Софија
Legenda
- Poruka
- 52.889
MIŠA ĐURKOVIĆ: KAKO NAM JE BORIS TADIĆ VRATIO VERBALNI DELIKT
ponedeljak, 09 avgust 2010 11:16
misa908articleDa se razumemo, Brankica Stanković je ovom presudom zaštićena kao pripadnik stvarne vlasti, a Radisavljević je osuđen kao pripadnik opozicije, i to je stvarna osnova ovog u suštini političkog procesa, ma šta vam pričali
misadjurkovic_kolumnaProšle nedelje Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je vođa navijača Partizana Miloš Radisavljević Kimi osuđen na šesnaest meseci zatvora zbog navodnog ugrožavanja sigurnosti novinarke Brankice Stanković i nasilnog ponašanja. U isto vreme Apelacioni Sud je poništio odluku sudije Jelene Milinović, koja je prethodno odbacila optužbu tužilaštva protiv šestorice navijača Partizana jasno pokazujući da u njihovom postupku na utakmici Partizan–Šahtjor nema osnova za gonjenje po službenoj dužnosti, već da sama novinarka može da podnese tužbu za uvredu. Time je postupak vraćen na osnovni sud i verovatno će sva šestorica biti osuđena.
U međuvremenu je Visoki savet pravosuđa pod očiglednim političkim pritiskom nadležne ministarke i, naravno, nekoliko ekspozitura određenih stranih ambasada, poput NUNS-a, B92 itd., pokrenuo postupak za razrešenje sudije Milinović.
Ključni momenat posle izricanja presude Radisavljeviću, istakao je advokat B92 i u ovom slučaju advokat gospođice Stanković, Slobodan Kremenjak, koji je s pravom rekao kako je od same presude još važnije obrazloženje koje se piše i koje će biti naknadno objavljeno. Zapravo to obrazloženje treba da postavi precedent na osnovu koga će sudije (kojima danas stalno preti mogućnost razrešenja i gubljenja posla ako sude po zakonu, a ne po željama vlasti i okupatora), sutra znati koga sve moraju da kažnjavaju i po kom navodnom osnovu.
A MRKONJIĆ? Pomenuto obrazloženje je strahovito značajno jer će otvoriti kliznu ravan za svaku vrstu javnog izražavanja neslaganja sa aktuelnom vlašću. Da se razumemo, Brankica Stanković je ovom presudom zaštićena kao pripadnik stvarne vlasti, a Radisavljević je osuđen kao pripadnik opozicije, i to je stvarna osnova ovog u suštini političkog procesa, ma šta vam pričali. Uostalom, čitava priča ide u pravcu da su (određeni) novinari službena lica koja moraju da imaju poseban tretman i da se svaki napad na njih (očigledno i verbalni) tretira kao ugrožavanje sigurnosti službenog lica. Naravno, setićete se da je onomad ministar Mrkonjić javno išamarao novinara „Kurira“, ali tužilaštvo nije po tom pitanju ništa uradilo.
Iz svega rečenog sledi čitav niz važnih zaključaka. Prvo, jasno uvođenje pravila quod licet Iovi, non licet bovi, ili u slobodnom prevodu „Što je dozvoljeno Bogu nije govečetu“. Dakle, iako bi ovo trebalo da bude makar formalna demokratija, očigledno će kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ neki da budu jednakiji od drugih. Sumarno rečeno, odbacujući načelo jednakosti pred zakonom, ova zemlja polako prestaje da bude demokratija i klizi ka nekoj vrsti autoritarne, u svakom slučaju arbitrarne vlasti, u kojoj se zakoni nejednako primenjuju ili se čak donose za izabrane.
