- Poruka
- 5.837
U ovom radu ja povlačim paralelu između softvera-duše I hardvera-tela.Do skoro su tkzv.”Naučnici” tvrdili da su životinje mašine bez duše koje se eto samo tako pokreću I
razmnožavaju. Ti ljudi koji verovatno nikad nisu imali kućne ljubimce, tada nisu mogli ni da zamisle da će uskoro i mašine imati dušu. Prva takva mašina Nastala je u 19. veku
razmišljanjem tadašnjeg genija Čarlsa Bebidža, koji je zamislio mašinu koja bi uzimala podatke, obrađivala ih na neki način i onda obrađene podatke prikazivala..Bebidž je to
naravno zamislio potpuno mehanički, dok su danas računari elektronski.
Učeći o kompjuterima stalno mi se nametala misao da su to mašine sa nekim vidom duše. Istina da ta duša nije ni blizu tako savršena kao ljudska, ali posmatrajući jednostavnu-mašinsku dušu, došao sam do nekih zaključaka o najsavršenijoj duši u svemiru: Ljudskoj duši.
Pre nego budem ovde izneo neka svoja razmišljanja vezana za dušu I telo čoveka koje želim da uporedim sa softverom I hardverom računara, moram definisati značenje I sličnosti pojedinih pojmova kod čoveka I kod računara.
TRI VIDA DUŠE - SOFTVERA
Ljudski softveri-duše se dele na :
1. Duša (grč. psihe lat. Anima, hebrejski nefeš) je entitet za koji se, u mnogim verskim i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima. Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće.
2. Duh (grč. pneuma, nus; lat. spiritus, mens, animus i anima; hebr. ruah, arap. ruh) je višeslojan filozofski pojam koji može imati razna značenja, od kojih su neka:
nematerijalna strana čovekova, slična duši, koja može napustiti telo ili unutrašnja suština čoveka, sveukupnost karaktera, znanja i ubeđenja;
3. Duša sveta (hebr. nešama; lat: anima mundi) je kosmološko učenje o postojanju duše sveta. Baš kao što čovek ima dušu, odnosno duhovni princip u sebi, tako neki filozofi i svemiru pripisuju duhovni princip, koji oblikuje događanja čija se razložnost ne može protumačiti samo prirodnim silama.
Iako se telo (hardver) u grobu raspada i pretvara u prah, po Božijoj reči zapisanoj u (1.Mojsijevoj 3:19), nas to ovde ne zanima jer je primarna tema softver čoveka, kao njegov neopipljivi deo koji neosporno postoji. Ustanovili smo da postoje tri odeljka duše: nefeš (vitalna duša), ruah (duh) i nešama (najdublja duša, nad-duša). Sva tri se sadrže jedan u drugom, ali svaki ima zasebno prebivalište. Budući da su termini za koje sam se opredelio u ovom radu hebrejski, koristićemo i hebrejske knjige (Zohar i Talmud) da ih pokušamo definisati.
Nefeš-vitalna duša
Duša (grč. ψυχή, jev. nefeš), opšteslovenska reč koja ima isti koren kao i reč duh; u najširem smislu (i po biblijskom shvatanju), duša predstavlja unutrašnjeg čoveka, koji je
udahnut telu, izraz koji se sreće u Bibliji još pre stvaranja čoveka (1 Moj 1,20); u užem smislu, ona daje život telu, njom se čovek razlikuje od drugih Božijih stvorenja na nivou elementarne prirode (duša prirodna); duša, zajedno sa telom je ono što čoveka čini čovekom, slobodnim, neponovljivim I besmrtnim.
“Vječni stvori čovjeka od zemljanoga praha i udahne mu u nosnice dušu života (nišmat hajim, nešama) i čovjek postade živa duša (nefeš).” (Post2,7)
Premda se i za ostala bića kaže da imaju nefeš, ostaje činjenica da je samo čovek posebno stvoren ovakvim zahvatom. On ima iskru božanskoga u sebi. Zohar, sveta knjiga kabale, to tumači: „I udahne mu u nosnice duh života i čovjek postade živa duša. Ko duva, iz sebe duva.” (Berešit raba 14, 9)¹.
Ruah- duh
Čovjek ima I ruah (duh) “ I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh (ruah) se vrati Bogu, koji ga je dao. (Prop 12, 7) Knjiga Propovednikova, dakle, jasno kazuje da čovjek, poput Boga, poseduje ruah, koji ga nadživljava i vraća se Bogu.
Ruah je okrenut zemaljskom Rajskom vrtu. Tu se, ovaj duh, želeći da uživa u zadovoljstvima veličanstvenog Vrta zaodeva ogrtačem, koje je kopija tela u kojem prebiva na ovom svetu. Prilikom Šabata, Mlađaka I u danima svetkovina on se penje u vrhovne sfere, prepuštajući se tamo neizmernim užicima, a zatim se vraća u Vrt.²
______________________
¹ Eugen Veber, Talmud, Narodna Knjige ALFA, Beograd, 1990.
