OSTALA BEZ DESET ČLANOVA

U Sarajevu izgraditi spomenik stradalim Srbima


Treba definisati mogućnosti da u Sarajevu bude izgrađeno obilježje za Srbe stradale tokom posljednjeg rata u BiH, dogovoreno je juče tokom sastanka delegacije Tima za koordinaciju aktivnosti istraživanja ratnih zločina i traženja nestalih lica RS, koju je predvodio rukovodilac Staša Košarac s Njegovim visokim preosveštenstvom mitropolitom dabrobosanskim Nikolajem.

- Dogovoreno je da se u narednih nekoliko dana definišu koraci koji će doprinijeti da ova inicijativa što prije bude realizovana. Treba naći načina da se u nasljeđe budućim generacijama, ali i zarad istine i istorije, postavi spomen-obilježje koje će svjedočiti o stradanju Srba u ovom gradu tokom proteklog građanskog rata u BiH - izjavio je Košarac nakon susreta s mitropolitom Nikolajem.

Košarac kaže da se uporno ćuti o stradanju sarajevskih Srba na području koje danas pripada Federaciji BiH, a posebno u gradu koji bošnjački zvaničnici uporno žele da predstave glavnim gradom BiH.
- Pred činjenicama i stravičnim svjedočenjima srpskih žrtava u Tužilaštvu BiH, koji je nastao u međunarodnom inkubatoru, zatvaraju se oči. Krajnje vrijeme je da Srbi iz Sarajeva dobiju mjesto na kojem će moći da se okupe, prisluže svijeće i sjete se svojih najmilijih, posebno onda kada se obilježavaju godišnjice stradanja u sarajevskim opštinama - istakao je Košarac. On ističe da ovo mjesto mora biti u centru Sarajeva.


http://www.fokus.ba/nov/index.php?o...stradalim-srbima&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila



MESTO I VREME: Rudo, put prema Brodarima kod ušća Lima u Drinu, 9. septembar 1992. godine.



KRATAK OPIS: 09. septembra na putu ka Brodarima, nedaleko od ušća Lima u Drinu, muslimanska vojna jedinica, kojom je komandovao Sejdić, otvorila je vatru na vidno obeleženo sanitetsko vozilo u kome su se nalazile Jojović dr Stojana i medicinska sestra Kastratović Ljubica, obe iz Ruda, zajedno sa vozačem i pratiocem.

Još dok je vozilo bilo u pokretu, teško je ranjena Jojović dr Stojana i verovatno je izdahnula pre nego što je pala u ruke muslimanskih vojnika, dok je Kastratović Ljubica samo lakše ranjena i uhvaćena je od strane muslimanskih vojnika, a kasnije ubijena. Vozač i pratilac uspeli su da pobegnu.

Tela obe žrtve, muslimanski vojnici su predali tek posle tri meseca, putem razmene.


INDICIJE O IZVRŠIOCU:

1. Sejdić Ahmet, iz Višegrada, komandant muslimanske vojne jedinice.

DOKAZ: Komitet pod brojevima 440/94-32, 440/94-34 i 440/94-37.


http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/5-IZV.htm

KVALIFIKACIJA DELA: Namerno ubijanje civila


MESTO I VREME: Goražde, maj 1992 - sredina 1994. godine.


KRATAK OPIS: Muslimanska policija i vojska je od početka ratnih sukoba u aprilu 1992. godine u Goraždu ubijala Srbe - civile u njihovim kućama, na ulici, u zatvoru ili u logorima. U stvorenoj klimi uništavanja Srba, ubistva su mogli da čine i civili, čak i deca, a da ih u tome niko ne sprečava.

Tako su u Goraždu ubijeni:



1. Apostolov Todor, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

2. Vajagić Milan, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

3. Vajagić Steva, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

4-12. Vukašinović, 12 članova porodice, iz sela Bukvica, među kojima je bilo i žena i dece,

13. Vlaški Ilija, iz Baćaka, zatečen kod svoje kuće, zaklan,telo bačeno u obližnji potok,

14-17. Vukadin - Sava, Nikola, Buda i Milka (supruga, živa zapaljena u kući Nešković Vukosave), iz sela Osječani, zaseok Smreke. Sredinom 1992.godine, ubijeni u svojim selima,

18. Vukadin Milja,odvedena iz sela Osječani,

19. Vukmanović Rastko, iz Goražda, ubijen kada je Jusić Jasko aprila 1994. godine razjaren što je stan u koji je došao da se useli, zatekao zapaljen, a rečeno mu je da je to uradila vlasnica stana (mada su to uradili muslimani), otišao do kuće Nedimovića u Ul. Moše Pijade br. 62 i pucao po Srbima koji su polegali po zemlji ili bežali,

20. Vuković Koviljka, stara 65 godina, iz ulice 1. maja, nađena u toku 1993. godine mrtva u Drini,

21. Vuković Kojo, iz Goražda, koji je u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i kome se posle 15 dana gubi trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

22. Vuković Krsta, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

23. Vuković Stojan iz Bigovića,

24-25. Gavrilović Lazar, star 92 godine i njegov sin Jovan, iz Crvljice, ubijeni u svom selu,

26-31. Lazar Gladanac, starac i još petoro Srba iz sela Borak Brdo i Grabovica.Ubijeni su u svojim selima. Starac Gladanac Lazar isečen je nožem na komade pred svojom kućom u Borak Brdu,

32. Danilović Zora, stara 50 godina, bačena sa terase petog sprata zgrade u Ul. Mira Šekarića u prvoj polovini 1994. godine,

33-37. Delić Dragan, Novica, Niko, Jovo i Radivoje bili su zatočeni u logoru u Mravinjcu, ubijeni sredinom 1992. godine,

38. Drekalo Miloš iz Brda, ubijen iz vatrenog oružja na pragu svoje kuće,

39. Đoković Branislav, star 40 godina, ubijen u garaži pored Drine u prvoj polovini 1994. godine od strane muslimanskih vojnika, pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića. Leš nađen u Drini,

40. Đokić Milosav, iz sela Ilovača, naselje Nekopi, ubijen aprila 1992. godine,

41. Đoković Ivo, star 65 godina, iz Ul. Maršala Tita, ubijen u prvoj polovini 1994. godine od strane muslimanskih vojnika, pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića, nađen mrtav u Drini,

42-43. Žmukić, Nikola i Uglješa, iz Crkvine, bili zatočeni u logoru u Mravinjcu

44. Zdjelar Milan iz Ul. MaršalaTita br. 36 i njegova supruga

45. Zdjelar Boja iz Ul. Maršala Tita br. 36, maja meseca 1992. iz Drine izvučen njen leš na kome je bilo devet prostrelnih rana i ubod nožem na vratu. Kada je Boja Zdjelar sahranjivana, prisutni muslimanski policajac je rekao da je i Bojin muž Milan "otplovio" niz Drinu,

46. Ignjatović Desanka, teško ranjena noću između 17. i 18. aprila 1994. godine, kada su u kuću porodice Čarapić, u kojoj je bilo više Srba, nasilno ušla dva naoružana muslimanska vojnika i pucala u nju. Desanka je od zadobijenih povreda kasnije umrla,

47. Ivanović Srećko, star 65 godina, ubijen je u svom stanu u Ul. 1. maja u Goraždu 01.12.1992. godine, a leš pronađen u toku 1993. godine,

48-49. Ivetić Trifun i njegova žena Bogdanka, iz Ul. 1. maja, ubijeni u prvoj polovini 1994. godine, nađeni mrtvi u stanu,