Drugo, postoji jedna strašna istorijska ironija. Sedamdsetih i osamdesetih je mlađani Boris Tadić, sin mnogo poznatijeg filozofa Ljubomira Tadića, bio pripadnik radikalnih opozicionih grupa u Beogradu. Na stranu što neki kažu da je on tu bio uzgred, jer je bio do ušiju zaljubljen u jednu neviđeno zgodnu revolucionarku, ali fakat je da je hapšen i da je i nešto odležao u mardelju. Poenta je da su sve te leve opozicione grupe (drugih nije bilo) najviše ratovale protiv ozloglašenog člana 133 krivičnog zakona SFRJ, u narodu i istoriji poznatog kao „verbalni delikt“. Pošto su na osnovu pomenutog člana bili osuđivani mnogi - od Mihajla Đurića do Đoga, Šešelja itd. - borba protiv njega zapravo je bila osnovna tačka borbe za slobodu mišljenja, a time i za neku vrstu demokratije. Ironija sudbine je učinila da upravo narečeni Tadić, nekadašnji borac protiv verbalnog delikta, ostane upamćen u srpskoj istoriji kao vladar za čijeg je vakta vraćen isti, tj. verbalni delikt na osnovu koga možete da budete kažnjeni za navodno ugrožavanje sigurnosti ako pevate na utakmici.
Verujte, radi se o jako ozbiljnoj stvari. Evo, pre nekoliko dana nas petorica sedimo u kafani i psujemo vlast i Tadića. (Uzgred, Borise, to radi cela Srbija, čak i bar polovina pripadnika tvoje stranke. A za to što ne psuju Mlađu, Ivicu ili Tomu sam si kriv jer si dozvolio da te stranci nalože kako si ti Putin i kako ti navodno odlučuješ o svemu. Tako si ti ljudima kriv za sve što im se dešava u ovoj zemlji, na primer, što je paradajz na pijaci u zemlji Srbiji usred sezone 200 dinara, pa čak i za ovakve stvari za koje sam prilično siguran da te o njima niko ništa nije pitao.)
VLADAVINA STRANACA Elem, sedimo nas petorica i psujemo tako Tadića i u žaru metaforički pričamo šta bi mu sve trebalo uraditi. Do sada smo mislili da je to OK pošto je ovo ipak ustavna, demokratska zemlja. E, kad stigne ova presuda i ako je ne obori Ustavni sud, to više neće moći. Gazda kafane će, kao uzoran građanin, morati da pozove policiju, a oni da dođu da nas uhapse, da bi nas sutra neki sličan sudija osudio na po godinu i više zatvora. Kafana je jednako javno mesto kao i stadion, a mi smo u skladu sa presudom Kimiju, ugrožavali sigurnost službenom licu i ispoljavali verbalno nasilno ponašanje. Isto kao što su ljudi onomad išli u zatvor kad bi pričali viceve ili pisali o onome što je farbao kosu.
Treće, pokazuje se kako stranci ovladavaju ovom zemljom sektorski, po dubini. Oni su direktno ovladali odbranom, bezbednošću, kulturom, pravosuđem, ekonomijom, prosvetom itd. Svi ti segmenti uprave polako postaju popunjeni kadrovima koji su lojalni pre svega njima i njihovom sistemu vrednosti, čak ne ni onome ko je na vlasti. Nedavno sam slušao visokog funkcionera žutih koji se žalio kako svuda sreće neke nepoznate ljude i za koga god da pita čiji je kažu - LDP. Otkud on tu? Niko ne zna. Suština je da sa tako „reformisanom“ upravom ko god da dođe na vlast nema kontrolu nad zemljom. Da se sutra nekim čudom okupatori sklone i napuste zemlju, ozbiljnoj vlasti bi trebala bar decenija da očisti sisteme od kadrova koje su oni infiltrirali.
I konačno, polako postaje izvesno da se vrhovni centar moći preselio u dve ambasade (pogađajte koje!). Koliko su oni značajni pokazaće sledeći primer. Jedan ovdašnji kolumnista je mesecima u jednim uticajnim dnevnim novinama pucao po vlasti iz svih oružja. Međutim, kad je u jednom tekstu napisao kako su ambasadori ove dve zemlje prešli svaku granicu pristojnosti time što javno ocenjuju rad vlade Srbije, brzometno je izbačen iz novina.
