Сербски времеплов - Strana 16
Strana 16 od 22 PrvaPrva ... 6121314151617181920 ... PoslednjaPoslednja
Prikazujem rezultate 376 do 400 od 533

Tema: Сербски времеплов

       
  1. #376
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Праведни и дивни Стефан Штиљановић, српски деспот

    ...... добротвор и српски светитељ.
    Своје порекло води из Приморја, из Паштровића. Све имање је оставио народу својем и отишао у Срем 1498. године због сукоба са Млечанима. У Срему столовао је у граду Моровићу. “…
    ..Sklanjajući se ispred Turaka, despot Stefan povede narod u Baranju, u grad Šikloš, koji dobi na upravu od ugarskog kralja 1507. godine, za vernu graničarsku službu. Odande je, “sa hiljadu konjanika i šajkaškom flotom”, branio zemlju i gradove od Turaka, a veru i obraz od Mađara.

    http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%9C%...B2%D0%B8%D1%9B
    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D1...B2%D0%B8%D1%9B
    http://konkursiregiona.net/mikica-il...a-2002-godinu/
    http://www.heritage.gov.rs/Download/...iljanovica.pdf

    Dugo su većali srpski monasi i sveštenici gde da nose Stefanove mošti... Četiri neprezana vola hodila su baranjskom crnicom i sremskim obroncima, skrećući sa puteva i proseka, pentrajući se uz brda i spuštajući niz kosine, tražeći puteve nepoznate i dugo skrivane...Ispregnuvši umorne volove, monasi uneše kivot u malenu crkvu svetog Nikole. ..Sanjali su inoci te noći zvezdu visoko nad Srbijom. ... Zvezda je sijala zaumnim sjajem, prelivajući sivu, opustelu zemlju bojama i mirisima. Toplina se širila u talasima, utiskujući životvorni dah obrisima senki i lutajućim dušama predaka
    .

    ..Klanjali su se Stefanovim senima: pečujski Raci, bosanski katolici, Jevreji, Mađari – kalvinisti, Šokci i Cincari (koji, po svedočenju letopisa šišatovačkih kaluđera, u njegovu čast podigoše manastirsku crkvu), ali kad Srbi odseliše u Kraljevinu SHS, zaraste u korov Despotov krst na Đuntiru
    .(Djuntir je uzvišica iznad Šikloša, koji danas pripada Madjarskoj.http://www.myspace.com/547815343/pho...2%3A1202978%7D.)
    I Turci su imali poštovanja prema telu svetitelja:
    http://www.crkva.se/srbi_stefan_i_jelena.htm

    Kako je nemački oficir Rajsvic spasio mošti srpskih vladara od ustaškog skrnavljenja
    iz sećanja Dejana Medakovića ("Efemeris") o ratnim danima u Muzeju Kneza Pavla

    ...Sećam se uzbune koja je u Muzeju zavladala na vest da su ustaše oskrnavile mošti Srba svetitelja u fruškogorskim manastirima. Neko je tu strašnu vest dojavio profesoru Radoslavu M. Grujiću, istoričaru i teologu, čoveku izuzetnog rodoljublja, savesti i poštenja. Još u mladim danima umeo je Grujić da za nekoliko meseci napiše svoju čuvenu "Apologiju Srba u Hrvatskoj", naučno delo kojim je dokraja pobio sve navode zastupnika tužbe dr Akurtija u tzv. zagrebačkom veleizdajničkom procesu. Sada je ovaj mudri čovek dojurio u Muzej kneza Pavla pokušavajući da uprkos vidljivom očajanju spreči dalje varvarstvo nad ovim srpskim svetinjama. Ako iko, onda je tog trenutka Radoslav M. Grujić bio ona osoba koja je znala šta se to desilo sa fruškogorskim manastirima, a kakva opasnost preti da konačno budu uništene i ove svete srpske mošti koje su izbegle, nošene kaluđerskim rukama, sve stradije seoba pred turskim besom.

    — Biće to nešto strašno, nemam ni reči da to opišem — jaukao je Radoslav Grujić tražeći spasenje da se nekako spreči ovo varvarstvo. Onda se doista sasvim prirodno došlo do barona Rajsvica, a profesor Grujić je odmah otrčao k njemu preklinjući ga da spase svete mošti srpskih svetitelja. Učinio je to sa sklopljenim rukama i sa suzama u očima. Baron Rajsvic odmah je reagovao. Zajedno sa profesorom Grujićem krenuo je nemačkim štapskim automobilom u Srem da izvrši tu neobičnu operaciju i spase ove svete mošti.
    U Jasku su pokupili mošti sv. cara Uroša, u Šišatovcu Stefana Štiljanovića, a u Bešenovu sv. kneza Lazara. Mošti su doista bile oskrnavljene na taj način što su bile izvađene iz njihovih skupocenih ćivota i bačene na pod u manastirskim crkvama.

    Za njihov prenos u Beograd baron Rajsvic je nabavio obične mrtvačke sanduke, a kamionom ih je prevezao do železničke stanice u Rumi.
    Tu, na peronu, bila je postrojena nekakva počasna četa hrvatske vojske koja je odala počast srpskim vladarima svetiteljima na njihovom putu u novu emigraciju. Baron Rajsvic, u uniformi nemačkog majora, izvršio je smotru te neobične čete, a onda su sanduci ukrcani u jedan rezervisani kupe i otpremljeni za Beograd. U Beogradu, dočekala ih je masa sveta i celokupna Nedićeva vlada, a mošti su u svečanoj litiji položene pred oltarom u beogradskoj Sabornoj crkvi.

    Posle ove uspešne akcije spasavanja, Rajsvic je još samouverenije posećivao Muzej, svestan da je napravio jedno veliko, istorijsko delo. Mi smo ga otada posmatrali kao pravog junaka, a on nije propuštao da nebrojeno puta ponovi svoje duboko preziranje Hrvata, jadao se da je u bogatim sremskim manastirima sreo nekakve civilne upravitelje i da mu nije bilo teško da u njima odmah prepozna ordinarne pljačkaše, istinske marodere. Žalio je duboko i iskreno da na toj ukletoj teritoriji više ništa ne može da učini, a i spasavanje moštiju uspelo je jer je obavljeno na brzinu, dok se razbojnici još nisu čestito ni snašli. Da se malo duže čekalo, sve bi bilo uzaludno. Svakako bi se ponovila lomača sa Vračara.

    http://riznicasrpska.net/knjizevnost...hp?topic=191.0

    Po drugom izvoru (knjiga Stanislava Krakova, mošti je spasio Gestapo, i prenesene su u Beograd 14.aprila 1942, u vreme Nedićeve vlade.
    По трећем извору (Србољуб Живановић)
    Početkom Drugog svetskog rata katolici Hrvati su dograbili mošti sv. Stefana Štiljanovića i bacili ih u svinjac. Njegov zlatni krst i druge dragocenosti su pljačkali i odneli u Zagreb. Posle intervencije kod nemačkih okupacionih vlasti, Hrvati su 14. aprila 1942. godine dozvolili prof. Radoslavu Grujiću sa Bogoslovskog fakulteta u Beogradu da pokupi ostatke sv. Stefana Štiljanovića i da ih prenese u Beograd, gde se sada čuvaju u ćivotu postavljenom pred oltarom u Sabornoj crkvi. Katolička crkva je vekovima pokušavala da ospori kult sv. Stefana Štiljanovića raznim smicalicama — perom i rečju", ali bez uspeha. Mrzeli su ga i zato što je doneo iz Paštrovića u Vojvodinu Dušanov zakonik.
    http://www.riznicasrpska.net/istorij...php?topic=67.0

    Četvrti izvor (Mikica Ilić)
    Dva i po veka kasnije “Naročito povjereništvo NDH”, na čelu sa Vladimirom Tkalčićem, direktorom ”Muzeja za umjetnost i umjetnički obrt”, odnelo je iz Šišatovca u Zagreb bogato ukrašeni, pozlaćeni kivot, skinulo srebrnu krunu i prsten sa leve svetiteljeve ruke, zaderavši kožu domalog prsta i ostavivši Stefanove mošti, umotane u pokrivače, da leže pred prestonom ikonom Hrista Pantokratora. Protojerej-stavrofor prof. dr. Radoslav Grujić u svom izveštaju Svetom sinodu od 17.04.1941. godine, besedi o dočeku komesara gospodina Ditriha i tužnom stanju opustelog manastira na Veliki ponedeljak prve ratne godine, kada behu prenesene mošti svetog cara Uroša iz Jazka, svetog kneza Lazara iz vrdničke Ravanice i svetog Stefana Štiljanovića iz Šišatovca u beogradsku Sabornu crkvu.

    Manastir opljačkaše i zapališe ustaše tri godine kasnije.


    Манастир Кувеждин на Фрушкој гори, задужбина деспота Стефана Штиљановића



    После обнове
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 13.07.2012. u 14:57



  2. #377
    Početnik
    Učlanjen
    12.07.2012.
    Pol
    muški
    Poruke
    36
    Reputaciona moć
    0

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Pravedan i fini Stefan Štiljanović, a on pred naletom Turaka pobego kod Ugara. Ako ne mozes da ih pobedis ti im se pridruzi ili se pridruzi njihovom neprijatelju. To je nasa stara boljka kroz istoriju, a niko nas nikada do kraja nije ispostovao

  3. #378
    Zaslužan član
    Učlanjen
    11.09.2004.
    Pol
    muški
    Poruke
    20.194
    Reputaciona moć
    807

    Podrazumevano интересантни ТОПОНИМИ


  4. #379
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Citat Original postavio Rufus Dinaricus Pogledaj poruku
    У славу српских Хериотера
    Неколико српских дечака у време Првог светског рата послато је у Единбург на школовање. Тамо су заволели рагби и 1918. одиграли прву утакмицу под именом Србија.

    Stoje prvi red (s leva na desno): Lazović, Deretić, Kovačević, Škot Kold, Upravnik Marković, Molerović, Savić, Osmanbegović.
    Sede drugi red: Marjanović, Dulkanović, Pavlović, Tomić (Kapiten ekipe), Ilić, Milosavljević, Stanković.
    Čuče treći red: Maletić, Tutunović
    Upravo su ovi momci 11.aprila 1918 godine u Edinburgu pred 10.000 gledalaca odigrali prvu međunarodnu utakmicu pod imenom Srbija protiv selekcije Britanskih dominiona. Ostvarena je i prva pobeda od 8:3.




    Било их је 25 у Единбургу, од укупно 7000 преживелих (негде пише и 9000) Србчића који су из ратне Србије одведени у иностранство.Рачуна се да око 8000 србске деце није успело да преживи пут преко Кајмакчалана и Проклетија.


    Управо је РТС репризирала дводелну емисију о овим дечацима, њиховим судбинама после школовања и разговор са неколико потомака.
    http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/2...%A0kotsku.html
    http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/2...%A0kotsku.html

    Прошле године БиБиСи је имао емисију на исту тему.
    http://www.bbc.co.uk/sport/0/scotland/13798533

    Ova grupa mladih ljudi odmah je postala omiljena u Edimburgu, a vrlo brzo po dolasku oni se upoznaju sa ragbijem i počinju da ga treniraju.Pokazalo se da su vrlo talentovani tako da su skoro svi igrali za školske ekipe. Najbolji je bio Toma Tomić iz Leskovca koji je izborio mesto u prvoj školskoj ekipi.
    Kroz celu ragbi sezonu, svake subote sportski listovi beležili su imena Srpskih igrača koji su u skoro svakoj utakmici davali „skorove“ i donosili pobedu svome timu. Za kratko vreme postali smo poznati u Edinburgu, Glazgovu i ostalim gradovima Škotske.

    Sve je počelo kada je ...новинарка Луис Милер обновила причу у Шкотској......
    - Luiz je i ovog, kao i svakog 14. februara, došla u Kragujevac na komemoraciju škotskim bolničarkama. .. i tada mi je, onako neobavezno rekla: „Znaš, naletela sam na neke srpske dečake koji su bili u Edinburgu i pobedili britansku reprezentaciju u ragbiju..." Tako je sve počelo.
    Nataša priznaje da je posetivši Škotsku bila jako ponosna i srećna, „danima slušajući neke nepoznate ljude kako pričaju o Srbiji kao maloj herojskoj zemlji i dečacima koji su postali sjajni učenici i ljudi".


    - Saznali smo da su dvojica dečaka izvodila prve radove na Hramu Sv. Save, a da je jedan od njih projektovao most preko Rasine u Kruševcu koji je srušen u bombardovanju 1999. godine. Pošto sam to prenela Luiz, sada je potpuno odlučna da napiše istoriju Srbije XX veka kroz živote ovih dečaka.

