Svecovek
Ističe se
- Poruka
- 2.345
Кратко и јасно објашњење зашто се социјализам толико запатио међу руљом, гомилом и већином. Социјалиста иде путем линије мањег отпора, али истина не зависи од већине, она има своје властите законе и побеђује упркос већини, макар та већина била и поражавајуће велика.
"Социјалиста је човек лењ, љубоморан, завидан, незахвалан, охол. То је човек који воли богатство и уживања у животу, али не жели да уложи потребан напор како би то постигао. Каже да мрзи луксуз и он га заиста мрзи, али не у себи јер га жели свим срцем, него зато што је луксуз знак напора за који он није способан. Он уосталом подједнако мрзи. Социјалистички вођа је слабић са пуно амбиција; он хође власт и њене предности, а нема ни снаге нити талента да власт освоји и да је сачува, јер док прави вођа подстиче људе на напор, подстиче њихову енергију и даје им више но што би имали да су препуштени сами себи, социјалистички вођа их одвлачи ка попуштању напора. О људима можемо судити само на основу њихових резултата, а не обећања. Са друге стране капиталистом, треба да назовемо онога ко акумулира енергију и управља приходима. Капиталиста је најбољи управитељ, онај ког је природа већ унапред одредила. Јер, сигуран показатељ његових способности јесте чињеница да је могао да сакупи богатство, а мера његове способности је количина богатства које је успео да сакупи. Он управља зато што је способан за то и надзире само оно што је способан да надзире са успехом." Жорж Валоа
"Социјализам, то није економска теорија већ атеистичка Вавилонска Кула.Сви творци социјалних система само су сањалице, глупаци, који су сами себи противречили, који се нису ништа распознавали у природним наукама нити у оним чудноватим бићима која се зову људи.“ Фјодор М. Достојевски
Победа социјализма би била катастрофа:
"Ево шта би се догодило ако би социјализам победио. Сви људи би желели да уживају у луксузу, што данас могу само "привилеговани", и сви
људи би имали могућности да задовоље ту жељу јер би сав вишак вредности, свакодневна хиперпродукција, разлика између оног што произведемо и оног што потрошимо, све то би било једнако подељено свим рукама и свако би свој део могао да употреби по својој вољи. Пo својој вољи: размислите о томе! "Кратко и јасно", рекао би народ, "ми смо на Земљи да бисмо били срећни. Живимо, зато, свим чулима!" А ево како они троше свој део хиперпродукције: на добра
вина, добро полупечено месо, на лепе жене обучене у фине тканине и на добре представе - на ствари које не трају. Јер народ би хтео да живи као што живи данашњи "газда" и не би постојао ниједан разлог да не живи тако.
Тако би дошло до пропасти државе. То се такође може приказати аритметички. У нашем капиталистичком свету, од сто хиљада особа, само је хиљаду оних који могу, више или мање, задовољити апетите за задовољством који су у човеку, само хиљаду оних који уживају у луксузу, у површним стварима које не трају, али они тако троше само десети део хиперпродукције јер њихов капацитет уживања не може прећи ту границу.У социјалистичком режиму, сто хиљада људи, сем можда једне десетине лудака и исто толико врлих људи, би могло задовољити своје апетите за уживањем, појели би у оброцима и прославама девет десетина надпроизводње и можда би само једну десетину оставили у резерву
из страха од будућности. То би, у ствари, како најављују демократски фанатици, био крај "капиталистичког режима", јер не би више било могуће капитализације, односно не би више било акумулације енергије, јер би највећи део употребљене енергије, уместо да је претворен у фабрике, пруге, бродове, путеве или луке, био преиначен у ствари за тренутну употребу, у уживања оних који су ту енергију произвели. Остатак би можда био уштеђен, али само оно што задовољава потребе одржавања опреме и средстава за произвадњу; а народ можда уопште и не би штедео под изговором: "У старости ћe нам требати мало; отићи ћемо у државни старачки дом, јер нам држава дугује сигурност за наше старачке дане". Тако би неизбежно дошло до пропасти целе групе, јер не би остало ништа од прихода како би се недокнадило оно што су претходне генерације унапред платиле социјалистичком свету; не би остало ништа за обнављање средстава за производњу, ништа за нова предузећа која се исплаћују тек после дугих година напора, ништа као евентуални предујам новим
генерацијама које треба да плате живот старих у старачким домовима.
