Moja baba koja mi i nije rođena baba nego je mojoj strini ujnina sestra od tetke, ume da baja.
Ona baja u pasulj, u soc od kafu, u pileća crevca i u topljeno olovo.
Ume da radi prosto vrtanje ko nikoj drugi u celem okrugu.
Al najvole da gleda sudbinu u ogledalo duše.
Ako je čoek duševan, štoćereći ako ima dušu, moja baba (koja nije baš prava baba kao što je ranije objašnjeto) ume po osnovu njegoveg odraza od ogledalo da čita sudbinu, ki što moj ćale ume da iščita novine od a do š za po sata, ili od a do ž ako su latinične.
Kad čovek ima dušu, onda ona kaže da se u ogledlo nešto razbistri, kao što se razbistri fleka na odelu s venišem, ili ona voda pod pritisak što izađe bela pa se posle slegne.
Razbistri se u ogledalo i prošlos, i budućnos, i ne samo ovi tren što se samo jedini on vidi kod ljudi koji nemu dušu.
I onda im ta moja baba, što nije baš prava mi baba, čita sudbine. Sve gi kaže: i kuj će im dođe na svinjsku daću, i šta će im donese, i ko će zaradi praseći virus u selo, i ko da se ne pentra po merdevine jer će se strmekne, i sve tako ... Preicznost zagarantovana!
E, to gledanje je dvostruki pokazatelj, kaže baba, jer s jednu stranu pokazuje sudbine, a druge strane dušu.
Jer, ako se čoek pogleda u ogledalo, a ono se ne razbistri, to znači da taj kuj gleda i nema dušu.
Pa koj želi da mu se primeni duševni detektor nek se javi mojoj babi, koja mi baš i nije prava, da mu ona to u detalje utvrdi.
Samo nemojte nedeljom, tad ne radi, zbog greha.
