Ayeye_Brazdorf
Domaćin
- Poruka
- 4.290
KOSOVSKE ŽRTVE: KOLEKTIVNO LUDILO
Četrnaest godina, dosta za jednog Kosovara
Nije slučaj bacanja dečaka sa niške tvrđave prvi zabeleženi napad na Kosovare. Očevici tvrde da se ubica, kada je kao lutku bacio Igora Mađa sa bedema tvrđave, nije zaustavio već je nastavio da juri ostale.
Miodrag MILOJEVIĆ
Dnevna štampa je objavila vest da je Igor Mađo, četrnaestogodišnji učenik sa Kosova, za vreme ekskurzije u Nišu bačen sa niške tvrđave, sa šest i po metara visine, posle čega je i preminuo. Dok je šetao tvrđavskim bedemom na grupu dečaka iz enklave Štrpce nasrnula grupa niških huligana i tom prilikom je došlo do tuče. Igora je bacio, kao da je neka stvar u pitanju, Ognjen Stanković, štićenik popravnog doma. Posle ubistva, direktorka Zavoda za vaspitanje dece i omladine je podnela ostavku pod pritiscima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu zaštitu.
Štampa u Srbiji je bacanje niz tvrđavu svrstala u takozvanu crnu hroniku, kao da je reč o običnom ubistvu. A zločin u Nišu se ne može tako svrstavati. Zločin jeste počinio pojedinac, ali u pitanju je kolektivno ludilo.
Prizrenska porodica Mađo se sklonila u enklavu Štrpce, gde je Igor sa majkom živeo u kolektivnom centru. Sve što je majka Svetlana posle zločina mogla da kaže bilo je: "Sačuvala sam ga od albanskih zlotvora, a ubili su ga Srbi!"
Ubistvu je prethodila kraća replika, a moguće je da je bilo i govora mržnje. Igorovi vršnjaci i školski drugovi svedoče da su napadnuti uz psovke: "Šta ćete ovde, majku vam kosovarsku!"
Za vreme ekskurzije, koju su domaćini iz Niša priredili za 150 dece iz enklave Štrpce, 22. maja ove godine, Igor Mađo je ubijen od momaka koji možda nisu ni žestoki, ali ne vole Kosovare. Samo neko ko je oslepeo od gledanja u šolju, neko ko živi izvan realnosti ili ga je uhvatilo kokošje slepilo, može poverovati u priču da je Igorovo ubistvo izolovan eksces niških "sivodomaca", kako su od milošte ekspresno nazvani. Grafiti, na koje smo već navikli, po ulazima, zidovima, mostovima, spomenicima po Srbiji, na kojima, jasno i glasno, piše: "Šiptari - na Kosovo! Idite na Kosovo!", ubili su Igora Mađa. Uz grafite i usmene pripovedače - lako je baciti sa tvrđave dečaka, ako je Kosovar.
GRAFITI KAO POLITIKA
Monstruozno ubistvo deteta, samo zato što je neko otkrio njegov identitet i prepoznao ga kao "Kosovara", ima u Srbiji svoju mračnu i strašnu predistoriju.
U jedno vikend naselje između Kragujevca i Batočine doselila se porodica Joksimović, sa Kosova, iz Kline. Joksimovići su doživeli porodičnu nesreću - umire im bolesno dete koje nije ni progovorilo ni prohodalo. Na seoskom groblju, grob je oskrnavljen, cveće razbacano, usred Šumadije, baš kao što su im Albanci porušili groblja na Kosmetu.
Ako na kolektivnom centru za raseljena lica piše "Šiptari na Kosovo!" - poruka je jasna, kao što je jasno i šta je pisac hteo da kaže. Pisci grafita izgleda prate dnevnu politiku. Nakon što je DOS-ov režim izgubio vlast nestalo je grafita sa porukom "idite na Kosovo!". I ne samo što je nestalo grafita, nego je cela kuća premazana.
Fudbalski stadioni najbolje pokazuju raspoloženje naroda. Ratovi na tlu prethodne Jugoslavije počeli su na stadionima, sa stadiona su se preneli na ulice gradova, a kada su ulice postale tesne, krenulo se na bojno polje. Jedino se fudbaleri "Trepče" iz severne Kosovske Mitrovice zvanično takmiče i igraju fudbal po Srbiji. A treniraju na Kosovu.
Sada će biti reči o treniranju mržnje.
Nedelju dana pre 17. marta ove godine, kada su Albanci orkestrirano i organizovano napali srpske enklave na Kosmetu, fudbaleri "Trepče" zamalo nisu linčovani na fudbalskoj utakmici u Kraljevu. Ali od Srba, kao "Kosovari i Šiptari". Nezadovoljstvo je veliko, nezaposlenost masovna, ali da li je i to opravdanje?
