Горње процене нису далеко од истовремених извештаја грчких медија, на пример, 7.априла 1999. је атински дневни лист `Athinaiki` (Atinjanin) рекао у једном чланку да је НАТО већ изгубио 88 војника. А то је било само после две недеље рата! Ако је НАТО изгубио 88 војника у време када је интензитет борбе био на низем нивоу него касније током рата, онда су његове људске жртве током 11-недељног конфликта могле бити преко 1.000, ако се наставила иста стопа губитака. Која год да је стварна цифра, она је сигурно већа од нуле, што је цифра коју тврде Клинтон, НАТО и Пентагон. Стабилна струја нових информација које се појављују у руским медијима, које се углавном базирају на руским званицним војним изворима (који су били у позицији да прате из прве руке бојна поља у ваздуху и на мору пре годину дана – Русија је имала два брода у Јадрану током рата, која су посматрала рат путем електронског надзора), служе да дискредитују такве смешне тврдње НАТО-а и Клинтонове администрације.
Једино питање које остаје отворено, међутим, је како је Клинтонова администрација успела да спречи толико пуно ожалошћених америчких и НАТО фамилија да проговоре о губицима својих вољених?
Како агенција наводи, опет је тешко повреовати ,,победничком говору“ 10. јуна 1999. године да НАТО није претрпео ,,никакве жртве у борби“ у свом рату против Србије.
Горчину оваквог развоја догађаја, само четири године после рата и директног оружаног сукоба са војним снагама НАТО-а (и САД-а), даје опште прихваћени став и наких званичника да се о том рату говори што мање, по могућству да се заборави и гурне под тепих историје, како би за двадесетак година остала само званична верзија НАТО пакта о губитку два авиона и потпуној победи над Југославијом. Још у току рата 1999. године, Слободан Милошевић и тадашњи Генералштаб прихватили су ултиматум НАТО пакта да се не објављују губици НАТО-а над Југославијом, под претњом тепиха бомби којима ће бити засути Београд и остали српски градови… Извор података је публикација руског експерта Павела Каткина, објављена у Москви 2002. године, у издању ,,Еребуса“.
Оно што је била светска сензација, да је 27. марта у 20,55 часова изнад села Буђановци оборен „невидљиви“ авион Ф-117А, у овом материјалу има допуну да је то учињено ракетом С -125 ,,Нева“ (СА-3Гоа). Пилот, капетан Кен ,,Виз“ Двили се катапултирао и позвао помоћ. У хеликоптерима СФОР-а који су долетели у реон обарања авиона како би извукли пилота било је између 23 и 55 страних војника. Спасилачки хеликоптери су били дочекани страшном ватром са земље, те су уништени, а у њима су погинули сви војници, међу њима и пилот Двили. Тај 27. март 1999. године био је један од најкобнијих дана за пилоте НАТО пакта. Прво је изнад Маљена у 01,00 часова оборен Торнадо немачког ваздухопловста. Два пилота су се катапултирала и била заробљена у близини Чачка. Изнад Пећи, био је погођен још један страни авион, а у реону између Врутка и Кремне, близу Ужица, у 03,20 оборен је хеликоптер СФОР-а са 22 војника, ракетом. Могуће је да је реч о хеликоптеру МХ-47Е Činuk (или ХХ-3Ф). Грчка војна служба осматрања и електронског праћења ухватила је три позива за помоћ који су упутили погођени авиони НАТО-а, који су пали у Јонско море. Први позив је упутио холандски Ф-16, други амерички Ф -15ц, а трећи француски Мираж-2000. Такође је јављено да је изнад Ђенерал Јанковића, у 15,50 погођен канадски Ф/А-18 Хорнет, који је пао у Македонији.