50-51. Jagodić i njegova supruga iz Mravinjaca,

52. Jakšić Milja, iz Ul. Sandžačkih brigada, supruga Jakšić Stojana, nađena u toku 1993. godine mrtva u Drini,

53. Jakšić Rade, iz zgrade u Ul. Sndžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

54. Jakšić Stjepan, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

55. Janković Stojan, iz Goražda, ubijen sredinom 1992. godine u Goraždu od strane nepoznatog muslimanskog snajperiste dok je prelazio preko jedne čistine da bi se snabdeo vodom,

56-57. Jevđević Mišo, star oko 70 godina, njegova supruga i sin Milenko, star 35 godina, svi iz Ul. Ksenije Tanasković,

58-59. Jevtović Toma i njegova supruga Bogdanka, ubijeni u prvoj polovini 1994. godine ispred zgrade u Ul. 1. maja u kojoj su stanovali,

60-61. Jovović Nedeljko i Jovović Ljuboje, ubijeni nekim čvrstim predmetima udarcima po glavi ispred svojih kuća,

62. Komlen Koviljka, zadavljena i bačena u Drinu,

63. Komlenović Dragan, star oko 40 godina,

64. Komlenović Slavo, star oko 45 godina,

65. Kovač Zdravko, muslimanski vojnici Hodžić Zijo, Subašić Safet, Hodžić Šefko, Dedović Mirko i "Mile" su 26. maja 1992. godine izvršili pretres Zdravkovog stana u Ul. Sandžačkih brigada br. 18, a Zdravka odveli u nepoznatom pravcu. Kasnije se pričalo da je zadavljen žicom i bačen u Drinu,

66. Kušić Rajko, polovinom 1992. godine, odveden iz svog stana u Vitkovićima, streljan, telo bačeno u Drinu,

67-68. Labus Mirko i Labus Jovanka, odvedeni iz stana, i streljani i bačeni u Drinu 5. maja 1992. godine,

69. Laković Branko, sredinom aprila 1994.godine je izveden iz stana, poteran preko mosta na Drini, a zatim je pucano u njega,

70. Lazović Milan, iz Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden iz kuće dana 13. jula 1992. godine od strane muslimanske milicije, o kome njegova supruga kasnije nikad ništa nije saznala, pa pretpostavlja da je ubijen, kao i mnogi drugi u naselju Mahala kod džamije,




http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/5-IZV.htm

71. Lasica Boško, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

72. Lasica Đorđe, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

73. Leovac Dušan, star 63 godine, iz Ul. Ksenije Tanasković,

74. Lujić Branko, star oko 53 godine, iz Ul. Omladinske,

75-76. Marinković Rade i njegova supruga Anđa, iz Ul. Rasadnik,

77. Marković Desa, iz Goražda, stara 60 godina, ubijena je noću između 17. i 18. aprila 1994. godine kada su u kuću porodice Čarapić, u kojoj je bilo više Srba, nasilno ušla dva naoružana muslimanska vojnika i pucala u nju,

78. Marković Živko, iz Mirošica, ubijen u svom selu jer nije hteo da beži,

79. Mihajlović Milan, star između 25-35 godina, 4. maja 1992. godine odveden iz kolonije "1. maj", pretpostavlja se da je ubijen i bačen u Drinu,

80. Milović Danilo, jula 1992.godine odveden i ubijen u naselju Mahala,

81. Mitranović Slobodanka, stara 83 godine, iz Ul. Maršala Tita, ubijena u prvoj polovini 1994. godine, leš nađen u Drini,

82-112. Muškarci, njih 30, iz sela Kamen kod Goražda, kao i dva muškarca i jedna žena u Vitkovićima (iz porodice Kusić i Labus),

113. Mutlak Miloš, ubijen sredinom 1992. godine, telo bačeno u Drinu,

114. Nerić Kova, neutvrđenog dana 1993. godine u Goraždu, u naselju kolonije "1. maj", u svom stanu zadavljena je od strane muslimanskih policajaca. Njeno telo nađeno je u Drini i sahranjeno,

115-116. Nešković Vukosava i Nešković Milanko iz Osječana,

117. Nikolić Brana, starica, ubijena 17. jula 1992. godine na stepenicama zgrade u Ul. Sandžačkih brigada br. 18 vatrenim oružjem od strane muslimanskih vojnika među kojima je bio i sin učitelja Selimović Šefka,

118-119. Nikolić Dušan i Nikolić Brana, braća, početkom maja 1992. godine, odvedeni iz Dušanovog stana u Vitkoviće i tamo ubijeni klanjem,

120. Pajović Ranka, iz Goražda, ubijena je tako što su joj muslimanska deca kamenjem stukla glavu kao zmiji,

121. Pantović Pera, ubijen iz vatrenog oružja na kućnom pragu, polovinom maja 1992.god,

122. Pejović Milutin, iz Crkvine, bio zatočen u logoru u Mravinjcu, ubijen sredinom 1992. godine,

123. Perović Zora, bačena sa četvrtog sprata,

124. Pešić, žena, iz Pijevaca,

125. Radović Tihomir, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

126. Slobodanka, prezime nepoznato, ubijena u aprilu 1994. godine od muslimanskih vojnika, pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića,

127. Sorak Zoran, iz zgrade u Ul. Sandžačkih brigada br. 12, odveden jula 1992. godine i ubijen u naselju Mahala kod džamije,

128. Spaić Mila, iz naselja Obarak, ubijena u svojoj kući iz vatrenog oružja,

129-130. Stojanović Marjan i njegova majka Koviljka, ubijeni su vatrenim oružjem u svom stanu 17. jula 1992. godine u Ul. Sandžačkih brigada br. 18, od strane muslimanskih vojnika, među kojima je bio i sin učitelja Selimović Šefka,

131-132. Stojanović Petko i njegov sin, iz Vitkovića,

133. Stojanović Uglješa, sa stanom u Ul. 1. maj br. 15, odveden 13. juna 1992. godine iz kolonije "1. maj"; pretpostavlja se da je ubijen i bačen u Drinu. Drina je izbacila leš koji liči na njega,

134. Tanivić, iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

135. Terzić Anđelka iz Grabovice, ubijena sredinom aprila 1992. godine, prilikom upada muslimana u selo,

136. Todorović Branislav iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

137. Todorović Budimir iz Goražda, u septembru 1992. godine doveden u zatvor u Goraždu i posle 15 dana gubi mu se trag, a stražari su kazali drugim zatvorenicima da je streljan,

138. Heleta Milko i Heleta Miladin, ubijeni 4. maja 1992. godine ispred svojih kuća,

139. Uljar Buda, iz sela Brda, zaklan ispred svoje kuće,

140. Čarapić Anđa iz Bučja, rođena 1939. godine od oca Milovana, umrla od iscrpljenosti i gladi u policijskom zatvoru u Goraždu,

141. Čarapić Darinka, stara 83 godine, zapaljena u kući u Ul. Sandžačkih brigada,

142. Čarapić Drago, iz Bučja, star oko 68 godina od oca Miće, umro od iscrpljenosti i gladi u policijskom zatvoru u Goraždu,

143. Čarapić Dušan, iz Bučja, rođen 1932. godine od oca Ostoje, umro od iscrpljenosti i gladi u policijskom zatvoru u Goraždu,

144. Čarapić Jovan,

145. Čarapić Radoje iz Bučja, od oca Milana, star 21 godinu, ubijen u prvoj polovini 1994. godine klanjem od muslimanskih vojnika pripadnika jedinice Ahmeta Sejdića; leš nađen u Drini,

INDICIJE O IZVRŠIOCU:

