Putujem i posmatram
Kad sam imala 13 godina usnila sam san. Bilo je božanstveno.
Napolju je sneg napravio baršunasti tepih, kraljica zima je zaslepljivala svojom belinom, išarala je prozorska okna svojom ledenom glazurom,pahuljice su lepršale ko balerinice, pahuljice su imale bele staklaste balske haljine. A u sobi gde sam bila sa tadašnjom simpatijom kamin, pucketaju drva, na stolu večera,kavijar,dimljeni losos sa namazom od morskih plodova, čokoladni sufle za desert i vino, Šato Petrus berba '85. Od miline i slatkastog ukusa u ustima mi se prispavalo, pa sam zaspala u Kristijanovom naručju, a čaša s vinom mi je ispala nehotice i rasula se po persijskom tepihu, što sam kasnije primetila i zaključila.
Kako su mi se oči sklapale, tako mi se pred njima stvorila fascinantna slika, bilo je božanstveno, prelepo, prekrasno. Ulazim u vremeplov, a robovi sve muškarci(jedan je ličio na mog Kristijana) su prostirali crven sag da hodam po njemu dok ulazim krož glomazna vrata vremeplova.
Ušla sam, a moji polunagi robovi su zalupili vrata, ispostavilo se da jedan od njih zna i da pilotira a drugi kopilotira. Krenusmo, a jedan zid vremeplova je bio sav u staklu. Kao da je neko v ratio film unazad, od zagadjenog zadimljenog sveta ovdašnjice nekako za tili čas sve postade zelenije, svežije, zdravije. Skoro da je mirisalo zelenije. Bila je to 1950.a godina. Mislim da nisam u trenutku bila sigurna, ali pošto sam prethodnog dana dobila pet iz geografije( a i inače sam odlikaš) brzo sam prepoznala da se radi o centralnoj Australiji. Izašli smo, moji polunagi robovi su me izneli da udahnemo neispitanu Australiju dvadesetog veka. Jednog mi je roba iste sekunde pogodilo primitivno koplje posred levog oka, pa smo se brže bolje skupili svi resto i pobegli nazad u vremeplov. Gledali smo kroz staklo divljake, ljudoždere kako okupiraju brod, kao da je pečeni čova od dvesta kila.
Malo mi je bilo žao onog roba, jerbo bio je plavušan i svidjao mi se, ali dobro, imala sam još mnogo kmetova na raspolaganju, a i ovom je specijalnost bila da spravlja koktele, a to znam i sama dobro. Bili smo i zadovoljni jer smo saznali korisne informacije o neispitanim teritorijama, pa bismo to lepo unovčili kad se vratimo.
Ovog puta, nakon dužeg putovanja, našli smo se u , eto lude sreće Srbiji negde XVIII vek(nove ere) i videli smo Topka Ljubića na Rajiću kako brani srpsku zemlju i topove. Posle sam nešto činila sa robovima što ne mogu ovde da opišem jer mogu da dobijem keca ili ukor.
Onda smo se vratili u mezozoik, tamo nas umal pojo jedan tiranosaurus, fala onoj stvari pa smo imali automatske puške da ih savladamo. Uopšte nisu tako veliki kako se pričalo, mada ih ja i nisam nešto videla, pošto sam lakirala nokat na nozi, a moji zaposleni su rešavali sukob sa problematičnim dinosaurima.
Onda me je iznenada iz sna trgnuo Kristijan, ni ovaj deo ne merem vam ispričati da me se ne bi familija odrekla.
To je moje putovanje na kojem sam mnoge stvari zapazila i inovacije naučila. Ima tu mnogo nekih varijacija. Imala sam u planu da pišem o svom putu na Tahiti i u San Francisko, ali šta, to i nije tako zanimljivo. Mislim da je ovo najbolje putovanje na svetu.
Ma, izvrljacemo nesto za 45 min. 
Neka ostane enigma, večna kao sfinga što je.
