HEMIJSKO ČIŠĆENJE

kojote

kojote

Elita
Poruka
18.634
Namerno sam došao u ovom sakou, ne mareći za vrućinu. Kažem "namerno" jer bih želeo nešto da kažem, a ovaj sako i fleka na njemu će mi poslužiti kao dokaz. To je fleka malo neobična, ne malo, nego prilično neobična! Bila je najpre mala, jedna vidljiva, a zatim je rasla, širila se i trenutno ima ovaj obim. Plašim se da će kroz mesec ili dva, biti znatno prostranija. Vas sigurno zanima o čemu se radi? Slažem se, to i jeste izuzetno zanimljivo, zato me slušajte pažljivo:

Ovo je fleka od ženskih suza! Da, od onih krupnih i gorkih suza, koje su te jadne i nesrećne žene prolile na mom ramenu! One već mesecima, mogu slobodno reći i godinama, jecaju i plaču, tražeći i ne nalazeći utehe. O čemu se zapravo radi? Vidite, ja nisam oženjen. Eto, prosto, nisam se ženio. Verovatno iz straha od te velike odgovornosti. Misleći najlepše o braku, ja se baš zato nisam usudio u njega ući. To nije nikakva sreća. Naprotiv! Ali, mislim da je baš pošteno! Jer, pogledajmo dalje... Vratimo se ponovo na fleku.

Znate li čijih je suza najviše, da tako kažem, u ovom jezgru tuge i bola? Udatih žena! Da, da, dobro ste čuli - udatih žena! One su najčešće dolazile na ovo rame, na ovaj zid plača... Tu su, nemoćne i slabe, grcale i gušile se u suzama! A zašto? Zapitajmo se najzad - zašto? Eh, drugari, drugari... Umesto što je ja nosim na ramenu, vi biste ovu fleku morali nositi na svojoj savesti!

Da! Ova fleka je teška optužba protiv muškaraca! Vaše žene su nezadovoljne i nesrećne, gospodo! I umesto da se smeju i maze na vašem ramenu, one dolaze da plaču na mom! Molim vas! Pogledajte! Ako ja lažem, ne laže fleka!
 
To K na avataru je za *****m ne Kojote
šalim se, lepo si rekao, samo nije baš lepo ni to što rade te žene,
one mogu da reše problem sa muževima ali sam siguran da im je draže da
se isplaču nekom drugom tipu na ramenu, dajvrsiti, to je ono što je motiv tih suza
krokodilskih..
 
Pa normalno je da kad se jednom unesreci i udje u brak s likom koji sebe naziva "suprugom", umjesto da pati, bolje rjesenje je pronaci topao zagrljaj kao utjehu....Zato kojote, svaka cast, jer sigurno tako cinis mnoga dobra djela...
 
kojote:
Namerno sam došao u ovom sakou, ne mareći za vrućinu. Kažem "namerno" jer bih želeo nešto da kažem, a ovaj sako i fleka na njemu će mi poslužiti kao dokaz. To je fleka malo neobična, ne malo, nego prilično neobična! Bila je najpre mala, jedna vidljiva, a zatim je rasla, širila se i trenutno ima ovaj obim. Plašim se da će kroz mesec ili dva, biti znatno prostranija. Vas sigurno zanima o čemu se radi? Slažem se, to i jeste izuzetno zanimljivo, zato me slušajte pažljivo:

Ovo je fleka od ženskih suza! Da, od onih krupnih i gorkih suza, koje su te jadne i nesrećne žene prolile na mom ramenu! One već mesecima, mogu slobodno reći i godinama, jecaju i plaču, tražeći i ne nalazeći utehe. O čemu se zapravo radi? Vidite, ja nisam oženjen. Eto, prosto, nisam se ženio. Verovatno iz straha od te velike odgovornosti. Misleći najlepše o braku, ja se baš zato nisam usudio u njega ući. To nije nikakva sreća. Naprotiv! Ali, mislim da je baš pošteno! Jer, pogledajmo dalje... Vratimo se ponovo na fleku.

Znate li čijih je suza najviše, da tako kažem, u ovom jezgru tuge i bola? Udatih žena! Da, da, dobro ste čuli - udatih žena! One su najčešće dolazile na ovo rame, na ovaj zid plača... Tu su, nemoćne i slabe, grcale i gušile se u suzama! A zašto? Zapitajmo se najzad - zašto? Eh, drugari, drugari... Umesto što je ja nosim na ramenu, vi biste ovu fleku morali nositi na svojoj savesti!