    Још неки линкови
    http://www.edinburghs-war.ed.ac.uk/h...n_refugees.pdf
    https://www.charles-stanley.co.uk/ed...ship/index.php
    https://media.charles-stanley.co.uk/...de-tournament/
    http://www.scotsman.com/edinburgh-ev...rade-1-2134748
    http://www.rugbyserbia.com/istorijat.html
    http://pressonline.rs/sr/vesti/TV_Pr...herioteri.html
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 14.07.2012. u 00:44

  5. #380
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    "Перој је мали, ситни, православни оточић у католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало"
    Srpsko selo Peroj u Istri


    O njemu je pisao austrougarski školski nadzornik Fran Barbalić (1878-1952) i pod nazivom "Peroj - srpsko selo u Istri" tekst je prvi put objavljen u zagrebačkim Narodnim novinama (br. 48-55 i 59) 1933. godine. Iste godine je preštampano u izdanju Zakladne tiskare Narodnih novina u Zagrebu kao knjižica. Srpska pravoslavna crkvena opština pulska i perojska objavila je fototipsko izdanje ove knjižice 2002. godine

    O autoru Barbaliću
    http://istrapedia.hr/hrv/162/barbalic-fran/istra-a-z/


    Iz studije:

    Peroj je danas jedino pravoslavno selo u Istri. Leži k sjeveru od gradića Fažane, udaljeno je od mora pol morske milje. .. Divan mu je pogled na Jadransko more i na poznate Brionske otoke, koji stoje pred lukom Pule i Fazane.
    .. 27. oktobra 1645. mletačka vlada primi iz Crne Gore molbu 15 obitelji. U toj se molbi kaže, da će doći u Istru 100 osoba, koje će sa sobom dovesti oko 300 glava stoke..Bježali su u Istru, da se otmu progonstvima Turaka. Oni u molbi navedoše, da ne će doći svi najednom...Ovo bi bila, čini se, prva vijest o današnjim stanovnicima Peroja.

    Perojska povelja beleži: da "DNE 26. NOVEMBRA 1657" stiže " u svemu sedamdeset i sedam duša, koje dođoše iz Crne Gore, turske zemlje, kao vjerni podanici odani Prejasnoj Republici..."

    Camillo De Franceschi veli također, da se 1658. godine naselilo u Peroj 13 srpskih porodica, pravoslavne vjeroispovijesti, koje su došle iz Crne Gore.
    Drugih 8 obitelji naselilo se u Vintijan. Godine 1660. trideset crnogorskih obitelji naselilo se u Kavran, a 1671. godine naselilo se iz Perasta u Pulu 600 »hajduka«, od kojih su se neki preselili u Senj, a neki »valjda« u Peroj.

    Zanimljivo je kako to iznosi dr. Schiavuzzi:
    ". Deset obitelji vodio je njihov voda Mišo Brajković, a druge tri (ili pet) vođa Mihajlo Ljubotina, tako da su ukupno brojile 77 osoba.

    Načelnik i kapetan u Kopru, Pavao Condulmier, naložio je godine 1741., da se u Istri provede popis pučanstva.
    U gradu Puli i Peroju nabrojena su tada 172 stanovnika pravoslavne vjeroispovijesti..

    Godine 1890. nabrojeno je u Peroju 49 katolika, od njih su 2 Talijana, a 47 ostalih, a 218 pravoslavnih..
    Godine 1900. nabrojeno je u Peroju 63 katolika i 224 pravoslavnih..

    NARODNA ŠKOLA U PEROJU
    Стара перојска Српска народна школа


    Perojci bili su pravoslavni, Srbi; austrijske vlasti budno su njih pazile kao na »pogibeljne, protudržavne elemente«.
    Godine 1915. radila je Narodna škola u Peroju, natpis je bio ćirilični..naziv u srpskom duhu, a učitelj seoski paroh Nikola Popović.
    Fran Barbalić je te godine objašnjavao inspektoru Grofu Schönfeldt-u na nemačkom:
    " Mi Hrvati obično rabimo za službeni termin »Volksschule«, »Pučka škola«, a Srbi »Narodna škola«."

    Godine 1933.

    »Narodne škole« nema više. Mjesto nje ima u selu talijanska škola, uza sve to, što je ondje toliko godina postojala »Narodna škola« i što je tu zakonito osnovana javna škola. A perojski paroh? On ne smije u talijansku školu, jer ga je iz nje uklonila talijanska učiteljica. Svećenik podučava u crkvi djecu vjeronauk materinskim jezikom i uči ih čitati ćirilicu radi vjeronauka i svojega katehizma. Tako vidimo, da je ono, što je namjeravala učiniti Austrija, koja je propala, sada učinila Italija, koja ju je naslijedila...

    SEOSKA I KRSNE SLAVE
    Krsnu slavu sv. Dimitrija slave još i danas u Peroju ove obitelji: Braići, Vučerići, Drakovići i Radulovići, a sv. Nikole obitelji: Vučetići, Popovići, Maričevići i Ljubotine.

    ..Danas su u Istri dvije pravoslavne crkve, i to sv. Nikole u Puli i sv. Spiridiona u Peroju.
    (panorama Peroja i perojski paroh Petar Maričević)


    Klaić navodi, da su Perojci 1788 godine kupili porušenu katoličku kapelu sv. Jeronima za 150 libara, pa preinačivši je po obliku istočne crkve, učinili su ju svojom župnom crkvom sv. Spiridiona (nekad i sad)



    Seoska slava je i danas Sv.Spiridon
    http://www.eparhija-gornjokarlovacka...mid=13&lang=hr
    https://plus.google.com/photos/10192...058?banner=pwa
    http://tromedja.rs/index.php?option=...vacka&Itemid=4

    Današnji paroh pulsko-perojski je Otac Danilo Ljubotina, inače predstavnik SPC-a pri Evropskoj uniji u Briselu
    http://www.manastir-lepavina.org/vijest.php?id=441


    Narodna igra u Peroju


    Perojci su sa sobom u Istru donijeli jezik, vjeru, običaje i narodnu nošnju svojih otaca, i to su oni i danas uščuvali. Kada je negdje god. 1920. u Puli bila priređena izložba ručnih radova, bilo je tu izloženo i narodno vezivo iz Peroja.
    (Narodne običaje u Peroju opisao je pok. Hristifor Mušić, bivsi protopresbiter i paroh u Peroju, rodom iz Boke Kotorske, u »Srpsko-dalmatinskom magazinu«, koji je izlazio u Dubrovniku od 1835. do 1869.)

    Tekst prema:
    http://www.rastko.rs/rastko-hr/istor...lic-peroj.html
    http://www.njegos.org/peroj/fotoprica.htm

    Godine 2012.
    Stanovništvo Peroja zaposleno je u djelatnostima koje prevladavaju na području grada Pule i okolice, ...te je kod mnogih obitelji prisutno samostalno obavljanje turističke djelatnosti, iznajmljivanje soba i apartmana.
    Perojci su posebno ponosni na kvalitetno maslinovo ulje i svoja vina.
    http://onecroatia.info/destinacije/peroj/

    Međutim, ima i onih Perojaca koji su na samom vrhu uspješnosti.. Vukoman Šćepanović, vlasnik dvije fabrike u Hrvatskoj, proglašen je za četvrtog privrednika po uspješnosti u toj državi..

    - Вријеме је учинило своје. Малтене смо изумрли, ми Срби Перојци. У првом тренутку наша колонија, оаза, имала је 77 душа. Данас остало нас је 55 фамилија и између 150 и 180 душа. Имамо само, два или три ђака у првом разреду.
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 15.07.2012. u 01:07

  6. #381
    Elita Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    5.297
    Reputaciona moć
    156

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Srpsko selo Peroj u Istri
    O njemu je pisao austrougarski školski nadzornik Fran Barbalić (1878-1952) i pod nazivom "Peroj - srpsko selo u Istri" tekst je prvi put objavljen u zagrebačkim Narodnim novinama (br. 48-55 i 59) 1933. godine. Iste godine je preštampano u izdanju Zakladne tiskare Narodnih novina u Zagrebu kao knjižica. Srpska pravoslavna crkvena opština pulska i perojska objavila je fototipsko izdanje ove knjižice 2002. godine
    Ево као мала допуна игуман Данило Љубитина о делу Франа Барбалића "Перој - српско село у Истри".

    Перој - Србско Село у Истри

    Дјело Франа Барбалића «Перој – српско село у Истри» први пут је објављено у загребачким Народним новинама (бр. 48-55 и 59) 1993. године. Исте године је прештампано у издању закладне тискаре Народних новина у Загребу као књижица. Она је већ одавно недоступна читатељству, тим прије што се ријетко налази и у стручним библиотекама. С обзиром да је књига и у данашњем времену врло интересантна за повијест насеља Пероја (које Перојци зову «Пероја»: именица је женског рода, а мијења се као назив атинске луке Пиреја), те се често цитира као извор података, сврсисходно је прештампати и на тај начин учинити доступном данашњим заинтересираним читатељима, посебно нашим житељима.

    Књижица је написана са пуно пажње и прецизно износи драгоцјене податке и повијесне истине о нама, тако да је њена повијесна и морална вриједност неизбрисива и незаборавна. Књига је писана давно прије југословенске доминације Истром, или како данас поједини патетичари кажу «српског утјецаја». Њен аутор Фран Барбалић (1878-1952), бивши аустроугарски котарски школски надзорник, образовани писац, повјесничар, човјек који је имао реалан увид у збивања из свога времена, представља повјесну личност за Истру, по нашем скромном мишљењу, ништа мање значајану од Мија Мирковића (Мате Балота, 1898-1963). Фран Барбалић је истински Хрват, католик, родољуб медитеранског типа, што се види из његовог пера. Он се бори за хрватске интересе, али воли и поштује друге, различите од себе. Он тугује због неправде учињене свом народу, али милује и остале који страдају.
    «По горњем дијалогу види се, да је тужбу против Пероја, школе и српских књига издало заповједништво ратне луке у Пули. А у Пули је било људи, који су били православне вјере и српске народности, а ипак нису бранили своје људе, него сам ја католик морао оправдавати православне, да им је ћирилица потребна за обуку вјеронаука, и ја, Хрват, морао сам се излагати за Србе, а то не учинише они, који су не само могли, већ и морали, јер су били на много вишем положају, него што сам ја био.» (стр.30)
    <<Италија ради пуном паром, да однароди наш народ, колико га је остало у њезиним државним границама.
    Ради и на томе, да однароди Перојце. Перојска школа дијели судбину свих наших хрватских и словенских школа…. Нема их више.» (стр.31 и 32)
    Некада, не тако давно, Истром су доминирали народњаци, људи «Истарске љествице» не само у музичком већ у општеинтелектуалном и животном смислу, што указује на њихово топло левантинско-јужњачко поријекло, у безбројним примјерима – православно.
    Желимо да ову књигу читатељи доживе управо онако како је написана, без страсти и предрасуда, као свједочанство о једном времену у којем је аутор живио, а које, кад бисмо промијенили неке појмове, тематски и проблемски сличи нашем данашњем добу.
    Овај је рад једнако користан подсјетник не самo за нас аутохтоне Србе - житеље којима је књига посвећена, а који смо данас, након честристогодишњег хода, минијатурна, тешко сналажљива мањина, али витална да избјегне замке разних неаутентичних емисара, већ и за Хрвате, који у овој нашој стварнсоти подјела па и раздора треба да се посјете на своју не баш једноставну прошлост.
    Интересантно је примјетити да наши преци нису вјековима имали никакве лаичке (политичке) организације, већ су се чврсто држали своје народне православне Цркве која их је сачувала до данас. Школа је до касног аустроугарског доба била и црквено-народна школа, издржавана од мјештана и субвенционирана од Епархијске Консисторије из Задра. Учитељи су били искључиво свештеници (капелани) до доба краљевине Италије (како наводи проф. Тоне Црнобори у зборнику Прилози завичају посвећеном 330-ој годишњици досељавања Црногораца у Перој).
    У нади на боље сутра у оквирима креативније и љепше будућности, у датим могућностима и окружењу, у сложеној и деликатној садашњости, Истра је «једина за нас земља на том мору Јадранском».
    На крају ових наших редака издвојили бисмо двије реченице Франа Барбалића, препуне истинске носталгије:
    «Перој је мали, ситни, православни оточић у широком католичком мору. Нити се тај православни оточић проширио, нити га је католичко море избрисало.» (срт.15)

    У Пероју

    Игуман Данило Љуботина
    На Покладе 2002. године
    Парох Пулски и Перојски
    Poslednji put ažurirao/la Лекизан : 15.07.2012. u 02:13
    Верујем да је историја најбољи лек за болесни ум,бар нам може рећи ко смо некад били и како смо ниско пали.

  7. #382
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: интересантни ТОПОНИМИ

    Citat Original postavio drinjaca Pogledaj poruku
    Na reci Odri, granicnoj prema Nemcima i nekadašnjem Braniboru (Brandenburgu) nalazi se poljsko selo Sarbinovo.
    Selo se nalazi u Srbinovoj dolini ( „Sarbinowska dolina”.), u Ljubuškom vojvodstvu.

    Velika Bitka kod Srbinove tvrdjave na Odri 1758

    Danas su tamo ostaci Srbinovske tvrdjave
    (Fort Sarbinowo, na nemačkom Zorndorf..dessen Name sehr wahrscheinlich auf das Exonym Sorbe zurückzuführen ist,)




    http://mapa.nocowanie.pl/kostrzyn_na...ecia/49070505/
    http://en.wikipedia.org/wiki/Sarbino...ina_D%C4%99bno
    http://pl.wikipedia.org/wiki/Sarbino...na_D%C4%99bno)


    A 25.avgusta 1758.godine tamo su se, u okviru sedmogodišnjeg rata, tukli pruski i ruski vojnici.

    Na slici je Frederik Drugi Veliki, koji je predvodio prusku vojsku, na drugoj Plan bitwy pod Sarbinowem (Zorndorfem)
    Rusku vojsku je predvodio Nemac- general Wilhelm Fermor
    Poljaci su se tukli i na jednoj i na drugoj strani.(W obu armiach służyli też Polacy)
    Pobedili su Prusi.

