Сербски времеплов

Оj, Србијо, мила мати

Лујо Витез Ловрић, који се у Првом светском рату борио на страни Срба и у бици код Кокарџе изгубио оба ока, сећао се касније тих дана према једној песми:
"На положају код Кокарџе, сви колико нас је било, Срби, Хрвати, Словенци, Чеси и Словаци, запевали смо песму 'Оj, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати"."


DRAMA SLEPOG OFICIRA

Исту песму су певали 1941. године и Словенци, када су, протерани из својих домова, стигли возом на станицу у Ужице. Ни они, као ни већина Срба тада и данас, нису знали да су ти познати стихови настали безмало читав век раније.

Песму "Србији" је написао извесни Лука Сарић и први пут је објавио 1860. године. Других дела Сарићевих нема ни у једној књижевној антологији, али су зато ови његови стихови стигли у крв не само Срба, него и њихове јужнословенске браће. Све време ратовања од 1912. до 1918. војни оркестри армија и пукова имали су је на репертоару.

Тако су је 1915. чули и чувени амерички новинар Џон Рид и његов колега, карикатуриста Бордман Робинсон када су боравили у Србији, примећујући да елегантни српски официри подједнако као и војници на штакама, тифусари и оболели од гангрене певају "О, Србијо, мила мати".

ORKESTAR KRALJEVE GARDE U SOLUNU


BINIČKI NA PROBI ORKESTRA U OKOLINI SOLUNA


Пошто се опоравила, српска војска на Крфу и Виду је сваке недеље после молитве у цркви изводила уметнички програм. Једна од главних тачака била је "О, Србијо, мила мати". Одатле ју је оркестар Краљеве гарде под управом Станислава Биничког представио Француској, где се свирала уз "Марсељезу" и српску химну "Боже правде", изазивајући одушевљење слушалаца

Turneja po Francuskoj..Doček orkestra na železnickoj stanici u Tulonu 1916.



. Оркестар је са тим репертоаром изазвао иста осећања и у Румунији, где је гостовао одмах после рата.
Песму "Србији" су са великим успехом изводили и српски ђаци у Француској, заједно са химном "Боже правде", "Хеј, трубачу, с бујне Дрине", "Радо иде Србин у војнике", "Домовини" и "Бранково коло".

Српски и француски оркестар свирају у Бизерти (Француска) 1918.


http://www.srcekrajine.net/smf/inde...ni&catid=97&Itemid=519&showall=&limitstart=10
http://www.riznicasrpska.net/muzika/index.php?topic=61.0

Svirali su Srbi i u Americi te pobedničke 1918.godine
Српски краљевски оркестар
Свирали су током лета..и били "звезде" по написима њујоршке штампе..


http://www.myspace.com/oldroosterrecords/blog/209553224

Недуго потом, 1927.године....стигао је у Србију јазз


САВ ТАЈ ЏЕЗ

На Млаву, у Петровац, стигао је документовано 1933.године
http://3.***************/-_R5RbVd0Ms0/TdkVyZM0lUI/AAAAAAAABHs/Mk1fOoy03HA/s1600/Jazz+u+Srbiji%252C+Misa+Blam.jpg

Рани снимци:

Srbi katolici

Srebrena:

CRTICE O RIMOKATOLIČENJU SRBA
Jedan po jedan, selo po selo, otok po otok, okolica po okolica, grad po grad.....

Kliknite za proširenje...

Jakub Šewčik (1867-1935), fratar iz Srbske Kamenice u Češkoj (Windisch Kamnitz) , istoričar..završio katoličku školu u Budišinu, srpsku u Pragu, nemačku gimnaziju, studije teologije.......ima objavljenu knjigu bajki i basni iz 1899.g.

Ja sym Serb


Ja sym Serb, to kóždom' praju,
Njech mje khwali, hani!
Rodźeny sym w serbskim kraju,
Hdźež su ludźo khmani.

Serbscy čuju w swojej duši,
Serbscy mysli hłowa.
Žadyn wětr mje njepohłuši,
Hołk mje njepřewoła.

Kóžda žiłka serbscy bije,
Kóždy stawčk je serbski.
Dóńž so morjo njewulije,
Wostanu ja serbski.

W modlitwach za narod prošu
W horju, we radosći;
Kóždu ranu jemu košu
Swěrny we lubosći.

Z tysac stron njechza mnu šwórča
Njepřećelow šipy,
Zradcy njech, štož chcedźa, bórča:
Njepušću so lipy.

Wotrodźenc njech so mi směje,
Njech mi přećel klije,
Zawistnik njech cesć mi drěje,
Njech mje krjudźa zmije:

Ja sym Serb, haj, hač do rowa
- Słyš mje Bóh samlutki -
Serbska wutroba b'dźe, hłowa,
Serbske słowa, skutki.


Jakub Šewčik (1867-1935),Farar, kulturny historikar, basnik.
Syn kublerja, bratr Jurja Šewčika a M. Šewčika; Tachantska šula a Katolski wučerski seminar w Budyšinje, 1882-92 chowanc Serbskeho seminara w Praze, tam 1882-89 němski Małostronski gymnazij a 1889-92 studij teologije; 1893-95 kapłan w Budyšinje a Lubiju, 1895 kapłan we Worklecach, 1896-1908 tachantski prědar w Budyšinje, 1908-22 farar w Kamjenicy a 1922-33 w Chrósćicach, 1933 na wuměnk.

Srpska Kamenica (češ. Srbská Kamenice, nem. Windisch Kamnitz), je selo u Češkoj Republici u severnoj Bohemiji. Nalazi se na granici Češke i Nemačke, a blizu je i poljska granica.
Srpsku Kamenicu su početkom 11. veka osnovali Lužički Srbi koji su pobegli iz zavičaja posle vojnog pohoda nemačkog cara Henrika II Svetog.
U selu se nalazi barokna crkva iz 18. veka i muzej odbrambenih građevina Čehoslovačke na otvorenom iz 1938. godine...U selu se nalazi crkva svetog Vaclava.
Jatov avion je 27. januara 1972. godine eksplodirao na 10.160 metara iznad Srpske Kamenice i pao, čudom je preživela samo stjuardesa V.Vulović.

Kliknite za proširenje...

http://texty.citanka.cz/pata/sc1-90.html
http://www.serbski-institut.de/cms/de/377/Šewčik,-Jakub
http://www.srbska-kamenice.cz/historie/
http://www.rappelsnut.de/2012/05/15/rosenberg-und-grundmuhle/

Savremeniji poster iz Saksonije

Srebrena:

Ja sym Serb
Savremeniji poster iz Saksonije
http://img6.imageshack.us/img6/9259/download2tf.jpg

Kliknite za proširenje...

Srbi u Sakski


Biti Srbin danas u Saksoniji nije nimalo zavidna sudbina.
У време "Вајмарске републике" (1920-1930) било је 250 000 Срба.....
Danas je ostalo samo 40 000 Srba u Saksoniji, a u susednoj oblasti Branderburg/Branibor ima ih još samo 20 000.
Okružuje ih ( samo u tedve pokrajine koje pripadaju Nemačkoj danas) 6,5 miliona Germana.

Swobodny Stat Sakska (Der Freistaat Sachsen, историјски Obersachsen), slobodna država Sakska prostire se oko reka Labe i Špreve.

Podsetnik

623.године
Фредегарова хроника бележи име Срба на овим просторима у опису дешавања 623.године... kao ime vođe Dervana, rodom od Srba
Dervanus- "dux gente Surbiorum que ex genere Sclavinorum"

806.godine
... одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух.( König Miloduch)Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легенда..

807.godine
Franak Karlo Veliki, sin Pipina Malog dao je naredbu vezanu za prirodnu granicu prema Srbima (limes sorabicus), da, ako se Franci sukobe sa Česima, upotrebe trećinu vojne sile..a ako se sukobe sa Srbima, celu vojsku...

922.godine
.А затим је дошао одучан ударац...U prěgovorima oběćaju Němci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad prěda. Němci nisu držali rěč, poklali su sve vojnike, a žene i děcu odveli u ropstvo. Hronike Němačke iz tog vrěmena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba. Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što slědi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda.
Пише академик Виктор Новак: „Најстрашнија је била битка код Ломчина на Лаби, где је готово цела српска пешадија изгинула”.

939.godine
Poznato je kako je markgrof Gero (939) pozvao trideset polapskih i srpskih knezova na večeru, da se s njima izmiri. Ali město mira i ljubavi dao je svima otrova i sve ih poubijao.Narod ostavši bez svojih vođa, brzo je podlegao.

Oko 990. godine
..... i poslědnje srpsko pleme, Milčani u gornjoj Lužici, izgubilo je nezavisnost.

12.век
Хелмолдова хроника описује Србе у околини оне територије која ће касније постати "Данска" али и сурово римокатоличење Срба..о коме је слушао док је боравио као гост код српских кнезова Прибислава и Тешимира.