Први против удар нашег ваздухопловства у току рата се десио 18. априла 1999 године, када је девет авиона југословенског ратног ваздухопловства, један авион Г-4 Супер Галеб, шест авиона Ј-22 Орао и два МИГ-21, из базе Поникве код Ужица напало аеродром у Тузли. Авиони су летели на висини од 800 метара дуж границе Босне и Херцеговине, а негде између Братунца и Зворника прешли границу и бомбама и ракетама напали аеродром на коме су биле летелице НАТО пакта. Неколико минута пре напада база Поникве је обавестила ударну групу да су откривени од стране НАТО и да је предлог да се напад прекине и авиони врате. Сугестија није прихваћена и ударна група је наставила са акцијом. Југословенским авионима се нико није супротставио у ваздуху на прилазима аеродрому. Главни радар на аеродрому Тузла није радио због техничког квара, а по другом извору због саботаже. На аеродрому Тузла налазило се неколико авиона НАТО пакта већ оштећених у ранијим операцијама над Југославијом, група хеликоптера за спасавање пилота из оборених авиона и десет тек пристиглих авиона НАТО-а за нове налете на Југославију. Четири авиона НАТО пакта затечена су на почетку полетне писте у тренутку када су се спремала да узлете. Водећи Г-4 избацио је своје бомбе на групу од неколико оштећених НАТО авиона поређаних на десној страни писте и одмах кренуо ка граници. Три Орла су урадила исто, док су преостала три Орла ишли на прецизно гађање. Два МИГ-21 требала су да обезбеде ваздушну заштиту групи у току повлачења у случају да авиони НАТО успеју да узлете. У нападу је погођено и уништено 17 авиона НАТО-а и 3 хеликоптера.
Следећи велики противудар југословенског ваздухопловства десио се 26. априла 1999. године у 00,37 часова. Група од четири Г-4 Галеба из базе у Голубовцу извршила је напад на авиобазу Ринас у Албанији. Погођено је 12 хеликоптера АХ-64 (3 уништена, 9 оштећених). У ноћи 11-12. јула 1999. године нападнут је на узлетишту амерички тактички транспортер МЦ-130Х у коме је била група британских специјалаца из једног од пукова САС-а, бројности 40 људи. Погинули су сви САС-овци као и четири члана посаде авиона, који је требало да превезе групу специјализовану за диверзије иза борбене линије и избаци је на Космету. Сем овог авиона погођено је пет авиона Fantom Ф-4 као и два Пољска авиона МИГ-29. За најспектакуларнију акцију овог рата нема још довољно података. Оно чиме се барата је у домену спекулација али ако се једног дана потврде ови наводи и сазна права истина, биће то највећа борбена акција од времена Другог светског рата. Наиме, 9. маја 1999. годиме нападнут је амерички носач авиона „Теодор Рузвелт“. Осам авиона Орао извршило је ,,камиказа“ напад на овај носач авиона, користећи један недостатак његове електронске заштите. Наиме, компијутерски софтвер носача авиона, који „препознаје“ све прилазеће моделе авиона, елиминише све летелице које лете спорије од 200 км на час, пошто таквих нема у употреби у ваздухопловству НАТО пакта или Русије. Југословенски авиони, са извученим стајним траповима летећи испод те брзине успели су да прођу прву линију електронске контроле, а када су пришли, за носач авиона било је касно. По овој информацији ,,Теодор Рузвелт“ је добио више директних погодака на узлетно-слетну писту и у труп. После напада био је толико оштећен да је остао да плута поред италијанске обале. Да се нешто озбиљно десило било је јасно када је на комуникације између бродова стављена забрана, па је у етру владао апсолутни мук у току 48 часова. Носач авиона је повучен са бојишта и три године је провео на ремонту у САД-у и тек недавно је о њему почело поново да се говори када је послат у рат против Ирака. Постоји још једна непотврђена вест да је 24. маја 1999. године потопљена једна француска подморница, али без обзира на резултате рата на мору, без обзира да ли ће се ове информације једног дана потврдити као тачне, оно што није спорно је обарање великог броја НАТО авиона над Југославијом.