mesec

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Gluha noć... tama sama...
obala... osama...
svi su već zaspali...
o, kako tužno šume morski vali...
jecaji... osjećaji...
znam...
i ja sam kao i oni sam...
jure i žure,
jedan za drugim
u noćima dugim
al svaki im se san,
baš svaki dan
razbija o zid,
o suri hrid
oštri hrid...
ostane tek morska pjena...
ljudska uspomena...
sve bljeđa...sve rjeđa...
o, ja znam...
ja znam zašto tužno šume morski vali
jer i ja sam jedan njihov djelić mali...
razbijen u jednoj burnoj noći
na suroj hridi u samoći...
u samoći...

[Novcic_u_fontani]

Nocas dok mjesec svojim blistavim zracima obasjava nam put
dok mirna drzim naslonjenu glavu na tvojoj ruci.Reci mi,
reci mi najsladje rijeci,rijeci ljubavi.
Pricaj o nama,o nasoj ljubavi,govori i nemoj stati.
Ja cu te slusati dugo,dugo i ti ces u mojim ocima
biti najljepsi pesnik...

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Mesec me je drzao za ruke.
Mesec je zutim usnama svojim ljubio moj vrat.
Mesec je srebrnim nitima vezao moje stope i posuo ih svojim prahom
da ne bude tragova iza nas....

Mesec je pevao tuznu uspavanku
i nebo je plakalo crvenim suzama,
vetrovi su zastali da oslusnu na cas
sta krije se u prostorima gde tisina sazreva.

Mesec je jedna luna,luna,luna
Mesec je velika dinja,dinja,dinja,
u sebi cuva sve tajne preobrazaja noci.

Ako te ikada zapita vetar gde je sakrivena ljubav
nemoj mu reci.
Vetar nema dlanove,on ne ume da cuva nista do reci.

Vetar nema usne da te ljubi crveno,snaznim bojama,
on ne ume da spava u tvom narucju,
niti da se u vodi ogleda;
njegova biljka je mahovina,radost je njegova plovidba.

Ja zelim da dotaknem vrh severa
ostricom njegovom da zasecem svoje dlanove
i da zagrlim Mesec,kao dinju da zagrlim mesec,
da ljubim i da sazrevam
prahom njegovih tragova.

[Novcic_u_fontani]

Mjesece reci

Teška su putovanja u prohladnoj noći
al' saputnik nam pjesma u taj pravi čas
iskustvo pomaže i pustu želju koči
al' Mjesec stari fakin ko da zna za nas
Gledam kroz prozor i zapalim cigaru,
gdje smo to sada u Ljubljani il' Mostaru

Zrak treperi,nebo gori kao lava
Mjeseče reci je li budna ili spava
zrak treperi, nebo gori kao lava
Mjeseče reci je li budna ili spava,
moja draga

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Visi u tami mesec iznad mora.
pije vodu večne mladosti. visim
ja. oko mene stubovi dima. oko
mene bezlisni cvetovi. nežno mi
steže vrat uže za vešanje. lišen
sposobnosti htenja gledam gde
se proteže zaliv večne noći.
smrtni strah kroz kosti se probija.
živeo sam u spartanskoj stezi. bio
sam majstor večnog počinjanja.
polako padam u sveti zanos. bele
noći dodiruju mi usne grudima
večnog neba. prisećam se lakih
koraka. bilo je lepo imati svoju
volju. vezuju mi oči. krv se ledi.
sneno padam i ne znam za kraj.

[divlja-u-srcu]

Polako dize se luna iz rumene tmine,
Odricuc sa svoje kosulje zlatne, i tako
Izranja jasna i bijela, i ja u cudu
Vidim gore pred sobom zenu, koju nisam znao
Da volim, ali eno je gde ide, ljepota njena
srce mi ranjava.
Slijedim je u noc, zaklinjuc je da se ne udaljava.