1400.године
Петров устанак
Петар Прузлица, занатлија из Будишина, предводио је буну Срба крваво угушено од стране Чеха. Он је убијен, а породице побуњеника протеране.

1545.године
Србин Микавш Јакубица преводи Нови Завет, међу првима у Европи, на српски језик.Превод је још увек у рукопису.

Kliknite za proširenje...

Песма Хандрија Зејлера из 1842.
(deo pesme)


Где је Србима родни завичај?
Је ли то Саксонија или Пруска можда,
где Лаба тихо тече
и са Шпревом се састаје?
Ах не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

Где је Србима родни завичај?
Да није то Поморје или Литва можда,
где још живе успомене полабске
и где је потонула Винета?
Ах, не, ах не,
Наш родни крај мора бити још пространији!

..Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
од Црног Мора чак до Камчатке,
ето, то је тај пространи крај,
нас Срба родни завичај...!

(mapa sa vikipedije)


Највећи градови данашње Сакске су град липа- Липск (понемчено Лајпциг), град где се некад стражарило и дреждало- Drježdźany (понемчено) Дрезден, а за њима следи Каменица (понемчено Кемниц) у области Рудних гора, па Швикава на реци Швикави. (на немачком: Цвикау), Будишин (Бауцен).


На последњим изборима 2009.године важну политичку функцију добио је Србин Станислав Тилић (председник сакске владе), активиста Меркелине странке. У Берлинском парламенту само је један посланик (Марија Михалк) из редова Срба.

http://sr.wikipedia.org/sr/Саксонија
http://www.pravoslavna-srbija.com/forum/index.php?topic=982.0
http://luzickisrbi.webs.com/vestiizluzica.htm
http://kovceg.tripod.com/luzicki_srbi.htm
http://www.rastko.rs/projekti/obzorja/povest/apetrovic-starine.html#_Toc23689225

Doktor Ignjat Pavlas



DOKTOR IGNJAT PAVLAS – ZABORAVLJENI VELIKAN SRPSKE ISTORIJE

Svaki grad ima velikane koji obeleže jednu epohu njegovog razvoja. Svaki civilizovan grad čvrsto se drži uspomene i baštine svojih velikana ne zaboravljajući njihova velika dela. U Novom Sadu osim jedne ulice, koja je jedino obeležje po kojem građani znaju da je postojao neko po imenu Ignjat Pavlas, ne postoji nišsta drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen ploča, ili bista, čak ni u Železničkoj ulici gde je svojevremeno živeo taj naš nacionalni dobrotvor i jedan od najvećih patriota u Bačkoj i na Balkanu!

Svaka zemlja brižljivo čuva baštinu i sećanje na velikane koji su je gradili i dobroj joj činili. U našim istorijskim udžbenicima ne postoji ni slovce o Ignjatu Pavlasu! Sudbina tog velikog, časnog čoveka bila je a padne u zaborav, poput stotina i stotina žrtva fašističke racije 1942! A da li će Novi Sad ikada više imati moralnu veličinu kakvu je predstavljao doktor Ignjat Pavlas?

Kažu da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena. O Olgi Pavlas nema spomena čak ni u imenu te novosadske ulice. O Pavlasovima u našoj sredini ne bi bilo spomena da ne postoji planinarsko društvo „Željezničar“. Njemu hvala što su otrgli od zaborava to veliko ime nazvavši jedan čot po njemu. Taj čot, vrh u Vojvodini, nosi u sebi veličanstvenu simboliku moralne vrednosti i rada Ignjata Pavlasa. On treba da posluži kao povod da se pravdoljubivi građani združe u naporu da se ne zaborave imena Ignjata i Olge Pavlas i da zauzmu časno mesto u istoriji Novog Sada, Vojvodine i našoj celokupnoj nacionalnoj istoriji!

Ko je doktor Ignjat Pavlas? U Matici srpskoj nisam našao nijednu knjigu posvećenu isključivo tom skromnom čoveku, graditelju Sokolskog doma u Novom Sadu, ljubitelju prirode, planinaru, pravniku, veslaču, humanisti, nepatvorenom rodoljubu, žrtvi fašističkih zločinaca koji su u periodu od 21. do 23. januara 1942. počinili genocid u Novom Sadu, taj najstrašniji zločin u istoriji tog grada u kojem je, pored Pavlasovih, stradalo preko 3.300 njihovih sugrađana.
http://www.bajka.org/viewtopic.php?f=40&t=72

Novi Sad zaboravio velikana
Osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo što bi ukazivalo na rodoljuba i humanistu, koji je predsedavao Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena.
http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Novi-Sad-zaboravio-velikana.lt.html

– Svaki grad ima velikane koji su obeležili neku epohu i čvrsto se drži te uspomene. U Novom Sadu, međutim, osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen-ploča, ili bista ovog našeg nacionalnog dobrotvora. Njegovog imena nema na zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u dvadesetom veku, a nema ga čak ni u Železničkoj ulici, gde je Pavlas nekada živeo i imao kancelariju. Taj veliki čovek pao je u zaborav, poput stotina drugih žrtva fašističkog pogroma – kaže za naš list mladi istoričar Aleksandar Veljić, autor knjige „Istina o Novosadskoj raciji“.

Nastanak i razvoj Sokolskog društva "Vojvodina"
http://gimnastika-ns.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=191&Itemid=152


PAVLASOV COT

Dana 26.11.2000. godine do tada bezimeni cot u Fruskoj gori prozvan je imenom prvog predsednika prvog planinarskog drustva u Vojvodini Fruska gora. Pavlasov cot 531m se nalazi 625 m severoistocno od Crvenog cota, odnosno 375 m severoistocno od raskrsnice puteva Beocin-Besenovo i Princ Eugenovog puta, tik uz severnu ivicu puta prema Brankovcu. Ovo je drugi vrh po visini u Fruskoj gori, odmah iza 539 m visokog Crvenog cot.


http://www.planinari.org.rs/istorijat/masnacupa.html

Обредне поворке старе вере у Срба

Na osnovu bogato prikupljene građe Vuk Karadžić je „došao do saznanja da su neke… obredne pesme, stare i do hiljadu godina”, a međ njima i kraljičke.
(Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 538)

Kliknite za proširenje...

Краљице

Оbrеdnu igru „Krаlјicе“ izvоdilе su mlаdе dеvојkе (obično 8 izvođača ukupno) igrајući i pеvајući. U rеfrеnimа njihоvih pеsаmа pоminjаlа su sе imеnа slоvеnskih bоžаnstаvа Lаdе i Ljеlје, zbоg čеgа su čеstо bilе prеdmеt crkvеnih zаbrаnа i prоgоnа. Izvоdilе su sе о Duhоvimа (у хришћанству о Св.Тројици)..Glаvnе ulоgе u оbrеdu pripаdајu krаlјu i krаlјici, bаrјаktаrimа i pеvаčimа. Krаlјicе su u svојој оprеmi imаlе mаčеvе ili dugаčkе nоžеvе, kојi su pоnеgdе zаmеnjеni mаrаmаmа. Krаlјеvi i bаrјаktаri su igrаli sаmоstаlnо, аli su bili u mеđusоbnој vеzi tаkо štо su u igri mеnjаli mеstа i ukrštаli sе. Pеvаčicе su, nаizmеničnо dvе i dvе njihоvu igru prаtilе pеsmоm. Pri igri su pаzilе dа sе bаrјаci nе sudаrе, а nisu smеlе ni dа ih pоlоžе nа zеmlјu, јеr bi tо izаzvаlо grаd. Kаd bi sе zаmоrilе оd igrаnjа, igrаčicе nisu smеlе dа stаnu, vеć su stаlnо mоrаlе dа budu u pоkrеtu...Zа svојu igru su dоbiјаlе dаrоvе u nаmirnicаmа ili nоvcu i vrlо su rаdо primаnе u kućе.

Оbrеdnе igrе Krаlјicа dugо su sе оdržаvаlе kоd Srbа i tо nаrоčitо u јužnој i јugоistоčnој Srbiјi, аli su dо krаја XX vеkа pоtpunо iščеzlе u nаrоdu.
Fotografije iz oblasti Zvižda na Kučajni , 1901.godine









Fotografije kraljica iz Vojvodine, 1959.godine




http://virtuelnimuzejdunava.rs/srbija/kulturno-nasledje/etnografsko-nasledje/kraljice.136.html#

Fotografije kraljica na severu Bačke, kod Bunjevaca

Triba kazat da su kraljice vodili i Šokci i Srbi u Vojvodini, te da se i kod jedni i kod drugi isto običaj dugo zadržo..Oblik stiha u kojem su ispivane kraljičke pisme je šesterac sa nestalnom cezurom..

Kliknite za proširenje...