Kao što znamo veliki delovi elite već uveliko znaju gde je taj centar moći i trude se da u njemu lobiraju za svoje interese. Samo je pitanje vremena kada će to shvatiti i najšire mase. Na primer, kad će sindikati i radnici nezadovoljni privatizacijom početi da, umesto ispred zgrade vlade Srbije, počnu da odlaze, na primer, pred ambasadu SAD, koja je tek sto metara dalje. Ili, na primer, nezadovoljni rezervisti iz Kuršumlije, koji traže dnevnice za rat iz 1999. To je sasvim u redu. Pa, na primer, kad dođe misija MMF, neka idu, brate, direktno kod gospođe Vorlik ili njegove ekselencije Vordsvorta, pa neka se oni znoje i ubeđuju oko budžeta. Što da to radi mučeni Mirko, kad o suštinskim stvarima njihova reč vredi mnogo više nego njegova. Kad me već, veli, ocenjujete, a vi onda uzmite pa sami radite. Tako, Mirko, i nikako drugačije!
Takođe, mogli bi da objave neki precizan vodič da znamo koga je dozvoljeno a koga nije dozvoljeno napadati i kritikovati. U stvari, još bolje da ga apdejtuju na svaka tri meseca jer začas neko ispadne iz milosti. Evo, pre šest meseci niko o Mišku reč nije smeo da progovori. Sada, međutim, sve novine i elektronski mediji tuku po njemu iz sve snage.
P. S. Ja se iskreno nadam da će se onaj glasnogovornik kabineta koji je preneo svoja vlasnička prava itd. oglasiti preko poznatog bloga i nekako, bar između redova, priznati da mučeni Boris nema nikakve veze sa ovom obnovom verbalnog delikta. Kažite nekako, uvijeno, kako god, da vas nisu pitali o tome ili da se bar ne slažete. Ako se ne oglasite po tom pitanju, sramota će, koliko god nezasluženo, ostati na vama. Ili makar stanite iza te odluke, pa nam objasnite zašto je za Borisa verbalni delikt bio neprihvatljiv pre trideset godina, a danas nije. Bar da budemo načisto.
P.P.S. Kad su mu onomad isti ovi navijači Partizana pevali „Spasi Srbiju i ubi se“, a građanin Čanak mu sa mitinga poručivao da će da ga veša nasred Terazija, presednik Milošević ipak nije uvodio verbalni delikt.
ponedeljak, 09 avgust 2010 11:16
misa908articleDa se razumemo, Brankica Stanković je ovom presudom zaštićena kao pripadnik stvarne vlasti, a Radisavljević je osuđen kao pripadnik opozicije, i to je stvarna osnova ovog u suštini političkog procesa, ma šta vam pričali
misadjurkovic_kolumnaProšle nedelje Prvi osnovni sud u Beogradu doneo je presudu kojom je vođa navijača Partizana Miloš Radisavljević Kimi osuđen na šesnaest meseci zatvora zbog navodnog ugrožavanja sigurnosti novinarke Brankice Stanković i nasilnog ponašanja. U isto vreme Apelacioni Sud je poništio odluku sudije Jelene Milinović, koja je prethodno odbacila optužbu tužilaštva protiv šestorice navijača Partizana jasno pokazujući da u njihovom postupku na utakmici Partizan–Šahtjor nema osnova za gonjenje po službenoj dužnosti, već da sama novinarka može da podnese tužbu za uvredu. Time je postupak vraćen na osnovni sud i verovatno će sva šestorica biti osuđena.
U međuvremenu je Visoki savet pravosuđa pod očiglednim političkim pritiskom nadležne ministarke i, naravno, nekoliko ekspozitura određenih stranih ambasada, poput NUNS-a, B92 itd., pokrenuo postupak za razrešenje sudije Milinović.
Ključni momenat posle izricanja presude Radisavljeviću, istakao je advokat B92 i u ovom slučaju advokat gospođice Stanković, Slobodan Kremenjak, koji je s pravom rekao kako je od same presude još važnije obrazloženje koje se piše i koje će biti naknadno objavljeno. Zapravo to obrazloženje treba da postavi precedent na osnovu koga će sudije (kojima danas stalno preti mogućnost razrešenja i gubljenja posla ako sude po zakonu, a ne po željama vlasti i okupatora), sutra znati koga sve moraju da kažnjavaju i po kom navodnom osnovu.