1. Efendić Hadžo, predsednik opštine Goražde, inspirator zlodela prema Srbima, predsednik SDA u Goraždu,

2. Ćuliman Kemal, sudija koji je učestvovao u odlučivanju o tome koji Srbi će biti pogubljeni,

3. Merkez Ibro, načelnik SUP-a Goražde organizator "rezervne policije",

4. "Hošo", inspektor SUP-a Goražde,

5. Kamenica, inspektor SUP-a Goražde,

6. Džeba Semir, inspektor SUP-a Goražde,

7. Đaković Mensur, inspektor iz Goražda,

8. Čeljo Irfan, inspektor SUP-a Goražde,

9. Sejdić Ahmet, komandant jedne od muslimanskih jedinica,

10. Hodžić Zijo, , muslimanski vojnik,

11. Subašić Safet, , muslimanski vojnik,

12. Hodžić Šefko, , muslimanski vojnik,

13. Dedović Mirzo, , muslimanski vojnik,

14. "Mile",, muslimanski vojnik,

15. Sin učitelja Selimović Šefka, iz Goražda, muslimanski vojnik,

16. Raščić Riad, zamenik predsednika SDA, inspirator zlodela prema Srbima,

17. Čelik Kemo, jedan od čelnika SDA, inspirator zlodela prema Srbima,

18. Šabanović Murat, iz Višegrada, kao potstrekač, jer je megafonom pozivao muslimane da ubijaju Srbe,

19. Jusić Jasko, iz Hubijada kod Goražda, pratilac muslimanskog komandanta desne obale Drine.


DOKAZ: Zapisnici o saslušanju svedoka, i drugi dokazi koji se nalaze u dokumentaciji Komiteta pod brojevima 440/94-11, 12, 16, 18, 25, 42, 8, 13, 10, 14, 15, 4, 3, 9, i 6, 281/95-1,2,3,4,5,6 i 7; 594/94-1-12; 270/94; 183/94; 36/95; 295/95-1-2; 205/95-3,2; 462/94



http://www.slobodan-milosevic.org/documents/reports/Serbian/5-IZV.htm

ТУШЕВЉАК: ЗЛОЧИНИ НАД СРБИМА У ФАЗИ ИСТРАГЕ

Већина "великих случајева" злочина над Србима у протеклом рату у БиХ још је у фази истраге иако је Тужилаштву и Суду БиХ достављено на хиљаде страница доказа о ратним злочинима, рекао је координатор тима МУП-а Републике Српске за истраживање и документовање кривичних дјела ратног злочина, Симо Тушевљак.


''За предмете попут "Силоса", "Петог корпуса", "Тузланске колоне", "Добровољачке улице", те за предмете злочина које су починили муџахедини, доставили смо документацију која се по сваком том предмету мјери хиљадама страница, 200 изјава свједока, видео-записима, обдукционим налазима, записницима са ексхумација, а већина њих је још у фази истраге'', нагласио је Тушевљак.

Због ратних злочина над српским народом у протеклом рату, тим МУП-а РС доставио је Тужилаштву БиХ чак 925 пријава. Постоји три хиљаде 299 досијеа о страдању Срба у Сарајеву, као и 240 пријава против 1 496 лица за које постоји сумња да су починили злочине над Србима, а ниједан од тих случајева није процесуиран у Тужилаштву нити је прослијеђен Суду БиХ.


http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=27919

«Тамо далеко - Олујни инферно» («Тамо далеко на Петровачкој цести»)
http://www.rtvbn.com/live/olujni-inferno/

"Ово је омаж за оне који су имали несрећу да преживе своју смрт и који нигдје не налазе ни утјехе ни наде. Јер су сахранили себе са мртвом дјецом, са отетом земљом, са празном душом. Тако не може ни да се живи, ни да се умире, ни да се вјерује."
Аутор документарног филма: Раде Мутић

Документарни филм о бомбардовању избјегличких колона из РСК у Сводни и на Бравском пољу. Потресна свједочења преживјелих и породица настрадалих.
У двије бомбардоване колоне убијено је и четворо дјеце:
Дрча (Душан) Јовица (1989)
Рајић (Спасоје) Жарко (1986)
Рајић (Спасоје) Невенка (1984)
Вуковић (Крстан) Дарко (1982)


------
Свједочењима се потврђује командна одговорност у бомбардовању колоне команданта Хрватског ратног ваздухопловства генерала Имре Аготића.

Спасо Рајић из Доњег Лапца, који је преживио бомбардовање избјегличке колоне код Бравског, а коме су тада страдали кћерка и син, од туге и бола није могао да говори о том трагичном догађају, али је поручио да једино жели да правда и казна стигне злочинце.

Јованка Вуковић из Доњег Лапца, супруга Крстана Вуковића и мајка Дарка Вуковића који су погинули у бомбардовању избјегличке колоне код Бравског, рекла је Срни да подизање спомен-обиљежја погинулима пружа олакшање да њени најмилији нису ту узалуд погинули, те да вјерује да ће злочинце убрзо стићи казна.

Prilikom bombardovanja Gradiške, 02. maja 1995. godine, u 6 časova i 20 minuta, Rudolf Perešin, prvi hrvatski «zračni vitez» ubio je na spavanju, u Jerusalimskoj ulici broj 20, Stevu Ranilovića (26 godina) i djecu –brata i sestru- Nemanju (11) i Dajanu Gojić (5 godina).

Tom prilikom uz još četvoro usnulih civila Gradiške, raketom ispaljenom sa njegovog aviona, ranjena je i njihova majka Gordana Gojić, koja je sad teški invalid i svoju djecu na groblju u Brestovčini može obići samo u kolicima.

Od 1:35 – 2:15
---------
ZAPISNIK SASTAVLJEN 4.5.1995. KOD ISTRAŽNOG SUDIJE OSNOVNOG SUDA U GRADIŠCI

SVJEDOK: NENAD GLAMOČANIN

...oko 5.30 sati 2.5.1995. godine, od strane hrvatskih oružanih snaga sa lijeve obale Save, iznenada je počelo granatiranje Gradiške, a ubrzo potom, poslije znaka uzbune u gradu počela su nadlijetanja nad gradom dva aviona hrvatskih vazduhoplovnih snaga koji su ubrzo bombardovali grad. Granatiranje je trajalo do 12 i 30 sati, a oko 15 sati odlučio sam da izađem iz skloništa i odem u grad da vidim šta se sve u njemu desilo.

Na stambenim i drugim objektima vidio sam mnoštvo tragova gelera od granatiranja, polupana stakla na zgradama, a nad gradom još se dizao gusti dim i oblak velike prašine. Na udaljenosti od oko 100 metara od moje kuće vidio sam ruševine nekih zgrada i grupu ljudi okupljenih na tom mjestu. Nije mi poznato ko je stanovao u porušenim zgradama. Dok sam razgovarao zajedno sa prisutnim građanima, među ciglama jedne od srušenih zgrada primijetio sam dječiju nogu da viri iz cigala i prašine. U prvi mah sam pomislio da je dječija lutka, prišao sam, pipnuo nogu i primjetio da se radi o djetetu. Razgrnuli smo cigle i vidio sam da se među njima nalazi leš ženskog djeteta starog oko 5 godina, čije je tijelo bilo bez glave. Neposredno pored leša ovog djeteta nalazilo se jedno ćebe koje smo podigli s namjerom da pokrijemo ovaj leš, a kad smo podigli ovo ćebe ispod njega smo vidjeli još jedan leš – muškog djeteta starog oko 12 godina čija je glava bila potpuno raznijeta, odnosno bili su samo ostaci zadnjeg dijela glave i nešto malo kose. Djeca su bila samo u donjem vešu. Zatečena su bila na spavanju. Ubrzo zatim na lice mjesta došli su organi policije i civilne zaštite i izvršili uviđaj. Tada sam saznao da se ubijena djevojčica zove Dajana Gojić, a dječak Nemanja Gojić, brat i sestra. Roditelji su im bili teško ranjeni i odmah prebačeni u bolnicu. Pored ovih čuo sam da je još bilo osam civilnih žrtava ovog bombardovanja, veći broj teško ranjenih, sa ogromnim materijalnim razaranjem u Gradišci...


