Među 100 objekata za koje je u periodu od oktobra prošle godine do kraja jula ove godine izdata lokacijska dozvola, na spisku se ne nalazi i dozvola za spomen-obeležje „Đurđevdanski krst“, koje je ove godine podignuto na kružnom toku na Petrovačkoj magistrali.

Spisak je na zvaničnom sajtu gradske uprave objavljen 16. jula, doduše uz naznaku „spisak se ažurira“, što verovatno uključuje mogućnost da se neki bespravno podignuti objekti, poput „Đurđevdanskog krsta“, naknadno legalizuju, pa da se dozvole vremenom dopišu, jer ionako nam je kratko pamćenje.

Setimo se samo reči predsednika gradske skupštine Saše Milenića, koji je povodom poodmaklih priprema za gradnju krsta znatno pre izjašnjavanja odbornika o tom predlogu, sredinom marta jednostavno rekao:

- Događaji se planiraju sa stanovišta efektnosti realizacije, a ne sa stanovišta deduktivnog izvođenja konkluzija iz premisa.

Dedukcija je ovde jasna i „običnom“ građaninu, koji nažalost ne može da je primeni u svom realnom životu. To prosto znači da „efektnost realizacije“ zahteva da spomenik bude podignut na način i na mestu koje odgovara moćniku, koji je, nazovimo to pravim imenom, prekršio Zakon, a vremenom će se, na isti takav neproceduralni način, doći i do „premisa“, odnosno potrebnih dozvola koje prethode gradnji.

No, nisu krivi ni lokalni moćnici. Oni samo vešto i za svoj gušt koriste slabost države, posebno one njene trule sudske grane, da rade ono što im se prohte i na način na koji im se prohte. U normalnoj državi kršenje Zakona od strane vlasti pred očima građana ne bi prošlo nekažnjeno, a u našem društvu više nije ni na nivou kafanske priče. Svega smo se nagledali poslednjih decenija, nema više memorijskog prostora gde sve to da se smesti, - složni su i građani i psihoterapeuti.

Lokacijske dozvole nema, pa je nema, a nas, kao što reče protagonista filma „Onoga mi krsta“, „jednostavno ne zanima politika, ne zanima nas ništa, radimo svoj pos'o i van toga nas ništa ne interesuje“. Sve dok nam jednog dana, kao i za taj krst, ne zatreba neka dozvola za nadogradnju, garažu, fontanu u dvorištu, ili bilo šta što vam može pasti na pamet. Ali, kada mi sami uđemo u taj pakao, nijedan crkveni velikodostojnik neće moći da nam pomogne osveštavanjem objekta, nego dozvola. Zato je možda bolje da već sada odvojimo nešto memorijskog kapaciteta za ono što nam se dešava pred očima, jer sutra može biti kasno.

http://www.sumadijapress.com/index-p62-ni7132-c62.html