака, најбољи од боја јунаци, примали на прса, најчаснија одликовања, златну Обилића медаљу. На том мјесту, полазећи у ослободилачке ратове 1876. године, књаз Никола је ата узјахао, немањића сабљу припасао, па ускликнуо “за мном Црногорци, да помогнемо браћи Херцеговцима кидати робске ланце, овог пута Косово се мора осветити”.
Прије ослобођења Косова, када би се јунаци вином почастили и манули бригу на весеље, све им је било равно до Косова. Честитим потомцима србских спартанаца, данас је поново актуелна ова пословица, а за оне којима није, актуелна је Његошева клетва “да бог да се , на оном свијету са Обилићем у очи погледали”. Косовском легендом, Његош је црногорску капу осмислио. Србски црвени фес, опточен црвеном свилом, значи, жалост за изгубљеним Косовом. Црвено поље симболише србске земље, за које се пет вијекова крв лије. Пет златних полукругова, који закриљу крст часни, с четири огњила, којима је у 19-ом вијеку дано словно значење САМО СЛОГА СРБИНА СПАСАВА, симболише Црну Гору и њену слободу, која вијековима поштује косовски завјет – Крсту служиш, а Милошем живиш. Наш славни књижевник, Иво Андрић, не нађе страшније лозинке у васцелој историји и књижевности свијета, од оне, која је заснована на косовском завјету “нека буде, што бити не може, нека буде, борба непрестана”.
Када је војска црногорска уснула, да се одмара у ноћи прије сутрашње битке, четрдесет црногораца сањају, један исти сан, колективни сан “ноћас на сан Обилић прољеће, преко равна поља Цетињскога, на бијела хата, ка на вилу”. Обилић је војвода свих битака које су Срби послије Косова водили.
Духовну димензију Обилићког витештва, овековечиле су србске гусле. И дан данас, највише их има у Црној Гори и Херцеговини. Гусле не могу без Обилића, нити Обилић без гусала. Више се у планинама србске спарте певало и приповедало о Косову и Крушевцу, него ли у самом Крушевцу. Без светосавског крста и косовског завјета, Црна Гора не би преживјела, потонула би у исламско море или би постала католички залив. Није залуд књаз Данило I болно јаукнуо “гори су ми Лацмани, но Турци”. Чувени црногорски јунак Никац од Ровина, утврдио је завјеру, са још 39 црногораца, да уљегну у логор међу 30 хиљада Турака “да убију пашу под шатором, макар један не изнио главе”. Јунаке овог оствареног подвига “што рекоше, оно учинише”, епска пјесма назива синови Обилића. Никац се својој дружини обраћа, како пјесма казује, “браћо моја, Срби Црногорци”. Учинити Обилићко јунаштво, значило је, досегнути херојска небеса. Тамо је Обилић. Изнад њега више нема јунаштва.
У васколикој историји Срба , само Бог може пребројати србске Обилиће. Има их доста, знаних и много незнаних. Косовска легенда и светосавска црква православна, повезивали су расејане Србе, где год беше “србска душа која”.
Певао је са Фрушке Горе Бранко “Црна Горо, поносито стење, круне србске, драго си камење”.
Певао је и књаз Никола, “онамо, онамо, за брда она, Милошев кажу пребива гроб, онамо покој, наћи ћу души, кад Србин више не буде роб”.
Име, вјера и косовски завјет народа, обстајали су и на љутом камену, за који само орао и бор својим канџама могу да приону.
Проф. Никола Кулић
 
СВАКОМ СВОЈЕ -Због великог угледа којег је Марко Миљанов имао међу Албанцима, царски двор у Бечу је крајем 19. века решио да овом црногорском главару, ради продубљивања јаза између Срба и Албанаца, понуди титулу кнеза Албаније. Поводом те идеје Миљанов је свом пријатељу Тому Ораовцу писмено саветовао шта он и други његови пријатељи треба да учине кад албански изасланик из Беча дође у Црну Гору са овом понудом:''Ако дође они посланик из Беча пријед но ја дођем и донесе ми од цара аустрнскога књажевску титулу за Арбанију, позваћеш Нова и Јована и Павића и добро га дочекајте ка царскога посланика и србскога душманина: ударите му стотину тојага или, ако оћете ка великоме, сто и једну,... Ја знам да овијем нећемо учињет услуге отаџбини, али ми је мило поканB

хе, хе сјајни Марко Миљанов :)
 
srpskiglasboke634dx5.jpg
 
Nijesi trebao nista da mu reces..... Sada ce da ti odgovori u stilu pravih montenegrina, ovako `` posrbice, Risto ti je mozak izribao svetosavskom metalnom cetkom ``

Ha ha ha! ma neka kaze sta hoce..morao sam da mu odgovorim.