A MRKONJIĆ? Pomenuto obrazloženje je strahovito značajno jer će otvoriti kliznu ravan za svaku vrstu javnog izražavanja neslaganja sa aktuelnom vlašću. Da se razumemo, Brankica Stanković je ovom presudom zaštićena kao pripadnik stvarne vlasti, a Radisavljević je osuđen kao pripadnik opozicije, i to je stvarna osnova ovog u suštini političkog procesa, ma šta vam pričali. Uostalom, čitava priča ide u pravcu da su (određeni) novinari službena lica koja moraju da imaju poseban tretman i da se svaki napad na njih (očigledno i verbalni) tretira kao ugrožavanje sigurnosti službenog lica. Naravno, setićete se da je onomad ministar Mrkonjić javno išamarao novinara „Kurira“, ali tužilaštvo nije po tom pitanju ništa uradilo.
Iz svega rečenog sledi čitav niz važnih zaključaka. Prvo, jasno uvođenje pravila quod licet Iovi, non licet bovi, ili u slobodnom prevodu „Što je dozvoljeno Bogu nije govečetu“. Dakle, iako bi ovo trebalo da bude makar formalna demokratija, očigledno će kao u Orvelovoj „Životinjskoj farmi“ neki da budu jednakiji od drugih. Sumarno rečeno, odbacujući načelo jednakosti pred zakonom, ova zemlja polako prestaje da bude demokratija i klizi ka nekoj vrsti autoritarne, u svakom slučaju arbitrarne vlasti, u kojoj se zakoni nejednako primenjuju ili se čak donose za izabrane.
Drugo, postoji jedna strašna istorijska ironija. Sedamdsetih i osamdesetih je mlađani Boris Tadić, sin mnogo poznatijeg filozofa Ljubomira Tadića, bio pripadnik radikalnih opozicionih grupa u Beogradu. Na stranu što neki kažu da je on tu bio uzgred, jer je bio do ušiju zaljubljen u jednu neviđeno zgodnu revolucionarku, ali fakat je da je hapšen i da je i nešto odležao u mardelju. Poenta je da su sve te leve opozicione grupe (drugih nije bilo) najviše ratovale protiv ozloglašenog člana 133 krivičnog zakona SFRJ, u narodu i istoriji poznatog kao „verbalni delikt“. Pošto su na osnovu pomenutog člana bili osuđivani mnogi - od Mihajla Đurića do Đoga, Šešelja itd. - borba protiv njega zapravo je bila osnovna tačka borbe za slobodu mišljenja, a time i za neku vrstu demokratije. Ironija sudbine je učinila da upravo narečeni Tadić, nekadašnji borac protiv verbalnog delikta, ostane upamćen u srpskoj istoriji kao vladar za čijeg je vakta vraćen isti, tj. verbalni delikt na osnovu koga možete da budete kažnjeni za navodno ugrožavanje sigurnosti ako pevate na utakmici.
Verujte, radi se o jako ozbiljnoj stvari. Evo, pre nekoliko dana nas petorica sedimo u kafani i psujemo vlast i Tadića. (Uzgred, Borise, to radi cela Srbija, čak i bar polovina pripadnika tvoje stranke. A za to što ne psuju Mlađu, Ivicu ili Tomu sam si kriv jer si dozvolio da te stranci nalože kako si ti Putin i kako ti navodno odlučuješ o svemu. Tako si ti ljudima kriv za sve što im se dešava u ovoj zemlji, na primer, što je paradajz na pijaci u zemlji Srbiji usred sezone 200 dinara, pa čak i za ovakve stvari za koje sam prilično siguran da te o njima niko ništa nije pitao.)
VLADAVINA STRANACA Elem, sedimo nas petorica i psujemo tako Tadića i u žaru metaforički pričamo šta bi mu sve trebalo uraditi. Do sada smo mislili da je to OK pošto je ovo ipak ustavna, demokratska zemlja. E, kad stigne ova presuda i ako je ne obori Ustavni sud, to više neće moći. Gazda kafane će, kao uzoran građanin, morati da pozove policiju, a oni da dođu da nas uhapse, da bi nas sutra neki sličan sudija osudio na po godinu i više zatvora. Kafana je jednako javno mesto kao i stadion, a mi smo u skladu sa presudom Kimiju, ugrožavali sigurnost službenom licu i ispoljavali verbalno nasilno ponašanje. Isto kao što su ljudi onomad išli u zatvor kad bi pričali viceve ili pisali o onome što je farbao kosu.