Oživljavanje običaja „vođenja kraljica”
Tek devedeseti godina ponovo ga oživljava Kata Kuntić iz Subotice sa svojom folklornom grupom KUD „Bunjevka,,.
„Trudimo se, kaže ona, da se držimo običaja onako kako su ga naši stari održavali. Ono što smo novije uveli je da kraljice prija nego što krenu pivat po kućama, prvo iđu na misu u crkvu. “

Kliknite za proširenje...

http://bunjevci.com/site/bunjevacki-obicaji/kraljice/

Fotografije kraljica iz hvostanskog Mušutišta


"Косате девојке", девојке које су прошле лазарички обред и могу учествовати у краљичким обредним играма. Њихов статус се познаје по капи која се зове "Стребро" и по фризури карактеристичној за одрасле девојке
Према причању малог броја старих људи (као што је био Спиридон Милатовић, који још 1975. године имао 90 година) ...
Основн садржина обреда “краљица” се састојала да “краљеви” ходају унакрст са ножевима, док “краљице” певају укућанима у дворишту домаћина или старешини села на игралишту, намењеном специјално за краљице., које је поред шумског забрана.
Мало се зна за овај древни обичај јер је престао да се изводи још у турско доба, почетком деветнајестог века.
http://musutiste.forums.lu/t52-topic

Обредне поворке старе вере у Срба

Oj, Lazare, Lazare,
Naš prehrabri Jarile!
I premili Božole!

ЛАЗАРИЦЕ

Знало се од памтивека: сваког пролећа, обично током априла, када се појави маслачак, озелени здравац, разгоропади се дрен и појаве пупољци врбе, ето их лазарице..девојке Лазарице облаче старинску ношњу: дугу везану кошуљу, старинску сукњу такозвану „вутару-зеленку"...„Мушки“ лазари уместо вуте (вутаре) носе „перваз“, а уместо шамије носе шешире, исплетене од пшенине сламе и окоћене онојеним кокошјем перјем...

У Горњој Пчињи се до данас одржало веровање да ће девојка која за време свог девојаштва не узме учешћа у лазарицама - на оном свету носити жабама воду. По правилу, треба три године заредом ићи у лазарице, јер, у противном, може се очекивати нека несрећа. На овај начин су девојке штићене и од преране удаје.


Хвоснанско Мушутиште

У Муштишту (Мушутишту) обичај изводи само Лазар, Лазарица и три-четири певачице од 12 до 14 година. Припреме почињу тако што се у петак уочи Лазареве суботе, певају заједничке песме, које су училе месец дана пре празника. . Мајка, или нека друга жена спрема лазарицу, а лазар се облачи у мушко и узима штап. Око струка опаше мушки појасу којем стоји кеса са парама, око врата има и низ старинског новца...Кад уђу у двориште, лазар и лазарица се окрену једно према другом. Певачице се поређају са стране. Када се певају стихови “Обрћај се лазаре, па се лепо поклони” окрену се удесно. Певање започиње најстарија певачица, а друге прихватају. Лазар и лазарица ћуте.

О лазарицама руски конзул Иван Сергејевич Јастребов, крајем 19. века ("Обичаји и песме турских Срба" (Срба под турском влашћу)) пише:

"Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. . Због тога у Гиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборављају. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби - али сиромашни.При певању песама и Лазар и Лазарица су жене, с том разликом што је Лазар обучен у мушкарца.
У среским селима увече на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазарице. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући од куће до куће.

Kliknite za proširenje...

У Лужничком крају лазарице су група састављена од 6 девојчица (а челу два „лазара“-а за њима две „предњице“ и на крају две „задњице“ (шетачи). ).... које су долазиле на Лазареву суботу, уочи Цвети, обилазиле кућу по кућу у више села и у неколико дана спремале и уигравале, гласове у песми слагале, и то све под надзорим неке старије жене, која је некада била Лазарица.

Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после другог светског рата(1945.године), када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицама, јер се сматрало да то има везе са религијом.

Брестовдолске лазарице и њин воџа Стојанча Џаре-Маре




Jedna lazarička pesma zapisana u Vranju iziskuje odvojen pomen.

Igliče venče nad vodu cveta;
Nad vodu cveta, nad vodu vene;
Nad vodu vene, nad vodu spada.

Ona je majušna:u tri stiha. Medjutim, ako se meri njen unutarnji obim- jedini bitan-ona je gorostas. Život usamljenog cveta cveta nad vodom, potresan u jednostavnosti, prelazi granice jednog opisa.On govori mnogo više: »Igliče…..« Polustihovi koji pevaju o cvetanju i venjenju ponavljaju se u ovoj pesmi, nimalo slučajno; voda se javlja neprestano, kao neizbežno ogledalo; tečan glas »v« odjekuje u svakoj drugoj reči; ritmički udari nižu se u neumitnim razmacima;- ukratko, sve doprinosi da glavna misao pesme, utisak opšte prolaznosti, dobija najskladniji izraz. Da li to lebdi tuga iznad stihova? Može biti, ali tiha i svetla.
(Vladan Nedić:ANTOLOGIJA NARODNIH LIRSKIH PESAMA,Beograd l969.)

Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети , шесте недеље Велигданског (Ускршњег) поста..

Na praznik Vrbice
Старији људи причају да су, као голобради момци, овакве ноћи пробдевали јер се верује да се ноћу, уочи Врбице, може видети ватра да гори на оним местима где се налази закопано благо..



Топчидер, крајем тридестих година


Теразије 1937.године


Београд 1939.године


Опет Теразије на Врбицу


Угао Милоша Великог и краљице Наталије, 1936.


Дечје забавиште на Палилули, на Врбицу 1932.године


опет тридесете године


И пионири малени, на Врбицу 1945.



http://www.skyscrapercity.com/showthread.php?t=406398&page=959
http://srpska-pravoslavna-crkva.blogspot.com/2009/08/vrbica-na-terazijama.html

Кување у лубури

Lipov ekspres-lonac

Кување у лубури код нас је више било познато као „хајдучко кување”. За ово кување, које даје укусна јела, интересовао се и кнез Милош 1859. године, на свом последњем путовању по Србији, кад је одсео у Зајечару код Јове механџије, „који је за време устанка чуда чинио од јунаштва по Старој и Сувој планини дочекујући Пасманџине крџалије”.

Лубура је кора дрвета (најчешће липовог), цилиндричног облика и хајдуци су је правили кад „облупају” липово дрво. У њу су сипали 3/4 запремине воде из најближег потока или извора. Затим су стављали месо, лук, лишће биљака као зачин, со, па поклопцем одозго затварали. Оба данцета споља су добро облепили иловачом, да не би сок из лубуре испарио. Лубура се укопавала у земљу на дубину од 30 до 40 цм, изнад су хајдуци ложили ватру од чије се врелине кувало јело. Спољна страна лубуре би се обично угљенисала, али је унутрашња потпуно очувана. Не треба сумњати да је јело овако кувано изузетно укусно. Била је то нека врста Папеновог лонца.

http://www.gastronomija.info/index.php?sta=otvor&broj=76
http://sh.wikipedia.org/wiki/Lonac

Древни календар и калкулатор за дуговања

РАБОШ
Рабош је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници), а у народу је био широко распрострањен све до почетка двадесетог века.

Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава.

На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.

Kliknite za proširenje...

http://1.***************/-qU7bHqlJZ4o/TvKSVPTJtII/AAAAAAAAAIg/SoDKmKg3ylo/s400/image032.jpg

Црноризац Храбар (Х век) је наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму..

Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“).
Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. (Код српских порезника тај је рабош био нарочито дугачак.......) Када би дуг био измирен, плочице су уништаване.

http://4.***************/-Gj9p7vVwzZw/TvKUaIp7IEI/AAAAAAAAAIs/b2k3sSQACIs/s1600/image004.jpg

Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачка, праве и косе линије и крст, који су могли бити неизрезани и изрезани.

У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000.

Kliknite za proširenje...

http://palindromija.blogspot.com/2011/12/blog-post_696.html
http://www.svevlad.org.rs/knjige_files/konferencija/matic_kalendar.html
http://retrozabavnik.blogspot.com/2011/02/uskoro-prvi-broj.html
http://www.subotica.info/eventview.php?event_id=34800

Називан је и праћка, тољага, патерица, роваш...
Лепо објашњење и цртеже рабоша код Срба дао је Сима Тројановић, антрополог, у књизи ПСИХОФИЗИЧКО ИЗРАЖАВАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА



http://www.vreme.com/cms/view.php?id=782707
http://books.google.rs/books?id=F3B...a=X&ei=mZgaUPmEF-v14QTwvIDwAw&ved=0CCsQ6AEwAA

Služio je i kao knjiga za knjigovodstvo (ulaz-izlaz)

Komad drveta ili daska na kojoj su se, crtama ili zarezima, beležila dugovanja i potraživanja u trgovini kupaca koji nisu odmah platili robu; dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i plaćanja u toku dana.

Kliknite za proširenje...

http://www.serbianbrandy.com/leksikon-vinarstva.html

Srebrena:

Srbi u Sakski

Kliknite za proširenje...

Marko Dobrić, saksonski trgovac srpskog porekla, nabavio je knjigu o britanskim raketama i uputstvo za izradu koju je pokušao tajno da prenese u Srbiju 1806.godine.