Izvor: Dokumentaciono informativni centar Veritas

Sarajevski tunel- simbol mučenja i likvidacije Srba

Poslanik SNSD-a u Predstavničkom domu Parlamentarne skupštine BiH Slavko Jovičić izjavio je da tunel ispod sarajevske aerodromske piste, izgrađen ratne 1993. godine, nije bio tunel spasa, kako ga naziva i predstavlja bošnjačka elita, nego tunel mučenja i likvidacije Srba, koji su hapšeni po Sarajevu, te najvećeg kriminala, šverca i uvoza oružja. "S plasiranjem lažne priče o ovom tunelu, koja se smišljeno servira strancima koji dolaze u BiH, mora se prestati, jer to je uvreda za srpski narod", poručio je Jovičić, koji mjesecima čeka da mu relevantne institucije u BiH odgovore na pitanje u čijoj organizaciji strane delegacije i razna nevladina udruženja iz inostranstva posjećuju taj takozvani tunel spasa.

Kao bivši zatočenik ozloglašenog logora za Srbe "Silos" u Tarčinu, Jovičić navodi da je sa, kako kaže, svojim sapatnicima kopao tranšee prema tunelu i to na prvim borbenim linijama, na koje su, upravo kroz tunel, dovođeni Srbi iz Sarajeva i postavljani kao živi štit.

Prema njegovim saznanjima, na izgradnji tunela i prilaznih tranšea ubijeno je najmanje 50 srpskih civila iz Hrasnice i pet Srba logoraša iz "Silosa".

"Mogu oni nekog šeika privatno da vodaju gdje hoće, ali ako je riječ o delegaciji koja zvanično boravi u BiH i ako je protokolom predviđena i posjeta tunelu, u tom slučaju ne mogu joj samo Bošnjaci biti domaćini i pričati svoju priču, koja pri tom nije tačna", istakao je Jovičić za "Fokus".

On je rekao da se to radi svjesno i namjerno, kako bi stranci stekli utisak da je bilo nemoguće u Sarajevu ostati živ i kako je samo Sarajevo bilo u blokadi, dok, kako kaže, iskreni domaćini ne kažu da su u blokadi bile i opštine Hadžići, Vogošća, Ilidža, Ilijaš i Trnovo, koje su bile pod kontrolom srpske vojske i doživjele su najveća ljudska i materijalna stradanja.

Jovičić je dodao da samo zarad istine želi da i on bude domaćin delegacijama koje posjećuju tunel i da će i dalje institirati na odgovoru na poslaničko pitanje u vezi sa posjetama tunelu.

Predsjednik Saveza logoraša RS Branislav Dukić rekao je da je tunel koji Bošnjaci nazivaju tunel spasa, za Srbe bio tunel smrti.

"Mi smo kopali taj tunel, gdje je ubijeno 30 logoraša, a njihove kosti i danas se traže. Treba reći da smo i mi preživjeli, koji smo kopali tunel, doživjeli pravo mučenje. S obzirom da su eksperti medicine dokazali da je u ovom tunelu bilo više od 149 vrsta mučenja, onda je svima jasno šta se pripadnicima srpskog naroda tamo dešavalo", objasnio je Dukić.

U takozvani tunel "spasa" ulazi se sa butmirske strane kroz kuću Bajre Kolara, koju je on pretvorio u muzej i sebe proglasio kustosom i uzima novac, jer naplaćuje ulaz. Posjetiocima prikazuje 18-minutni film o izgradnji i ulozi tunela, a dio njegove muzejske postavke jeste i stolica na kojoj je, svaki put kad je kroz tunel izlazio iz Sarajeva, sjedio tadašnji muslimanski lider Alija Izetbegović.

Bošnjački zvaničnici su svojevremeno tražili da se ovaj tunel proglasi nacionalnim spomenikom i da se njegovo održavanje finansira iz budžeta BiH.

(Srna)



http://www.rsplaneta.com/RS-BiH/924-Sarajevski-tunel-simbol-mučenja-i-likvidacije-Srba.html

MIODRAG LAZIĆ
DNEVNIK RATNOG HIRURGA
(Knin 1991 - Srpsko Sarajevo 1995)

Dnevnik užasa - jer ga donosi ratni hirurg sa prve linije fronta jednog rata u kome u
najstrašnijim mukama umire, ili ostaje obogaljeno, fizički ili duhovno, najčešće i fizički i
psihički istovremeno, bezbroj mladih ljudi, žena, djece, staraca. S druge strane,
svjedočanstvo M. Lazića o nadljudskoj borbi zdravstvenih radnika u ratnoj bolnici "Žica" u
Blažuju za život ranjenika spomeničkog je karaktera - što je i svojeručan omaž
zdravstvenim radnicima uopšte, onima koji u svakom ratu ostaju u sjeni; malo ili nimalo
se zna o paklu kroz koji ovi junaci prolaze.
O bezumlju građansko-verskog rata u bivšoj BiH već se pisalo i pisaće se još
dugo.Progovoriće mnogi, osvjetljavajući, iz različitih uglova, veliku nesreću naroda sa
ovih prostora. Ali, od ovog svedočenja hirurga M. Lazića teško da će biti neposrednijeg i
potresnijeg kazivanja o zlu koje se ovdje desilo.


27. novembar 1992. godine

Ponovno granatiranje Ilidže. Dvadeset pet ranjenih, četiri teško. Operišem mladića od
dvadeset godina - ruptura desnog bubrega, tanka creva na više mesta iskidana, povreda
kičme, krvari. Elez Želivoje, 1969. godine rođen, sa Ilidže. Mislim da će preživeti. Radim
od podne do jedan sat ujutru.

28. novembar 1992. godine

Danas do 12 sati pet ranjenih. Operišem mladića sa povredom trbuha. Treći brat Simića.
Pre dva meseca dva brata Simića takođe operisana. Ovaj jetra i želudac. Biće sve u redu.
Posle toga, u mom životu najteža operacija. Pet sati očaja. Jevrić Dragan, 1958. godište,
Ilijaš. Iskidani glavni krvni sudovi noge. Nemam veštačku protezu za premoštavanje
arterije i vene. Da li samo zbog toga seći u kuku nogu mladom čoveku?! U zadnjem
momentu pronalazimo jednu protezu, ali je ona mnogo većeg promera nego što treba.
Uspevam da prespojim krvne sudove. Ujutro, noga topla i puls opipljiv.