Da! Ova fleka je teška optužba protiv muškaraca! Vaše žene su nezadovoljne i nesrećne, gospodo! I umesto da se smeju i maze na vašem ramenu, one dolaze da plaču na mom! Molim vas! Pogledajte! Ako ja lažem, ne laže fleka!
Kliknite za proširenje...

lol
pa naravno da su nezadovoljne kad su lose birale
umesto da budu sa mnom, one budu sa nekim non ja, i naravno da je to losa odluka :D
 
U prethodnoj priči pomenuo sam svoj bračni status. Da bi vam stvari postale malo jasnije, ispričaću vam još jednu priču.

"Ne, ne, dragi, ćuti! Misliš da ne znam šta ti se sviđa a šta ne? Poznajem ja tvoj ukus i tačno znam kako razmišljaš!"
Koliko mi je samo puta moja verenica Joja uputila ove reči! A ja, budala, uopšte nisam obraćao pažnju. Pa kako i ne bi bolje poznavala svog Koju nego ja! Pa ona ga je izgradila! I nije to bio lutak na koncu. Ako je iko bio lutak na koncu, to sam bio ja.
Tlačenje? Zamena?
Ni govora!
Da biste nekog tlačili, taj neko mora da postoji, a isto tako, mora da postoji i da biste ga zamenili, da biste mogli da ga ščepate za ramena i gurnete u mrak, pa da postavite nekog drugog na njegovo mesto.
Moja verenica Joja me nije ni tlačila ni zamenila. Naprotiv, ona bi doživela kao tlačenje i zamenu da sam se pobunio i izrazio bilo kakvu volju da se ponašam na svoj način, da se rešim njenog Koje. Jer za nju je taj njen Koja postojao, a ja nisam, niti me je ikada bilo.

Za nju je moja realnost bio taj njen Koja, koga je ona oblikovala, a njegove misli, osećanja i ukus nikad nisu bili moji, ali ni u kom slučaju nisam smeo da ih menjam, jer bi postojala opasnost da bih tada za nju postao neko drugi, koga ona ne bi prepoznala, tuđinac koga ona više ne bi mogla ni da razume ni da voli.
Nažalost, nikada mi nije pošlo za rukom da svom životu dam neki oblik, nikada nisam izgradio neku čvrstu vlastitu predstavu o sebi, kako zbog toga što nikada nisam naišao na prepreke koje bi u meni probudile volju da se oduprem i da se nekako dokažem pred drugima i pred samim sobom, tako i zbog te sklonosti mog duha da oseća i misli suprotno od onoga što je maločas mislio i osećao; odnosno, da svojim istrajnim i često oprečnim razmišljanjima razrađuje i rastače svako moje vlastito umno i osećajno oblikovanje, a naposletku i zbog moje prirode uvek gotove da popusti, da se prepusti tuđoj volji, ne toliko iz slabosti, koliko zbog ravnodušnosti i zbog toga što sam se već unapred mirio sa nevoljama koje me zbog toga mogu zadesiti.

I eto, i te kako su me zadesile! Sebe uopšte nisam poznavao, nisam imao nikakvu vlastitu realnost, bio sam kao u nekakvom stanju neprekidnog stapanja, kao žitka, podatna masa, drugi su me poznavali, svako na svoj način, prema realnosti koju su mi pridavali, odnosno svako od njih je u meni video po jednog Kojota, ali to nisam bio ja, pošto za samog sebe nisam bio baš niko. Koliko je bilo drugih ljudi, toliko je bilo i različitih Kojota, i svi su bili stvarniji od mene, jer ja, ponavljam, za sebe nisam imao nikakvu realnost.
Koja je za moju verenicu Joju i te kako bio stvaran. Ali to mi nije bila nikakva uteha, jer, verujte, teško da se može zamisliti tupavije stvorenje od tog milog Koje moje verenice Joje.
A što je najgore, taj njen Koja za nju nije bio bez mana. Ali ona je imala razumevanja za sve te njegove mane! Sijaset stvari kod njega nisu joj se dopadale, jer nije ga izgradila sasvim po svojoj volji i po svom ukusu i ćefu, ni u kom slučaju!
A po čijoj volji ga je onda izgradila?
Sigurno ne po mojoj volji, jer, ponavljam, misli, osećanja i ukus koje je ona pripisivala svom Koji ja nikako nisam uspevao da prepoznam kao svoje. Stoga je sasvim jasno da mu ih je ona pripisivala, jer je, po njenom mišljenju, Koja imao takav ukus i tako je mislio i osećao, na svoj način, šta tu ima da se priča, baš na svoj način, prema svojoj realnosti, koja uopšte nije bila i moja...
 