Treće, pokazuje se kako stranci ovladavaju ovom zemljom sektorski, po dubini. Oni su direktno ovladali odbranom, bezbednošću, kulturom, pravosuđem, ekonomijom, prosvetom itd. Svi ti segmenti uprave polako postaju popunjeni kadrovima koji su lojalni pre svega njima i njihovom sistemu vrednosti, čak ne ni onome ko je na vlasti. Nedavno sam slušao visokog funkcionera žutih koji se žalio kako svuda sreće neke nepoznate ljude i za koga god da pita čiji je kažu - LDP. Otkud on tu? Niko ne zna. Suština je da sa tako „reformisanom“ upravom ko god da dođe na vlast nema kontrolu nad zemljom. Da se sutra nekim čudom okupatori sklone i napuste zemlju, ozbiljnoj vlasti bi trebala bar decenija da očisti sisteme od kadrova koje su oni infiltrirali.
I konačno, polako postaje izvesno da se vrhovni centar moći preselio u dve ambasade (pogađajte koje!). Koliko su oni značajni pokazaće sledeći primer. Jedan ovdašnji kolumnista je mesecima u jednim uticajnim dnevnim novinama pucao po vlasti iz svih oružja. Međutim, kad je u jednom tekstu napisao kako su ambasadori ove dve zemlje prešli svaku granicu pristojnosti time što javno ocenjuju rad vlade Srbije, brzometno je izbačen iz novina.
Kao što znamo veliki delovi elite već uveliko znaju gde je taj centar moći i trude se da u njemu lobiraju za svoje interese. Samo je pitanje vremena kada će to shvatiti i najšire mase. Na primer, kad će sindikati i radnici nezadovoljni privatizacijom početi da, umesto ispred zgrade vlade Srbije, počnu da odlaze, na primer, pred ambasadu SAD, koja je tek sto metara dalje. Ili, na primer, nezadovoljni rezervisti iz Kuršumlije, koji traže dnevnice za rat iz 1999. To je sasvim u redu. Pa, na primer, kad dođe misija MMF, neka idu, brate, direktno kod gospođe Vorlik ili njegove ekselencije Vordsvorta, pa neka se oni znoje i ubeđuju oko budžeta. Što da to radi mučeni Mirko, kad o suštinskim stvarima njihova reč vredi mnogo više nego njegova. Kad me već, veli, ocenjujete, a vi onda uzmite pa sami radite. Tako, Mirko, i nikako drugačije!
Takođe, mogli bi da objave neki precizan vodič da znamo koga je dozvoljeno a koga nije dozvoljeno napadati i kritikovati. U stvari, još bolje da ga apdejtuju na svaka tri meseca jer začas neko ispadne iz milosti. Evo, pre šest meseci niko o Mišku reč nije smeo da progovori. Sada, međutim, sve novine i elektronski mediji tuku po njemu iz sve snage.
P. S. Ja se iskreno nadam da će se onaj glasnogovornik kabineta koji je preneo svoja vlasnička prava itd. oglasiti preko poznatog bloga i nekako, bar između redova, priznati da mučeni Boris nema nikakve veze sa ovom obnovom verbalnog delikta. Kažite nekako, uvijeno, kako god, da vas nisu pitali o tome ili da se bar ne slažete. Ako se ne oglasite po tom pitanju, sramota će, koliko god nezasluženo, ostati na vama. Ili makar stanite iza te odluke, pa nam objasnite zašto je za Borisa verbalni delikt bio neprihvatljiv pre trideset godina, a danas nije. Bar da budemo načisto.
P.P.S. Kad su mu onomad isti ovi navijači Partizana pevali „Spasi Srbiju i ubi se“, a građanin Čanak mu sa mitinga poručivao da će da ga veša nasred Terazija, presednik Milošević ipak nije uvodio verbalni delikt.
