Душмански пркоси у Херцеговини, Житомислић, 20 априла, Српски Лист, 29 априла, 1887. год.
стр. 1-2.
Давно се скањујемо, да се и ми одовуд свијету јавимо, а имамо по несрећи са чим, но све оклијевасмо, док пркоси неких фратара сваку мјеру не превршише, и сад, кад то покрај наше мирноће дочекасмо, одлучнемо, да из ове светиње српске, задужбине славнога херцеговца Милисава Храбреновића, довикнемо онај познати псалтирски стих: ''Не тако нечестиви, не тако''.
Писаћемо нека свијет чује, па и онај који високо изнад нас борави и грјешнике ће на кајање позвати, биљежићемо све, нека потомство узмогне знати небратске догађаје. Писаћемо просто, како знамо, причати само догађаје, од којих ће читаоци разумјети, да и у овом вијеку има код нас људи, који би срца имали приправити вартоломејску ноћ за све оне, који у католичку вјеру не вјерују.
Бијаше овђе једна разблуђела овчица, крштена најпре у римокатоличкој вјери, која затим пређе у православну, па по смрти свога прав. мужа опет у католичку. Удата је била за покојнијем Стојаном Сјераном, с којим је породила лијеп мушки пород, шест кршнијех синова, који су по себи разумије, крштени у православној вјери. Чим јој је муж Стојан умро, почне се наша маја (Мара) са неким фратрима договарати, да се у римокатоличку вјеру поврне, али да собом поведе и својег најмлађег сина Марка, који је већ 12 год. навршио. Кад се договор утврдио, пријеђу ноћу 6-8 оружаних латина и на лупешки начин одведу Марка, поробе уједно сву кућу и однесу собом вриједности до 400 фор. Фра Петар дочека новог госта на најљубазнији начин, златнијем обећањима. Но не лези враже. Браћа Маркова друкчије своје планове скројише одлуче да једнога дана по свога брата пођу и да га натраг у Житомислић доведу. Одлуке је доста смјела али и пробитачна била. Оду, али на своју недаћу затеку до 150 латина, који се некијем послом тамо сакукпише и њихово им предузеће осујетише.
Ствар се довукла до суда, који је ријешио, да се Марко, пошто је прешао 7 година, браћи поврати, гдје и данас здрав и чио, а на велику жалост фра Петра и бискупа Буцоњића, међу својом браћом борави. Од малога Марка свмо истом све дознали, шта су и како су споменути фратри покушавали, да га у новоме али туђему за њ гнијезду одомаће. Те бљувотине не ћемо овђе износити, али свакако је вриједно знати, како му је бискуп Буцоњић обећавао 50 дуката ако новој вјери вјеран остане.
Није ово све. Чујте даље. Кад је утврђено, да ће станицу жељезничку и овај манастир добити, одлучи се братство наше, да купи једну њиву и да на њох саграде малу механу; која би манастиру очевидне користи доносила. Чим за ово исти фратри и њихов бисккуп дознадоше, полећеше ти на све стране, да већ учињену куповину обатале. Ствар се више од године потезала по судовима, док најпослије ми право не добиемо, што је наше противнике не мало у срцу забољело. Доликује ли овај поступак нашој по христу браћи? Не, ми велимо; а на њима је, да нас о противноме увјере.
Није то све. Чујте даље! Између манастира и станице, а на десној обали Неретве, налажаше се једна њива, коју украшаваху неколико великијех камених крстова српске и православне породице чувенијех Рајковића. Власник њиве, на којој се крстови налажаху, неки Ћишић, као потомак православнијех својих предака, што он свакоме признава, брат мухамеданац, поклони ту њиву манастиру и грунтовнички, пред тапијским повјеренством, преведе ту њиву као свој поклон на српско православни манастир Житомислић. Чим су овдашњи фратри за ову вијест дознали, напрегоше они све своје силе да тај поклон осујете. Но узалуд. Кад већ то не могоше а они ти потегоше друге гусле и тако загудише, да су се чак књаз Василичков и Којаловић, као чланови ''Слав. Добротвор. Друштва'' страшно намрштили и тај догађај у своје кронологије најцрњом бојом дебело записали. Шта мислите што су ови фратри одлучили?
Ни више ни мање, него да на манастирском земљишту, на срп. прав. гробљу а на очи српског околног народа своју латинску мису рекну.