    Alexander Kotzebue (1815-89). ''Battle of Zorndorf''.

    http://www.britishbattles.com/freder...e-zorndorf.htm
    http://pl.wikipedia.org/wiki/Bitwa_pod_Sarbinowem
    http://en.wikipedia.org/wiki/Battle_of_Zorndorf
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 15.07.2012. u 04:24

  8. #383
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Дубровачко српско пјевачко друштво „Слога" основано је 1874. у Дубровнику.
    SRPSKA MUZIKA U DUBROVNIKU
    Друштво је окупљало Србе католичке и православне вере и славило св. Саву.
    http://www.vidovdan.org/index.php?op...rija&Itemid=94
    Задруга Српкиња Дубровкиња приредила је на св. Николу 6 (18) децембра 1894. Беседу. На беседи је суделовало Српско пјевачко друштво „Слога”, грађански оркестар, ученице српске женске школе Божа Бошковића
    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Boža, dobrotvor Dubrovnika

    Vesela dubrovačka Srbadija



    Дубровачка Грађанска Музика основана је 1878. Музика је приликом прослављања српских победа у балканском рату свирала Чижеков марш „Весела Србадија”.( Аустро-Угарска власт је забрањивала извођење Чижекових композиција због њиховог патриотског карактера.)

    Иво Чижек био је капелник музике пуних тридесет година до 1925. Приликом прославе седамдесетог рођендана Мо Ива Чижека у листу „Дубровник“ 1937. истакнуто је : „Име г. Чижека уско је везано са предратним политичким животом у Дубровнику. Као капелник Српске музике, није се испољавао само са ваљаношћу и трудом да Српска музика постигне ону високу умјетничку висину коју је доиста и постигла до завидности, већ је као њен капелник, морао да заједно са многим Србима Дубровчанима, нарочито Србима католицима, окуси разне шикане ондашњих аустријских власти. Али га то никад није омело да попусти у своме труду и настојању око напретка ове српске установе, која је, у оно доба, осим свог умјетничког смисла вршила са успјехом и задатак подржавања и буђења народне свијести, коју су са свих страна угрожавали.“


    У листу „Дубровник“ објављен је говор Божа Хопе одржан у дубровачком српском певачком друштву „Слога” 1940. приликом прославе 22. годишњице доласка српске војске у Дубровник 13.новембра 1918. : „на грушкој станици и добрим дјелом грушког пута, сила одушевљеног народа нестрпљиво ишчекивала долазак наших хероја; ... др. Петар Чингрија ... добродошлицом поздравио Бијеле Орлове, ... затим непрегледна поворка кренула за војском пут града, уз веселу попијевку и свирање Српске грађанске музике, кличући Краљу Петру и српској војски“.

    На иницијативу Боже Банца дубровачки Срби реактивирали су 1928. Дубровачку Грађанску Музику.

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    SRPSKI BRODOVLASNICI

    Srbin katoličke vere, Božidar N. Banac iz Dubrovnika....svoje brodove ostavio je pastorku (nemačko-srpske krvi) Vanetu Ivanoviću, zavidne sportske i političke karijere, koji se opredeljivao kao "jugosloven" i bio pripadnik britanskog "jet-seta"..
    ... između ostalog, Banac je bio vlasnik Jugoslavenskog Lloyda, najveće jugoslovenske brodovlasničke kompanije. Rođeni Dubrovčanin i ubeđeni Jugosloven, Banac je 1914. godine stavio čitavu svoju trgovačku flotu pod zastavu Srbije.

    ..1907. godine u Dubrovniku je osnovano talijansko sportsko društvo „Societa sportiva Forza e Coraggio“, kojem je na čelu bio poznati brodovlasnik Božo Banac, i čijem entuzijazmu dubrovačko jedrenje duguje nabavku legendarne jedrilice „Bobara“..
    http://www.yurope.com/zines/republik...11/211_24.html
    http://www.yc-orsan.hr/index.php?opt...d=15&Itemid=32

    Jugoslavenski Lloyd, dubrovačko parobrodarsko društvo osnovano je 1929.g. ( ! ), ...bila je to najveća brodarska kompanija Kraljevine Jugoslavije a nastala je spajanjem Račićeve Atlantske plovidbe(1922-28) i Jugoslavensko Amerikanske Plovidbe Bože Banca.(1924-28) 1929.godine.
    Дубровачка Грађанска музика приредила је забаву новембра 1937. Пре забаве музика је обишла Дубровник свирајући..... Затим Српска Синфонија I и II део од капелника Повиа. Лист „Дубровник” је истакао да су овим дугим и тешким комадом и капелник Повиа и музичари показали напредак и доказали да имају у себи музикалног смисла те воље да се и даље у том правцу развијају....

    Уочи Видовдана 1938. Дубровачка Грађанска Музика одржала је променадни концерт након кога је обишла град свирајући маршеве. На Видовдан одржани су помени у свим мјесним црквама за душе палих хероја. У школама су одржана предавања о значају Видовдана и подељене су школске сведоџбе.

    Дубровачка Грађанска Музика је поводом обележавања 550 годишњице боја на Косову извела у предвечерје Видовдана јуна 1939. програм : 1.Југословенска химна; 2.Чижек: „Хеј трубачу с бојне Дрине” марш; 3. Јенко : „Косово”, увертире; 4. Сметана : „Продана невеста”, велики потпури; 5. Петровић : „Звуци испод Ловћена”, српски потпури; 6. XIX кл. Марш

    Opširnije na:
    http://www.jadovno.com/intervjui-rep...teX5w.facebook

    Култ Светог Саве Српског код римокатолика
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/1077...-rimokatolika/
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 18.07.2012. u 23:57

  9. #384
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    „...Dubrovnik je bio velika, glavna i možemo kazati jedina luka Srbije, a dubrovačka mornarica primala je u ono vreme glavni izvor upotrebe u velikoj srpskoj državi“ - pisao je dr Grga Novak, predsednik Jugoslovenske Akademije (Politika 1965).


    CRTICE O RIMOKATOLIČENJU SRBA

    U Istri

    U knjizi dr Slavka Gavrilovića: „Iz istorije Srba u Hrvatskoj, Slavoniji i Ugarskoj od 15. do 19. veka“, ( „Filip Višnjić“, Beograd, 1993.) objavljen je dopis zagrebačkog nadbiskupa Benedikta Vinkovića iz 1639, u kojem se kaže da su pravoslavni Srbi u Istri pokatoličeni (početkom 17. veka) i da se navikavaju na svoje novo nacionalno ime – hrvatsko.

    „Уважена и многопоштована Господо, моји предусретљиви Заштитници, желим Вам од Бога здравље, срећу, довјека.

    Блажене успомене Фердинанд Други, Цар Римљана, као краљ Угарске и Славоније, установио је, без знања многопоштованог Фрање Ердељског – тадашњег бискупа загребачког, не тражећи савјета од набискупа Колаче, ни од његовог митрополита, истовремено духовног примата Угарске, нову епископију у Краљевству Славонији, за становништво грчке вјере, шизматике, који се држе грчких заблуда, то је дотичну епископију повјерио извјесном Србину, василијанском монаху, по имену Максим Петровић... Он се, заједно са свештенством и народом којем је на челу, све до данас држи грчке шизме, те и сам, као његови свештеници и паства, задржава тешке заблуде против истините вјере ... Најприје би требало да Срби, одбацивши заблуде и очистивши се од истих, остану у свом обреду. А кад би се оканули заблуда и шизме и кад би упознали Божију службу, помало би могли да се ослобађају и грчког обреда. Тако је учињено у Истри, Пивки и Красу, као у Сењској дијацези, у Лици и Драги Винодолској, гдје су Срби, код којих су раније важиле сличне заблуде и обичаји, напустивши грчки обред и одбацивши заблуде, заслугом добрих католичких отаца, до сад су задржали римске обреде, које су примили и себе више не називају Србима, него Хрватима.

    У Загребу, 3. 2. 1639, у Господу покорни капелан наших Узвишених Господстава, Бенедикт Винковић, изабрани епископ загребачки”.



    Захумље, Стон

    Za istoriju Stona veoma je važan opis na italijanskom jeziku koji je napisao 1772. fratar Vinjalić. Ovaj istoričar poznat kao objektivan pisac bez verskog fanatizma. Po Vinjaliću stonsko poluostrvo (Pelješac) zauzeli su Srbi grčke vere (a to znači pravoslavni).
    Kada je zavladao Pelješcem brat župana Nemanje, knez Miroslav - utvrdio je svoju prestonicu u Stonu i sagradio crkvu blažene Device Marije i uz crkvu manastir za sveštenike reda svetog Vasilija pravoslavno-srbijanskog obreda (Sacerdoti dell’ Ordine di S. Basilio dirito greco-serviano).
    Naslednik Miroslavljev, knez Andrija, mnogo je doprineo da se ulepša crkva svete Bogorodice i u toj crkvi dao je sagraditi grob u kojem je želeo da bude sahranjen.

    Ovaj manastir spominje i hrvatski pesnik Fra Grga Martić. Putovao je iz svog manastira Kreševa do Dubrovnika. To putovanje opisao je u narodnom desetercu (štampano u Zagrebu 1884. godine) „Putovanje u Dubrovnik iz Kreševa“. U to vreme u manastiru su stanovale i kaluđerice reda sv. Franje. Nabasao je na starodrevnu kuću od tvrdog kamena i oko nje na stećke - spomenike, koje je trnje pobusalo. „Možeš vidjeti - kaže Martić - križe uklesane na Grčku okrenute što spominju stare pokopane, pa su uz njih i novi križi ponizani.“Dok je stajao i groblje čitao, pojavila se posestrima reda Franjevaca... Dalje Martić peva:

    „... Ta ubava spila dokazuje
    I krstovi oko nje oblici
    Da tu bješe negde manastire
    Kaludrica reda istočnoga
    Zadužbina srpskih vlastelina
    Nemanjića i Baošića
    Dokle’ no su i vladali silni-
    A da nije tije spomenika
    Ne bi tudie Srb se ukopao
    Da bi njega pozlatio živa,
    Ali hoće da kosti sahrani
    Gdje mu se je starina kopala
    Ter i mrtav za baštinom siže...“
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/962/...riju/print/lat


    Искорењивање православља на Пељешцу

    Почетком двадесетог века међу житељима Пељешца (Рата) још је било живо сећање на времена када су житељи овог времена исповедали стару или православну веру, а одржала се предања о црквама које су претходно биле православне или грчке, када су припадале “ришћанима” или “власима“.
    Сматра се да је добар део становништва овог полуострва био пореклом из Босне, Херцеговине, околине Новог Пазара.
    Помиње се да је код места Куне на Пељешцу био православни манастир у коме су живели калуђери чији зидови су постојали почетком двадесетог века. Приликом изградње пута крајем деветнаестог века пронађена је камена плоча на којој је био ћирилични натпис за који се веровало да је припадао манастиру, плоча на жалост није сачувана.
    Римокатоличка црква Светог Петра и Павла у Трпњу некада је била православна. Православна црква на Пељешцу постојале су у Пијавчини, Жуљанима, Црној Гори и Јањини. Сачувало се сећање да је православни народ овог полуострва присилно покатоличен, да је Дубровачка република то учинила користећи оружану силу, да су снажан отпор пружили житељи села Осбјаве и Потомње, али да је власт применила силу и оружје када је било и мртвих глава.

    Почетком двадесетог века становници села Горња Врућица на Пељешцу славили су православни Божић. Сачувао се обичај ложење Бадњака уочи Божића и мирбожење онако како то чине православни Срби. Почетком двадесетог века народ Пељешца је певао “о Марку, Милошу, Момчилу, Рељи, Вукашину, Страхињићу Бану, Црнојевић Иву, Дојчину војводи, Вуку Бранковићу, Херцег Шћепан, Јанковићу, Смиљанић, о Косову, Шар планини, Прилипу”. Многе породице са Пељешца носиле су и даље своја српска презимена као што су Вулетић, Радуловић, Шаиновић, Лазић, Лазаревић, Милановић, Миловановић, Радовић, Радош, Станишић, Југовић, Миличић, Милићи, Милетић, Вукица, Богојевићи, Радулићи, Мирковић, Томашевић.

    http://www.forumprijateljbozji.com/s...B8%D0%BD%D0%B5

    Kada.. je srpski kralj Stefan Uroš ustupio Dubrovčanima Pelješac i Ston, - pisao je istorik fratar Vinjalić - počela je vlada misliti i raditi, da bi onaj narod, koji je bio pravoslavnog zakona pridružio rimskoj crkvi. ...Pozvani su iz Bosne fratri, koji su za pedeset godina svoga misionarskog rada od 1344 - 1395. uspeli da pravoslavni Pelješac i Ston prekrste u rimsku katoličku veru. Bilo je otpora od kaluđera i naroda ali bez uspeha.

    Austrijski statističar, Karl fon Cernig, je u popisu stanovništva Dubrovnika i njegove okoline tj, Konavla i Pelješca 1851. i 1857. napisao - Srbi.
    http://www.srpsko-nasledje.co.rs/sr-...rticle-13.html

    Prekrštavanje se nastavilo i posle.
    Pelješćanski seljak Ivan J. Milović štampao je u Zagrebu u štampariji Antuna Šolza 1908. god. svoju zbirku pesama pod naslovom „Narodne pjesme“. Zadarski „Narodni list“, pišući o tim pjesmama kaže: „Veći dio pjesama ističe srpsko ime u Zemljama Srbije i Crne Gore. Tamo je i polje njegovog rada, jer on ondje nalazi najviše pobuda za stvaranje; a rado to čini i zato - kako on u predgovoru veli, da se oduži uspomeni svoga pradjeda Milana Milojevića, koji je radi turskog nasilja pobjegao iz Srbije i doselio se u Gornju Vrućicu (Pelješac) gdje se oženio. Današnji Milovići jesu Hrvati i naš je pjesnik žarki Hrvat. Nu pjesnika boli što Hrvatska nije ujedinjena i nezavisna, pa tako pjesnik nalazi više oduška u pjevanju srpskog kraljestva i srpske slobode.“
    http://pravoslavlje.spc.rs/broj/962/...riju/print/lat
    http://www.kosovoimetohija.org/lat/d...-srpske-zemlje


    Jedan po jedan, selo po selo, otok po otok, okolica po okolica, grad po grad.....