"Šiptari na Kosovo! Dokle više da vas hranimo?! Primili smo vas 50 žiljada!"
Završena je fudbalska utakmica, svejedno kojim rezultatom. Koji god rezultat da je bio - on je poražavajući. Lopta, kako se to kaže u sportskim izveštajima, umalo što nije pukla od sramote. Uz neku suzu i sa stidom, ljudi iz severne Mitrovice, kojima je sport više od razonode, veza sa svetom, beže u autobus i putuju do svoje enklave gde se živi i gine, gde će ih Albanci dočekati kako su ih Kraljevčani ispratili, uz psovke, istina manje sočne.
Slučaj je hteo da u Kosovskoj Mitrovici, onih dana kad je gorelo, upoznam baš Petra Milosavljevića, sekretara fudbalskog kluba "Trepča". Izašao je i on, kao penzioner, da osmotri situaciju i brani most. Zbog ratne situacije utakmica je otkazana. Preko Ibra, gde se slila masa Albanaca, među njima neki sa vatrenim oružjem, nekada se nalazilo fudbalsko igralište.
"Godine 1963. smo svi zajedno, Srbi i Šiptari, proslavili ulazak u Prvu saveznu ligu, a sada ginemo i ubijamo se, na istom mestu. Čudno...".
Fudbalski dresovi i kopačke su Srbima iz Mitrovice jedina veza sa Srbijom, dokaz da su deo sveta, a teško je vratiti se iz Srbije, razočaran, uz uvrede, psovke, poniženja. Uz batine na terenu i van terena. Najgore je gostovanje u Novom Pazaru. Tamošnji Muslimani, fudbalski i politički ostrašćeni, ne biraju reči. Međutim, preživeo bi se i progutao Novi Pazar, tamo se gostuje jednom godišnje. Ali kako preživeti Kraljevo, Valjevo, Zablaće kod Čačka...?
"Ne boli nas Novi Pazar. Šta od njih i da očekujemo? Ali nam je teško kad odemo u Valjevo... A najgore je Kraljevo!"
DRESIRANI ZA MRŽNJU
Kako je Petar Milosavljević meni govorio marta ove godine, tako se 22. maja na niškoj tvrđavi i odigralo. Ubica, Ognjen Stanković, prema saopštenju direktorke popravnog doma, iz Valjeva je.
Usred rata, dve sahrane u Mitrovici teku istovremeno, a Petar Milosavljević se setio fudbala, evocira uspomene kad je tajnim poslom, oko prodaje igrača, boravio u beogradskom hotelu "Slavija". Setio se fudbala i plače od bruke i sramote. Albanci te teraju iz Mitrovice, Kraljevčani pljuju i jure po Kraljevu. S kim da se takmičiš kad se Srbi i Šiptari takmiče u mržnji, gložu oko iste žrtve.
"Lepo je, svi se radujemo kad krenemo u užički kraj, Sevojno, Požegu i slična mesta. Oni nas nijednom nisu pustili da odemo, a da ne večeramo na njihov račun...", plače starac. "Neko te kamenuje, a drugi plaća večeru."
Dobro je da u Srbiji ima dobrih ljudi, i Petar Milosavljević je u pravu. Ono što bi moglo da se prigovori je da sila gravitacije nije privukla Kosovare užičkom kraju. U užičkoj opštini nema Kosovara, pa nema ni problema ni mržnje. Vladaju čisti računi, a čim je račun čist - duga je ljubav.
Svedoci tvrde da je Željko Ražnatović - Arkan u Erdutu vodio sa sobom vučjaka koji je bio dresiran da startuje kad neko samo izgovori reč "ustaša". Razgoropadi se, počinje da se vrti od besa, kao rotaciono svetlo. Činjenice govore da je ubica iz niškog popravnog doma treniran na isti način, da je prošao kompletnu dresuru, da je jednako žestoko startovao na reč "Kosovar", iako o dečacima sa Kosova ništa nije mogao znati.
Ksenofobija i mržnja, koju su tokom ratnih godina proizvodili, plasirali, Miloševićevi ratnohuškački mediji, ne može preko noći da se zaustavi. Sada po inerciji ide dalje. I pošto su Hrvati, Slovenci, Muslimani, Šiptari odmaglili daleko, agresija se okreće prema bližnjem a ipak različitom, u teškom stanju nacionalnog mamurluka. Ubistvo Igora Mađe, Kosovara koji je platio za sve Kosovare, jeste delo delinkventa, ali je u pozadini ubistva način mišljenja koji se može opisati kao delinkventan.