Poslednja izmena:
... Katkad bih je zatekao kako plače zbog neke uvrede koju joj je Koja naneo. Baš on, niko drugi! A kad bih je zapitao:
"Draga, zašto plačeš?", odgovorila bi mi: "Još pitaš? Zar ti nije dovoljno ono što si mi maločas rekao"
"Ja?"
"Ti, ti, nego ko!"
"Ali kada? Šta?"
Bio sam zabezeknut. Očigledno da sam ja svojim rečima pridavao određeni smisao, koji je bio moj vlastiti, ali su te reči, kao Kojine, za nju poprimale sasvim drugi smisao. Iste reči, kad bih ih izrekao ja ili neko drugi, ne bi joj zadavale bol, ali kad ih izgovori Koja, ona brizne u plač, jer su te reči iz Kojinih usta dobijale ko zna kakvo značenje, pa bi se ona rasplakala, nego šta.
Dakle, ja sam govorio sam za sebe, a ona je razgovarala sa svojim Kojom. I on bi joj, kroz mene, odgovarao na način koji je meni bio potpuno nepoznat. I prosto je neverovatno kako je sve što sam joj govorio i što mi je ona odvraćala postajalo glupo, pogrešno, nesuvislo.
"Kako to?", pitao sam je, "Zar sam ja to rekao?"
"Jesi, mili Kojo, baš to!"
Dakle, te gluposti je govorio taj njen mili Koja. Ali to uopšte nisu bile gluposti, naprotiv! To je bio Kojin način razmišljanja. A ja? Tog Koju bih najradije išamarao, isprebijao toljagom, rastrgao kao zver! Ali nisam smeo ni da ga pipnem. Jer, uprkos uvredama koje joj je nanosio, glupostima koje joj je govorio, moja verenica Joja je veoma volela svog Koju. Takav kakav je, on je za nju bio oličenje uzornog verenika, kome se zbog mnoštva dobrih osobina opraštaju sitne mane.
Nisam smeo da pipnem tog njenog Koju ako nisam želeo da moja verenica Joja potraži svog idealnog verenika u nekom drugom...
 
... Isprva sam mislio da su moja osećanja možda suviše zamršena, a moje misli suviše složene, ukus nesvakidašnji, te da ih moja verenica često ne razume i stoga izvrće. Ukratko, mislio sam da moje zamisli i osećanja ne mogu da stanu u tu njenu glavicu i to njeno srdašce, pa mora da ih umanji, a da je moj ukus preterano složen za njenu jednostavnost.
Ni govora! Ni govora! Nije ona izvrtala i umanjivala moje misli i osećanja. Ni u kom slučaju. Kad bi onako umanjeni i izvrnuti doprli do nje iz Kojinih usta, i moja verenica je smatrala da su glupi, shvatate li?

Pa ko ih je onda tako izvrtao i umanjivao? Kojina realnost, dragi moji! Koja, onakav kakvog ga je ona načinila, mogao je da ima jedino takve misli, takva osećanja, takav ukus. Budalast, ali mio. O da, njoj i te kako mio! Volela ga je takvog, budalastog i milog. A stvarno ga je volela.
Mogao bih da iznesem bezbroj dokaza za to. Dovoljan je i samo jedan, prvi koji mi je pao na pamet.

Joja se, kao udata žena, češljala na određeni način koji se nije dopadao samo njoj, već i meni, i to veoma. Čim se razvela od svog četvrtog muža i postala moja verenica, promenila je frizuru. Da bih je pustio da bude po njenom, nisam joj rekao da mi se ta nova frizura uopšte ne sviđa. Kada se ona jednog jutra iznenada pojavila preda mnom, na sebi je imala kućni mantil a u ruci je još držala češalj, bila je očešljana na onaj stari način, sva zajapurena.
"Kojo!", doviknula mi je, širom otvorila vrata, stala da je pogledam i prsnula u smeh.
Ja sam je gledao zadivljeno, gotovo očarano.
"Oh!", uzviknuo sam, "Najzad!"
Ali ona je smesta zaronila ruke u kosu, povadila sve ukosnice i za tren oka uništila frizuru.
"Nemoj, molim te!", rekla mi je. "Htela sam da se našalim s tobom. Znam ja dobro, dragi moj, da ti se ne sviđam s ovom frizurom!"
Odmah sam se pobunio: "Ali ko je to rekao, draga? Naprotiv, kunem ti se..."
Rukom mi je zapušila usta.
"Nemoj, molim te!", ponovila je. "Ti to kažeš samo da bi mi ugodio. Ali nije bitno da li se ja sviđam sebi, dragi moj. Zar misliš da ne znam šta se mom Koji više dopada!"
I pobeže...
 