Dve godine ranije, ustanički prota Mateja Nenadović je boravio u Beču, i odatle doneo u Srbiju "1.000 komada raketli velikih", napravljenih u Saksoniji.
Njima je ubrzo desetkovana turska odbrana Šapca. (После битке на Свилеуви (11.марта) Јаков Ненадовић се упутио Шапцу и опсео га. )

Rakete 1804.godine



Ustanici su bili doslovno očarani novim oružjem, pa su tražili način da ih i sami prave, ali su ih Austrijanci pretekli. Pošto su knjigu pronašli i zaplenili, oni su napravili prototip prve rakete, kasnije i seriju od 24 komada, u radionici "oberfojerverkmajstera" Magera.

Prvu raketnu četu imali su 1814. Tek nešto pre te godine, i srpski inženjeri su ovladali izradom novog oružja u beogradskom Arsenalu, na šta ukazuje jedna Karađorđeva beleška iz 30. juna 1812. godine: "Pisato Sovjetu (vladi) da oficiru topdžijskom da što mu treba, da pravi rakete."

Prvo primitivno izdanje ovog naprednog oružja koje je koristila ustanička vojska u Srbiji sačinjavao je limeni cilindar sa pogonskim gorivom. Bila je to mešavina šalitre sa malo sumpora i ćumura. Na gornji kraj cilindra pričvršćivano je topovsko đule, a na spoljnoj strani štap, dug do dva metra i slobodnim krajem usađenim u drveni tronožac, tako da se uz pomoć njega raketa mogla nanišaniti.

Čitava lansirna rampa težila je oko 10 kilograma, a pogonsko gorivo se palilo običnim fitiljima. Domet ovakvih raketa bio je od 800 do tada neverovatnih skoro 2.000 metara, ali se one nisu odlikovale naročitom preciznošću.

http://www.vesti-online.com/Riznica/Filigran/42154/Prota-krijumcario-rakete-u-Srbiju
http://www.scribd.com/doc/25853246/y-Report-Br25

Topovi 1389.godine
No, još veće iznenadjenje od raketa u Šapcu 1804.godine bila mi je priča o topovima i barutu u vreme Kosovskog boja, za koju je Tandoori Masala pronašao podatke:

Tandoori Masala:

Sto se tice upotrebe topova na Kosovu, Skrivanic je pronasao par dragocjenih izvora...

Spojler

Gavro A. Skrivanic, Topovi na Kosovu 1389. godine, Vesnik Vojnog muzeja, 18, Beograd, 1973, str. 235-236.

Spojler

A. Vukomanovic, O knezu Lazaru, Glasnik Drustva srpske slovesnosti, XI, Beograd, 1859, str. 111.

Kliknite za proširenje...

A Gusar i ilustracije

ГУСАР:

Политика, бр. 8954, од 15. до 18. 04. 1933. године.
- Ст.Станојевић, Топови на Косову

Spojler

Kliknite za proširenje...

Srebrena:

"Перој је мали, ситни, православни оточић у католичком мору.
Perojci bili su pravoslavni, Srbi; austrijske vlasti budno su njih pazile kao na »pogibeljne, protudržavne elemente«.
Godine 1915. radila je Narodna škola u Peroju, natpis je bio ćirilični..naziv u srpskom duhu, a učitelj seoski paroh Nikola Popović.

Kliknite za proširenje...

Срби и православље у сјеверној Далмацији

Треба, наиме, нагласити да је 732. године византијски цар Лав III Исавријанац, да би се осветио папи због противљења његовој иконоборачкој политици, одузео испод папине јурисдикције Сицилију, Доњу Италију и цио Илирик, а с њиме и цијелу Далмацију и Превалис, те их потчинио цариградском патријарху. Тако је створен принцип да се границе цариградске патријаршије подударају са границама византијске државе.
Док се тако цариградска патријаршија нашла под заштитом византијске државе, папа се ставио под заштиту франачког краља Пипина малог, чијег ће сина Карла Великог 800. г. бирати за римског цара. Карло је ускоро освојио сјеверну Далмацију, што је утврђено и Ахенским миром (812.), када су Византији остала од сјеверне Далмације само острва Крк, Црес, Лошињ и Раб и градови Задар, Трогир и Сплит.

http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija2-c.htm
http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija3-c.htm
http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija4-c.htm
http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija5-c.htm
http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija6-c.htm

Šibenik, Proslava pravoslavnog Badnjaka, 1928.


Bogojavljenska litija u Zadru, 1891.

Dve princeze, dve umetnice..zaova i snaja...jedna tamo, druga amo...

SERBKINJA I SORBKINJA

Srebrena:

Обнова србског царства
.. и данас у Лужици живи предање настало после (косовског) Ломчинског боја, записано је у књизи Драшка Шћекића "Сораби".:
''Седам краљева у пећинама Лубина има зачаран гроб. Они се у одређеним временским размацима дижу из гробова и тада им златне круне бљеште на главама. У тим тренуцима њиховог буђења они гледају доље на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан.
Али - доћи ће дан, када ће ових седам српских краљева васкрснути усред Лужица, узети мач у руке, узбуркати крв у српским жилама и опрати некадашњу српску срамоту''.

Kliknite za proširenje...

Srebrena:

** Četvrtog septembra 922.godine na reci Labi kod Lomčina
Najstrašnija je bila bitka kod Lomčina na Labi, gdě je gotovo cěla srpska pěšadija izginula”

Četvrtog septembra 922. godine odigrala se ta silna tragedija. Srbi, odasvud opkoljeni, još su se borili u Lomčinu. U prěgovorima oběćaju Němci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad prěda. Němci nisu držali rěč, poklali su sve vojnike, a žene i děcu odveli u ropstvo.
Hronike Němačke iz tog vrěmena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba. Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što slědi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda.

Kliknite za proširenje...

U oblasti gde se odigrao Lomčinski (Lomački, Glomački, Hlomački) boj u X veku, nalazi se i grad Strela (Wendish Streyl, Strelis, Strelin, Strele , Streyl, Ztrele) , na "domet strele" od reke Labe..Odatle su, sa "vidikovca" sorbski ratnici odolevali franačkim upadima do 928.godine. Franački okupatori (Henrik Pticolovac i njegov naslednik Otto) uzeli su simbol srbske strele za svoje heraldičke oznake

Lužički Srbi u borbi protiv Turaka na Balkanu

Srebrena:

Pavle Jurišić Šturm (nem. Paulus Sturm) je bio Lužički Srbin .
Tokom balkanskih ratova komanduje drinskom divizijom, koja se posebno istakla u Kumanovskoj bici probivši tursku odbranu.

Kliknite za proširenje...

Protiv Turaka pred Beogradom krajem 17.veka borio se još jedan Lužički Srbin, Jakub Ticin, doduše regrutovan u habsburšku vojsku kao revnosni katolik

Srbin jezuita

Xaverius Jacobus Ticinus(1656-1693)
Najznačajniji predstavnik lužičkosrpske crkvene literature, Jakub Ticin, rođen je u gornolužičkom malom mestu -Kulov (něm. Wittichenau) , a pristupio je jezuitima u Pragu , u toku studija. ....Написао је горњолужичкосрпску граматику,а објавио је у Прагу и Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, Како је објединио српски идентитет са језуитским правцем католичке вере , окружен у родној Лужици већинским протестантима, није ми познато.


http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/mcvijetic-trajanje_l.html
http://hsb.wikipedia.org/wiki/Jakub_Ticin


Србин протестант

Srbima u pomoć u borbama u Beogradu sa Turcima 1862.godine pritiče Jan Kozlik (1840-1903), Lužički Srbin, sin protestantskog sveštenika. On piše i putopise za lužičke novine iz Beograda i Srbije. "On je tada požurio u Srbiju da bi na strani svoje braće ratovao protiv Turaka", stoji u redakcijskoj napomeni uz jedan putopis.
Iz Lajpciga, "gdje je studirao, uputi se Kozlik do južne Srbije da pomogne osloboditi zemlju od Turaka". Jan Kozlik izabraće potom Srbiju kao novu domovinu i ostaće u ovoj zemlji zauvijek. Radio je kao inženjer i umro u Kragujevcu, ali sa potpuno srbizovanim imenom i prezimenom Ivan Kozlić.

Podrška i pesmom

Pesnik Hendrih Jordan ((1841–1910) bio je najpre u mislima sa našim ratnicima, pa im upućuje svoj pozdrav i podršku u pjesmi Braći Srbima, borcima protiv Turaka (1876), a potom se javlja u dobrovoljce..Poznat je kao folklorista i sakupljač sorbskih bajki, ali i kao autor lužničke himne Rjana Łužica.
http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/mcvijetic-trajanje_l.html
http://www.rastko.rs/rastko-lu/ndjordjevic-luzicani/ndjordjevic-cvijetic_l.html
http://de.wikipedia.org/wiki/Hendrich_Jordan
http://hsb.wikipedia.org/wiki/Rjana_Łužica

Неистражено знамење Срба у италијанској збирци из 1605.године

Свака информација је добродошла..