7. decembar 1992. godine

Još traje pakao. Prekjuče dvanaest operacija, juče četrnaest. Nisam imao vremena ni reč
da napišem. Ni sna ni spavanja četrdeset sati. Juče pedeset ranjenih, osam mrtvih. Do
sada, više od tristo pedeset ranjenih i pedeset mrtvih. Zovu me u prijemnu ambulantu.
Trojica jako krvare. Noge. Izlazim iz sale. Jedan već mrtav. Od druge dvojice jednog
mogu uzeti, drugog osuđujem na smrt. Ili, možda bih mogao da kažem: jednogaspašavam,
a opet, ostaje mi u srcu, u mislima, da sam drugoga osudio na smrt. Biram
mlađega. Tada nisam znao ni ko je, ni šta je, ni odakle je. Njegovo ime je Batkalj
Aleksandar, 1968. godište, dobrovoljac iz Beograda. Klinički već mrtav. Uz hitnu
reanimaciju, srce ponovo radi. Moram amputirati nogu u natkolenici. Ipak, spašen je. Živ!
Sve to radim za dvadesetak minuta i trčim do drugoga. Kasno je! Mrtav je! Moje godište,
1955, Ilidžanac. Sav sam u krvi. Gaće natopljene krvlju, čarape takođe, klompe se
raspale. Ovo se rečima ne može objasniti! Stojim pored prozora Intenzivne nege i čekam
da uradim jednu drenažu grudnoga koša. Na moje oči, na pedeset metara od prozora,
direktan pogodak granate sa Igmana u najbližu kuću. Pršte crepovi, ruši se deo krova.
Ovo je pakao rata! Okolo Bejrut! Unutar zidova krv, lelek i jauk ranjenih, a tela mrtvih
sklanjaju. Otes je slobodan, naš! Pobeda!
Radim u krvi, paklu i tuzi, ali i radosti života. Ponosan sam na ovu bolnicu i sve njene
radnike, ali do ludila umoran. Tuga, bol, radost. Sve zajedno, ludilo. Jučerašnji dan -
nestvaran dan. Sedam operacija - tri mrtva. Borac mojih godina, raznesena oba bubrega
i kičma. Snajper. Ja operišem, on živi. Završavam operaciju. Umire nakon sat vremena.
Strahovito iskrvario - nismo imali krvi. Ispred operacione sale čekaju njegova deca - sin
sedamnaest godina, kći trinaest. Ja sa njima. Saopštavam da je otac umro. Plaču. Bol u
grudima, suze. Lepa žena, 1956. godište. Teška rana u predelu gornjeg dela kičme.
Intubiramo je. Pokušavamo da je reanimiramo. Želimo da živi. Umire. Devojčica,
devojka, lepa kao slika, petnaest godina, pogođena u glavu gelerom. Mozak po majici i
farmerkama. Sutra joj je šesnaesti rođendan. Nema spasa, umire. Otac plače, kuka, trči
oko kreveta mrtve kćeri. Kako sve to izdržati?! Ne mogu više! Odlazim u svoju sobu i
povraćam, dušu da ispovratim. Jovo, čovek iz obezbeđenja, ulazi i moli me da svratim do
njegove kuće, da na trenutak zaboravim sve ovo. Zaboraviti - nikada! Ja sam mrtav, a
ovo oko mene je, verovatno, pakao.

http://www.scribd.com/doc/18327809/Dnevnik-ratnog-hirurga

СРПСКА НЕЗАДОВОЉНА ПРОЦЕСУИРАЊЕМ ЗЛОЧИНА

Предсједнику Републике Српске Рајку Кузмановићу, поводом обиљежавања 15. септембра - Дана погинулих и несталих РС, уручена је легитимација почасног члана Организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила РС, као једно од највећих признања ове организације.


РАДОЈИЧИЋ: НЕЗАДОВОЉСТВО ПРОЦЕСУИРАЊЕМ ЗЛОЧИНА НАД СРБИМА

Предсједник Народне скупштине Републике Српске Игор Радојичић изјавио је да је РС незадовољна процесуирањем ратних злочина почињених над Србима у протеклом рату у БиХ.

"Ово је једна од најкрупнијих ствари којом смо незадовољни, а то је врло селективан и благо речено неажуран и дискриминишући приступ правосуђа у БиХ према питању ратних злочина над Србима јер је изузетно мали број случајева процесуиран", истакао је Радојичић обраћајући се на Скупштини Организације породица заробљених, погинулих бораца и несталих цивила РС која је данас одржана у Бањалуци поводом обиљежавања 15.септембра - Дана погинулих и несталих РС.

Радојичић је рекао да су казне за почињене ратне злочине над српским народом у БиХ потпуно несразмјерене огромном броју доказног материјала о почињеним злочинима над Србима који "стоји негдје у фијокама правосудних органа".

Он је позвао представнике породица погинулих и несталих из РС да у сарадњи са властима РС у наредним годинама чине све што је могуће у законодавним и извршним органима РС и уз посредовање српских представника у заједничким институцијама БиХ да се оконча процес тражења и да све породице из РС пронађу своје најмилије.

http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=28111

18. – 19. септембар 1995. – Нови Град, Костајница, Козарска Дубица

Током извођења борбених дејстава хрватски војници су брутално убијали цивилно становништво, заробљене војнике ВРС и припаднике МУП-а РС, а нису поштеђени ни дјеца, жене и старци. Посебна бруталност испољена је у насељу Туњице код Новог Града и у предграђу Козарске Дубице.

У току напада на територији општина Нови Град, Костајница и Козарска Дубица укупно су погинуле 104 особе, од којих 54 цивила, 44 војника и 6 припадника МУП-а РС.
Рањено је 101 лице, од којих 39 цивила, 53 војника и 9 припадника МУП-а РС. У току борбених дејстава било је заробљено 6 цивила и 3 војника.


Извор: http://rs-icty.org/una-95 -publikacija.pdf


Центар Републике Српске за истраживање ратних злочина истиче да је напад Хрватске војске на Нови Град, Костајницу и Козарску Дубицу, 18. и 19. септембра 1995. године, по свим политичким и војним индикаторима, представљао типичну агресију са ограниченим циљем, за коју још нико није одговарао, иако је комплетна документација више пута прослијеђена Тужилаштву БиХ.
http://www.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=28186

18. – 19. септембар 1995. – Нови Град

У нападу на Нови Град и Сводну укупно је убијено 37 цивила, од тога 5 дјеце, 18 бораца и 2 полицајца.

Највећи злочин хрватски "Тигрови" направили су 18. септембра у насељу Туњице, на путу Нови Град – Костајница. У Туњицама су, поред осталих, убили и Бошка Максимовића и његовог седамнаестогодишњег сина Дражена. Рафали хрватских војника овде су пресекли живот Гордане Вукојевић и њених синова – Данијела (10) и Милоша (17). Из непосредне близине у аутомобилу су убијени Рајко Црнобрња-Глиго, његов синовац Младен (16) и Тијана Ивановић (18).

Тукући артиљеријом колону цивила која се извлачила из Новог Града, у селу Сводна убијено је 11 цивила: 10 жена, међу којима је најстарија била Радојка Миладиновић (72), и један мушкарац, Слободан Крнетић (58).

18. – 19. септембар 1995. – Козарска Дубица и Костајница

У нападу на Козарску Дубицу хрватски војници су убили 14 цивила, 26 бораца и 4 полицајца.

Милан Црљеница стрељан на кућном прагу на очиглед двије малољетне кћерке. У близини убијен и малољетни (15-16 година) Љубиша Бабић.
Маринка Бобара, Ранка Шипку и Ђорђа Завишића најпре су заробили и онда их задавили жицама и гуменим сајлама.
Дмитра Дерикућу и Милорада Букву запалили су у аутомобилу који су претходно зауставили.
На мосту преко Бињачке убили су Драгана Слијепца и његове сапутнике Анку (рођ.1923) и Милку Црљеницу (1916) и Драгињу Драгићевић (1919). Оне су биле рањене и Слијепац их је возио у болницу.
Душан Згоњанин пошао је у свом путничком аутомобилу марке «Рено» са Радетом Стегићем, Радованом Трубарцем, Милетом Бабићем и Браниславом Вукмировићем у правцу фабрике Кнежепољка, гдје су их сачекали припадници хрватске војске, који су отворили ватру на возило и сву петорицу поубијали. Тијело Стегића је нађено у возилу сво изрешетано, а тијела остале четворице су пронађена у близини.