    Павле Јосиф Шафарик је 1840. године написао у Словенском народопису да је у Аустрији 2.590.000 православних Срба. То су биле области: Далмација, Лика, Кордун, Банија, Славонија, Барања, Срем, Мађарска и Војводина.

    У исто време, Хрвата је у Аустрији било само 1.153.000, иако је Шафарик у ову бројку унео и Србе католике. Тада, Срби католици нису знали да ће се њихови потомци, заиста, убрајати у хрватску нацију, па ће Срби, од двадесетог столећа, бити једини народ на свету који неће имати ни једног католика...

    По попису из 1921. у Краљевини СХС, на 247 542 км2, живело је 11 984 911 становника, од тога 5 593 057 православних верника, 4 708 657 римокатолика, 1 345 271 муслимана, односно Срба је било 5 341 675, Хрвата 2 816 454, Муслимана 753 850, Немаца 505 763, Мађара 467 412, Арнаута 439 846 итд...



    http://sr.wikipedia.org/sr-ec/%D0%A1...BA%D0%BE%D1%98
    http://sr.wikipedia.org/wiki/%D0%A1%...B8%D1%98%D0%B8
    http://www.srpskilist.net/vesti/sred...ma-u-krajinama
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 19.07.2012. u 19:03

  10. #385
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Konavli
    Fratar Vinjalić u spomenutom svom rukopisu govori i o franciškanskom manastiru u Konavlima kako su fratri obrlatili Konavljane, u katoličku veru.
    /Vinjalić: Cenni sull’ attivita dei grati Minori a Stongo e luoghi „addiacenti“ (Beleške o aktivnosti fratara u Stonu i okolici)/.
    "Podkolo" u Konavlima , srpska igra u srpskoj nošnji


    Citat Original postavio Viden Pogledaj poruku
    SRPSKI JADRAN 19 vek
    Svedočanstvo Ludwig-a Salvator-a, toskanskog plemića, istraživača i putopisca 19.veka sa habsburškim korenima..
    [B]Die Serben an der Adria/The Serbs at the Adriatic Sea
    http://www.ludwigsalvator.com/serben.htm
    ЦАВТАТ ГРАД СРБА КАТОЛИКА

    Срби католици били су већина у Цавтату, који је због тога био познат као „мали Београд”.


    Марија Богишић, удата Пол (Pohl), наследила је свог брата Валтазара Богишића, дала је пренети из Париза у Цавтат библиотеку и купила зграду за смештај библиотеке. Основала је музеј. Уложила је много новца за изградњу водовода за Цавтат из села Обода, поправила плочнике, цркве, гробље и подигла брату споменик на обали. Библиотеку и културно-историске збирке оставила је Цавтату „као темељни камен подизању родног мјеста и на вјечиту успомену свог брата“.

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    СЛУЧАЈ ВАЛТАЗАРА БОГИШИЋА
    Natpis Mariji u spomen iz 1911.godine više ne postoji
    http://www.flickr.com/photos/christinanikol/2855743750/

    Sanirala je i franjevački manastir Sv.Jeronima (Pročelje crkve obnovljeno je 1903.: pobočna kapela produljena u lađu, sanirani zidovi iznutra i obnovljen krov (financirala Marija Bogišić-Pohl iz ostavštine svoga brata Dr Valtazara Bogišića).
    http://www.ofm-sv-jeronim.hr/index.p...d=19&Itemid=34

    U Cavtatu je 1855. godine rođen Vlaho Bukovac, Srbin, poznati slikar. Poznatija su mu djela velike dekorativne kompozicije Dubravka i Gundulićev san.

    Људевит Вуличевић из Цавтата је српски фрањевачки свештеник и писац, који се издваја са својом књигом Моја мати или Сила у савјести, издате 1906. године.
    http://www.srpsko-nasledje.rs/sr-c/1...rticle-12.html

    Смрт Стефи Рачића, директорa Дубровачке пловидбe, потресла је ... поготово Србе католике. ...Приликом сахране др. Стефана Рачића у Цавтату 17. марта 1937. Дубровачко Српско Пјевачко Друштво „Слога” отпевало је „Днес свјат” и „Вјечнаја памјат” од Мокрањца, а дубровачка соколска музика отсвирала је посмртни марш. Био је ожењен ћерком Николе Пашића.
    У листу ,,Дубровник” истакнуто је : ,,По свом националном освједочењу био је у редовима српске дубровачке омладине, те се је као такав увијек и са поносом истицао, а у сваком моменту, кад је народна ствар од Срба Дубровчана, нарочито од Срба католика, тражила било какву жртву, пок. Стефи био је у првим редовима.” ..13. марта 1938. о њему је речено:
    ,,У националном погледу госпар Стефи још као младић истицао се својим радом, ...да је још прије рата, за вријеме Аустрије, госпар Стефи као младић ходио у Београд и тражио од српске Владе да се дубровачки бродови ставе под Српску заставу. ...


    (На другој слици је Србин фрањевачког реда из Цавтата, Људевит Вуличевић, на рођењу крштен Петар Јероним Вуличевић)

    Бродови Дубровачке паробродске пловидбе звали су се: „Куманово”, „Краљ Александар”, „Дурмитор”, „Принц Андреј”, „Дедиње“, .... „Никола Пашић”
    Капетан Бенић се за време Првог светског рата одрекао аустријског поданства и отишао као добровољац у Солун. Поверена му је команда торпиљера „Србија”. Лист „Дубровник” је истакао: „И баш је у томе значај ове повјерене му части, што је њему, сину територија дубровачког, католику и Србину, предата у аманет ова једина преставница Србије на мору.”

    У Цавтату је 1937. прослављен Видовдан уз учешће представника свих уреда, националних и културних установа, школа и многобројног грађанства. Поворка сокола, школа и грађанства предвођена Цавтатском дилетанском музиком кренула је испред соколане у 9 сати у цркву св. Николе, гдје је Дон Иво Дагоник, одржао тиху мису а затим молитву за пале Косовске јунаке..

    Цавтат је 1938. у правом делириуму одушевљења прославио рођендан краља Петра II, славећи истовремено улазак у прославу 20-годишњице ослобођења и уједињења. Опћинска управа и соколско друштво издали су прогласе на мјештане. Већ 5. 9. 1938. Цавтат је блистао искићен заставама а у 8 сати увече запливао је у мору свећа и жаруља. На мјесној централи дизао се високо у стотинама сијалица велики монограм краља Петра II. Читав Цавтат слегао се пред Соколану, где је формирана поворка са бакљадом, која је предвођена председником опћине и члановима одбора, управом соколског друштва и мјесних школа и установа, на челу са Цавтатском дилетанском Музиком обишла неколико пута мјесто, кличући краљу, Дому Карађорђевића, Југославији и југославенској војсци.

    Поводом забране прославе Дана Уједињења 1 децембра 1939. у листу „Дубровник” је објављен чланак који је потписан са Цавтатска омладина ( у којој је активан члан био унук Николе Пашића, син удове Паве Рачић) и у коме се истиче:
    А Ти, стара наша мајко, Србијо као некоћ када су тебе ради очеви наши, браћа и сестре наше у изгнанству, у тамницама и прогонству, у мукама и патњама свој дух челичили; као онда, када су у Теби сва слободарска уздања била, обраћа се Цавтат твој и моли те и преклиње : Устај Србине, сложи се, не клони – правда те зове, на ово наше сиње Јадранско море! “.

    http://www.jadovno.com/intervjui-rep...-katolika.html
    http://www.vidovdan.org/index.php?op...rija&Itemid=94
    http://www.slobodanjovanovic.org/201...ici-u-cavtatu/
    http://www.bibliotekaherceg-novi.org...oka_27_203.pdf
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 19.07.2012. u 20:53

  11. #386
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Крсно име католичких Срба
    Срби са Макарског приморја и из Западне Херцеговине
    ...последњи су од свих далматинских области оставили православну и прешли у католичку веру..


    Најстарије забележено име ове области је Мокро. ("De administrando imperio")
    Један од најпознатијих римокатоличких истраживача макарског подручја друге половине деветнаестог века, Миховил Павлиновић, написао је једном приликом: “Прича је у пуку да у давне вијеке и Пољичани су били источног обреда као што је добар део далматинских Загораца” .
    Ове тврдње понављали су још и неки римокатоличке писци као што су фра анте Лулић и дон Јаков Боглић који су за далматинске римокатолике говорили да су то Срби који су примили католичке веру.

    Током дванаестог и тринаестог века Срби на челу са племићком породицом Качић, која је држала тврди град Омиш, снажно су им се супротстављали.

    Starešine porodice Kačić bili su na čelu omiških gusara, koristili su brodove na vesla tzv " omiške strijele"
    Људи господара Омиша, Николе Качића (1167 – 1180) каменовали су испод дебелог брда код Мостара сплитског надбискупа Рајнерија. Посебно се срчани одупирао насртајима римокатоличанства кнез Младуч Качић који је организовао напад на крсташе који су се преко његове територије кретали у Свету земљу, а сам кнез Младуч је оптужен да је убијао, и чак живе дерао крсташе..

    Крсну славу Светог Јована Крститеља славила је, али и данас слави род Качића из Макарског приморја, о чему је оставио сведочења фрањевац Андрија Качић-Миошић (1704 – 1760), познати песник из Макарског приморја и монах заострошког самостана у знаменитој књизи Разговор угодно народа словинскога , објављеној у Млецима 1756. године. На једном месту описујући и опевавајући своје претке Витезови Качиће он каже:

    “Све куће овог племена држе Светог Ивана за свог бранитеља, ма различито: јер ови у горњем приморју славе га на хришћански (православни, прим. ЈБ), сјутра дан по латинским ( римокатоличке, прим. ЈБ) Водокршћу, у који дан долази хришћански (православни, прим. ЈБ) Ивањдан; а они у доњем приморју славе га на латински, по нашем Божића. Имају у Подаци своју властиту цркву Св. Ивана, и у њој четири гребе, од којих су господари Миошићи и Алексић, који на другом мисто не имаду својих гребе од старине изван у реченој цркви“.
    Постоји могућност да су великаши из покатоличене племићке породице Влатковића, подстицани из врхова римокатоличке цркве, у време када је пред турским освајачима нестајала самостална средњовековна босанска држава, али после ње и Херцеговина херцег Стефана, православне манастире у Макарска приморју препустили римокатолицима....


    Још из времена средњовековне државе босанске имали су фрањевци разрађен методологију приступа локалним моћници, о чему говори и Никодим Милаш, наводећи као пример сведочења фратра Златовића који каже да су “франковци знали тако се понашати да су код главатих Турака налазили пријатељства и заштите."...

    Архиве самостана у Макарском приморју поседују бројне документе у којима се сведочи о превођењу православних у римокатоличке веру. Такав један докуменат, наводно из 1451. године помиње Петар Кадчић Пеко у коме се тврди да је неки фрањевац Фрањо Момовић превео у римокатоличанство 736 православне породица. Тврди се да је фрањевац Бариша Арбић превео на католичке веру око 30 Турака, а фрањевци Ловри Љубушанину забележено је у биографију да је превео на католичке веру једну удовица и њену ћерку.

    На примеру Мостарске бискупије најбоље се може пратити начин како је Римска курија у прошлости на Балканском полуострву оснивала нове бискупије и како се и од чега почињали....У извештају макарског бискупа Бартоломеја Бартула Качића из 1626. године потврђује се да су у свим парохијама – жупама његове бискупије, у чији састав су уврштени Дувно и Рама, у већини били православни. Слично стање, према извештају истог бискупа, било је и десет година касније. Дувањска и рамска жупа (парохија) биле су у саставу самостана Светога Петра у Рами. Бискуп извештава да је приликом ове посете у дувањском селу Липи са православне на римокатоличке веру превео 31 лице, а у Бришнику, селу у коме је рођен хајдучки харамбаша Мијат Томић, десет лица....

    У превођењу православних у римокатоличку веру посебно се истакао Макарски бискуп Никола Бјанковић који је претходно дванаест година мисионарио по Херцеговини и за то време у римокатоличке веру је “превео многе шизматике (православне, прим. ЈБ) и крстио многе турске породице”.

    Крајем седамнаестога века фрањевцима се при руци нашао млетачки провидур Далмације Петар Валијер који је и сам био фанатични римокатолик, он је, излазећи у сусрет далматинским бискупима, примењивао државне мере, присилно покрштавајући православне Србе. Помоћ млетачке државе посебно је искористио сплитски бискуп Стефан Косми који је тврдио да је у то време на римокатоличку веру превео неколико хиљада православних Срба, а сами фратри су се у својим списима тада хвалили да је било око 25.000 превереника. Посебно је успешно римокатоличење било око Врлике, Сињу и Дицима.