P.S. ja sam drzavljanin Srbije i to mi je domovina,ali ja nisam srbin...,ali to je druga prica.Hocu samo da kazem da u mom slucaju to "posrbice " ne drzi vodu;)
 
То је тачно. Црна гора прави неку чудновату будућност, и могло би се десити да буде прегажена од стране Хрватске и Албаније, због Европе, којој је интерес да има Јадран сигурно место за своје туристе и инвеститоре. Наравно ово спада у претказивање будућности, али тамо се иде.
 
Ima dosta knjiga o crvenoj hrvatskoj,mislim da se čak spominje u ljetopisu popa dukljanina i ostalim povijesnim spisima.Evo jedan zanimljivi članak:

Bizantski car i kroničar Porfirogonot zvao ju je obzirom na veličinu na grčkom He Megale Hrobatia (Velika Hrvatska). Iz te nekadašnje postojbine krenula su na poziv bizantskog cara Heraklija 625. godine hrvatska plemena prema jugu i naselila nekadašnje Ilirske provincije sve tamo do Drača, a kako su se silno zaletili neke grupice su dospjele i u Grčku. Stanovništvom oslabljena Bijela Hrvatska održala se do 10. vijeka, da bi se onda utopila u novostvorenim državama Poljskoj i Češkoj. U to vrijeme su Hrvati bili državotvorni narod, koji je u novoj postojbini odmah organizirao državu, odnosno države. Tako nailazimo i na pojam Crvena Hrvatska, koji se je održao do 11. stoljeća a obuhvaćao je najjužnije dijelove Hrvatske uključujući i područje Crne Gore. Postavlja se pitanje odakle Hrvatima ta sklonost bojom označavati državu i šta ona znači. Odgovor na to pitanje treba tražiti kod starih Perzijanaca. Za oznake strana svijeta oni su upotrebljavali boje, pa je tako plava boja označavala istok, bijela zapad, crvena jug i crna sjever. Taj način označavanja strana svijeta se održao u perzijskom odnosno iranskom jeziku do danas, s jedinom razlikom da je zelena boja zamijenila plavu kao oznaku istoka. Ako prihvatimo iransku teoriju podrijetla hrvatskog imena, po kojoj su Hrvati stari iranski narod koji se je na svojoj selidbi prema zapadu pomiješao sa Slavenima i preuzeo njihov jezik, onda je smisao boja u nazivu hrvatskih država lako razumljiv. Prema tome bijela označava zapadnu, a crvena južnu Hrvatsku. Iz toga proizlazi dalje da su u izvjesnom vremenskom razdoblju egzistirale dvije hrvatske države, kako bi se ona novija označavala kao zapadnije odnosno južnije smještena od izvorne.
Obzirom da je Crvena Hrvatska obuhvaćala područje današnje Crne Gore, te ako se tome pridoda da Crnogorci izvorno govore čisti ijekavski, postavlja se pitanje da li taj narod možda etnički pripada hrvatskom korpusu. Naravno da pri tome crnogorsku naciju ne stavljam pod upitnik i da ih ne želim pretvoriti u Hrvate. S tim u svezi je zanimljiv slijedeći zapis:

Crnogorci, kojih je bilo podosta u 19. vijeku u Carigradu posjetio je jedan dopisnik "Srbobrana" kako bi o njima napisao izvještaj. On ih pozdravi - "Dobro veče braćo Srbi!" - Oni mu složno odgovoriše -"Nijesmo mi Srbi, prijatelju!" - "Nego?" - uzvrati začuđeno dopisnik. - "Mi smo Crnogorci." - Dopisnik je pokušao drugačije kazati, pa reče - "A kojim jezikom govorite? Valjda srpskim?" - "Ne" - odgovore mu svi. - "Nego?" - "Mi govorimo hrvatskim jezikom, ali smo Crnogorci." - Opet upita dopisnik - "Kako se zove ovdje vaš poglavica" - Oni odgovore "Hrvat-baša" .
O tom događaju piše g. Štedimlija u "Obzoru" od 15.01.1937 pod naslovom: "Carigradski Hrvat-baša".

pozdrav
 
Ja ne mogu da vjerujem na sta neki ljudi gube vrijeme...
Jedno je sigurno...da je Crna Gora po istoriji imala drzavu prije i Srbijanaca i Hrvata!
Tako da vi mozete samo biti nasi izdanci a ne mi vasi!
p.s. postoji jedna lijepa igra rijeci koju cesto nasa ``braca`` Srbijanci koriste...a to je da smo mi svi Srbi a oni(Srbijanci) najveci medju svima...ako nas vjera i spaja, nacionalnost nas ne spaja!
Dok je Crne Gore bice i Crnogoraca! A vi ne brinite o tudjoj kuci nego pricuvajte svoju!
Sto bi rekao moj otac: ``Pamet u glavu!``;-)
 