... Shvatate li? Bila je potpuno ubeđena da se više sviđa svom Koji sa onom drugom frizurom i češljala se tako, iako se to nije dopadalo ni njoj ni meni. Ali dopadalo se njenom Koji, pa je ona bila voljna da se žrtvuje. Mislite da je to sitnica? Zar to za ženu nije prava pravcata žrtva?
Toliko ga je volela!
A ja, sada kada mi se konačno sve razjasnilo, počeo sam da bivam užasno ljubomoran; ne na samog sebe, molim vas, verujte mi, nije to smešno! Ne na sebe samog, gospodo draga, već na nekog ko nisam ja, na tu budalu koja se isprečila između mene i moje verenice. Nije to bila puka senka, molim vas, verujte, jer on je zapravo mene pretvarao u puku senku, mene, jer je prisvojio moje telo da bi ga moja Joja volela.
Dobro razmislite. Zar nije moja verenica, ljubeći moje usne zapravo celivala nekog ko nisam ja? Moje usne? Ni govora! Otkud moje! Zar su bile moje, zaista moje usne koje je ona ljubila? Zar je grlila moje telo? Kako je to telo moglo stvarno da bude moje, da mi stvarno pripada, kad ja nisam bio taj koga je ona grlila i volela?

Dobro razmislite. Zar se i vi ne biste osetili kao da vas verenica najpodlije vara, kad biste znali da ona, dok vas grli, kroz vaše telo u stvari uživa u spajanju sa nekim drugim ko joj je na umu i srcu?
E pa lepo, po čemu se taj položaj razlikuje od mog? Ja sam bio u još gorem položaju! Jer, u vašem slučaju, izvinite, vaša devojka, verenica ili žena dok vas grli samo zamišlja nekog drugog, dok je u mom slučaju moja verenica grlila realnost nekoga ko nisam bio ja!

A taj neko je bio toliko stvaran, da kada sam ja naposletku, u svom očaju, hteo da ga uništim i da nametnem svoju realnost umestu njegove, moja verenica, koja zapravo nikad nije bila moja već verenica tog drugog, bila je užasnuta, osetila se kao da je u zagrljaju nekog tuđinca, nekog nepoznatog, te je smesta izjavila da više ne može da me voli, da više ni minut ne može da živi sa mnom i pobegla je glavom bez obzira.
Da, da, pobegla je glavom bez obzira, baš kao što je i vaša pobegla ili će uskoro pobeći od vas.
 
koliko god tvoja prica izgledala kao odraz u iskrivljenom ogledalu, ipak je odraz. a iskrivljena ogledala su nam nazalost sudjena u zivotu. i uvijek realnost vidimo na svoj nacin, vise ili manje iskrivljenu. pa i nas same vide tako. ali jesmo li to ipak mi? pa valjda jesmo, iako sami sebe jedva poznamo.
a brak, tek je brak jedno iskrivljeno ogledalo. pa se pitas, jesu li ovo moje oci, usne, da ne govorim o mislima, osjecanjima...kako to da neko misli da sam to ja? zar ne vidi da nisam. zar me toliko ne poznaje. kako je moguce da se osjecamo tako usamljeni pored osobe koja nam govori da nas toliko voli. koga ona u stvari onda voli?
i ne mozemo plakati na ramenu drugarici, mami... mozemo, ali ni one ne razumiju, kao sto ni mi ne razumijemo. tu misteriju moze da rijesi, objasni samo drugi muskarac.
ali, isto mislim, ako se osjetimo tako, to je jasan znak da jesmo sa pogresnom osobom i to se kad tad pokaze kao tacno. taj neko je uporno kopao i trazio u nama nekog drugog.
 
marina.c:
...pa, tebe žene ustvari plaše, dragi K??! :eek:




:heart:
Kliknite za proširenje...
Nije mi bila namera da strahove koje osećamo u međusobnim, partnerskim odnosima ističem u prvi plan, ali, da, slažem se sa tvojom tvrdnjom da u ovim dvema pričama obitava i strah, i nije ga teško uočiti. Lepo si to uočila, lepa ženo. Ali, ima tu još nečega osim straha, siguran sam da si to uočila... Usput, osvrni se malo pažljivije na svoju vezu i svog dugogodišnjeg partnera, za koga misliš da ga poznaješ bolje nego on sam, siguran sam da ćeš u njoj pronaći i malo tog straha, koji, tako elegantno kakva si i sama, pokušavaš da odguraš iz svoje bračne postelje i ubaciš u moj inokosni krevetić. :)

Volim i ja tebe. :heart:
 
u visinama:
koliko god tvoja prica izgledala kao odraz u iskrivljenom ogledalu, ipak je odraz. a iskrivljena ogledala su nam nazalost sudjena u zivotu. i uvijek realnost vidimo na svoj nacin, vise ili manje iskrivljenu. pa i nas same vide tako. ali jesmo li to ipak mi? pa valjda jesmo, iako sami sebe jedva poznamo.
a brak, tek je brak jedno iskrivljeno ogledalo. pa se pitas, jesu li ovo moje oci, usne, da ne govorim o mislima, osjecanjima...kako to da neko misli da sam to ja? zar ne vidi da nisam. zar me toliko ne poznaje. kako je moguce da se osjecamo tako usamljeni pored osobe koja nam govori da nas toliko voli. koga ona u stvari onda voli?
i ne mozemo plakati na ramenu drugarici, mami... mozemo, ali ni one ne razumiju, kao sto ni mi ne razumijemo. tu misteriju moze da rijesi, objasni samo drugi muskarac.
ali, isto mislim, ako se osjetimo tako, to je jasan znak da jesmo sa pogresnom osobom i to se kad tad pokaze kao tacno. taj neko je uporno kopao i trazio u nama nekog drugog.
Kliknite za proširenje...
Obe ove priče, koje si pažljivo pročitala i drago mi je zbog toga, govore upravo o razlici između slika koje naš partner i drugi ljudi slikaju o nama, i autoportreta sopstvene ličnosti. Dok sam u prvoj priči žene doživljavao kao "nesrećnice" grubo povređene i neshvaćene od strane svojih krajnje nepažljivih partnera a sebe kao "objektivnog" ali pasivnog aktera njihovih tužnih priča, u drugoj pričici uloge su (neko će reći "drastično") izmenjene - muškarac, to jest ja, je taj koji živi sa ženom koja na celokupnu njegovu ličnost gleda na način koji njemu gotovo nimalo ne odgovara.

Dopada mi se tvoja polna teorija da jednog muškarca najslikovitije može skontati drugi muškarac, a jednu ženu druga žena, ali me svojim kratkim komentarom nisi sasvim ubedila u to. Tačnije, dok ne čujem još argumenata kojima ćeš eventualno potkrepiti svoju teoriju, verovaću da na ovom svetu postoji žena koja će me pogledati u oči, osmehnuti se i reći:
"Prijatelju moj (ovaj početak može se, po potrebi, zameniti nešto prisnijim obraćanjem, tipa "Ljubavi moja"), moramo se utešiti činjenicom da moja realnost i moja slika o vama nisu istinitije od vaše, a traju samo tren, i vaša i moja."
 
nisam imala namjeru da postavljam teorije, polne ili bilo kakve druge.
ali doza nejasnog, nerazumljivog, tipa "na koji nasin razmislja i sta u stvari misli", kad je drugi pol u pitanju, vjerovatno postoji. pa i ove tvoje price su "mamac', test- ajd da vidim kako ce odreagovat. malo se igras sa nama, zar ne?
ali, mozda placemo na ramennu drugom muskarcu jer pred vama volimo biti slabe.
 