    Сведочанство о масовном превођењу у осамнаестом веку Неретвљана у римокатоличке веру оставио је фратар Лука Владимировић, који се хвалио да је потомак српске краљевске лозе, у свом делу које је потписао псеудониме Луциус Нарентинус. Он са посебним уважавањем наводи имена римокатоличких свештеника на простору неретвљанске области који су се истакли у превођењу православних у римокатоличке веру. Са посебним поносом истиче како су римокатоличке веру примиле угледне српске породице: Милетић, Видовић, Вулетић, Мартиновић, Кнежевић, Милошевић, Савић, Поповић, Орашњак, Тадић, Рајчевић, Билешанин (Бјелиш). И сам Владимировић у свом делу похвалио се како је превео на римокатоличке веру породице Бркић, Зубичевић, Лаурић, Секулић, Павковића, Сандић, Миловац, Мостарац … Као своју животну заслугу он истиче и то што је превео на римокатоличке веру 12 православних девојака.

    Процес присилног превођења православних у римокатоличку веру наставио се и у деветнаестом веку. Током 1817. године римокатолици су спалили архиву српске црквене општине у Метковићу, у којој су постојали подаци о страдању православних од римокатоличке цркве и млетачких власти, али и аустријских власти само због тога што су исповедали своју стару веру. Позивајући се на документа која су оставили православни свештеници у Метковић, Влачић наводи да су им 1837. године власти по налогу римокатоличких црквених достојанственика били забранили да обављају верске обреде.
    Исте године, на православни Божић, римокатолици су навалили на православну цркву у Опузену са које су скинули звоно.

    Православнима је током и средином деветнаестог века било забрањивано да славе своје празнике по старом јулијанском календару.... Поједини православни свеци који се славе преименована су у римокатоличке – Свети Јован у Светог Ивана, Михољдан у Светог Мијовила, Свети Стефан у Светог Стјепана. Временом су неки од тих светаца уместо по старом јулијанском почели да се славе по новом грегоријанском календару.

    СРПСКА СЛАВА
    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Srpsko selo Peroj u Istri
    Krsnu slavu sv. Dimitrija slave još i danas u Peroju ove obitelji: Braići, Vučerići, Drakovići i Radulovići, a sv. Nikole obitelji: Vučetići, Popovići, Maričevići i Ljubotine.
    Почетком двадесетог века у Макарском приморју није било ни једног православног Србина, ни једног православног верника, а како сведочи Стјепан Бановић, сви Приморци Макарска крајине “славе крсне име и данас, управо онако како се оно славили у Босни или Западној Србији....

    Бавећи се питањем крсне славе, Бановић је почетком двадесетог века обавио истраживања ...Међу презимена које је Бановић пописао има и оних које указују на чисто српско порекло међу којима су: Јелчићи, Косовићи, Витасовићи, Делић, Бурић, Борићемо, Богуновићи, Бошковић, Калабе, Ђиковићи, Крстић, Стојковић, Павловић, Росандићи, Вулиновићи, Југовић , Радојковићи, Врањеши, Миличевић, Радонићи, Миличић, Галић, Станковић, Ракић, Јолићи, Марковић, Вуковић, Јовић, Вујчићи, Вулете, Човић, Николић, Мишић.

    Родови који живе у Макарском приморју углавном славе крсне славе које се иначе најчешће славе код Срба.
    У селу Заострогу, поред римокатоличког празника Три краља који се славе на дане православног Божића када је честа слава Свети Стефан, слави се и Свети Мијовил (Михољдан), Свети Лука (Лучињдан), Мартин бискуп (Мратињдан), Никола бискуп (Никољдан) и Свети Јован (Јовањдан).

    http://www.atlantaserbs.com/learnmor...ercegovina.htm

    Само по попису презимена потомака Срба који и даље славе славе, могло би се разматрати колико је високих свештеника римокатоличке цркве српског порекла.
    Напр. Дон Јосип Стојковић (1845-1903), рођен и преминуо у макарској Подгори потиче из породице Стојковића која слави славу.
    И тако даље, по списку католичких донова из макарске области:
    http://www.geni.com/projects/Sve%C4%...akarska-region
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 19.07.2012. u 22:03

  12. #387
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Оj, Србијо, мила мати

    Лујо Витез Ловрић, који се у Првом светском рату борио на страни Срба и у бици код Кокарџе изгубио оба ока, сећао се касније тих дана према једној песми:
    "На положају код Кокарџе, сви колико нас је било, Срби, Хрвати, Словенци, Чеси и Словаци, запевали смо песму 'Оj, Србијо, мила мати, увек ћу те тако звати"."


    DRAMA SLEPOG OFICIRA
    Svi preživeli ratnici Velikoga rata vratili su se kući. Oru zemlju, uče đake, komanduju u vojsci zajedničke države, žene se, pevaju... Lujo, piše majci: "Majko! Nemoj da plaču oči tvoje za oči moje kad ne plačem ja. Nemoj da se bojiš za budućnost moju kad se ne bojim ja. Jer, znaj, budućnost je moja u budućnosti ujedinjenog naroda našeg. U njegovoj sreći, biće i moja sreća..."

    U Londonu, napisao je roman "Kroz snijegove i magle". Ali i baladu "U tuđini". Godine 1919, Lujo Vitez Lovrić se oduševljeno vraća u otadžbinu. Na putu od Londona do Pariza piše novi roman "Povratak proleću".
    U Zemunu, u školi, učio je slepe ratnike. Sve do Drugog svetskog rata, kada je iz Zemuna morao da beži u Beograd, koji ga je voleo i gde je bio bezbedan.

    Nosilac odlikovanja Karađorđeve zvezde sa mačevima; Ordena velikog orla sa mačevima; Ordena svetog Đorđa, najvećeg ruskog carskog odlikovanja za hrabrost koje mu je u ime ruskog cara predala velika kneginja Jelena Petrovna u Odesi, rumunskog Ordena beloga lava, koji mu je lično na grudi okačio prvi predsednik Čehoslovačke Tomaš Masarik, Lujo Vitez Lovrić umro je u Sušaku 26. novembra 1986. u 92. godini. Bio je to kraj balade o Vitezu iz Kokardže.


    Исту песму су певали 1941. године и Словенци, када су, протерани из својих домова, стигли возом на станицу у Ужице. Ни они, као ни већина Срба тада и данас, нису знали да су ти познати стихови настали безмало читав век раније.

    Песму "Србији" је написао извесни Лука Сарић и први пут је објавио 1860. године. Других дела Сарићевих нема ни у једној књижевној антологији, али су зато ови његови стихови стигли у крв не само Срба, него и њихове јужнословенске браће. Све време ратовања од 1912. до 1918. војни оркестри армија и пукова имали су је на репертоару.

    Тако су је 1915. чули и чувени амерички новинар Џон Рид и његов колега, карикатуриста Бордман Робинсон када су боравили у Србији, примећујући да елегантни српски официри подједнако као и војници на штакама, тифусари и оболели од гангрене певају "О, Србијо, мила мати".

    ORKESTAR KRALJEVE GARDE U SOLUNU


    BINIČKI NA PROBI ORKESTRA U OKOLINI SOLUNA


    Пошто се опоравила, српска војска на Крфу и Виду је сваке недеље после молитве у цркви изводила уметнички програм. Једна од главних тачака била је "О, Србијо, мила мати". Одатле ју је оркестар Краљеве гарде под управом Станислава Биничког представио Француској, где се свирала уз "Марсељезу" и српску химну "Боже правде", изазивајући одушевљење слушалаца

    Turneja po Francuskoj..Doček orkestra na železnickoj stanici u Tulonu 1916.



    . Оркестар је са тим репертоаром изазвао иста осећања и у Румунији, где је гостовао одмах после рата.
    Песму "Србији" су са великим успехом изводили и српски ђаци у Француској, заједно са химном "Боже правде", "Хеј, трубачу, с бујне Дрине", "Радо иде Србин у војнике", "Домовини" и "Бранково коло".

    Српски и француски оркестар свирају у Бизерти (Француска) 1918.


    http://www.srcekrajine.net/smf/index...&limitstart=10
    http://www.riznicasrpska.net/muzika/...php?topic=61.0

    Svirali su Srbi i u Americi te pobedničke 1918.godine
    Српски краљевски оркестар
    Свирали су током лета..и били "звезде" по написима њујоршке штампе..


    http://www.myspace.com/oldroosterrecords/blog/209553224
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 23.07.2012. u 03:29

  13. #388
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Недуго потом, 1927.године....стигао је у Србију јазз


    САВ ТАЈ ЏЕЗ

    На Млаву, у Петровац, стигао је документовано 1933.године
    [IMG]http://3.*****************/-_R5RbVd0Ms0/TdkVyZM0lUI/AAAAAAAABHs/Mk1fOoy03HA/s1600/Jazz+u+Srbiji%252C+Misa+Blam.jpg[/IMG]

    Рани снимци:


    За потпуни ужитак, обавезна је (vidi se medju eksponatima izložbe) и "џезовача"
    http://nmkv.rs/2012/07/06/jazz-%D1%8...%B8-1927-1950/

    А било је и "Џаза"

    A evo šta o ovoj fotografiji kaže poznati beogradski džez muzičar Vlada Maričić:

    Neprocenjiva fotografija koja govori o neospornoj kulturnoj tradiciji Srbije,fotografija koja kod ljudi sa zapada izaziva šok!Obratite pažnju na istrumente(koncertni klavir u pozadini,bubnjevi sa činelama,megafon za pevača,saksofon,dve gitare...Pored istorijske vrednosti,ova fotografija za mene ima i emotivnu težinu:treći (violinista) sa leva je moj deda Dragutin Bata Crnčević koji mi je ostavio ovu fotografiju,kao i aranžmane ovog prestižnog orkestra koji je nastupao redovno u najprestižnijim kafanam predratnog Šapca,ali i gostovao u okolnim gradovima.Deda Batin otac Jovan je bio jedan od osnivača demokratske stranke u predratnom Šapcu, a njgov otac Petar Crnčević istaknuti srpski intelektualac koji je u ono vreme diplomirao filozofiju na univerzitetu u Padovi (Italija).

    http://preslicavanje.blogspot.com/20...jazz-blam.html
    http://nmkv.rs/2012/07/06/jazz-%D1%8...%B8-1927-1950/
    http://www.danas.rs/dodaci/vikend/kn...news_id=204020
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 23.07.2012. u 03:22

  14. #389
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Srbi katolici

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    CRTICE O RIMOKATOLIČENJU SRBA
    Jedan po jedan, selo po selo, otok po otok, okolica po okolica, grad po grad.....
    Jakub Šewčik (1867-1935), fratar iz Srbske Kamenice u Češkoj (Windisch Kamnitz) , istoričar..završio katoličku školu u Budišinu, srpsku u Pragu, nemačku gimnaziju, studije teologije.......ima objavljenu knjigu bajki i basni iz 1899.g.

    Ja sym Serb


    Ja sym Serb, to kóždom' praju,
    Njech mje khwali, hani!
    Rodźeny sym w serbskim kraju,
    Hdźež su ludźo khmani.

    Serbscy čuju w swojej duši,
    Serbscy mysli hłowa.
    Žadyn wětr mje njepohłuši,
    Hołk mje njepřewoła.

    Kóžda žiłka serbscy bije,
    Kóždy stawčk je serbski.
    Dóńž so morjo njewulije,
    Wostanu ja serbski.

    W modlitwach za narod prošu
    W horju, we radosći;
    Kóždu ranu jemu košu
    Swěrny we lubosći.

    Z tysac stron njechza mnu šwórča
    Njepřećelow šipy,
    Zradcy njech, štož chcedźa, bórča:
    Njepušću so lipy.

    Wotrodźenc njech so mi směje,
    Njech mi přećel klije,
    Zawistnik njech cesć mi drěje,
    Njech mje krjudźa zmije:

    Ja sym Serb, haj, hač do rowa
    - Słyš mje Bóh samlutki -
    Serbska wutroba b'dźe, hłowa,
    Serbske słowa, skutki.


    Jakub Šewčik (1867-1935),Farar, kulturny historikar, basnik.
    Syn kublerja, bratr Jurja Šewčika a M. Šewčika; Tachantska šula a Katolski wučerski seminar w Budyšinje, 1882-92 chowanc Serbskeho seminara w Praze, tam 1882-89 němski Małostronski gymnazij a 1889-92 studij teologije; 1893-95 kapłan w Budyšinje a Lubiju, 1895 kapłan we Worklecach, 1896-1908 tachantski prědar w Budyšinje, 1908-22 farar w Kamjenicy a 1922-33 w Chrósćicach, 1933 na wuměnk.



    Srpska Kamenica (češ. Srbská Kamenice, nem. Windisch Kamnitz), je selo u Češkoj Republici u severnoj Bohemiji. Nalazi se na granici Češke i Nemačke, a blizu je i poljska granica.
    Srpsku Kamenicu su početkom 11. veka osnovali Lužički Srbi koji su pobegli iz zavičaja posle vojnog pohoda nemačkog cara Henrika II Svetog.
    U selu se nalazi barokna crkva iz 18. veka i muzej odbrambenih građevina Čehoslovačke na otvorenom iz 1938. godine...U selu se nalazi crkva svetog Vaclava.
    Jatov avion je 27. januara 1972. godine eksplodirao na 10.160 metara iznad Srpske Kamenice i pao, čudom je preživela samo stjuardesa V.Vulović.



    http://texty.citanka.cz/pata/sc1-90.html
    http://www.serbski-institut.de/cms/d...C4%8Dik,-Jakub
    http://www.srbska-kamenice.cz/historie/
    http://www.rappelsnut.de/2012/05/15/...nd-grundmuhle/

    Savremeniji poster iz Saksonije
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 26.07.2012. u 13:00

  15. #390
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Ja sym Serb
    Savremeniji poster iz Saksonije
    http://img6.imageshack.us/img6/9259/download2tf.jpg
    Srbi u Sakski


    Biti Srbin danas u Saksoniji nije nimalo zavidna sudbina.
    У време "Вајмарске републике" (1920-1930) било је 250 000 Срба.....
    Danas je ostalo samo 40 000 Srba u Saksoniji, a u susednoj oblasti Branderburg/Branibor ima ih još samo 20 000.
    Okružuje ih ( samo u tedve pokrajine koje pripadaju Nemačkoj danas) 6,5 miliona Germana.

