За разлику од средњевековних, српски барокни сликари, осим традиционалном симболичном, све чешће прибегавају и антропоморфном приказивању Бога Оца. Елиптични светлосни облаци са јеврејским именом Господњим - Јахве, ЈХВХ, Јехова, Адонај - на зидовима бачког манастира Бођана (1735-1737) преплићу се са ликом времешног Бога Оца, са ореолом у облику шестокраке (Соломонове) звезде. Нешто касније, Свевидеће око смештено у равнострани троугао, на српском барокном иконостасу добија на популарности: између великог крста са Распећем и царских двери. И на Богородичиним и архијерејским троновима, икона Свевидећег ока ставља се повише главне композиције, а појављује се и на сликаним сводовима црквених припрата.
Лик Бога Оца као старца, преузет из визије пророка Данила (Дан 7,9), најпопуларнији је вид приказивања Другог Христовог доласка. Заменивши постепено десницу, (руку) Божију која се помаља из сегмента неба, лице Божије у облику Старца дана, јавља се и самостално у калотама купола (Ириг, Николајевски храм, 1749), али, далеко чешће, представља се како заједно са анђелским хоровима, другим лицима Свете Тројице или уместо симбола Светог Духа (голуба), равноправно учествује у великопразничним (Крштење) и другим библијским сценама и тематским циклусима (Распеће, Света Тројица, Крунисање Богородице, Престо милосрђа). У позновизантијској и ранобарокној уметности балканских народа, лик Бога Оца поприма и облик једног од троглавих лица: Старца дана, Анђела Господњег и голобрадог или младоликог Христа.