У артиљеријском нападу на Костајницу погинуло је троје цивила: Јањка Кукрика, Милан Мијук и Хата Бешић.

DUBOKA JE UNA RIVER(K. Dubica) 2. DIO

dragon x:

U Sarajevu izgraditi spomenik stradalim Srbima

Košarac kaže da se uporno ćuti o stradanju sarajevskih Srba na području koje danas pripada Federaciji BiH, a posebno u gradu koji bošnjački zvaničnici uporno žele da predstave glavnim gradom BiH.
- Pred činjenicama i stravičnim svjedočenjima srpskih žrtava u Tužilaštvu BiH, koji je nastao u međunarodnom inkubatoru, zatvaraju se oči. Krajnje vrijeme je da Srbi iz Sarajeva dobiju mjesto na kojem će moći da se okupe, prisluže svijeće i sjete se svojih najmilijih, posebno onda kada se obilježavaju godišnjice stradanja u sarajevskim opštinama - istakao je Košarac. On ističe da ovo mjesto mora biti u centru Sarajeva.


http://www.fokus.ba/nov/index.php?o...stradalim-srbima&catid=18:u-fokusu&Itemid=153

Kliknite za proširenje...

da, zabranili su im podizanje krsta iznad Sarajeva, dok su po celom gradu postavili ploce o srpskim zlocincima i srpskim zrtvama ...

..........

БИЈЕЉИНА, 17. СПЕТЕМБРА (СРНА) - Однос према Србима у Сарајеву током рата је морална катастрофа међународних хуманитарних организација - злочини над Србима догађали су се свакодневно у њиховом сусједству и пред њиховим очима, а они су окретали главу - наводи се у књизи Миловоја Иванишевића "Српска стратишта Сарајева".

Тешко је објаснити како се у то - за пробијање истине критично вријеме - америчком Стејт департменту омакло да у свом четвртом извјештају од 28. децембра 1992. године пусти у јавност свједочење америчког љекара-хирурга Макнамаре Кенета из Фермионта, држава Калифорнија, члана екипе `Ирска медицинска организација`, који је као љекар добровољац боравио у Сарајеву и радио у болници на Кошеву.

За само двије седмице, колико је др Макнамара Кент провео у тој болници, евидентирао је 29 случајева ритуалног мучења и присилног обрезивања затворника српске националности!

Тај обред су у сарајевским конц-логорима за Србе најчешће вршили муџахедини из Саудијске Арабије и Авганистана. Доктор Кенет свједочи да је лично лијечио неког несрећног младића Србина од 18 година, коме је морао ампутирати полни орган?!


Ово је један од веома ријетких случајева да је америчка администрација дозволила себи да помене страдања Срба у БиХ и Сарајеву. Тако нешто се послије тога није догађало. Поготово од када је за шефа Стејт департмената дошла Медлин Олбрајт.

Међутим, више од њиховог понашања брине судбина 29 српских младића, највјероватније регрута ЈНА, које помиње др Макнамара Кенет. Из кога логора су доведени и у коме логору су окончани њихови мученички животи? Гдје су покопани?

Можда су њихове кости на простору шеталишта подно Требевића, за чије деминирање је и Београд дао свој допринос. Утабане су испод травњака и стаза којима данас спокојно шетају њихове убице, бивши управници и команданти, стражари и исљедници сарајевских логора за Србе?

Тешко да ће јавност икада сазнати имена свих Срба убијених у муслиманским државним и приватним концентрационим и заробљеничким логорима у Сарајеву током посљедњег рата, наводи Миливоје Иванишевић и истиче да се, иако послови истраживања о страдању Срба у Сарајеву још нису окончани, наметнула потреба да коначно изађе пред јавност са оним чиме се располаже.

И муслимани су, као и Срби, у два наврата саопштили имена сарајевских жртава током рата.

Први пут то се догодило у муслиманском дневном листу "Ослобођење", у издањима од 19. до 23. јануара 1998. године, када је у пет наставака, као фељтон, објављен списак са укупно "7 626 цивилних жртава" рата у овом граду.

Од тога броја, према истом извору, страдало је 6 739 муслимана, 349 Хрвата и 359 Срба (или прецизније, врло симболично - 708 немуслимана).

Нови, али сада другачије структурисан списак објављен је у муслиманском недјељнику "Дани" априла 2002. поводом десетогодишњице од почетка рата. Неки подаци из претходног списка су изостављени.

Нови списак се односи на укупне жртве, а не само на цивилне. Према новој евиденцији, у Сарајеву је регистрован, укупно, 11 901 мртав војник и цивил. На списку највише погинулих имали су муслимански војници у Сарајеву, припадници Армије БиХ. Њихови губици износили су 6 468 бораца.

Цивила је страдало 5 433 или, без објашњења, 2 193 мање него на првом списку "Ослобођења" из 1998. године. Како је, превасходно међу муслиманима, могло да нестане толико цивилних жртава рата у Сарајеву?

Од укупног броја жртава по списку из 2002. године регистровано је 1 032 лица српске националности. Међутим, саопштено је да је међу погинулим припадницима Армије БиХ у Сарајеву погинуло и 264 Срба, а Хрвата, муслиманских савезника, чак и нешто мање него Срба, или укупно скромних 147 погинулих хрватских војника.

Према том списку, значајно је напоменути, жене чине само око 9 одсто (или 1126 страдалих особа женског пола), а дјеца око 1 одсто од укупног броја у списку наведених жртава. Сва ратна пропаганда о огромном страдању муслиманских цивила, и по овим муслиманским подацима, била је, дакле, обична медијска манипулација - наводи Иванишевић.

Уз то, што је такође чудно, а што ни тада, као ни касније није објављено, од српске артиљерије или снајпериста није страдао ни један угледнији државник, политичар, виши муслимански или хрватски официр или генерал, домаћи или страни умјетник, вјерски поглавар, дипломата. А било их је у муслиманском дијелу града на хиљаде.

Међутим, можда треба саопштити извјесне методолошке разлике у приступу овој проблематици.

У списку Института за истраживања српских страдања у 20. вијеку, раније Центра за истраживање злочина над српским народом, за ову прилику дата су имена Срба који су страдали у Сарајеву, без обзира на остале околности.

На списку су убијена лица из других крајева која су се у граду затекла током рата, као и борци Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске или борци српске националности припадници Првог корпуса Армије БиХ.



http://www.serb-victims.org/content/view/383/136/

U sirem prostoru Sarajeva (Sarajevska oblast), na relativno malom prostoru, postojao je daleko najveci broj logora, cak 88. Najvise ih je bilo locirano na podrucju grada pod muslimanskom kontrolom. Nazalost i ustanove u kojima su se do izbijanja rata obrazovale i vaspitavale hiljade mladih generacija, pretvorene su u surove kazamate. Pomenimo samo neke od njih: djecji vrtici, zgrade fakulteta, studentski domovi, osnovne i srednje skole. cini se da je, ipak, najozloglaseniji logor, ranija kasarna “Viktor Bubanj”, iz kojeg mnogi Srbi nisu vise nikada ugledali svjetlo dana. U samom Sarajevu registrovano je i vise logora - javnih kuca: podrum hotela “Zagreb”, gdje se nalazilo 40 - 50 zena srpske nacionalnosti, nad kojima su se izivljavali pripadnici tadasnje muslimanske teritorijalne odbrane. Zatim studentski dom “Bjelave” (oko 30 zena srpske nacionalnosti), sportski centar “Zetra” (oko 30 zena srpske nacionalnosti), kafic “Borsalino” (10-tak zena srpske nacionalnosti), naselje Ciglane, u prostorijama bivse firme “Djordjevic” (oko 30 zena srpske nacionalnosti), Gradjevinski fakultet (oko 100 zena srpske nacionalnosti).