    Swobodny Stat Sakska (Der Freistaat Sachsen, историјски Obersachsen), slobodna država Sakska prostire se oko reka Labe i Špreve.

    Podsetnik
    623.године
    Фредегарова хроника бележи име Срба на овим просторима у опису дешавања 623.године... kao ime vođe Dervana, rodom od Srba
    Dervanus- "dux gente Surbiorum que ex genere Sclavinorum"

    806.godine
    ... одиграла се једна од великих битака између Срба и Франака код места Горе (данас Гера), где је погинуо српски краљ Милдух.( König Miloduch)Не зна се где је Милдух сахрањен, али о томе постоји једна дирљива легенда..

    807.godine
    Franak Karlo Veliki, sin Pipina Malog dao je naredbu vezanu za prirodnu granicu prema Srbima (limes sorabicus), da, ako se Franci sukobe sa Česima, upotrebe trećinu vojne sile..a ako se sukobe sa Srbima, celu vojsku...

    922.godine
    .А затим је дошао одучан ударац...U prěgovorima oběćaju Němci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad prěda. Němci nisu držali rěč, poklali su sve vojnike, a žene i děcu odveli u ropstvo. Hronike Němačke iz tog vrěmena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba. Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što slědi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda.
    Пише академик Виктор Новак: „Најстрашнија је била битка код Ломчина на Лаби, где је готово цела српска пешадија изгинула”.

    939.godine
    Poznato je kako je markgrof Gero (939) pozvao trideset polapskih i srpskih knezova na večeru, da se s njima izmiri. Ali město mira i ljubavi dao je svima otrova i sve ih poubijao.Narod ostavši bez svojih vođa, brzo je podlegao.

    Oko 990. godine
    ..... i poslědnje srpsko pleme, Milčani u gornjoj Lužici, izgubilo je nezavisnost.

    12.век
    Хелмолдова хроника описује Србе у околини оне територије која ће касније постати "Данска" али и сурово римокатоличење Срба..о коме је слушао док је боравио као гост код српских кнезова Прибислава и Тешимира.


    1400.године
    Петров устанак
    Петар Прузлица, занатлија из Будишина, предводио је буну Срба крваво угушено од стране Чеха. Он је убијен, а породице побуњеника протеране.

    1545.године
    Србин Микавш Јакубица преводи Нови Завет, међу првима у Европи, на српски језик.Превод је још увек у рукопису.
    Песма Хандрија Зејлера из 1842.
    (deo pesme)


    Где је Србима родни завичај?
    Је ли то Саксонија или Пруска можда,
    где Лаба тихо тече
    и са Шпревом се састаје?
    Ах не, ах не,
    Наш родни крај мора бити још пространији!

    Где је Србима родни завичај?
    Да није то Поморје или Литва можда,
    где још живе успомене полабске
    и где је потонула Винета?
    Ах, не, ах не,
    Наш родни крај мора бити још пространији!

    ..Од Лабе почиње он, па иде до Дунава,
    од Црног Мора чак до Камчатке,
    ето, то је тај пространи крај,
    нас Срба родни завичај...!

    (mapa sa vikipedije)


    Највећи градови данашње Сакске су град липа- Липск (понемчено Лајпциг), град где се некад стражарило и дреждало- Drježdźany (понемчено) Дрезден, а за њима следи Каменица (понемчено Кемниц) у области Рудних гора, па Швикава на реци Швикави. (на немачком: Цвикау), Будишин (Бауцен).


    На последњим изборима 2009.године важну политичку функцију добио је Србин Станислав Тилић (председник сакске владе), активиста Меркелине странке. У Берлинском парламенту само је један посланик (Марија Михалк) из редова Срба.

    http://sr.wikipedia.org/sr/%D0%A1%D0...B8%D1%98%D0%B0
    http://www.pravoslavna-srbija.com/fo...hp?topic=982.0
    http://luzickisrbi.webs.com/vestiizluzica.htm
    http://kovceg.tripod.com/luzicki_srbi.htm
    http://www.rastko.rs/projekti/obzorj...l#_Toc23689225
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 26.07.2012. u 13:18

  16. #391
    Elita Лекизан (avatar)
    Učlanjen
    29.01.2011.
    Pol
    muški
    Lokacija
    Рас
    Poruke
    5.297
    Reputaciona moć
    156

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Doktor Ignjat Pavlas



    DOKTOR IGNJAT PAVLAS – ZABORAVLJENI VELIKAN SRPSKE ISTORIJE


    Svaki grad ima velikane koji obeleže jednu epohu njegovog razvoja. Svaki civilizovan grad čvrsto se drži uspomene i baštine svojih velikana ne zaboravljajući njihova velika dela. U Novom Sadu osim jedne ulice, koja je jedino obeležje po kojem građani znaju da je postojao neko po imenu Ignjat Pavlas, ne postoji nišsta drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen ploča, ili bista, čak ni u Železničkoj ulici gde je svojevremeno živeo taj naš nacionalni dobrotvor i jedan od najvećih patriota u Bačkoj i na Balkanu!

    Svaka zemlja brižljivo čuva baštinu i sećanje na velikane koji su je gradili i dobroj joj činili. U našim istorijskim udžbenicima ne postoji ni slovce o Ignjatu Pavlasu! Sudbina tog velikog, časnog čoveka bila je a padne u zaborav, poput stotina i stotina žrtva fašističke racije 1942! A da li će Novi Sad ikada više imati moralnu veličinu kakvu je predstavljao doktor Ignjat Pavlas?

    Kažu da iza svakog uspešnog čoveka stoji uspešna žena. O Olgi Pavlas nema spomena čak ni u imenu te novosadske ulice. O Pavlasovima u našoj sredini ne bi bilo spomena da ne postoji planinarsko društvo „Željezničar“. Njemu hvala što su otrgli od zaborava to veliko ime nazvavši jedan čot po njemu. Taj čot, vrh u Vojvodini, nosi u sebi veličanstvenu simboliku moralne vrednosti i rada Ignjata Pavlasa. On treba da posluži kao povod da se pravdoljubivi građani združe u naporu da se ne zaborave imena Ignjata i Olge Pavlas i da zauzmu časno mesto u istoriji Novog Sada, Vojvodine i našoj celokupnoj nacionalnoj istoriji!

    Ko je doktor Ignjat Pavlas? U Matici srpskoj nisam našao nijednu knjigu posvećenu isključivo tom skromnom čoveku, graditelju Sokolskog doma u Novom Sadu, ljubitelju prirode, planinaru, pravniku, veslaču, humanisti, nepatvorenom rodoljubu, žrtvi fašističkih zločinaca koji su u periodu od 21. do 23. januara 1942. počinili genocid u Novom Sadu, taj najstrašniji zločin u istoriji tog grada u kojem je, pored Pavlasovih, stradalo preko 3.300 njihovih sugrađana.
    http://www.bajka.org/viewtopic.php?f=40&t=72

    Novi Sad zaboravio velikana

    Osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo što bi ukazivalo na rodoljuba i humanistu, koji je predsedavao Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena.
    http://www.politika.rs/rubrike/Drust...likana.lt.html

    – Svaki grad ima velikane koji su obeležili neku epohu i čvrsto se drži te uspomene. U Novom Sadu, međutim, osim jedne ulice, ne postoji ništa drugo, ponajmanje odgovarajuća spomen-ploča, ili bista ovog našeg nacionalnog dobrotvora. Njegovog imena nema na zgradi gde se odigrao taj najvažniji čin za Vojvodinu u dvadesetom veku, a nema ga čak ni u Železničkoj ulici, gde je Pavlas nekada živeo i imao kancelariju. Taj veliki čovek pao je u zaborav, poput stotina drugih žrtva fašističkog pogroma – kaže za naš list mladi istoričar Aleksandar Veljić, autor knjige „Istina o Novosadskoj raciji“.

    Nastanak i razvoj Sokolskog društva "Vojvodina"
    http://gimnastika-ns.rs/index.php?op...191&Itemid=152


    PAVLASOV COT


    Dana 26.11.2000. godine do tada bezimeni cot u Fruskoj gori prozvan je imenom prvog predsednika prvog planinarskog drustva u Vojvodini Fruska gora. Pavlasov cot 531m se nalazi 625 m severoistocno od Crvenog cota, odnosno 375 m severoistocno od raskrsnice puteva Beocin-Besenovo i Princ Eugenovog puta, tik uz severnu ivicu puta prema Brankovcu. Ovo je drugi vrh po visini u Fruskoj gori, odmah iza 539 m visokog Crvenog cot.



    http://www.planinari.org.rs/istorijat/masnacupa.html
    Верујем да је историја најбољи лек за болесни ум,бар нам може рећи ко смо некад били и како смо ниско пали.

  17. #392
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Обредне поворке старе вере у Срба

    Na osnovu bogato prikupljene građe Vuk Karadžić je „došao do saznanja da su neke… obredne pesme, stare i do hiljadu godina”, a međ njima i kraljičke.
    (Rečnik književnih termina, Nolit, Beograd, 1992, str. 538)
    Краљице

    Оbrеdnu igru „Krаlјicе“ izvоdilе su mlаdе dеvојkе (obično 8 izvođača ukupno) igrајući i pеvајući. U rеfrеnimа njihоvih pеsаmа pоminjаlа su sе imеnа slоvеnskih bоžаnstаvа Lаdе i Ljеlје, zbоg čеgа su čеstо bilе prеdmеt crkvеnih zаbrаnа i prоgоnа. Izvоdilе su sе о Duhоvimа (у хришћанству о Св.Тројици)..Glаvnе ulоgе u оbrеdu pripаdајu krаlјu i krаlјici, bаrјаktаrimа i pеvаčimа. Krаlјicе su u svојој оprеmi imаlе mаčеvе ili dugаčkе nоžеvе, kојi su pоnеgdе zаmеnjеni mаrаmаmа. Krаlјеvi i bаrјаktаri su igrаli sаmоstаlnо, аli su bili u mеđusоbnој vеzi tаkо štо su u igri mеnjаli mеstа i ukrštаli sе. Pеvаčicе su, nаizmеničnо dvе i dvе njihоvu igru prаtilе pеsmоm. Pri igri su pаzilе dа sе bаrјаci nе sudаrе, а nisu smеlе ni dа ih pоlоžе nа zеmlјu, јеr bi tо izаzvаlо grаd. Kаd bi sе zаmоrilе оd igrаnjа, igrаčicе nisu smеlе dа stаnu, vеć su stаlnо mоrаlе dа budu u pоkrеtu...Zа svојu igru su dоbiјаlе dаrоvе u nаmirnicаmа ili nоvcu i vrlо su rаdо primаnе u kućе.

    Оbrеdnе igrе Krаlјicа dugо su sе оdržаvаlе kоd Srbа i tо nаrоčitо u јužnој i јugоistоčnој Srbiјi, аli su dо krаја XX vеkа pоtpunо iščеzlе u nаrоdu.
    Fotografije iz oblasti Zvižda na Kučajni , 1901.godine









    Fotografije kraljica iz Vojvodine, 1959.godine





    http://virtuelnimuzejdunava.rs/srbij...jice.136.html#

    Fotografije kraljica na severu Bačke, kod Bunjevaca
    Triba kazat da su kraljice vodili i Šokci i Srbi u Vojvodini, te da se i kod jedni i kod drugi isto običaj dugo zadržo..Oblik stiha u kojem su ispivane kraljičke pisme je šesterac sa nestalnom cezurom..


    Oživljavanje običaja „vođenja kraljica”
    Tek devedeseti godina ponovo ga oživljava Kata Kuntić iz Subotice sa svojom folklornom grupom KUD „Bunjevka,,.
    „Trudimo se, kaže ona, da se držimo običaja onako kako su ga naši stari održavali. Ono što smo novije uveli je da kraljice prija nego što krenu pivat po kućama, prvo iđu na misu u crkvu. “
    http://bunjevci.com/site/bunjevacki-obicaji/kraljice/

    Fotografije kraljica iz hvostanskog Mušutišta


    "Косате девојке", девојке које су прошле лазарички обред и могу учествовати у краљичким обредним играма. Њихов статус се познаје по капи која се зове "Стребро" и по фризури карактеристичној за одрасле девојке
    Према причању малог броја старих људи (као што је био Спиридон Милатовић, који још 1975. године имао 90 година) ...
    Основн садржина обреда “краљица” се састојала да “краљеви” ходају унакрст са ножевима, док “краљице” певају укућанима у дворишту домаћина или старешини села на игралишту, намењеном специјално за краљице., које је поред шумског забрана.
    Мало се зна за овај древни обичај јер је престао да се изводи још у турско доба, почетком деветнајестог века.
    http://musutiste.forums.lu/t52-topic

  18. #393
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Обредне поворке старе вере у Срба

    Oj, Lazare, Lazare,
    Naš prehrabri Jarile!
    I premili Božole!