Crest of Sorabi from Giacomo Fontana "Insegne di varii prencipi et case illustri d'Italia e altre provincie", 1605.



Samo pretpostavljam da ima veze sa vendskom krunom i sa Pomorjem, odnosno današnjom Pomoranijom, ili sa Meklenburg/Rostokom

Srebrena:

Srbska (vendska) kruna

Kliknite za proširenje...

Današnji grb Pomeranije
http://nemet_sorstragedia.lorincz-veger.hu/images/pommern_wappen.jpg
http://2.***************/-EfsUUKqp0...I/5GXbIDOLOfE/s640/Provinz_Pommern_Wappen.png

Meklenburg
http://www.schilderwelten.de/images/product_images/popup_images/2031_0.jpg
Rostok
http://en.wikipedia.org/wiki/File:Rostock_Wappen.svg

Pomenuo ga je Rojalista je, uz još jedan primer iz drugog, mlađeg, grbovnika, na temi "Heraldika" :

Ројалиста:

Не знам да ли је неко од вас отварао Грбовник Ђакома Фонтане (1605), али у њему се налази један занимљив грб, реч је о грбу Сорабије:

Spojler

Нисам га до сада нигде сретао, али изгледа да ово није усамљен пример грбовника у коме се појављује, јер јавља се још и у Araldo nel quale si vedono delineate e colorite le armi de' potentati e sovrani d'Europa... делу из XVIII века:

А описују га као грб Сербије, Бојке или Сораби... Из тог разлога, а у корист српске хералдике, ценим да га треба споменути, и колико то могућности дозвољавају, испитати оно основно о њему: откад потиче, где се први пут јавља, шта би могао да значи?​

Kliknite za proširenje...

Сребрена, била си у праву, има везе са Мекленбургом. Истражујући порекло грба Краљевства Венда (или Славоније Мора Балтичкога...) нашао сам неколико примера грба Сорабије. На овој карти се виде оба грба из ових грбовника, лево је грб Сорабије (Mekelenbvrg), а десно Помераније (Pomeren):

манастир Бешеново

један од 16 фрушкогорских манастира; данас се његови остаци налазе на јужним падимана средишњег дела Фрушке горе уз поток Чикош (поред некадашњег манастира опстао је прњавор, који данас чини засебно насеље- Бешеновачки Прњавор).

Prema predanju, manastir Bešenovo, čiji se ostaci nalaze na južnom obronku Fruške gore, uz potok Čikoš, osnovao je srpski kralj Dragutin krajem XIII veka. Posvećen je sv. arhanđelima Mihailu i Gavrilu (8/21. novembar). Drugi podaci o osnivanju dovode se u vezu sa polovinom XV veka, kad se pominje 1467, zapisana na zidu kao godina oslikavanja manastirske crkve. No, prvi siguran podatak o postojanju manastira nalazi se u najstarijem turskom popisu Srema (1546), kao i kasnije tokom XVI veka.

Kada je manastir Vitovnica kod Požarevca stradao od Turaka, njegovi kaluđeri su sa najvrednijim liturgijskim predmetima prebegli u manastir Bešenovo. Među tim predmetima su bili i Četvorojevanđelje, kojeje 1557. okovao Kondo Vuk, te srebrna čaša iz 1662, delo kujundžije Luke (ove dragocenosti čuvaju se u Muzeju SPC u Beogradu). Celo XVII stoleće karakteristično je po nemaštini, o kojoj svedoče zapisi o odlascima bešenovačkih kaluđera u Rusiju radi prikupljanja milostinje (1628, 1648, 1670, 1671). Godine 1656. obnovljene su kelije i trpezarija.
Na osnovu vizitacijskog popisa iz 1753, u kojem je detaljno opisana manastirska crkva, zna se da je građevina zidana od opeke, ali se vreme izgradnje ne pominje. U istom popisu govori se i o trostranim manastirskim konacima, za koje je navedeno da su na južnoj strani podignuti 1730. i da su građeni opekom, dok se za konake sa severne i zapadne strane samo kaže da su stari. U popisu je naveden i stari ikonostas, koji je 1770, po svemu sudeći, delimično zamenjen ikonama Vasilija Romanoviča. On je od 1907. do 1909. zamenjen ikonostasom za koji je ikone radio Stevan Aleksić, koji je u istom periodu radio i zidne slike u unutrašnjosti crkve. Za manastirsku trpezariju Aleksić je sačinio monumentalnu istorijsku kompoziciju - „Spaljivanje moštiju sv. Save" (ulje na platnu, 1909). Posle Drugog svetskog rata ova slika dospela je u Gradski muzej u Vukovaru, u Bauerovu zbirku, U vreme pomenutog popisa manastir je imao 13 monaha i 12 porodica prnjavoraca. Hram je bio snabdeven ukrašenim srebrnim i pozlaćenim stvarima, odeždama od svile, kadife, brokata i atlasa. Od knjiga imao je 22 srpska rukopisa među kojima tri okovana jevanđelja, 12 mineja i četiri prologa, te 52 knjige ruske i druge štampe. Ikona je bilo 46. Manastir je imao pokućstvo, bakarne i gvozdene sudove i burad za vino. Od ekonomskih zgrada bile su kačara, dve vodenice i dve česme. Što se dokumenata tiče, manastir je u to doba posedovao šest carskih privilegija i četiri "parčeta" od sultana i vezira.
Drugi važan popis (1771.) svedoči o postojanju visokog zvonika izgrađenog u sklopu novopodignutog zapadnog krila konaka. Prve pouzdane podatke o kapeli u zvoniku, posvećenoj sv. Kiriku i Juliti, čije su mošti čuvane u ovom manastiru (u kivotu načinjenom 1773.), pružaju zapisi na unutrašnjem i spoljašnjem zidu kapele iz 1783. Oni govore o živopisanju zidova kapele koje je, kako se navodi u zapisu, izveo Kuzman Kolarić, ktitorstvom Novosađanina Trifuna Jovanovića, u vreme igumana Silvestera. Ikonu s predstavom sv. Kirika i Julite manastiruje 1766. poklonio slikar Dimitrije Bačević.
U literaturi se često navodi da je Kuzman Kolarić (Kosma, kako piše na kapeli) naslikao 1786. ikonostas manastirske crkve. Međutim, jedan objavljeni zapis, na osnovu kojeg se ovo tvrđenje prenosi, stajao je na ikonostasu manastirske crkve, ali se ne odnosi na slikarski rad na ikonostasu, već pominje da "semu kivotu molerskago hudožestva ktitor bist blagopočteni gospodin Luka Kukić, žitelj šanca Laćarka", što bi značilo da je u pitanju slikana dekoracija kivota u kojem su čuvane mošti svetih mučenika Kirika i njegove majke Julite. Nztpisje iz 1786, a zanimljivo je i značajno da je slikar signaturu ostavio latiničnim slovima: Kosman Kollarisc moller.


литографија Лујза Коца из 1861.
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/publications/index/string:Манастир+Бешеново/tags:publication
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...?type=publications&id=842&m=2#page/1/mode/1up
http://digital.bms.rs/ebiblioteka/p...?type=publications&id=835&m=2#page/1/mode/1up

Iako prepravljana u XIX i početkom XX veka, crkva manastira Bešenova zadržala je u osnovi svoj prvobitni oblik jednobrodne građevine raškog tipa sve do rušenja manastira u bombardovanju 1944, a do tada su pozicije tornja, crkve i konaka ogradnog zida sa istoka crkve ostale iste, o čemu svedoči nekoliko fotografija snimljenih između 1885. i 1940.
Ostaci Bešenova razgrađeni su neposredno posle rata. Manastir do danas nije obnovljen, ali je otkrivena osnova crkve i konaka, čime je ustanovljeno da je bešenovačka crkva bila krstoobrazne osnove, pravougaonih pevnica i spolja i iznutra, i poligonalne apside. Oltar je bio na svod. Crkva je imala samo jedan ulaz, sa zapada: „vrata jedna oraova sedefom nakićena".Tokom rata manastir je najpre samo opljačkan. Zatim su se smenjivale ustaške i nemačke najezde, a i jedinice NOV. Zato je u nekoliko navrata paljen, rušen, miniran, i. konačno, 1944. bombardovan. Nemačko vazduhoplovstvo ga je potpuno razorilo. Manastirske starine i dragocenosti raznesene su i delimično izgubljene zauvek. Sačuvani su delovi sa dva ikonostasa i nekoliko knjiga. Čuvaju se u Muzeju crkvene umetnosti u Sremskoj Mitrovici.
List DNEVNIK,
Dr Svetozar Dunđerski
http://manastir-lepavina.org/vijest.php?id=3463

Srebrena:

Према подацима из 1715. године, у Будиму је било 1538 кућа, од чега су 769 припадале Јужним Словенима (већином Србима), 701 је била немачка, и 68 су биле мађарске...Romantični Taban sa krivudavim ulicama, sićušnim trgovima, naherenim kućercima, cvetnim baštama i brojnim kafanama 30-ih godina 20. veka je porušen.