SRBI u Sarajevu, izbačeni na ulicu, bili su kao progonjene zveri. Novembar 1992. Slavko Šibalija izbegava racije. Utočište nalazi kod bivših komšija, Hrvata. Na poslu, u PTT, masovno otpuštaju Srbe, tako da više nema ni pisanu potvrdu da može slobodno da se kreće gradom. Počinje da razmišlja o bekstvu na slobodnu teritoriju. Ne sme da se poverava nikome. Bilo je teško doći do informacija, a znalo se da postoje ljudi, čitave ekipe, koji organizuju prebeg i doček prebeglih.
- Iz grada se moglo izaći samo preko „crnih kanala“ - govori Šibalija. - Neko ima sreće, izbegne i straže i minska polja, nekog uhvate i završi u zatvoru, nekog ubiju.
U Sarajevu je bio razrađen sistem ubijanja i pljačkanja Srba. Tražio se novac za prevođenje na slobodnu, srpsku teritoriju. Istovremeno se znalo da će ljudi, kada već beže, sa sobom poneti sav novac. Ubijane su čitave porodice, a organizatori su bili u vrhovima muslimanske civilne, vojne i policijske vlasti. „Legalna vlast“ je sve Srbe proglasila za „vojne obveznike“ bez obzira na to što su odbijali da služe u muslimanskim formacijama. Zato su pokušaji bekstva iz grada kvalifikovani kao krivično delo „neodazivanja pozivu i izbegavanje vojne službe“.
ŠIBALIJA je sa još četvoricom Srba uhvaćen noću, 12. oktobra 1993. godine. Nije znao da je pre toga njihov „vodič“, musliman, „propevao“ u policiji i da idu direktno u zasedu. U obrazloženju presude Okružnog vojnog suda u Sarajevu stoji:
„...U vreme ratnog stanja u R BiH, kao vojni obveznici, noću 12. 10. 1993. godine u Sarajevu, u vremenu od 23 do 24 časa, krenuli su iz pravca Alipašinog Polja u pravcu naselja Nedžarići kroz Olimpijsko naselje Mojmilo, s namerom da pređu liniju razdvajanja Armije BiH i teritorije koju privremeno kontroliše agresor, a u cilju prelaska na privremeno zauzetu teritoriju... čime su počinili krivično delo neodazivanja pozivu i izbegavanja vojne službe...“
„Prebezi“ su se okupili u jednoj kafani na Alipašinom Polju i nije im bilo čudno što se plan menja - neće se ići prema Grbavici, već Nedžarićima.
- Uvedeni smo u zasedu, što su njihovi mediji okarekterisali kao veliki uspeh hvatanja „ćetnićkih“ terorista koji su pokušali pobeći na „privremeno okupiranu teritoriju“ - govori Šibalija. - Počinje istraga, prvo Dobrinja, zatvor „Sunce“, podrum bez svetla, nas 12, svi intelektualci. Tukli su nas i maltretirali na razne načine, zavisno od mašte tih umobolnika. Rezultat mog saslušavanja bio je: polomljena nosna kost, naprsla grudna kost, natekle potkolenice, po celom telu kontuzije i bolovi. Rekao sam: "Pošli smo na našu stranu, našim porodicama, od silnog dobra napuštamo sve, svoje kućne pragove i idemo." To im nije bilo dovoljno, moramo biti „krupne zveri“, jer je i akcija hapšenja bila spektakularna i kao takva prikazana u medijima.
DVA dana batinanja pajserima, kablovima, šipkama, pendrecima... Među batinašima i bivši Šibalijin učenik iz Mašinske tehničke škole Enes Agić:
- Evo ga moj profesor, ćetnik, pošao da beži, sad ćemo mu noge polomiti!
Iz „Sunca“ u novu „kuću“, klanicu i grobnicu mnogih Srba - zatvor „Ramiz Salčin“ (bivša kasarna - zatvor „Viktor Bubanj“). U ranijim samicama sada natrpano po 10-12 ljudi. Svakodnevno je neko umirao od iscrpljenosti, gladi, bolesti, prebijanja. Stražari bi mrtve uvijali u ćebe i izbacivali u hodnik.
- Situacija se posebno pogoršala posle „oružane pobune“ 10. i 9. brdske brigade, najekstremnijih formacija, kada su u „Salčin“ počeli da dovode uhapšene komandante i vojnike tih brigada - svedoči Šibalija. - Nije teško zamisliti susret dokazanih krvoloka koji su, bukvalno do juče, ubijali Srbe na najsvirepije načine u skladu s njihovom poremećenom psihom, sa Srbima zatvorenicima.
Šibalija je osuđen na 20 meseci zatvora, pa prebačen u Centralni zatvor.
- Dane smo provodili u ovećoj prostoriji za dnevni boravak, zajedno sa zatvorenicima muslimanima, uglavnom kriminalcima, lopovima i ubicama - govori Slavko Šibalija. - Bila je to nelogična i neprirodna mešavina ljudi: Srba intelektualaca - više od 40 visokoobrazovanih, profesora univerziteta, doktora nauka, lekara, inženjera, studenata, ljudi u srednjim i odmaklim godinama, i muslimana kriminalaca, koji nikada ništa korisno nisu uradili.



http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=44&t=351

Bukvica, selo udaljeno 25 km od Goražda, koje je pripadalo mesnoj zajednici Ilovača, imalo
je 9 srpskih kuća.

Muslimani iz susednih sela su početkom maja 1992. godine počeli da prave barikade, što je izazvalo uznemirenost Srba. Zbog toga su svi mlađi stanovnici sela pobegli, a u selu su ostali samo stariji stanovnici.
Saslušani svedok je, verujući svojim susedima muslimanima koji su im govorili da nemaju čega da se boje, ostao sa svojom suprugom u selu.
Naoružani muslimani iz susednih sela su 25. maja oko 16.00 časova upali u ovo selo i tom prilikom ubili sve one koje su zatekli u selu.
Selo je opljačkano i spaljeno.

ŽRTVE ZLOČINA:

1. Grozda (Vujadin) Vukašinović, 1937

2. Božana (Đorđo) Vukašinović, 1926

3. Vukašin (Pero) Vukašinović, 1910

4. Veljko (Dimitrije) Vukašinović, 1919

5. Danica (Božo) Vukašinović, 1928

6. Miloš (Neđo) Vukašinović, 1926

7. Jovanka Vukašinović, 1930

8. Milorad (Todor) Vukašinović, 1918

IZVRŠIOCI ZLOČINA:

1. Sin Agamović Sulejmana iz sela Krabariša, kod Goražda,
2. Odžić Murat, iz sela Trešnjice kod Goražda,

DOKAZI:
Dokumentacija Komiteta za prikupljanje podataka br. 622/95.

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=44&t=6559&start=60

nekada ce ovi materijali zaista vredeti nesto...kad se u svetu prekonponuje odnos moci velikih zemalja...morace neko da preispita sve ovo...zato ljudi postarajte se da se ovo ne zagubi..