Četrnaest godina, dosta za jednog Kosovara
Nije slučaj bacanja dečaka sa niške tvrđave prvi zabeleženi napad na Kosovare. Očevici tvrde da se ubica, kada je kao lutku bacio Igora Mađa sa bedema tvrđave, nije zaustavio već je nastavio da juri ostale.
Miodrag MILOJEVIĆ
Dnevna štampa je objavila vest da je Igor Mađo, četrnaestogodišnji učenik sa Kosova, za vreme ekskurzije u Nišu bačen sa niške tvrđave, sa šest i po metara visine, posle čega je i preminuo. Dok je šetao tvrđavskim bedemom na grupu dečaka iz enklave Štrpce nasrnula grupa niških huligana i tom prilikom je došlo do tuče. Igora je bacio, kao da je neka stvar u pitanju, Ognjen Stanković, štićenik popravnog doma. Posle ubistva, direktorka Zavoda za vaspitanje dece i omladine je podnela ostavku pod pritiscima Ministarstva za rad, zapošljavanje i socijalnu zaštitu.
Štampa u Srbiji je bacanje niz tvrđavu svrstala u takozvanu crnu hroniku, kao da je reč o običnom ubistvu. A zločin u Nišu se ne može tako svrstavati. Zločin jeste počinio pojedinac, ali u pitanju je kolektivno ludilo.
Prizrenska porodica Mađo se sklonila u enklavu Štrpce, gde je Igor sa majkom živeo u kolektivnom centru. Sve što je majka Svetlana posle zločina mogla da kaže bilo je: "Sačuvala sam ga od albanskih zlotvora, a ubili su ga Srbi!"
Ubistvu je prethodila kraća replika, a moguće je da je bilo i govora mržnje. Igorovi vršnjaci i školski drugovi svedoče da su napadnuti uz psovke: "Šta ćete ovde, majku vam kosovarsku!"
Za vreme ekskurzije, koju su domaćini iz Niša priredili za 150 dece iz enklave Štrpce, 22. maja ove godine, Igor Mađo je ubijen od momaka koji možda nisu ni žestoki, ali ne vole Kosovare. Samo neko ko je oslepeo od gledanja u šolju, neko ko živi izvan realnosti ili ga je uhvatilo kokošje slepilo, može poverovati u priču da je Igorovo ubistvo izolovan eksces niških "sivodomaca", kako su od milošte ekspresno nazvani. Grafiti, na koje smo već navikli, po ulazima, zidovima, mostovima, spomenicima po Srbiji, na kojima, jasno i glasno, piše: "Šiptari - na Kosovo! Idite na Kosovo!", ubili su Igora Mađa. Uz grafite i usmene pripovedače - lako je baciti sa tvrđave dečaka, ako je Kosovar.
GRAFITI KAO POLITIKA
Monstruozno ubistvo deteta, samo zato što je neko otkrio njegov identitet i prepoznao ga kao "Kosovara", ima u Srbiji svoju mračnu i strašnu predistoriju.
U jedno vikend naselje između Kragujevca i Batočine doselila se porodica Joksimović, sa Kosova, iz Kline. Joksimovići su doživeli porodičnu nesreću - umire im bolesno dete koje nije ni progovorilo ni prohodalo. Na seoskom groblju, grob je oskrnavljen, cveće razbacano, usred Šumadije, baš kao što su im Albanci porušili groblja na Kosmetu.
Ako na kolektivnom centru za raseljena lica piše "Šiptari na Kosovo!" - poruka je jasna, kao što je jasno i šta je pisac hteo da kaže. Pisci grafita izgleda prate dnevnu politiku. Nakon što je DOS-ov režim izgubio vlast nestalo je grafita sa porukom "idite na Kosovo!". I ne samo što je nestalo grafita, nego je cela kuća premazana.
Fudbalski stadioni najbolje pokazuju raspoloženje naroda. Ratovi na tlu prethodne Jugoslavije počeli su na stadionima, sa stadiona su se preneli na ulice gradova, a kada su ulice postale tesne, krenulo se na bojno polje. Jedino se fudbaleri "Trepče" iz severne Kosovske Mitrovice zvanično takmiče i igraju fudbal po Srbiji. A treniraju na Kosovu.
Sada će biti reči o treniranju mržnje.
Nedelju dana pre 17. marta ove godine, kada su Albanci orkestrirano i organizovano napali srpske enklave na Kosmetu, fudbaleri "Trepče" zamalo nisu linčovani na fudbalskoj utakmici u Kraljevu. Ali od Srba, kao "Kosovari i Šiptari". Nezadovoljstvo je veliko, nezaposlenost masovna, ali da li je i to opravdanje?
