1743719940
Početnik
- Poruka
- 6
Ради заштите моје приватности, неки делови су апстраховани.
Радим у једној фирми која запошљава око 400 радника. Због малих капацитета мензе, ручак
се обавља у три смене. У тој фирми радим већ 4 године. На самом почетку мог радног односа,
поглед ми је, из не знам ког разлога, стално лутао ка једној прелепој колегиници, коју сам
повремено виђао у мензи. Мој посао је углавном индивидуалан, што значи да током радног времена
имам врло мало контакта са колегама, осим за време ручка. Прошло је можда неких годину дана
од мог првог радног дана, лепу колегиницу сам и даље понекад виђао у мензи (из даљине
), али
нисам имао жељу да јој приђем. Нисам си дозвољавао да бацим поглед у њеном смеру дуже од секунде, јер
би то чинило да се осећам перверзно, као неко ко посматра из мрака, ухода, stalker... Задовољавао сам
се тихом (у себи) констатацијом њене лепоте,
која, рекао бих, проистиче из доброте, као што би се човек задовољио констатацијом да ружа
мирише, без жеље да је убере, или да је бетон тврд, без жеље да га разбије. Онда је, отприлике
годину дана после мог првог радног дана, дошло до ситуације, услед временског цајтнота, да
морамо да радимо на неком задатку заједно (лепа колегиница и ја), што је отприлике трајало
2-3 сата. Упознали смо се и све, одрадили тај посао и неколико дана је затим нисам видео.
Неког од следећих дана сам јео свој ручак у мензи, а она питала да ли је слободно место преко
пута мене и села. Поразговарали смо о неким небитним стварима, послу и сл. Још два-три пута се
поновила таква ситуација, а онда је дошао годишњи одмор и нисам је видео месец дана. Током тих
дана, доста ми се врзмала по глави, размишљао сам стално о њеној реакцији на нешто што је видела
приликом нашег заједничког обеда... Предивна реакција, какве људи данас ретко показују... одушевила
ме...
По повратку са одмора, кренуо сам у мензу на паузи за ручак, смотрио је са једно 6 метара како прича
са другом колегиницом, ишао у њеном правцу, размишљао како да је поздравим, а онда када сам дошао
у њен видокруг и слухокруг, парализовао се, окренуо главу и прошао 'ко мулац' што но каже наш народ, а
што је учинило да се осећам грозно. И то се поновило још једном. И отад се не јављамо једно другом,
мени је чудно да наједном почнем, она, што апсолутно оправдавам, вероватно и не жели. И све би било у
реду... само, отад прође три бајрама, из разлога који не зависе ни од мене ни од ње, радимо различите
смене, а екстремно ретко (2-3-4 пута годишње) ухватим њен одраз у крајичку ока, што ми причињава
немерљиву радост и сјебава ме за наредних 7-10 дана. Време између тих тренутака, она ми стално на
памети (а, забога, већ је и више од годину како је нисам видео УОПШТЕ)... Једем - она, сечем дрва -
она, храним свиње - она... А друге девојке уопште не побуђују моје интересовање - ама баш никакво...
И да наставим овако - не иде, оптерећује ме и желим да се ослободим тога. И да је потражим и кажем јој
то - не иде, осећао бих се као онај горепоменути перверзњак, као они што купују ВЦ-шоље познатих
тенисерки... А онај ко гаји толику опсесију према неком кога једва познаје сигурно није чист...
Е, сад, шта желим од вас? Ништа посебно... Коментар, дијагнозу, може и заебавање, ниподаштавање и
пљување... Најмање савете, али ако баш морате, нећу да ограничавам вашу слободу писања... и још, како
бисте се ви осећали, да вам неко, кога сте вероватно и заборавили, саспе овако неку будаласту УМИСАО,
каже да овако нешто осећа према вама? Је л' да да би мислили да је чудак?
Радим у једној фирми која запошљава око 400 радника. Због малих капацитета мензе, ручак
се обавља у три смене. У тој фирми радим већ 4 године. На самом почетку мог радног односа,
поглед ми је, из не знам ког разлога, стално лутао ка једној прелепој колегиници, коју сам
повремено виђао у мензи. Мој посао је углавном индивидуалан, што значи да током радног времена
имам врло мало контакта са колегама, осим за време ручка. Прошло је можда неких годину дана
од мог првог радног дана, лепу колегиницу сам и даље понекад виђао у мензи (из даљине
), алинисам имао жељу да јој приђем. Нисам си дозвољавао да бацим поглед у њеном смеру дуже од секунде, јер
би то чинило да се осећам перверзно, као неко ко посматра из мрака, ухода, stalker... Задовољавао сам
се тихом (у себи) констатацијом њене лепоте,
која, рекао бих, проистиче из доброте, као што би се човек задовољио констатацијом да ружа
мирише, без жеље да је убере, или да је бетон тврд, без жеље да га разбије. Онда је, отприлике
годину дана после мог првог радног дана, дошло до ситуације, услед временског цајтнота, да
морамо да радимо на неком задатку заједно (лепа колегиница и ја), што је отприлике трајало
2-3 сата. Упознали смо се и све, одрадили тај посао и неколико дана је затим нисам видео.
Неког од следећих дана сам јео свој ручак у мензи, а она питала да ли је слободно место преко
пута мене и села. Поразговарали смо о неким небитним стварима, послу и сл. Још два-три пута се
поновила таква ситуација, а онда је дошао годишњи одмор и нисам је видео месец дана. Током тих
дана, доста ми се врзмала по глави, размишљао сам стално о њеној реакцији на нешто што је видела
приликом нашег заједничког обеда... Предивна реакција, какве људи данас ретко показују... одушевила
ме...
По повратку са одмора, кренуо сам у мензу на паузи за ручак, смотрио је са једно 6 метара како прича
са другом колегиницом, ишао у њеном правцу, размишљао како да је поздравим, а онда када сам дошао
у њен видокруг и слухокруг, парализовао се, окренуо главу и прошао 'ко мулац' што но каже наш народ, а
што је учинило да се осећам грозно. И то се поновило још једном. И отад се не јављамо једно другом,
мени је чудно да наједном почнем, она, што апсолутно оправдавам, вероватно и не жели. И све би било у
реду... само, отад прође три бајрама, из разлога који не зависе ни од мене ни од ње, радимо различите
смене, а екстремно ретко (2-3-4 пута годишње) ухватим њен одраз у крајичку ока, што ми причињава
немерљиву радост и сјебава ме за наредних 7-10 дана. Време између тих тренутака, она ми стално на
памети (а, забога, већ је и више од годину како је нисам видео УОПШТЕ)... Једем - она, сечем дрва -
она, храним свиње - она... А друге девојке уопште не побуђују моје интересовање - ама баш никакво...
И да наставим овако - не иде, оптерећује ме и желим да се ослободим тога. И да је потражим и кажем јој
то - не иде, осећао бих се као онај горепоменути перверзњак, као они што купују ВЦ-шоље познатих
тенисерки... А онај ко гаји толику опсесију према неком кога једва познаје сигурно није чист...
Е, сад, шта желим од вас? Ништа посебно... Коментар, дијагнозу, може и заебавање, ниподаштавање и
пљување... Најмање савете, али ако баш морате, нећу да ограничавам вашу слободу писања... и још, како
бисте се ви осећали, да вам неко, кога сте вероватно и заборавили, саспе овако неку будаласту УМИСАО,
каже да овако нешто осећа према вама? Је л' да да би мислили да је чудак?