]

dragon x:

U sirem prostoru Sarajeva (Sarajevska oblast), na relativno malom prostoru, postojao je daleko najveci broj logora, cak 88. Najvise ih je bilo locirano na podrucju grada pod muslimanskom kontrolom. Nazalost i ustanove u kojima su se do izbijanja rata obrazovale i vaspitavale hiljade mladih generacija, pretvorene su u surove kazamate. Pomenimo samo neke od njih: djecji vrtici, zgrade fakulteta, studentski domovi, osnovne i srednje skole. cini se da je, ipak, najozloglaseniji logor, ranija kasarna “Viktor Bubanj”, iz kojeg mnogi Srbi nisu vise nikada ugledali svjetlo dana. U samom Sarajevu registrovano je i vise logora - javnih kuca: podrum hotela “Zagreb”, gdje se nalazilo 40 - 50 zena srpske nacionalnosti, nad kojima su se izivljavali pripadnici tadasnje muslimanske teritorijalne odbrane. Zatim studentski dom “Bjelave” (oko 30 zena srpske nacionalnosti), sportski centar “Zetra” (oko 30 zena srpske nacionalnosti), kafic “Borsalino” (10-tak zena srpske nacionalnosti), naselje Ciglane, u prostorijama bivse firme “Djordjevic” (oko 30 zena srpske nacionalnosti), Gradjevinski fakultet (oko 100 zena srpske nacionalnosti).

http://forum.vidovdan.org/viewtopic.php?f=44&t=351

Kliknite za proširenje...

Opet, njima u ime istine i secanja nije podignuta nikakva spomen ploca ili obelezje, posto se promovise mit dobrog ala zrtva bosanskog muslimana

paja1408:

nekada ce ovi materijali zaista vredeti nesto...kad se u svetu prekonponuje odnos moci velikih zemalja...morace neko da preispita sve ovo...zato ljudi postarajte se da se ovo ne zagubi..

Kliknite za proširenje...

nada umire poslednja ...

http://forum.krstarica.com/showthread.php?p=14951215#post14951215
...
Žrtve masakra u Serdarima - 17.septembar 1992.
Serdar (Đorđe) Slavko, rođen 1932. g.
Serdar (Branka) Jelenko, rođen 1961. g.
Serdar (Cvije) Danka, rođena 1934. g.
Dukić (Nedeljka) Nikola, rođen 1955. g.
Bencuz (Jefte) Slavko, rođen 1936. g.
Serdar (Branka) Radmila, rođena 1970. g.
Tepić (Đorđa) Ljubica, rođena 1954. g. i njene kćerke
Tepić (Sime) Slobodanka, rođena 1982. g.
Tepić (Sime) Snježana, rođena 1988. g.
Serdar (Đorđa) Drago, rođen 1945. g.
Serdar (Jefte) Bosiljka, rođena 1938. g.
Bencuz (Slavka) Slavojka, rođena 1971. g.
Serdar (Đorđa) Branko, rođen 1936. g.
Serdar (Jove) Mirko, rođen 1962. g.
Tepić-Serdar Spomenka, rođena 1972. g.
Serdar (Drage) Slaviša, rođen 1970. g.
Serdar Radmila - teško ranjena
Kukrić (rođena Serdar) Gina - zarobljena
Bencuz Milena - teško ranjena
...
U zaseoku Šipure iz zasjede su ubijeni dvadesetogodišnjaci Radenko i Borivoje Serdar, a mjesec dana kasnije u susjednim Bilicama, nakon zarobljavanja, ubijen je Rajko Serdar (55).

O strahotama zločina najupečatljivije govori to da je najmlađa žrtva bila Snježana Tepić koja je imala samo četiri godine.

Dalibor Serdar, koji je preživio masakr, kaže da ga najviše boli to što za ovaj zločin ni nakon 18 godina niko nije odgovarao.

U opštinskoj Boračkoj organizaciji kažu da su imena počinilaca zločina u Serdarima poznata, ali da, nažalost, još niko nije odgovarao iako je ovaj slučaj procesuiran Sudu BiH.

Predsjednik opštinske BO Gosto Trivunović istakao je da su poznata imena i prezimena zločinaca i da su poznate žrtve imenom i prezimenom, ali da Sud BiH i tužilaštvo ne preduzimaju ništa, jer je riječ o srpskim žrtvama.

Prije rata u Serdarima je u šest domaćinstava živjelo 39 stanovnika. U selo su se vratile tri porodice sa 12 preživjelih članova. Јoco i Nevenka Serdar, roditelji ubijenog Radenka, kažu da se nema više ko ni vratiti.

17.9.2010. - Audio zapis sa parastosa Srbima ubijenim u selu Serdari
http://lat.rtrs.tv/av/player.php?id=1087&x=2

http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=28175

20/09/2010
Код спомен-обиљежја Папратна њива који се налази на половини старог пута између Калиновика и Миљевине данас је служен парастос за 39 српских цивила и војника који су убијени на данашњи прије 18 година.

У муслиманској засједи, 20. септембра 1992. године са више пројектила погођен је камион, који се из Калиновика кретао према Миљевини. У њему се налазило и шест жена и дјевојака, које су бјежале из Трнова, које је тада било под муслиманском контролом. Нико од 39 особа није преживио.

"Сви су изгорјели у камиону, који је погођен унакрсном ватром. Знају се и починиоци овог гнусног злочина, који без обзира на опструкцију судова и тужилаштва неће застарити", рекао је Гордан Калајџић, предсједник Општинске борачке организације Фоча.

Међу онима који сваке године долазе на стратиште код Миљевине је и Александра Голијанин, којој су овдје прије 18 година убијени родитељи - Ратомир и Савка, као и тетка Цвија и њен син Славко.
"Бјежали су испред џелата у Трнову, али их је смрт задесила надомак Миљевине", рекла је Голијанин која данас живи у Фочи.

Међу присутнима, највише је било родбине и породица погинулих из Миљевине и Трнова, међу којима су породице Ного, Цицовић, Вуковић, Милетић, Вујадин, Огњеновић, Станић, Трифковић, Голијанин.

Poznata su imena i prezimena zločinaca i
žrtve imenom i prezimenom,ali Sud BiH i tužilaštvo ne preduzimaju ništa, jer je riječ o srpskim žrtvama.

Toliko o normalnom suživotu,miru i toleranciji.Oni tolerišu samo svoje monstrume i zločince...čak šta više,proglasili su ih za heroje.

O strahotama zločina i o tome o kakvim se ,,herojima" radi, najupečatljivije govori činjenica da je najmlađa žrtva bila Snježana Tepić koja je imala samo četiri godine.

MAMBE I HAMZE UBIJALE SRBE REDOM


Kao i prva dva filma o zločinima, koje su hrvatski odredi "Crne mambe" i
muslimanske "Hamze" počinili nad Srbima izbeglim iz Krajine tokom "Oluje",
ni treći nije emitovan na velikim svetskim medijima, poput Si-En-En,
Bi-Bi-Si i Euronjusa koji su u više navrata prikazali snimak zločina
"Škorpiona" nad srebreničkim muslimanima. Prema podacima "Veritasa" na
području Dvora na Uni je između 6. i 9. avgusta 1995. godine tokom akcije
"Oluja" ubijeno ili se još vodi kao nestalo nekoliko stotina civila. Savo
Štrbac, direktor "Veritasa", tvrdi da u Dvoru, na brdu Đed, postoji 112
grobnih mesta, a poznat je identitet samo dve sahranjene osobe.


http://www.mail-archive.com/sorabia@yahoogroups.com/msg14892.html