Kliknite za proširenje...

Stradanje istinoljubivog Srbina Bunjevca

Становништво средњовековне територије која ће једног дана постати Маџарска, било је етнички мешовито...
У касном средњем веку латински термини лат. Natio Hungarica и лат. Hungarus су се односили на све племиће краљевства. Према Иштвану Вербецију ( István Werbőczy), писцу Трипартитума, назив Нације хунгарика су носили само племићи, независно од националности, који су били поданици Свете Круне.

Lazar Stipić, Srbin katolik ili kako je voleo sam da kaže "Srbin Bunjevac", rodom iz Subotice znao je dobro mađarski jezik, pa je, posle obimnog istraživanja objavio knjigu "Istina o Madžarima po madžarskim podacima". Iskoristio je, izmedju ostalog i istorijski dokumentovanu građu koju je sakupio Ivan Nadj (Nagy Ivan) i objavio na više od šest hiljada strana (na mađarskom jeziku) pod naslovom Magyarorszag csaladai czimerekkel es nemzedekrendi tablakkal. („Породице Мађарске са грбовима и генеолошким таблицама” ) .
Među brojnim porodicama srpskog porekla koje danas nose hungarizovana imena i prezimena, detaljno je obrađena i geneologija porodice Hunjadi, potekle od viteza Srba čiji je srednji sin Vuk (Voyk) dobio grad Sibinj (Hunjad) na upravu, pa mu se prilepilo i mađarizovano prezime.

Војску купи од Сибиња Јанко,
Па је води на игриште равно,
На игриште ђе играју виле.​

Najpoznatiji iz ove srpske porodice, piše Stipić prema Nadju, jesu Serbov unuk Jovan (Janko Sibinjanin) i praunuk Matija (ugarski kralj Matija "Korvin").



Odlomci iz Nadjove knjige o geneologiji sa podacima o porodici srpskog porekla Hunjadi:



Kao vrlo istaknuti borac protiv mađarizacije i kroatizacije Srba, Lazar Stipić je uhapšen i odveden u mađarski koncentracioni logor tokom II svetskog rata, gde mu se gubi svaki trag.




Izvori za tekst
http://guslarskepesme.com/component/option,com_mtree/task,viewlink/link_id,3852/Itemid,99999999/
http://www.scribd.com/doc/102073722/Lazar-Stipic-Istina-o-Madjarima-Kroz-Madjarska-Dokumenta
http://www.scribd.com/doc/102444322/Ivan-Nadj-Породице-Мађарске-са-грбовима-и-генеолошким-таблицама
http://archive.org/details/magyarorszgcsal02friegoog

Srebrena:

Срби и православље у сјеверној Далмацији

Kliknite za proširenje...

Severni Srbi u polapskoj Dalmaciji

Poznati su u istoriji pod dva naziva - Dalaminci je najuobičajeniji današnji izgovor i nastao je po oblasti koju su naseljavali, u srednjem delu toka reke Labe; i - Glomači (Hlomači), po sorbskom gradu koji je istorijski i kulturni centar te oblasti.
Danas se različito izgovara njihovo matično ime: sorb. Dalemińcy, рус. Долеминцы, нем. Daleminzier, польск.Dalemińcy...

http://pl.wikipedia.org/wiki/Glomici




Ivo Vukčević je u knjizi "Slovenska Germanija" (Beograd, 2007) popisao iz istorijskih dokumenata i ostale oblike njihovog imena, najbliži izrazi našoj, južnoj Dalmaciji i Dalmatama su iz 806.godine:Dalmatas i iz 880 godine- Dalamati; 940. i 1046. godine-Dalmatia,





Vikipedija pominje 14 gradova te severne (sorbske) Dalmatije, a Vukčević posle ove dve strane navodi i brojne toponime još na 5 strana teksta (409-414 strana) .
Svakako da su najznačnija naselja Gana, Grima, Glomač, Riza i Strela, Mišna (današnji Majsen).......

Ali mnogo toponima, sa obrazloženjima i opisima pominje hronika iz "Ošaca" , Hoffman's Chronicle nastala baš u jednom od tih , dalamatinskih gradova.

OSCHATZ je grad u gornjoj Sakskoj, na sredini izmedju LAjpciga i Drezdena, leži na reci Delnici(Dolnjici) koja je pritoka Labe.
U najstarijoj zapisanoj verziji ime grada je Ozzec koje je dobio prema selu na istom mestu ..Objašnjenje u hronici da su tako Sorbi nazivali vrstu oružja (abatis) --prepleteno pruće i granje uvezano žicom koje je imalo ulogu barikade., nešto kao Ožec, Ožice odnosno Užice
http://www.google.rs/search?q=abati...aJeiA4gT9uoDwDg&ved=0CFEQsAQ&biw=1280&bih=649
http://www.oschatz-damals.de/hfm/hfm021.html


KOTITZ, kao što pokazuje njegovo vendsko ime Kotic, osnovali su Daleminci .Franački osvajač Henri Ptičar osvojio ga je 926.godine.

STRELA (Strelis, Strelin, Strele , Streyl,Ztrele) , na domet strele od reke Labe, osvojena je od Franaka 928.godine
Današnja lokacija srbskog utvrđenja (Sorbfestung) u dalmatskoj Streli


Trebnitz , nalik našem Trebinju.. kao što je i Glomač(Hlomač) nalik našem Glamoču

Sela BOBERSEN (Wendischen Göttin Baba), Bucharest (po bukarenju), Grubnić Grubnitz ,RADEGAST (Radgošt), MALKOVIĆ (Malkwitz) ,Bortević (Bortewitz), itd..itd...

http://www.oschatz-damals.de/hfm/hfm001.html
http://www.oschatz-damals.de/index.htm
http://en.wikipedia.org/wiki/Lommatzsch

To 805 subdued King Charlemagne (768-814), the Daleminzier and other Sorbian tribes ...
Um 805 unterwarf König Karl der Große (768-814) die Daleminzier und andere sorbische Stämme..
With the final submission of the Sorbs in 929 ...
Mit der endgültigen Unterwerfung der Sorben im Jahr 929 ...
http://www.dresden-und-sachsen.de/geschichte/02_deutsche_eroberung.htm

In the 13th Century BC, which spread from Eastern Europe coming Lusatian (Lausitzische) culture of the Saxon territory up until then ...
http://www.dresden-und-sachsen.de/geschichte/01_fruehgeschichte.htm

Srebrena:

Severni Srbi u polapskoj Dalmaciji

Kliknite za proširenje...

Dalmatski vladari i njihove prestonice



Zabeležen je vladar pod imenom "Semela" (Sjeml na češkom, Zemlja?) koji je stradao na "Hwerenofeld,Werinofeld , Warnenfeld"- polju tokom bitke sa vojskom najstarijeg sina Karla Velikog Franačkog 805.godine.

Jedan od nezaboravljenih Srba-Dalmata bio je kralj Milduh (+806), ubijen u bici kod Gere, opevan u sorbskim legendama kao što je Marko Kraljević u našim, kao kralj koji će opet ustati u odbranu srpstva. Njegova je prestonica bila u Gani, izmedju Rize i Debelina

Die Annales nennen ihn Miliduoch,..... Im Sorbischen wird er gemeinhin als Miliduch benannt.
Kraljevo licno ime na našem jeziku je ime biljke miloduh.(Hyssopus officinalis)

Zajímáme se my, Lužičtí Srbové, vůbec ještě o své kořeny? Jestliže nepovažujeme Ganu, tisíc let starou slovanskou pevnost, za důležitou, byl by klam mluvit o vzdělávání a upevňování národního vědomí. Protože bez vědomí vlastních kořenů nenajde žádný národ svou identitu, anebo si ji nezachová do budoucna...
.. poblíž říčky Jany, blízko obce Hofu, při silnici z Rizy (Riesa) do Döbeln (jazykovědec Arnošt Muka by napsal „mjez Rězu a Dobelinom“)...

Gana je legenda... Gana je historická skutečnost, o které se už mnoho psalo, poprvé v kronice bavorského mnicha Vidukinda z Corvey... Jak se v kronice píše, Jindřichovi rytíři obránce Gany, muže i ženy, na místě pobili, kdežto děti a mladé lidi odvedli a prodali do otroctví.