"Šiptari na Kosovo! Dokle više da vas hranimo?! Primili smo vas 50 žiljada!"
Završena je fudbalska utakmica, svejedno kojim rezultatom. Koji god rezultat da je bio - on je poražavajući. Lopta, kako se to kaže u sportskim izveštajima, umalo što nije pukla od sramote. Uz neku suzu i sa stidom, ljudi iz severne Mitrovice, kojima je sport više od razonode, veza sa svetom, beže u autobus i putuju do svoje enklave gde se živi i gine, gde će ih Albanci dočekati kako su ih Kraljevčani ispratili, uz psovke, istina manje sočne.
Slučaj je hteo da u Kosovskoj Mitrovici, onih dana kad je gorelo, upoznam baš Petra Milosavljevića, sekretara fudbalskog kluba "Trepča". Izašao je i on, kao penzioner, da osmotri situaciju i brani most. Zbog ratne situacije utakmica je otkazana. Preko Ibra, gde se slila masa Albanaca, među njima neki sa vatrenim oružjem, nekada se nalazilo fudbalsko igralište.
"Godine 1963. smo svi zajedno, Srbi i Šiptari, proslavili ulazak u Prvu saveznu ligu, a sada ginemo i ubijamo se, na istom mestu. Čudno...".
Fudbalski dresovi i kopačke su Srbima iz Mitrovice jedina veza sa Srbijom, dokaz da su deo sveta, a teško je vratiti se iz Srbije, razočaran, uz uvrede, psovke, poniženja. Uz batine na terenu i van terena. Najgore je gostovanje u Novom Pazaru. Tamošnji Muslimani, fudbalski i politički ostrašćeni, ne biraju reči. Međutim, preživeo bi se i progutao Novi Pazar, tamo se gostuje jednom godišnje. Ali kako preživeti Kraljevo, Valjevo, Zablaće kod Čačka...?
"Ne boli nas Novi Pazar. Šta od njih i da očekujemo? Ali nam je teško kad odemo u Valjevo... A najgore je Kraljevo!"
DRESIRANI ZA MRŽNJU
Kako je Petar Milosavljević meni govorio marta ove godine, tako se 22. maja na niškoj tvrđavi i odigralo. Ubica, Ognjen Stanković, prema saopštenju direktorke popravnog doma, iz Valjeva je.
Usred rata, dve sahrane u Mitrovici teku istovremeno, a Petar Milosavljević se setio fudbala, evocira uspomene kad je tajnim poslom, oko prodaje igrača, boravio u beogradskom hotelu "Slavija". Setio se fudbala i plače od bruke i sramote. Albanci te teraju iz Mitrovice, Kraljevčani pljuju i jure po Kraljevu. S kim da se takmičiš kad se Srbi i Šiptari takmiče u mržnji, gložu oko iste žrtve.
"Lepo je, svi se radujemo kad krenemo u užički kraj, Sevojno, Požegu i slična mesta. Oni nas nijednom nisu pustili da odemo, a da ne večeramo na njihov račun...", plače starac. "Neko te kamenuje, a drugi plaća večeru."
Dobro je da u Srbiji ima dobrih ljudi, i Petar Milosavljević je u pravu. Ono što bi moglo da se prigovori je da sila gravitacije nije privukla Kosovare užičkom kraju. U užičkoj opštini nema Kosovara, pa nema ni problema ni mržnje. Vladaju čisti računi, a čim je račun čist - duga je ljubav.
Svedoci tvrde da je Željko Ražnatović - Arkan u Erdutu vodio sa sobom vučjaka koji je bio dresiran da startuje kad neko samo izgovori reč "ustaša". Razgoropadi se, počinje da se vrti od besa, kao rotaciono svetlo. Činjenice govore da je ubica iz niškog popravnog doma treniran na isti način, da je prošao kompletnu dresuru, da je jednako žestoko startovao na reč "Kosovar", iako o dečacima sa Kosova ništa nije mogao znati.
Ksenofobija i mržnja, koju su tokom ratnih godina proizvodili, plasirali, Miloševićevi ratnohuškački mediji, ne može preko noći da se zaustavi. Sada po inerciji ide dalje. I pošto su Hrvati, Slovenci, Muslimani, Šiptari odmaglili daleko, agresija se okreće prema bližnjem a ipak različitom, u teškom stanju nacionalnog mamurluka. Ubistvo Igora Mađe, Kosovara koji je platio za sve Kosovare, jeste delo delinkventa, ali je u pozadini ubistva način mišljenja koji se može opisati kao delinkventan.