    ЛАЗАРИЦЕ


    Знало се од памтивека: сваког пролећа, обично током априла, када се појави маслачак, озелени здравац, разгоропади се дрен и појаве пупољци врбе, ето их лазарице..девојке Лазарице облаче старинску ношњу: дугу везану кошуљу, старинску сукњу такозвану „вутару-зеленку"...„Мушки“ лазари уместо вуте (вутаре) носе „перваз“, а уместо шамије носе шешире, исплетене од пшенине сламе и окоћене онојеним кокошјем перјем...

    У Горњој Пчињи се до данас одржало веровање да ће девојка која за време свог девојаштва не узме учешћа у лазарицама - на оном свету носити жабама воду. По правилу, треба три године заредом ићи у лазарице, јер, у противном, може се очекивати нека несрећа. На овај начин су девојке штићене и од преране удаје.


    Хвоснанско Мушутиште

    У Муштишту (Мушутишту) обичај изводи само Лазар, Лазарица и три-четири певачице од 12 до 14 година. Припреме почињу тако што се у петак уочи Лазареве суботе, певају заједничке песме, које су училе месец дана пре празника. . Мајка, или нека друга жена спрема лазарицу, а лазар се облачи у мушко и узима штап. Око струка опаше мушки појасу којем стоји кеса са парама, око врата има и низ старинског новца...Кад уђу у двориште, лазар и лазарица се окрену једно према другом. Певачице се поређају са стране. Када се певају стихови “Обрћај се лазаре, па се лепо поклони” окрену се удесно. Певање започиње најстарија певачица, а друге прихватају. Лазар и лазарица ћуте.

    О лазарицама руски конзул Иван Сергејевич Јастребов, крајем 19. века ("Обичаји и песме турских Срба" (Срба под турском влашћу)) пише:

    "Тај стари обичај почео је по многим местима да губи свој значај. . Због тога у Гиланском округу нису остале лазаричке песме; у Дебарском и Тетовском такође су почели да их заборављају. Ако има места где су се сачувале, то је у Призренском округу, где тај обичај одржавају само Срби - али сиромашни.При певању песама и Лазар и Лазарица су жене, с том разликом што је Лазар обучен у мушкарца.
    У среским селима увече на Лазареву суботу, скупљају се девојке у некој кући да певају лазарице. Целу ноћ се веселе певајући, а дању то чине идући од куће до куће.
    У Лужничком крају лазарице су група састављена од 6 девојчица (а челу два „лазара“-а за њима две „предњице“ и на крају две „задњице“ (шетачи). ).... које су долазиле на Лазареву суботу, уочи Цвети, обилазиле кућу по кућу у више села и у неколико дана спремале и уигравале, гласове у песми слагале, и то све под надзорим неке старије жене, која је некада била Лазарица.

    Лазарице су постојале у свим селима брдскопланинског дела у власотиначком крају све до после другог светског рата(1945.године), када је декретом тадашње комунистичке власти било забрањено да се пева у Лазарицама, јер се сматрало да то има везе са религијом.

    Брестовдолске лазарице и њин воџа Стојанча Џаре-Маре





    Jedna lazarička pesma zapisana u Vranju iziskuje odvojen pomen.

    Igliče venče nad vodu cveta;
    Nad vodu cveta, nad vodu vene;
    Nad vodu vene, nad vodu spada
    .

    Ona je majušna:u tri stiha. Medjutim, ako se meri njen unutarnji obim- jedini bitan-ona je gorostas. Život usamljenog cveta cveta nad vodom, potresan u jednostavnosti, prelazi granice jednog opisa.On govori mnogo više: »Igliče…..« Polustihovi koji pevaju o cvetanju i venjenju ponavljaju se u ovoj pesmi, nimalo slučajno; voda se javlja neprestano, kao neizbežno ogledalo; tečan glas »v« odjekuje u svakoj drugoj reči; ritmički udari nižu se u neumitnim razmacima;- ukratko, sve doprinosi da glavna misao pesme, utisak opšte prolaznosti, dobija najskladniji izraz. Da li to lebdi tuga iznad stihova? Može biti, ali tiha i svetla.
    (Vladan Nedić:ANTOLOGIJA NARODNIH LIRSKIH PESAMA,Beograd l969.)
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 29.07.2012. u 02:20

  19. #394
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Врбица је увек суботом, дан уочи празника Цвети , шесте недеље Велигданског (Ускршњег) поста..

    Na praznik Vrbice
    Старији људи причају да су, као голобради момци, овакве ноћи пробдевали јер се верује да се ноћу, уочи Врбице, може видети ватра да гори на оним местима где се налази закопано благо..

    Велики народни празник-светковина биља и цвећа,увек суботом уочи Цвети...Одржава се РАНИЛО, живописни народни обичај.Почиње у поноћ или праскозорје и то песмом девојачком, а завршава се (у општем веселју и раздраганости) понекад у цик зоре..
    Девојке би уочи овог дана накупиле сувади и дрва, од којих се разбуктава велика ватра, обично на брду или неком раскршћу..Уз ватру се весели и мушко и женско, а понегде (уз младе) и старији..
    Обичај је био очуван све до 20.века у Војводини (Фрушка гора, јужни Банат) где се називао и БУКАРА, у у Источној Србији прилично дуже (Неготинска крајина,Црна река, Понишавље,Алексиначко Поморавље)..
    Уобичајено је да се ватра на ранилу или букари прескаче- ради здравља, али и као превентивна заштита од уједа змија..

    Овог дана (15,април 2005) забрањено је помињати име змија( да их не би призвали) јер се верује се баш на овај дан змије буде из сна..

    Кад сване дан, иде се по врбицу (у врбицу се чешће говори)-да се наберу или насеју гранчице врбе, која у ове дане олистава..
    Поред извора (јер врба расте на влажним теренима)- природног светилишта_брали су гранчице које се (после благослова из цркве на Цвети) сматрају клековитим..У неким крајевима ове прутиће би чували уз икону , а понегде (јужни Банат и Осијек) би се кобајаги деца узајамно шибала овим прутићима, ради здравља и да би порасла-као врба..

    До завршетка Другог светског рата, овај дан је обележаван и као школска свечаност-ДАН ДЕЧЈЕ РАДОСТИ.Предвођени попом и учитељем,школска деца су (лепо обучена и са окаченом тробојном траком о врат на којем је звонце) одлазила у поља и пропланке..Поворка је праћена песмом, а време се проводило у радосној игри..



    Топчидер, крајем тридестих година


    Теразије 1937.године



    Београд 1939.године


    Опет Теразије на Врбицу


    Угао Милоша Великог и краљице Наталије, 1936.


    Дечје забавиште на Палилули, на Врбицу 1932.године


    опет тридесете године


    И пионири малени, на Врбицу 1945.



    http://www.skyscrapercity.com/showth...06398&page=959
    http://srpska-pravoslavna-crkva.blog...erazijama.html
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 29.07.2012. u 23:10

  20. #395
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Кување у лубури

    Lipov ekspres-lonac

    Кување у лубури код нас је више било познато као „хајдучко кување”. За ово кување, које даје укусна јела, интересовао се и кнез Милош 1859. године, на свом последњем путовању по Србији, кад је одсео у Зајечару код Јове механџије, „који је за време устанка чуда чинио од јунаштва по Старој и Сувој планини дочекујући Пасманџине крџалије”.

    Лубура је кора дрвета (најчешће липовог), цилиндричног облика и хајдуци су је правили кад „облупају” липово дрво. У њу су сипали 3/4 запремине воде из најближег потока или извора. Затим су стављали месо, лук, лишће биљака као зачин, со, па поклопцем одозго затварали. Оба данцета споља су добро облепили иловачом, да не би сок из лубуре испарио. Лубура се укопавала у земљу на дубину од 30 до 40 цм, изнад су хајдуци ложили ватру од чије се врелине кувало јело. Спољна страна лубуре би се обично угљенисала, али је унутрашња потпуно очувана. Не треба сумњати да је јело овако кувано изузетно укусно. Била је то нека врста Папеновог лонца.

    http://www.gastronomija.info/index.p...=otvor&broj=76
    http://sh.wikipedia.org/wiki/Lonac
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 31.07.2012. u 16:18

  21. #396
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Древни календар и калкулатор за дуговања

    РАБОШ
    Рабош је служио за бележење важних појава и догађаја у годишњем соларно-лунарном календарском циклусу (равнодневице, дугодневице, краткодневице, различити празници), а у народу је био широко распрострањен све до почетка двадесетог века.

    Да су се прва календарска знања записивала на дрвету, говори нам наш јединствени рабош, на коме су урезивани „цртама и резама“ важни дани и појаве, карактеристичне за календарски годишњи циклус. Рабош је био и помагач памћењу бројева које су желели да сачувају од заборава.

    На рабошу се знаци режу с десна на лево, а то значи да се почиње с врха рабоша, па се иде ка руци која га држи. То је био први писани календар, али толико практичан, да се користио до скорашњих времена.
    [IMG]http://1.*****************/-qU7bHqlJZ4o/TvKSVPTJtII/AAAAAAAAAIg/SoDKmKg3ylo/s400/image032.jpg[/IMG]

    Црноризац Храбар (Х век) је наводио разлику између два начина писања код Словена: првом, којег је називао писање „чертами и резами“ и другом којег је подводио под назив „писање туђинским писмом“, било да се ради о грчком или латинском писму..

    Осим што су били народни начин за рачунање времена, рабоши су кориштени и као средство за утврђивања дугова („рачунање на рабош“).
    Две дрвене плочице, једна за повериоца, а друга за дужника, зарезивале су се тако да представљају допуну једна другој. (Код српских порезника тај је рабош био нарочито дугачак.......) Када би дуг био измирен, плочице су уништаване.

    [IMG]http://4.*****************/-Gj9p7vVwzZw/TvKUaIp7IEI/AAAAAAAAAIs/b2k3sSQACIs/s1600/image004.jpg[/IMG]

    Систем је био сачињен од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 и додатака: тачка, праве и косе линије и крст, који су могли бити неизрезани и изрезани.

    У основи је постојао јединствен систем од седам знакова за бројеве од 1 до 1000 са додацима: тачка је значила број 1: .=1; право подрезана а неизрезана црта значи број 5: I=5; право подрезана и изрезана црта значи број 10: I=10; косо подрезана и неизрезана црта значи број 50: /=50; косо подрезана и изрезана црта значи број 100: /=100; подрезан а неизрезан крст значи број 500, а такав исти крст изрезан значи број 1000.
    http://palindromija.blogspot.com/201...-post_696.html
    http://www.svevlad.org.rs/knjige_fil..._kalendar.html
    http://retrozabavnik.blogspot.com/20...prvi-broj.html
    http://www.subotica.info/eventview.php?event_id=34800

    Називан је и праћка, тољага, патерица, роваш...
    Лепо објашњење и цртеже рабоша код Срба дао је Сима Тројановић, антрополог, у књизи ПСИХОФИЗИЧКО ИЗРАЖАВАЊЕ СРПСКОГ НАРОДА



    http://www.vreme.com/cms/view.php?id=782707
    http://books.google.rs/books?id=F3Bi...ed=0CCsQ6AEwAA

    Služio je i kao knjiga za knjigovodstvo (ulaz-izlaz)
    Komad drveta ili daska na kojoj su se, crtama ili zarezima, beležila dugovanja i potraživanja u trgovini kupaca koji nisu odmah platili robu; dnevna računska knjiga u kojoj su se beležila sva primanja i plaćanja u toku dana.
    http://www.serbianbrandy.com/leksikon-vinarstva.html
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 02.08.2012. u 17:46

  22. #397
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Srbi u Sakski
    Marko Dobrić, saksonski trgovac srpskog porekla, nabavio je knjigu o britanskim raketama i uputstvo za izradu koju je pokušao tajno da prenese u Srbiju 1806.godine.

    Dve godine ranije, ustanički prota Mateja Nenadović je boravio u Beču, i odatle doneo u Srbiju "1.000 komada raketli velikih", napravljenih u Saksoniji.
    Njima je ubrzo desetkovana turska odbrana Šapca. (После битке на Свилеуви (11.марта) Јаков Ненадовић се упутио Шапцу и опсео га. )

    Rakete 1804.godine



    Ustanici su bili doslovno očarani novim oružjem, pa su tražili način da ih i sami prave, ali su ih Austrijanci pretekli. Pošto su knjigu pronašli i zaplenili, oni su napravili prototip prve rakete, kasnije i seriju od 24 komada, u radionici "oberfojerverkmajstera" Magera.

    Prvu raketnu četu imali su 1814. Tek nešto pre te godine, i srpski inženjeri su ovladali izradom novog oružja u beogradskom Arsenalu, na šta ukazuje jedna Karađorđeva beleška iz 30. juna 1812. godine: "Pisato Sovjetu (vladi) da oficiru topdžijskom da što mu treba, da pravi rakete."

    Prvo primitivno izdanje ovog naprednog oružja koje je koristila ustanička vojska u Srbiji sačinjavao je limeni cilindar sa pogonskim gorivom. Bila je to mešavina šalitre sa malo sumpora i ćumura. Na gornji kraj cilindra pričvršćivano je topovsko đule, a na spoljnoj strani štap, dug do dva metra i slobodnim krajem usađenim u drveni tronožac, tako da se uz pomoć njega raketa mogla nanišaniti.

    Čitava lansirna rampa težila je oko 10 kilograma, a pogonsko gorivo se palilo običnim fitiljima. Domet ovakvih raketa bio je od 800 do tada neverovatnih skoro 2.000 metara, ali se one nisu odlikovale naročitom preciznošću.

    http://www.vesti-online.com/Riznica/...akete-u-Srbiju
    http://www.scribd.com/doc/25853246/y-Report-Br25

    Topovi 1389.godine
    No, još veće iznenadjenje od raketa u Šapcu 1804.godine bila mi je priča o topovima i barutu u vreme Kosovskog boja, za koju je Tandoori Masala pronašao podatke:


    Citat Original postavio Tandoori Masala Pogledaj poruku
    Sto se tice upotrebe topova na Kosovu, Skrivanic je pronasao par dragocjenih izvora...