Kliknite za proširenje...

http://www.literarky.cz/index_o.php?p=clanek&id=1000&rok=2005&cislo=44
http://de.wikipedia.org/wiki/Miliduch

Jan Kolar navodi više naziva za ovo mesto: Gana, Grona, Grana, Hronec, Granic........
Jan Kolar: Sláwy dcera: lyricko-epická báseň w pěti zpěwjch. Wýklad čili přmětky ..., Том 2..
http://books.google.rs/books?id=J00...Q6AEwAA#v=onepage&q=Gana Daleminzier.&f=false


Posle pogibije "Semela" i Miloduha, kroz krvave borbe, Srbi su se izborili da zaustave Karlove Franke na liniji koja će 839 postati „srpska granica”- Limes Sorabia. Zabeležena imena srpskih vođa su, posle Milduha- Čemislav (+840), Žestibor(Zistiboro)..The Annales Fuldenses name "Sorabi duce eius Zistiboro" in 858...
http://fmg.ac/Projects/MedLands/MECKLENBURG.htm

922.godine pao je Glomač (Lommatzsch) .Franci nisu održali reč datu Sorbima u opsednutom Glomaču u pregovorima za predaju, već su ih sve razoružane pobili (i žene i decu, sve).Smatra se da je 120 000 Sorba tada ubijeno.Zato Glomačka bitka, u polapskoj Dalmaciji, ima odjek u sorbskim legendama kao naš Kosovski boj u našim pesmama.Na mestu Sorbferstunga, srpske tvrdjave nikle su nove zgrade.Mesto glomačke tvrdjave je ispod ove zgrade koja je označena zelenom strelicom:


Glomač je inače naselje u kome su arheolozi dokazali zemljoradnju stru 7,5 hiljada godina...
http://en.wikipedia.org/wiki/Lommatzsch
http://www.lommatzscher-pflege.de/tourismus_archaeologie.html


Milduhov grad Gana srušen je oko 120 godina posle njegove pogibije (929.) u najezdi Franaka pod vođstvom Hajnriha Ptičara, ubrzo po padu grada Strela, a arheološka iskopavanja (u okolini današnjeg Stojšića, Stauchitza ) obavljena su 2003.godine. Koliko razumem, sravnjen je sa zemljom, magnetima su ga otkrili.
http://www.seerhausen.de/images/Geschichte/Gana.pdf
http://books.google.rs/books?id=Iz1...Q6AEwBQ#v=onepage&q=Gana Daleminzier.&f=false
Werner Ziegner:Der Kampf um die Sorbenfestung Gana und das Daleminzierland im Jahr 929, 2009.

Nalazi se u okolini Stojšića (Stauchitza), udaljen od Mišne, Rize,Debelna i Ošca 10-25 km pojedinačno. Okolna sela nose nama prepoznatljiva imena Glina(Gleina),Grubanovo (Grubnitz),Grubota (Groptitz),Panić, Plotić...(http://wikipedia.qwika.com/de2en/Stauchitz), pripada danas Sakskoj.



http://weller-panitz.privat.t-online.de/tour3.htm
http://www.archaeologie.sachsen.de/532.htm
http://www.a-d-j.de/Texte/Chronik/Chronik.htm
http://www.scribd.com/doc/36592597/Ivo-Vukcevic-Rex-German-or-Um-Populos-Sclavorum
http://books.google.rs/books?id=EttoAAAAMAAJ&redir_esc=y
http://archive.org/details/beitrgezurvergl03schlgoog
http://hov.isgv.de/alleorte/
http://books.google.rs/books?id=1XA...wAQ#v=onepage&q=922 jahre lommatzsch&f=false

Srebrena:

Srbski prvaci, vlastelini i vladari na severu Evrope

Kliknite za proširenje...

Један лужичкосрпски свештеник с краја XIX вијека рече:
"Нас већ одавно не би било као народности, да матере још и данас, и на самртном часу не заклињу своју дјецу, да чувају свој језик и своје обичаје"

Најсевернији споменик српском војнику


Где се налази најсевернији споменик српском војнику? Очигледно, у Русији - на Кољском полуострву, у лучком граду Кандалакша ( http://ru.wikipedia.org/wiki/Кандалакша ), на обалама Белог мора. Овде, на територији, где се некада налазило гробље помораца, чудом је преживео једини спомен доказ о присуству српског добровољачког корпуса на овим просторима, споменик војнику Гојку Томићу.

Напис наводи да је војник рођен у једном селу Тохлићи у близини Сарајева 1894. године, а умро је 5. јуна 1918 од рана задобијених у борби. „Погинуо је за слободу и уједињење Југословена“ - пише на надгробној плочи. Поред је још један споменик, непознатом српскомвојнику. Спомен плоче су поставили њихови другови, саборци пре него што су напустили Русију у јесен 1919.

Све ово су, не сасвим познате странице руско-српских односа, које из очигледних разлога, током совјетског периода нису биле посебно помињане . Ми овдеговоримо о Југословенима, који су се током грађанског рата и стране интервенције у Русији борили против бољшевизма. Они су то урадили за љубав руског царства, хтели су да ослободе земљу, која је некада њима помогала да се ослободе.

Говори историчар Дмитриј Коржов:

Касније, након што је дошла совјетска влада, такве Србе су углавном називали Црностотинашима. Шта је то? То значи „Православље, аутократија и националност." Они су били чувари традиционалних вредности руске империје. Интересантан детаљ јесте, да су се овде, на северу Русије, борили подчерњаевском заставом, под којом су се још у деветнаестом веку борили против Турака. Неко од мештана ју је очигледно дао Србима. Дозволите ми да вас подсетим, Михаил Черњаев је руски добровољац, који је и пре формалног уласка Русије у рат 1877., био је командант српске војске.

У фебруару ове године, у граду Кандалакша, почео је пројекат „Сећање на браћу Југословене, долази до потомака кроз векове“.Један од иницијатора пројекта, директорка музеја историје града, Људмила Рогозина, изјавила је: споменицима је неопходно не само да дати посебан статус (што је задатак надлежних државних институција), већ их и елементарно заштити од оштећења.

Споменици су остајали ненеговани, а нас је мучила савест - никад се не зна, неће ли поправити пут, променити ограду у близини радиостанице, која се налази на месту старог поморског гробља. Кроз школске разговоре о овим јединственим објектима, понудили смо деци да помогну. Обезбеђена су средства - тако да је област означена, изравнана, ђаци су радо учествовали у радовима који су трајали од фебруара до јуна. Било је важно да се све заврши до 5. јуна – јер то један, када је Гојко Томић, преминуо од задобијених рана. Код нас, на северу, снега има дуго, па чак и у априлу, може га бити и до два метра, тако да смо били у журби. Резултат наших напора је сада прави историјски објекат.

У мемоарима из тих времена, могу се видети одличне критике о моралној и борбеној готовости Срба, а руководство белих батаљона ценило је српске војнике као „одличне“. Остали су докази да су Срби третирали „црвене“ грубо, али ни приближно онолико колико бели.“ Ипак, тешко је ослободити се осећаја парадокса историје: ти Југословени који су се сигурно сећали завета Светог Петра Цетињског „Ко је против Русије, тај је сам против свих Словена“ искрено су волели и били спремни да се боре за Русију - чак и по цену учешћа у братоубилачком рату. Споменик војнику Гојку Томићу граду Кандалакша - још један је доказ компликованих руско-балканских односа у 20.веку.

http://serbian.ruvr.ru/2012_08_10/Najseverniji-spomenik-srpskom-vojniku/
http://www.vaseljenska.com/svet/rusija-se-sa-ljubavlju-seca-najseverniji-spomenik-srpskom-vojniku/

Srebrena:

Tema koja je tek početa i ne vidi joj se kraj
SRPSKI I SERBSKI BEOGRADI

Thread have to be continued

Kliknite za proširenje...

ADRIATIC BELGRADE

PRVA VIJEST O BIOGRADU, BELGRADU
Biograd prvi put spominje bizantski putopisac i car Konstantin VII Porfirogenet u svojem djelu "De administrando imperio" (O upravljanju carstvom) kao naseljeni grad/utvrdu - castrum et civitas, i to pod grčkim imenom "to Belogradon", uz osam takvih gradova Knin, Nin, Skradin i dr. te jedini utvrđeni i naseljeni otok Lumbricaton, Levigrada i sl. - današnja Vrgada među svim otocima zadarsko-biogradskog arhipelaga

Kliknite za proširenje...

.