Било би то пропаст у односу на прошлост и будућност, неминовни распад друштвеног организма. Сигурно је да би се и тада појавили снажни људи да поново успоставе ред у том хаосу; али социјалистичка расподела би већ обавила свој задатак - пропаст, и уништила не само организацију постојећих снага, већ и резерве из предходних епоха, и све би требало почети изнова." Жорж Валоа
"Социјалиста је човек лењ, љубоморан, завидан, незахвалан, охол. То је човек који воли богатство и уживања у животу, али не жели да уложи потребан напор како би то постигао. Каже да мрзи луксуз и он га заиста мрзи, али не у себи јер га жели свим срцем, него зато што је луксуз знак напора за који он није способан. Он уосталом подједнако мрзи. Социјалистички вођа је слабић са пуно амбиција; он хође власт и њене предности, а нема ни снаге нити талента да власт освоји и да је сачува, јер док прави вођа подстиче људе на напор, подстиче њихову енергију и даје им више но што би имали да су препуштени сами себи, социјалистички вођа их одвлачи ка попуштању напора. О људима можемо судити само на основу њихових резултата, а не обећања. Са друге стране капиталистом, треба да назовемо онога ко акумулира енергију и управља приходима. Капиталиста је најбољи управитељ, онај ког је природа већ унапред одредила. Јер, сигуран показатељ његових способности јесте чињеница да је могао да сакупи богатство, а мера његове способности је количина богатства које је успео да сакупи. Он управља зато што је способан за то и надзире само оно што је способан да надзире са успехом." Жорж Валоа
"Социјализам, то није економска теорија већ атеистичка Вавилонска Кула.Сви творци социјалних система само су сањалице, глупаци, који су сами себи противречили, који се нису ништа распознавали у природним наукама нити у оним чудноватим бићима која се зову људи.“ Фјодор М. Достојевски
Победа социјализма би била катастрофа:
"Ево шта би се догодило ако би социјализам победио. Сви људи би желели да уживају у луксузу, што данас могу само "привилеговани", и сви
људи би имали могућности да задовоље ту жељу јер би сав вишак вредности, свакодневна хиперпродукција, разлика између оног што произведемо и оног што потрошимо, све то би било једнако подељено свим рукама и свако би свој део могао да употреби по својој вољи. Пo својој вољи: размислите о томе! "Кратко и јасно", рекао би народ, "ми смо на Земљи да бисмо били срећни. Живимо, зато, свим чулима!" А ево како они троше свој део хиперпродукције: на добра
вина, добро полупечено месо, на лепе жене обучене у фине тканине и на добре представе - на ствари које не трају. Јер народ би хтео да живи као што живи данашњи "газда" и не би постојао ниједан разлог да не живи тако.
Тако би дошло до пропасти државе. То се такође може приказати аритметички. У нашем капиталистичком свету, од сто хиљада особа, само је хиљаду оних који могу, више или мање, задовољити апетите за задовољством који су у човеку, само хиљаду оних који уживају у луксузу, у површним стварима које не трају, али они тако троше само десети део хиперпродукције јер њихов капацитет уживања не може прећи ту границу.У социјалистичком режиму, сто хиљада људи, сем можда једне десетине лудака и исто толико врлих људи, би могло задовољити своје апетите за уживањем, појели би у оброцима и прославама девет десетина надпроизводње и можда би само једну десетину оставили у резерву
из страха од будућности. То би, у ствари, како најављују демократски фанатици, био крај "капиталистичког режима", јер не би више било могуће капитализације, односно не би више било акумулације енергије, јер би највећи део употребљене енергије, уместо да је претворен у фабрике, пруге, бродове, путеве или луке, био преиначен у ствари за тренутну употребу, у уживања оних који су ту енергију произвели. Остатак би можда био уштеђен, али само оно што задовољава потребе одржавања опреме и средстава за произвадњу; а народ можда уопште и не би штедео под изговором: "У старости ћe нам требати мало; отићи ћемо у државни старачки дом, јер нам држава дугује сигурност за наше старачке дане". Тако би неизбежно дошло до пропасти целе групе, јер не би остало ништа од прихода како би се недокнадило оно што су претходне генерације унапред платиле социјалистичком свету; не би остало ништа за обнављање средстава за производњу, ништа за нова предузећа која се исплаћују тек после дугих година напора, ништа као евентуални предујам новим
генерацијама које треба да плате живот старих у старачким домовима.
Било би то пропаст у односу на прошлост и будућност, неминовни распад друштвеног организма. Сигурно је да би се и тада појавили снажни људи да поново успоставе ред у том хаосу; али социјалистичка расподела би већ обавила свој задатак - пропаст, и уништила не само организацију постојећих снага, већ и резерве из предходних епоха, и све би требало почети изнова." Жорж Валоа