u visinama:
nisam imala namjeru da postavljam teorije, polne ili bilo kakve druge.
ali doza nejasnog, nerazumljivog, tipa "na koji nasin razmislja i sta u stvari misli", kad je drugi pol u pitanju, vjerovatno postoji. pa i ove tvoje price su "mamac', test- ajd da vidim kako ce odreagovat. malo se igras sa nama, zar ne?
ali, mozda placemo na ramennu drugom muskarcu jer pred vama volimo biti slabe.
Kliknite za proširenje...
Ako ti kažem da ne volim igru, znaćeš odmah da te lažem i smatraćeš me neozbiljnom životinjom u najmanju ruku, što ja, je li, želim da pošto-poto izbegnem. Ali, ovako kao što si ti formulisala svoje pitanje upućeno (baš i samo) meni, izgledalo bi, kada bih ti nepromišljeno, potvrdno odgovorio, kao da sam zauzeo nekakav nadmoćan stav, pa se sada kao smeškam i s nekakve visine igram sa vama... Ne, šećeru moj u oblacima (ne ljuti se, ali "u visinama" na koje me tvoj nik asocira, uvek, ali baš uvek ima oblaka!... Ah, ovo sam rekao kao da ih ovde dole nema!), ne želim grubu igru, ali čeznem za pravom, bezazlenom igrom, ili nečim što podseća na ovu našu konekciju... na ovo nešto što se između nas dešava upravo sada...

Znam da nisi imala nameru da postavljaš bilo kakve teorije, ali, bez teorija bi se, ne samo nas dvoje, već svi mi, homo sapiensi, osećali još više izgubljeni, zar i ti ne misliš tako?
Do skoro sam vjerovao da sam jednostavno čovijek koji živi (na "ijekavicu" sam, u ovoj rečenici, prešao zbog tebe. Nadam se da ćeš to umeti da ceniš, U visinama?). Prosto čovek, i to je sve. Koji živi. Kao da je sve to moja zasluga. Ali, kao što nisam stvorio ovo telo u kom obitavam već skoro četrdeset godina (Lahorčiću, kada bih ti večaras dozvolio da me makar pomiluješ svojom nežnom, pomalo korpulentnom ručicom, prenikovala bi se momentalno - siguran sam u to), kao što nisam sebi nadenuo ovo ime, tako ni na svet nisam došao svojevoljno, a i drugo što me zadesilo i iznutra i spolja, nije zavisilo od moje, već od tuđe volje. Drugi su mi načinili i dali mnogo toga, a ja na to nikada nisam ni pomišljao (tačnije, nisam želeo da lupam svoju pametnu kojotsku vuglicu tim i sličnim stvarima)...

Ako želiš moje skromno kojotsko mišljenje o tome zbog čega, vi drage, fascinantne žene, prosto obožavate da plačete na "tuđem" ramenu, i da flekate moje prilično skupe sakoe, možda će ti znakovi navoda reći više od mene? Koliko si ti, lično, u stanju da plačeš na ramenu potpuno nepoznatog, dakle u tom slučaju tuđeg muškarca? I šta uopšte za tebe znači sintagma (drugi) "tuđ muškarac"?
 
Mackica279:
Pa normalno je da kad se jednom unesreci i udje u brak s likom koji sebe naziva "suprugom", umjesto da pati, bolje rjesenje je pronaci topao zagrljaj kao utjehu....Zato kojote, svaka cast, jer sigurno tako cinis mnoga dobra djela...
Kliknite za proširenje...
Hvala ti, draga moja Mačkice... pardon, hvala ti draga Mačkice na razumevanju, na pažljivo odabranim rečima podrške i ostalog (279, ma šta to značilo) stimulansa. Hvala, još jednom. :)
 
kojote, moj dragi, ako pricas sa mnom, hocu da budem centar tvog svijeta, jedna i jedina. a ne da flertujes sa drugima, dok pricas sa mnom, nije lijepo.
a tvvoja teorija o potrebi za tudjim, drugim muskarcem, moze i da se pobija i da se potvrdjuje. nadam se da ce se diskusija razvijati, pa cemo dobiti potvrdu toga. ja sam na zalost zena za jednog muskarca. dok je tu. kad ga vise nema , trazimo novo polje interesovanja.
a mozda i jeste moja greska sto sam sve svoje dileme pokusavala rijesiti sama, a ne traziti rame za plakanje. cim pozelim tvoje rame da se isplacem na njemu- ti znas sta to znaci.
 
kojote:
Hvala ti, draga moja Mačkice... pardon, hvala ti draga Mačkice na razumevanju, na pažljivo odabranim rečima podrške i ostalog (279, ma šta to značilo) stimulansa. Hvala, još jednom. :)
Kliknite za proširenje...

279 bi po kineskoj suncevoj numerologiji bio savrsen broj...Eh da je na ovom svijetu vise tako sirokogrudnih muskaraca, nesebicnih u dijeljenju vlastite paznje i suosjecajnosti, zenama bi zasigurno bilo lakse u burnim vremenima...
 
Prijavite se ili registrujte da biste poslali poruku.

Back
Top