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Pogledaj mjesec, probaj me ugledati,
Šapći u vjetar, probaj me čuti
Reci galebu da me voliš,
Da mi bar donekle prenese tvoju ljubav,
Fali mi…

Želim da svaki put kad pogledam mjesec,
Da se sjetim tebe,
Svaki put kad puše vjetar
Želim da u njemu čujem tvoj glas
Želim znati da me voliš,
Želim znati da postojim u tvom srcu
Jer u meni samo struje tvoje riječi:
Volim te…

[Novcic_u_fontani]

Kad prodje ova neobicna mjesecina
koja je prevalila daleki put od mene do tebe,
plasljivo obojena srebrom,
kad odleti drhtava ptica koja zivi od topline
moje ruke,
i jos me osvaja,
sitnim koracima priblizava nebo
mojim otvorenim ocima,
kad prodje ovo sporo i tesko ljeto
vezano svojim remenom za jesen,
kad stanu svi satovi koji su otkucavali
opojne i bujne vrtove
poslije tople kise,
kad sve prodje,
pretvorit cu se u zrna pijeska sto ga nosi vjetar
prema sredistu usamljene zvijezde,
bit cu voda koja ispire sljunak
i od toga postaje mutna
i umorna,
bit cu prazan trg sa sjenom necijih stopa,
stablo obraslo sutljivim brsljanom sto vene,
samo sjecanje na samu sebe,
u casu umiranja,
jednostavna rijec zaboravljena u grlu,
nikad izgovorena,
pokusaj smjeska koji se hrani
podnebljem jedne pjesme,
koju nisam znala ispjevati,
ni prozivjeti.

[Novcic_u_fontani]

Nocas sam samo leptir
koji u mljecnom putu tvoje kose
glumi medonosni cvijet.
I malo mi je ove moje prasume
u kojoj poput nacetog vrganja
starim u svjetlosti.

Samog me nema
pa mi se i sjenka uvukla u kamen
po kojoj gmize mjesecina,
poput miholjskog gustera
umanjena za najveci dio mene,
koji sada negdje s tobom suska
po bojama jeseni koja se razliva.

Noc je punog mjeseca,
moja mjeseceva djevojcice,
pa te ne trazim pod desnim kapkom
gdje povremeno stanujes
i gdje ti je krevet i nocno ogledalo
i duguljasta lampa koju palis pogledom..
nego u krugu sto spaja dvije delte...

Trazim te,
dok se onaj lopov u grudima
koji otkljucava brave koje je vec jednom otkljucao,
divi svojim madjionicarskim rukama
u kojima se kalauz zacas pretvara u ruzu.

Cvrkucu zvijezde u rasparanom sutonu
nad premijerom pozorista iluzija.

Obuci se,
kad sjenke prerastu prazninu
sa pristojne udaljenosti ce mjesec da izviri iza oblaka
da doceka moj znak.

... Jer najjace svjetlo se ipak krije u mraku...

Oprosti
jos samo...
jos samo da u bunar zelja ubacim ovaj zamotuljak od stihova.

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Mrvim se tiho na svom ramenu
jer jedino ono uvijek je tu
kad ga zatrebam


U sobi nema niceg osim zidova i tisine
a noc me gusi
ostavljajuci zraka tek za krkljanje


Ne bojte se, vi kojih nema
izvuci cu se vec nekako i disati do jutra

[Novcic_u_fontani]

DVA DELA MESECA

Nestajem u prašini meseca.
Od mene ostaće samo senka,
devojčice što drži
svoju polovinu meseca.

Sve je sada podeljeno na dvoje.
Tvoje je tvoje.
Moje je moje.
Sve osim sna.

Možda ponekad u sitne sate
kada se mesečev zrak uvuče
u skriveni kutak tvoje sobe
setiš se nečije
nedostajuće polovine meseca.

V.

[zainteresovana]

Kao da je bio prilično daleko, gospodin Pavle se umorno vrati u svoju stolicu. U ruke ponovo uze štap. Mada nije imao običaj da peca noću, odluči se da još jedanput zabaci.
Od veštog pokreta plovak poskoči. Ona ptica namernica prhnu po tami. Olovo iznova potonu. Nit stade da se zateže.
Sa golemog svoda, po licu usamljenog ribolovca na balkonu, prsnu par kaplji. Dok se oko plovka hvatao venac mesečeve pene, gospodin Pavle nađe da se one kapi, niz obraze, pomiču poput parova suza.