Na obali Jadrana u srednjem veku grad Biograd je imao veći značaj nego u kasnijem dobu.


http://www.scribd.com/doc/101979399/Srpska-Istorija-i-Srpsko-More-Lazo-M-Kostic



Nalazi se 28 km južno od Zadra, a Italijani su ga nazivali Zaravecchia......... Germani Wiesenburg.
Uz ikavski i ekavski izgovor -Beograd., kao i naziv Stari Zadar





Pomenuti popis je iz 18. veka, ispisan je na talijanskom jeziku jer su ga sproveli Mlečani, i tada je (selo) Beograd brojalo 815 stanovnika:



itd..do 75e strane pdf-a

Popis stanovništva i naselja u okolini Zadra 1756.godine
http://www.scribd.com/doc/56570414/...колини-Задра-Из-1756-Године-Глигор-Станојевић
Grbovi Najznacajnijih Srpskih Plemickih Porodica u Zadarsko Kninskom Kraju
http://www.scribd.com/doc/15559117/...-Plemickih-Porodica-u-Zadarsko-Kninskom-Kraju
http://www.czipm.org/atlagic02.html

U neka stara vremena, Biograd (Belgradensis) bio je crkveno upravno sedište, svedoči Daniel Farlati u Ilyrici Sacri Tom IV
Parlati IV, 1, riferisce quanto scrive l'arcidiacono Tommaso : « Episcopatus Iadrensis non magnam habuit parochiam propter vicinitatem Nonensis et Belgradensis (Zaravecchia) episcopatus »
http://www.google.rs/webhp?source=s...pw.r_qf.&fp=112d24d308566a77&biw=1280&bih=606

Stotinak godina kasnije, Ludwig von Gay , austrougarski političar francusko-nemačkog porekla, u Danici Ilirskoj, br.25 iz 1839.e god.., navodi da Biograd ima 450 stanovnika.

http://books.google.rs/books?id=Wvo...=0CDAQ6AEwAA#v=onepage&q=zara vecchia&f=false

Danas je Stari Zadar- Biograd na moru, turističko mesto.
http://www.adria-planet.eu/mjesto-hrvatska/biograd-na-moru/5/

Strani putopisac Maude Holbach zapisa ("Dalmatia: The Land Where East Meets West")
You pass within sight of Zara Vecchia, the ancient Belgrade,
http://books.google.rs/books?id=Ecv...d=0CE0Q6AEwBQ#v=onepage&q=zara vecchia&f=true

U tom "drevnom" jadranskom Beogradu kažu da se krunisao ugarski vladar Kalman, iako su se obično ugarski kraljevi krunisali u Stolnom Beogradu.
.........."postquam fuit coronatus in Belgradum supra mare, in urbe regia" ...........

Biograd na moru - Park Kraljevića Petra 193? godine


Drugi putopisac ("The shores of the Adriatic"):
Zara Vecchia, formerly Alba or Belgrad, is some eighteen miles down the coast.
http://books.google.rs/books?id=ZyO...=0CEgQ6AEwBA#v=onepage&q=zara vecchia&f=false

По Теслином казивању, његова се породица раније презивала Драганић..Према сећањима Софије Будисављевић, Теслине бабе по мајци, средином XV века, из села Пећана код Призрена, кренула су према Црној Гори три брата: Јуриша, Будиша и Пилип, па даље бежећи од Турака преко Херцеговине и Далмације стигли у Лички Нови код Госпића. Будиша је остао православне вере..
http://tesla-jaje.com/index_files/Page386.htm

Србин сам и тамо далеко

Te­sla je op­či­njen ju­na­štvom Mi­lo­ša Obi­li­ća. On ga sma­tra naj­ču­ve­ni­jim srp­skim he­ro­jem, nje­gov pod­vig po­di­že iz­van pod­vi­ga Mu­ci­ja i Le­o­ni­de

Kliknite za proširenje...

.

U vitrini kruševačke privatne kolekcije, originalnu fotografiju slavnog Tesle u srpskoj narodnoj nošnji čuva inžinjer Slobodan Nikolić. Fotografija je snimljena oko 1880.godine, kada je Tesla došao do bolesne majke Georgine. Ovaj unikat dobio je od daljih Teslinih rođaka .



1892.godine, pred dolazak u Beograd
"Ја сам срећан што сам Србин, и тијем именом поносићу се до вијека. Колијевка мојијех дједова, краљевина Србија, пријестоница Србинова позива ме – то је одликовање за мене велико и ништа ми на свијету, у животу моме, неће бити драже од овог одликовања.“

1. јуна 1892, На београдској жељезничкој станици дочекало га је неколико хиљада људи. Тесла се обратио ријечима: "У мени има нешто што може бити и обмана, као што чешће бива код младих одушевљених људи, али ако будем сретан да остварим бар неке од мојих идеала, то ће бити доброчинство за цијело човјечанство. Ако се те моје наде испуне, најслађа мисао биће ми да је то дјело једног Србина. Живјело Српство!..."

U eseju iz 1897. go­di­ne o sud­bi­ni srp­skog na­ro­da, Tesla piše:
Te­ško da po­sto­ji na­rod ko­ji je do­ži­veo tu­žni­ju sud­bi­nu od srp­skog. Sa vi­si­ne svog sja­ja, ka­da je car­stvo ob­u­hva­ta­lo go­to­vo ceo se­ver­ni deo bal­kan­skog po­lu­o­str­va i ve­li­ki deo ko­ji pri­pa­da Austri­ji, srp­ski na­rod je gur­nut u bez­na­de­žno rop­stvo, po­sle to­tal­nog bo­ja na Ko­so­vu 1389. go­di­ne, pro­tiv nad­moć­ni­jih azi­jat­skih hor­di.
Evro­pa ne­će ni­ka­da mo­ći da is­pla­ti ve­li­ki dug ko­ji ima pre­ma Sr­bi­ma što su oni, žr­tvu­ju­ći i sop­stve­nu slo­bo­du, za­u­sta­vi­li taj var­var­ski pro­dor. Za Evro­pu, moj srp­ski na­rod bio je gru­do­bran, a ona mu je uz­vra­ti­la rop­stvom... Obi­lić ne umi­re la­kom smr­ću na boj­nom po­lju kao Grk, već svo­je od­va­žno de­lo pla­ća smr­ću pod stra­šnim mu­ka­ma. Ni­je sto­ga ču­do što je po­e­zi­ja na­ro­da ko­ji je mo­gao da stvo­ri ta­kve ju­na­ke prot­ka­na du­hom ple­me­ni­to­sti i he­roj­stva.

http://www.vaseljenska.com/kultura/tesla-srbin-sam-i-tamo-daleko/
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:184524-Najtuznija-sudbina-mog-naroda
http://www.novosti.rs/vesti/naslovna/aktuelno.293.html:378175-Slika-Nikole-Tesle-u-nosnji
http://www.vesti-online.com/Vesti/Ex-YU/245244/Zagreb-otima-Teslu

Intervju s Nikolom Teslom iz 1899. godine

NOVINAR: Hotelska posluga priča da se u vrijeme grmljavine zatvarate u sobu i razgovarate sami sa sobom.
TESLA: Razgovaram sa munjama i gromovima.
NOVINAR: Sa njima? Na kojem jeziku, gospodine Tesla?
TESLA: Najčešće na mom maternjem jeziku. U njemu ima riječi i zvukova, naročito u poeziji, koji su pogodni za to.

Управо почетком Првог свјетског рата је у Америку стигао Петар Перуновић-Перун, познати црногорски гуслар. О њиховом првом сусрету 1916. године, Перуновић је оставио заиста дирљиво свједочанство. Тада му се Тесла обратио ријечима:
"Мени је драго што вас видим. За вас сам чуо веома похвално. Ви сте војник и гуслар. Ја волим гусле и народну пјесму. Имам ћирилицом штампане све народне Вукове пјесме и често прочитам по коју, колико да се освјежим народним духом и не заборавим српски језик. Гусле су ми остале у драгој успомени још док сам био дијете у Лици."
"Већ на почетку пјевања пјесме Стари Вујадин примијетио сам да сам на Теслу учинио добар устисак. У средини пјесме Тесла се мало занесе, а низ образе му потекоше сузе. Мене то још више одушеви, те сам све снажније пјевао. Послије свршене пјесме, Тесла устаде и снажно ми стеже руку." Тада је Тесла и нагласио: "Гусле су најјача сила да освоје душу Србину!"
http://njegos.org/emigrants/tesla.htm
http://www.in4s.net/index.php/magazin/kultura/6186-tesla-ponosim-se-svojim-srpskim-rodom
http://www.glassrpske.com/tehnologi...njama-pricam-na-srpskom-jeziku/lat/79973.html

Te­sli­no pi­smo iz 1921. go­di­ne ured­ni­ku ma­ga­ci­na "Kan­zas":
"Dra­go mi je što se in­te­re­su­je­te za me­ne, ali mo­ram da vas oba­ve­stim da sam ja Sr­bin, a ve­ru­jem da je gre­ška u va­šem li­stu, jer je pro­vin­ci­ja u ko­joj sam ro­đen da­nas pod Austro­u­gar­skom, pa je no­vi­nar ve­ro­vat­no otu­da za­klju­čio da sam ja Austri­ja­nac. Ne! Ja sam uvek bio Sr­bin."

Tesla sa Kraljem Petrom Drugim 1942.g.


"Тесла или прилагођавања анђела" је филм у продукцији Радио Телевизије Србије из 2001.године по драми Стевана Пешића.
http://www.***********/office/fQLH0Dir/Pei_-_Tesla_ili_prilagodjavanj.html

фрушкогорски манастир Шишатовац са величанственим барокним конацима пре његовог разарања у Другом св. рату:


дрворез непознатог уметника из 1858.

а ево како изгледа данас, након делимичне обнове:



нађох податак на википедији да су манастир обилато помагали оберкапетан српске војске и аустријски пуковник Вук Исаковић (познат и као главни јунак Сеоба Милоша Црњанског) и његов брат капетан Трифун Исаковић. Вук је, како кажу, и ктитор високог звоника, а у манастиру је касније и сахрањен 1759.
било би занимљиво ако неко располаже изворима о овој браћи, пореклом из Средске код Призрена, да нам овде представи