Будни чувар православне светиње наше, наш врли и заслужни старац архимандрит Серафим, чувши за изазивајућу накану своје ''по Христу браће'', одмах ти сакупи свој народ, те га стаде свјетовати, да се и по крај овијех пркоса и уврједа религиозног чуства, мирно влада, тјешећи га уједно тијем, да ће наша висока влада, воијем испод сваке критике стојећим догађајима, на крај стати. У томе је приспио заказани дан у коме се на наше највеће чудо ''миса'' збиља одслужила. Народ је наш то са највећим душевним болом гледао, и упирао је своје очи у вриједну старину мученика архимандрита, тражећи својим погледима брзе помоћи душевноме болу своме. Старац је своје учинио. Он је цио догађај на врло уљудан начин власти пријавио и свој је народ утјешио, како је сам најбоље умио и знао.
На скоро послије тога даде архимандрит поменуто земљиште оградити. Шта ће сад бити? Чујте: ограду порушише, али не људи, него римокатоличке чобанице, по духовном наговору! – порушише и побјегоше. Архимандрит нареди, да се гробље опет огради али се опет и с друге стране нареди, те га у по дана опет порушише. Међу чобаницама бијаше и једна мухамеданк, акоја је гледала, што се чини и која је дотичне чобанице пријавила гдје треба. Ствар је у судскијем рукама а како ће се она ријешити, чуће се. Није ли ово насиље какво ми никада запамтили нијесмо?
То још није све. Жељезничка станица ''Житомислић'' бијаше ''часној браћи'' кост у грлу и трн у оку. Приликом градње све су своје силе напрегнули били, да се штација ниже манастира код неког Беванде (гдје је само један и то лат. кућа) смјести. Но то им не испаде за руком, јер је један манастир, ако ће и православни, претежнији од простачкијех кућа. Од то доба па све до скора бургијаху ова ''браћа'' на све стране, да се барем, кад је већ станицу ту, име њезино промијени, и – занета дођо некијех дана од министарства одлука, да се станица од сад не смије звати просто Житомислић, него да се она има звати: ''Житомислић-Кручевић''. Та Кручевић је полатињено село – па хвала богу и тој праведној одлуци, али то још није све. Сад долази нешто, шта нам наше досадашње увјерење помућује, сад долази на дневни ред такав догађај, кога ми ни данас растумачити не знамо.
Накастише фратри да опет ''мису'' па дотичном гробљу говоре. За ову се њихову одлуку (како би је правим именом назвали?) одмах дознало, пошто се због оног мостарског сукоба и на ситније ствари у полицијским и политичким круговима оштро пазило. Пошто је наш српски православни народ у Херцеговини ради уврједа озлојеђен, то је политичка власт настојала, да свакоме изазивању, долазило оно ма с чије стране, на пут стане. Наше свештениство не могући држати народ у потпуноме запту и нехтијући пред Богом, влашћу и народом за пошљедице одговарати, учинило је своје, замолившив власт, да се изазивањима крај учини, а у исто вријеме поучавало је оно своје стадо са олтара згодним бесједама, да се ово свега клони, чим би се ико увријеђен наћи могао. Окружна власт извијести одма управо манастира Житомислића и митрополита Игњатија, да се миса држати неће, фратрима и бискупу стави забрану у њиховоме предузећу. Овој одлуци морао се је сваки искрени пријатељ мира радовати . . . .
С наше је стране као обично све мирно било, дочим се браћа Латини упркос забрани окружне власти а на највеће наше чудо, усудише и у заказано вријеме а на манастирском православном гробљу мису рекоше! Да би им свечаност што сјајније и величанственије испала, дошао је овамо и један фратар из Мостара и ако је дотични добро знао, да је власт недостојно њихово предузеће забранила. Биће да га је поћерао вјетар из Вукодола.
Ми на ово за сад још ништа не кажемо, јер чекамо да се ствар на надлежноме мјесту коначно ријеши. Најчудноватије нам је што су четири жандара чували пријевоз, да се не би когод из манастира превезао, а још нам је чудноватије, што их је и по околним кршевима било, а овамо је, као што смо видјели, власт мису забранила. Биће да су они из предострожности за тамо послати.
Послије овог догађаја овладала је код нас а и у Мостару и по свом котару с ове стране Неретве велико огорчење. Старац архимандрит поднио је окружној власти тужбу на писмено у којој је између осталога рекао: ''Молимо да нам се отворено рече, шта се од нас тражи и хоће, па да се одовуд сви селимо и потражимо мирније земљиште за наше пребивање. Земаљској смо влади вазда подложни и послушни били, али двије владе, земаљску у Сарајеву и ватиканску у Риму нећемо и не можемо трпити''....
Једва чекамо да видимо, шта ће се на ово рећи и како ће се ствар ријешити.
Буде ли се изазивачимо и бунтовницима и овога маха кроз прсте гледало, принуђени ћемо бити, да своју завршну али крупну ријеч речемо. До ријешења остајемо они стари, мирни херцеговци Срби, а по ријешењу – видјећемо .
Један манастирлија