    Gavro A. Skrivanic, Topovi na Kosovu 1389. godine, Vesnik Vojnog muzeja, 18, Beograd, 1973, str. 235-236.




    A. Vukomanovic, O knezu Lazaru, Glasnik Drustva srpske slovesnosti, XI, Beograd, 1859, str. 111.
    A Gusar i ilustracije

    Citat Original postavio ГУСАР Pogledaj poruku
    Политика, бр. 8954, од 15. до 18. 04. 1933. године.
    - Ст.Станојевић, Топови на Косову

    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 03.08.2012. u 18:37

  23. #398
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    "Перој је мали, ситни, православни оточић у католичком мору.
    Perojci bili su pravoslavni, Srbi; austrijske vlasti budno su njih pazile kao na »pogibeljne, protudržavne elemente«.
    Godine 1915. radila je Narodna škola u Peroju, natpis je bio ćirilični..naziv u srpskom duhu, a učitelj seoski paroh Nikola Popović.
    Срби и православље у сјеверној Далмацији

    Треба, наиме, нагласити да је 732. године византијски цар Лав III Исавријанац, да би се осветио папи због противљења његовој иконоборачкој политици, одузео испод папине јурисдикције Сицилију, Доњу Италију и цио Илирик, а с њиме и цијелу Далмацију и Превалис, те их потчинио цариградском патријарху. Тако је створен принцип да се границе цариградске патријаршије подударају са границама византијске државе.
    Док се тако цариградска патријаршија нашла под заштитом византијске државе, папа се ставио под заштиту франачког краља Пипина малог, чијег ће сина Карла Великог 800. г. бирати за римског цара. Карло је ускоро освојио сјеверну Далмацију, што је утврђено и Ахенским миром (812.), када су Византији остала од сјеверне Далмације само острва Крк, Црес, Лошињ и Раб и градови Задар, Трогир и Сплит.

    http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija2-c.htm
    http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija3-c.htm
    http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija4-c.htm
    http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija5-c.htm
    http://www.eparhija-dalmatinska.hr/Istorija6-c.htm

    Šibenik, Proslava pravoslavnog Badnjaka, 1928.


    Bogojavljenska litija u Zadru, 1891.




    Osvećenje crkve na Visu 1933


    Split, polaganje kamena temeljca za hram Sv.Save 1939.g.


    Još starih fotografija
    ФОТО АРХИВ ЕПАРХИЈЕ ДАЛМАТИНСКЕ
    http://eparhija-dalmatinska.hr/Frames-c.htm

    Mapa Dalmatinske eparhije


    Maпа Даламатинске епархије
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 04.08.2012. u 15:10

  24. #399
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Dve princeze, dve umetnice..zaova i snaja...jedna tamo, druga amo...

    SERBKINJA I SORBKINJA

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Обнова србског царства
    .. и данас у Лужици живи предање настало после (косовског) Ломчинског боја, записано је у књизи Драшка Шћекића "Сораби".:
    ''Седам краљева у пећинама Лубина има зачаран гроб. Они се у одређеним временским размацима дижу из гробова и тада им златне круне бљеште на главама. У тим тренуцима њиховог буђења они гледају доље на српске равнице, заплачу и опет се враћају у своје пећине, падајући у сан.
    Али - доћи ће дан, када ће ових седам српских краљева васкрснути усред Лужица, узети мач у руке, узбуркати крв у српским жилама и опрати некадашњу српску срамоту''.
    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    ** Četvrtog septembra 922.godine na reci Labi kod Lomčina
    Najstrašnija je bila bitka kod Lomčina na Labi, gdě je gotovo cěla srpska pěšadija izginula”

    Četvrtog septembra 922. godine odigrala se ta silna tragedija. Srbi, odasvud opkoljeni, još su se borili u Lomčinu. U prěgovorima oběćaju Němci da će narodu u gradu ostaviti život, ako se grad prěda. Němci nisu držali rěč, poklali su sve vojnike, a žene i děcu odveli u ropstvo.
    Hronike Němačke iz tog vrěmena kažu da je u bici pod Lomčinom palo 120.000 Srba. Bitka pod Lomčinom je Kosovo Lužičkih Srba. Jer ono što slědi, govori samo o etapama koje vode u potpunu propast, u ropstvo celog naroda.
    U oblasti gde se odigrao Lomčinski (Lomački, Glomački, Hlomački) boj u X veku, nalazi se i grad Strela (Wendish Streyl, Strelis, Strelin, Strele , Streyl, Ztrele) , na "domet strele" od reke Labe..Odatle su, sa "vidikovca" sorbski ratnici odolevali franačkim upadima do 928.godine. Franački okupatori (Henrik Pticolovac i njegov naslednik Otto) uzeli su simbol srbske strele za svoje heraldičke oznake
    http://www.oschatz-damals.de/hfm/hfm236.html

    Jedna vendska porodica i dan-danas ima titulu "vojvoda" oblasti Meklenburg-Strelitz..


    .........aktuelni potomak Niklote od Bodrića, odn. srednjevekovnog vendskog plemstva danas je Vojvoda Borvin.
    http://en.wikipedia.org/wiki/Borwin,...of_Mecklenburg
    http://www.mecklenburg-strelitz.org/index.html

    Milica Petrović, rođena kao Jutta fon Meklenberg-Strelitz
    Jedna od pretkinja vojvode Borvina po luteranskom krštenju dobila je ime Jutta, a preuzela je ime Milica nekoliko sati pred venčanje sa princem Danilom Petrovićem , kad je primila pravoslavnu veru, po želji svekra Kneza Nikole Crnogorskog. Venčanje je održano 27.jula 1899. na Cetinju:



    Princeza Juta/Milica je bila dobar pijanist, vezilja i karikaturist. I Princ Danilo je bio darovit..komponovao je muziku po očevim stihovima za pesmu "Onamo, namo", i danas poznatoj crnogorskoj pesmi...

    Онамо, онамо... за брда она,
    гдје небо плаво савија свод;
    на српска поља, на поља бојна,
    онамо, браћо, спремајмо ход!


    Онамо, онамо... за брда она
    Милошев, кажу, пребива гроб!
    Онамо покој добићу души,
    кад Србин више не буде роб.



    Po smrti Kralja Nikole 1921, Milica je nedelju dana nosila titulu kraljice, dok se njen muž Danilo nije odrekao prestola u korist nećaka. Milica i Danilo nisu imali dece, ali su se lepo slagali i bili naočiti par. Umrla je u Rimu, u svojoj 66oj godini, sedam godina nakon muža.

    http://www.mecklenburg-strelitz.org/queens-militza.php
    http://en.wikipedia.org/wiki/Danilo,..._of_Montenegro
    http://en.wikipedia.org/wiki/Duchess...of_Mecklenburg

    Ana fon Battenberg, rođena kao Ana Petrović

    Jedna od sestara princa Danila, Ana, zaljubila se u pripadnika nemačke porodice Batenberg, Franca Jozefa tokom boravka u Francuskoj. Venčali su se na Cetinju 18.maja 1897.godine u duploj ceremoniji: i po pravoslavnim i po luteranskim običajima.


    Ana na slici sa kraljicom Viktorijom, batenberškom Viktorijom i Marijom, kneginjom Jorka

    Anin muž je imao zvučno prezime i mnogo veza (rođaci su mu bili postavljeni na čela skoro svih novih država osnovanih posle Berlinskog kongresa 1878, a on lično razmatran za kneza Bugarske, koja će tek kasnije biti oformljena ) , ali nije bio dovoljno imućan. Brzo su potrošili milion rubalja Aninog miraza, pa ih je Ana izdržavala svojim kompozitorskim radom- pisala je pod pseudonimom popularne kompozicije (u distibuciji joj je pomagala uticajna italijanska kraljica-njena rođena sestra) , a tokom komponovanje opere 1899. u Italiji konsultovala je i čuvenog kompozitora Pjetra Maskanjija.

    Fotografije
    Anna with her niece Ena of Battenberg


    Marie Erbach-Schönberg about her sister-in-law Ana (in Nikola & Milena by Marco Houston) : "The charming princess Ana of Montenegro, who has been to me a sister, infinitely close and dear, a woman of rare qualities of heart and character".


    Avgust 1910, Crna Gora proklamovana za Kraljevinu




    Umrla je 1971.godine u Švajcarskoj, u dubokoj starosti, 11 godina posle muža.Dece nisu imali. Tokom mnogih godina bila je najstarija evropska živuća princeza.
    Napisala je pesmu (tekst) povodom smrti svog oca Nikole ("Краљ Никола на умору, благосиља Црну Гору..Па дозива сва три сина,Мирка, Петра и Данила....Помога ми Свети Ðорђе, немојте ме копат ође....Но ме носте на Цетиње, ђе су наше све светиње..), koja se danas peva u četničkom maniru.

    http://en.wikipedia.org/wiki/Princes..._of_Montenegro
    The New York Times (Cettinje), 19 May 1897
    http://query.nytimes.com/mem/archive...DD405B8785F0D3
    http://www.njegos.org/petrovics/porodica.htm
    http://www.liveinternet.ru/users/cdefg/post202078411/
    http://forum.cafemontenegro.com/show...-zavele-Evropu
    http://www.spokeo.com/Princess+Anna+Of+Montenegro+1
    http://www.montenegrina.net/pages/pa..._ivanovic.html
    Kralj Nikola na umoru
    http://www.youtube.com/watch?v=krdTH...eature=related
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 04.08.2012. u 22:04

  25. #400
    Ističe se Srebrena (avatar)
    Učlanjen
    06.02.2007.
    Pol
    ženski
    Poruke
    2.150
    Reputaciona moć
    179

    Podrazumevano Re: Сербски времеплов

    Lužički Srbi u borbi protiv Turaka na Balkanu

    Citat Original postavio Srebrena Pogledaj poruku
    Pavle Jurišić Šturm (nem. Paulus Sturm) je bio Lužički Srbin .
    Tokom balkanskih ratova komanduje drinskom divizijom, koja se posebno istakla u Kumanovskoj bici probivši tursku odbranu.
    Protiv Turaka pred Beogradom krajem 17.veka borio se još jedan Lužički Srbin, Jakub Ticin, doduše regrutovan u habsburšku vojsku kao revnosni katolik

    Srbin jezuita

    Xaverius Jacobus Ticinus(1656-1693)
    Najznačajniji predstavnik lužičkosrpske crkvene literature, Jakub Ticin, rođen je u gornolužičkom malom mestu -Kulov (něm. Wittichenau) , a pristupio je jezuitima u Pragu , u toku studija. ....Написао је горњолужичкосрпску граматику,а објавио је у Прагу и Principia linguae wendicae, quam alium wandalicam vocant, Како је објединио српски идентитет са језуитским правцем католичке вере , окружен у родној Лужици већинским протестантима, није ми познато.


    http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/...rajanje_l.html
    http://hsb.wikipedia.org/wiki/Jakub_Ticin


    Србин протестант

    Srbima u pomoć u borbama u Beogradu sa Turcima 1862.godine pritiče Jan Kozlik (1840-1903), Lužički Srbin, sin protestantskog sveštenika. On piše i putopise za lužičke novine iz Beograda i Srbije. "On je tada požurio u Srbiju da bi na strani svoje braće ratovao protiv Turaka", stoji u redakcijskoj napomeni uz jedan putopis.
    Iz Lajpciga, "gdje je studirao, uputi se Kozlik do južne Srbije da pomogne osloboditi zemlju od Turaka". Jan Kozlik izabraće potom Srbiju kao novu domovinu i ostaće u ovoj zemlji zauvijek. Radio je kao inženjer i umro u Kragujevcu, ali sa potpuno srbizovanim imenom i prezimenom Ivan Kozlić.

    Podrška i pesmom

    Pesnik Hendrih Jordan ((1841–1910) bio je najpre u mislima sa našim ratnicima, pa im upućuje svoj pozdrav i podršku u pjesmi Braći Srbima, borcima protiv Turaka (1876), a potom se javlja u dobrovoljce..Poznat je kao folklorista i sakupljač sorbskih bajki, ali i kao autor lužničke himne Rjana Łužica.
    http://www.rastko.rs/rastko-lu/uvod/...rajanje_l.html
    http://www.rastko.rs/rastko-lu/ndjor...vijetic_l.html
    http://de.wikipedia.org/wiki/Hendrich_Jordan
    http://hsb.wikipedia.org/wiki/Rjana_%C5%81u%C5%BEica
    Poslednji put ažurirao/la Srebrena : 05.08.2012. u 03:36

Slične teme

  1. Времеплов
    Autor Hellen u forumu Erotske slike (18+)
    Odgovora: 131
    Poslednja poruka: 13.02.2013., 18:03
  2. ''јунаци Сербски''
    Autor gost 186661 u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 06.12.2009., 16:03
  3. Б92 Времеплов
    Autor dess u forumu Politika
    Odgovora: 0
    Poslednja poruka: 09.07.2009., 01:07
  4. Odgovora: 9
    Poslednja poruka: 03.09.2008., 14:09

Pravila za slanje poruka

  • Ne možete kreirati novu temu
  • Ne možete poslati odgovor
  • Ne možete dodati priloge
  • Ne možete prepraviti svoju poruku
  •