Ima dosta knjiga o crvenoj hrvatskoj,mislim da se čak spominje u ljetopisu popa dukljanina i ostalim povijesnim spisima.Evo jedan zanimljivi članak:

Bizantski car i kroničar Porfirogonot zvao ju je obzirom na veličinu na grčkom He Megale Hrobatia (Velika Hrvatska). Iz te nekadašnje postojbine krenula su na poziv bizantskog cara Heraklija 625. godine hrvatska plemena prema jugu i naselila nekadašnje Ilirske provincije sve tamo do Drača, a kako su se silno zaletili neke grupice su dospjele i u Grčku. Stanovništvom oslabljena Bijela Hrvatska održala se do 10. vijeka, da bi se onda utopila u novostvorenim državama Poljskoj i Češkoj. U to vrijeme su Hrvati bili državotvorni narod, koji je u novoj postojbini odmah organizirao državu, odnosno države. Tako nailazimo i na pojam Crvena Hrvatska, koji se je održao do 11. stoljeća a obuhvaćao je najjužnije dijelove Hrvatske uključujući i područje Crne Gore. Postavlja se pitanje odakle Hrvatima ta sklonost bojom označavati državu i šta ona znači. Odgovor na to pitanje treba tražiti kod starih Perzijanaca. Za oznake strana svijeta oni su upotrebljavali boje, pa je tako plava boja označavala istok, bijela zapad, crvena jug i crna sjever. Taj način označavanja strana svijeta se održao u perzijskom odnosno iranskom jeziku do danas, s jedinom razlikom da je zelena boja zamijenila plavu kao oznaku istoka. Ako prihvatimo iransku teoriju podrijetla hrvatskog imena, po kojoj su Hrvati stari iranski narod koji se je na svojoj selidbi prema zapadu pomiješao sa Slavenima i preuzeo njihov jezik, onda je smisao boja u nazivu hrvatskih država lako razumljiv. Prema tome bijela označava zapadnu, a crvena južnu Hrvatsku. Iz toga proizlazi dalje da su u izvjesnom vremenskom razdoblju egzistirale dvije hrvatske države, kako bi se ona novija označavala kao zapadnije odnosno južnije smještena od izvorne.
Obzirom da je Crvena Hrvatska obuhvaćala područje današnje Crne Gore, te ako se tome pridoda da Crnogorci izvorno govore čisti ijekavski, postavlja se pitanje da li taj narod možda etnički pripada hrvatskom korpusu. Naravno da pri tome crnogorsku naciju ne stavljam pod upitnik i da ih ne želim pretvoriti u Hrvate. S tim u svezi je zanimljiv slijedeći zapis:

Crnogorci, kojih je bilo podosta u 19. vijeku u Carigradu posjetio je jedan dopisnik "Srbobrana" kako bi o njima napisao izvještaj. On ih pozdravi - "Dobro veče braćo Srbi!" - Oni mu složno odgovoriše -"Nijesmo mi Srbi, prijatelju!" - "Nego?" - uzvrati začuđeno dopisnik. - "Mi smo Crnogorci." - Dopisnik je pokušao drugačije kazati, pa reče - "A kojim jezikom govorite? Valjda srpskim?" - "Ne" - odgovore mu svi. - "Nego?" - "Mi govorimo hrvatskim jezikom, ali smo Crnogorci." - Opet upita dopisnik - "Kako se zove ovdje vaš poglavica" - Oni odgovore "Hrvat-baša" .
O tom događaju piše g. Štedimlija u "Obzoru" od 15.01.1937 pod naslovom: "Carigradski Hrvat-baša".

pozdrav

Glagoljica ono u početku nije tačno a područje Crne Gore nije nikad bilo nikakva Crvena Hrvatska. To je jednaka izmišljotina kao i priče o srpskoj Crnoj Gori. Teorije nastale mnogo vjekova kasnije kojima bi se objasnile pretenzije ne toliko na teritoriju Crne Gore koliko na njeno naslijeđe i ime.
A tačno je da je u tadašnjem Carigradu bila velika kolonija crnogorskih "gastarabajtera" koji su se predstavljali Hrvatima u prvom redu zbog moguće krvne osvete i u drugom zbog nekih olakšica oko obavljanja trgovine i poslova (ili tako nekako).
Zaista čudni izlivi bratske ljubavi od drugih diskutanata:D:D
 

Back
Top