Goran Petrović, Ostrvo i okolne priče

[Novcic_u_fontani]

Dečak je stalno zamišljao ovakvu scenu: stoji ispred ogledala u kojem se, kroz otvoren prozor, nekako iznad njegove glave, odražava mesec. I to zelen. On polako podiže ruku i zaklanja mesec. Onda je spušta. Zeleni mesec se ponovo pojavaljuje i dečak se smeši. Zatim opet podiže ruku. Prave žmurke, kaže poluglasno.
Kasnije, kao odrastao čovek, sećajući se ove igre, on jedne mesečne noći pokušava da je ponovi. Otvara prozor i staje ispred ogledala, naspram prozora. Sa svoje leve strane, gore, on vidi blistav mesec. Podiže desnu ruku i zaklanja mesec. Onda je polako spušta i mesec se ponovo pojavljuju. Ali čovek se ne smeši. Kakva glupost, kaže poluglasno.
Bolestan, star i iznemogao, iz kreveta traži da mu jedne kasne večeri otvore prozor. Pokušava da se ogleda u ogledalu, naspram kreveta. U njegovom uglu zapaža sjajan svetao mesečev kotur. Čovek jedva uspeva da podigne ruku i zakloni mesec. Onda je polako bolno spušta. Posle izvesnog vremena, pošto se odmorio, polako podiže ruku i ponovo zaklanja mesec. Čovek se smeši. Prave žmurke, kaže, zatvarajući oči.

(Ivanka Kosanic)

[zainteresovana]

Zamisli reku koju mesec deli na pola,
i nad njom, belog galeba koji je zaboravio da leti.
Slikar je po najdražem platnu prosuo mrvicu bola
u vidu kapi krvi... a dalje... ko zna kada će smeti.

[zainteresovana]

Nikad te niko neće ovako tesno grliti
uznemirenu i belu.

Ja sam mornar bez kompasa
kome uvek polude lađe.

Nikad ti niko neće
ovako u krvotok uliti
poslednju nežnost celu,
ni uspeti u tebi toliko tuge da nađe.

Nikada više nećeš
ovako divno truliti
u običnom hotelu,
a ne želeti ipak odavde da izađeš.

Ti si najukusnija krv sveta
koju sam upio hlebom
mog mrkog trbuha.

Ti si so sa oteklih usana
koje smo oljuštili očnjacima
i prosuli po mojim bedrima
i tvojim dojkama.

Ti si najbeskonačnije,
najubitačnije nebo
kraj mog rumenog uha.

Najbesramnija devojka
koju sam sreo među ženama.

Najstidljivija žena
koju sam sreo među devojkama.

[Goscica]

Mesec je zrcalio u vinu
Ti si ga ispila, o najdraža,
zajedno sa mesečevim svetlom:
i onda je mesec u tami tvojih grudi
ugasio srdžbu koja je tamo vladala,
i tvoje je lice zasjalo ponovo.

[zainteresovana]

Noćas, na putu preda mnom,
blešte u mesečini
ogromne bele sante,
stanice bola.

Male postaje radosti
samo jasikom obeležene
brzo će promaći.
Život će kraj njih prohujati,
ne dajući da se nakupi ni pregršt zlata
prostrtog pod granama,
ni da se kaže ni čuje topla reč,
ni detetu ime da se nadene.
Brzo se mora rukovati,
i prsten se brzo nataći,
munjevito sagledati šta oči govore i poručuju.

A kad se dojuri do stanice bola
gde se putevi ukrštaju, i daljine ne prete,
stajaće se dugo u studenim čekaonicama
iznad kojih svetli mesečev komadić leda
i zelene kazaljke časovnika
idu sporo, kao na smrt osuđeni.

U jednoj od tih stanica ostaću i ja, zamrznuta.
Uzalud će voz piskom dozivati
i mahati rukom oni što put nastavljaju,
ostaću komadić sante
nad kojom svetli mesečev
komadić leda.

[divlja u srcu]

Umrecemo tiho i mirno
Za ovu noc zlatnu,
U sapogama srebrnim,
U kaftanima:
Za kejove pariske,
Ili za ma sta bilo;
Za jedan osmeh devojacki
Rado bih dao zivot svoj.
Evo ovako cemo umreti:
Bez glasa, tiho, mirno,
Kroz tihu noc srebrnu,
A po jezeru zaspalu,
Otplovice
Smrti cun;
Iskradem li se kad sija mesec pun.

