Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Шта је политичка партија?
Странка је огромно зло, јер велике и народне државне интересе ставља на друго место, па се велики народни и државни интереси дробе на ситне делове од којих не
остаје ништа. Таква је политичка странка ма која то била.
Шта је циљ политичке партије?
Борба за власт наравно. Прво, свим политичким странкама је циљ да добију што већи број гласача. Партије тврде да се путем гласања може да дође до решења народних невоља. А ја мислим да не може. А зашто не може? Зато што појединац као такав на поједине државне и народне интересе гледа кроз призму својих интереса.
Демагогија за наивну руљу
Замислите једну политичку странку. Док је у опозицији, она се служи демагогијом, сваком агитацијом, и обећава да ће она, кад дође на власт дати овоме ово, а овоме оно, а народ нећеимати ништа да ради. И дође ред на ту странку да преузме власт. Народ, заведен обећањима, изгласа је. Али практични живот тражи да
странка одступи од обећања. Она онда приступа давно испробаним ме-
тодама. На рачун целине награђује своје прваке и то у концентричним
круговима, како би се то геометријски рекло, тј. што су ближе врху они
се боље награђују. Али се, Бога ми, ни они доле не заборављају. Боља
места добијају уопште, и пре него остали. На тај начин та странка одр-
жава своје гласаче плаћајући их на рачун целине.
Теорија и пракса
Замислите једног министра. Он изради један план. На пример, мини-
стар просвете ради план за народну просвету. Хоће да му буде основна
настава оваква, или онаква. Али дође један партијски првак из неког
среза. Улази код министра па му се обраћа, отприлике овако: „Госпо-
дине министре, дошао сам да преместите тога и тога учитеља из тога
краја. То је наш политички противник. Не припада нашој странци”.
Министар погледа план. На њему нема назначено да се тај учитељ
уклони. Зато каже: „Ја бих вам врло радо изишао у сусрет. Али не мо-
гу. По плану немам право да га преместим, јер он може да има службу
у овој држави, ако није неспособан или лењ”. Тада се испречи пред
њим народни посланик и каже му: „Ја захтевам да ви то урадите. Ја сам
ваш политички пријатељ и политички експонент владе. Ја треба да сно-
сим одговорност за ваш рад. Мени се многе ствари не допадају у буџе-
ту, али морам да гласам, јер то тражи моја странка. Зашто ви мени не
можете да преместите учитеља? Кад ја гласам за буџет који се мени не
свиђа, морате и ви нешто учинити што се вама не свиђа”. И план који
је створио министар, већ је начет.
Странка је огромно зло, јер велике и народне државне интересе ставља на друго место, па се велики народни и државни интереси дробе на ситне делове од којих не
остаје ништа. Таква је политичка странка ма која то била.
Шта је циљ политичке партије?
Борба за власт наравно. Прво, свим политичким странкама је циљ да добију што већи број гласача. Партије тврде да се путем гласања може да дође до решења народних невоља. А ја мислим да не може. А зашто не може? Зато што појединац као такав на поједине државне и народне интересе гледа кроз призму својих интереса.
Демагогија за наивну руљу
Замислите једну политичку странку. Док је у опозицији, она се служи демагогијом, сваком агитацијом, и обећава да ће она, кад дође на власт дати овоме ово, а овоме оно, а народ нећеимати ништа да ради. И дође ред на ту странку да преузме власт. Народ, заведен обећањима, изгласа је. Али практични живот тражи да
странка одступи од обећања. Она онда приступа давно испробаним ме-
тодама. На рачун целине награђује своје прваке и то у концентричним
круговима, како би се то геометријски рекло, тј. што су ближе врху они
се боље награђују. Али се, Бога ми, ни они доле не заборављају. Боља
места добијају уопште, и пре него остали. На тај начин та странка одр-
жава своје гласаче плаћајући их на рачун целине.
Теорија и пракса
Замислите једног министра. Он изради један план. На пример, мини-
стар просвете ради план за народну просвету. Хоће да му буде основна
настава оваква, или онаква. Али дође један партијски првак из неког
среза. Улази код министра па му се обраћа, отприлике овако: „Госпо-
дине министре, дошао сам да преместите тога и тога учитеља из тога
краја. То је наш политички противник. Не припада нашој странци”.
Министар погледа план. На њему нема назначено да се тај учитељ
уклони. Зато каже: „Ја бих вам врло радо изишао у сусрет. Али не мо-
гу. По плану немам право да га преместим, јер он може да има службу
у овој држави, ако није неспособан или лењ”. Тада се испречи пред
њим народни посланик и каже му: „Ја захтевам да ви то урадите. Ја сам
ваш политички пријатељ и политички експонент владе. Ја треба да сно-
сим одговорност за ваш рад. Мени се многе ствари не допадају у буџе-
ту, али морам да гласам, јер то тражи моја странка. Зашто ви мени не
можете да преместите учитеља? Кад ја гласам за буџет који се мени не
свиђа, морате и ви нешто учинити што се вама не свиђа”. И план који
је створио министар, већ је начет.
... ni jedan ni drugi nemaju leba da jedu ali važno je da se oni ‚‚kolju‚‚ oko ideala..a ni sami nemaju pojma zašto.
Dok sav ostatak drzave tu istu kafu placa 10-20 puta vise...