[zainteresovana]

Pun mesec u dubokoj noći
Ljubi gole ruke i obnaženo telo

Ženu koja uzaludno voli
Prosuti pljusak mesečine po nebu celom
Disanje se u snovima sjedinjuje
A telo opet ne reče sve

Klonula udišem jutarnji miris
Reke

Budi budi moja duboka tama
Da te ocrnjenog milujem

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Zagledan
Kroz prozor
Promatram ples
Vecernjih sena
Zanjihane
Pesmom vetra
Ranjive i neme
Prostiru
Svoju lepotu
Rasute posvuda
Trepere radosne

A meni se cini
Da drhte od ljubavi
Cekajuci mesec
Da ih zagrli.....

[zainteresovana]

Zvezde obgrlile Mesec:
kako li čarobna neba je pučina;
samo za njega telo joj jegulja
jer Zeusu se noćas kazala sudbina.

Najlepša su lađa obline njene,
grudi nabreknute k'o planine Kolorada;
opijen joj igrom ni mustang ne odole,
posta rob njen, a krda ostavi slobodna, mlada.

I jedini taj gospodar Božji
pred zoru uzjaha crnoga bez premca
- sred pustinje oči izvore ne mare,
ni izvore ni datulju, ni svežinu zdenca.

A kad je spazi srce mu stade:
- tako konj prvoga Boga zbaci.
Ljubomorna sad dva protivnika,
za Esmu se bore najbolji junaci.

Kraljica Cigana ih pušta...
Oči i srca su golom rukom kopali,
al' ode ona s pesmom istom na usni,
jer nevesta je Meseca... nisu to znali.

[divlja u srcu]

Mesec me je drzao za ruke.
Mesec je zutim usnama svojim ljubio moj vrat.
Mesec je srebrnim nitima vezao moje stope
i posuo ih svojim prahom
da ne bude tragova iza nas.

Mesec je pevao tuznu uspavanku
i nebo je plakalo crvenim suzama,
vetrovi su zastali da oslusnu na cas
sta krije se u prostorima gde tisina sazreva.

Mesec je jedna luna, luna, luna,
Mesec je velika dinja, dinja, dinja,
u sebi cuva sve tajne preobrazaja noci.

:wink:

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Na dragoj lezi mjesecina
I san svih zvijezda na njoj sniva,
U grudi joj se bijele sliva,
A svuda drugdje pomrcina.

I moja radost i vedrina
U srebrn okvir je okiva;
Dok crna tuga mi nociva
U srcu; mraku sviju tmina.

I tako draga u snu bludi,
Pa, cini mi se, vrh nebesa,
Dok rana zora njezno rudi,

Treperi odraz njena mesa.
Tek onda kad vjedje digne,
Mir mi stigne. O, mir mi stigne.

[Buntovnik_Bez_Razloga]

Kad ugledaš mesečine trag
po livadi prostrt, blag
dragi, nisu ga rasuli oblaci

oko tebe, to još su moji koraci

Kad ugledaš rasplesano drveće
i šetnjom, utehu ti drhti lišće
dragi, nije to vetar...

to ja, tvoj sam čuvar

Kad u snu se, tvojom crnom kosom
lice prekre svilenom koprenom
dragi, to nije sanja nemir

to moj, nežni je dodir


Kad ugledaš tužnu curicu
na ulici, koraka laka
to ja sam, i već znam

kako ću za tobom, lutati ovako sama

[zainteresovana]

[FONT=Comic Sans MS]Već oči zagledaju svaki početak ulice
A suša naslućuje blisku kišu
Već su svi putevi blizu,
čak i put čuda.
Vetar donosi obamrlu zoru.
Zora je naš strah da postupamo drugačije,
I muči nas.
Hodao sam celu bogovetnu noć
i njen nemir me ostavlja
u ovoj ulici koja je kao i druge.
Evo opet na horizontu
spokojstvo ravnice
i utrina s travuljinom i žicom
i dućan koji svetli
kao sinoć mlad mesec.

Borhes[/FONT]