² Gershom G. Scholem, Zohar – knjiga sjaja, IP BABUN, Beograd, 2009.
Jevrejska reč rua'h, koja se obično prevodi kao duh, ima izvorno značenje vetar; u prvoj knjizi Postanja (1,2) duh Božji (rua'h) lebdi nad vodenom pustoši; taj vetar (duh) ima raznoliku moć: on može da ruši kuće, drveće i da potapa lađe na otvorenom moru (Jezekilj, 13,13; 27,26), može da svojim vrelim dahom suši zemlju i čini je neplodnom (Izlazak, 14,21), ali takođe i da razlije po zemlji vodu koja daje život (Prva knjiga o carevima, 18,45). Prema drevnoj jevrejskoj misli, ruah ljudskog bića bio je dah, podaren od Boga; prisustvo ruaha konstituisalo je živo biće (nefes), a njegov gubitak značio je smrt (Post. 2,7). Ruah je prebivao u nozdrvama, ali je nefes, kada je bivao lokalizovan, smeštan u krv (Post. 9,4; Lev. 17,11), glavu, srce ili unutrašnje organe
U Septuaginti, grčka psihe je poistovećena s jevrejskim nefesom, a pneuma s ruahom. Starozavetni hebrejski pojam ruah elohim (duh božji) je mnogo dublje razvijen kao grčki pneuma theou (duh božji, sveti duh) u Novom zavetu.
Nešama - nadduša
Nešama se može poistovetiti sa Dušom Sveta (grč: ψυχή κόσμου; lat: anima mundi) je kosmološko učenje o postojanju duše sveta. Baš kao što čovek ima dušu, odnosno duhovni princip u sebi, tako neki filozofi i svemiru pripisuju duhovni princip, koji oblikuje događanja čija se razložnost ne može protumačiti samo prirodnim silama.
Učenje o duši sveta iz drevne grčke kosmologije, preko pitagorejstva, dospeva u antičku grčku filozofiju. Predstavu o oduhovljenoj prirodi ili duši sveta nalazimo kod jonskih mislilaca, pitagorejaca, Platona, Aristotela, stoičara, Plotina, pa na izvestan način i kod Demokrita i Epikura u obliku najfinijih atoma koji daju život.¹
_______________________
¹Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica duša), Plato, Beograd, 1997.
DUH I DUŠA
U savremenoj religioznoj literaturi stalno se mešaju dva različita pojma: “duh” i “duša”, što dovodi do mnogih nejasnoća i nedoumica. Duh je oko duše, usmeren prema večnosti; duša – to su unutrašnje oči čoveka usmerene prema oblasti zemaljskog bitisanja u svim njegovim mnogostrukim aspektima. U ovom pitanju sudarili su se medjusobno Istok i
Zapad. Istok jasno razgraničava oblast duha i duše, zapad ih stapa u duševni monizam. Međutim ja bih I dušu I duh stavio u jedinstvenu kategoriju softvera da bih mogao lakše objasniti.
"A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Solunjanima 5:23)
Čovek je od Boga tako stvoren, tako da unutar sebe poseduje kapacitet (prostor) gde samo Bog - Hrist, može da bude, da živi. To mesto se nalazi unutar čovekovog duha, ovde Hrist
treba da uđe i živi:
"Breme reči Gospodnje za Izrailja. Govori Gospod, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju, i stvorio čoveku duh koji je u njemu." (Zaharija 12:1)
"A ko se Gospoda drži jedan je duh s njim." (1. Korinćanima 6:17)
"Gospod Isus neka je sa tvojim duhom. Blagodat neka je sa vama." (2. Timotiju 4:22)
"Što je rođeno od tela - telo je, a što je rođeno od Duha – duh je." (Jovan 3:6)
Dakle, mesto - prostor, gde treba primiti Hrista je naš duh (softver), ali ovo još uvek ne objašnjava kako Ga treba primiti. Da je u pitanju računar mi bismo to uradili
stavljanjem diskete u čitač I nasnimili novi softver, instalirali ga I postali hrišćani. Ali, pre nego što "primanje Hrista" postane i iskustvo, potrebno je rešiti jedan veliki
problem. On je za čoveka nerešiv, ali za Boga - ne. To je problem greha (računarskog virusa ili kodne graške), Duh svakog čoveka je mrtav zbog naslednog greha praljudi (Adama i Eve).
Anima I animus
Kada promotrimo čoveka, odmah opažamo da se on ne sastoji samo od duše ili samo od tela, već u njemu telo i duša skupa tvore jednu jedinstvenu cjelinu.Smatra se da se duša nalazi u celome telu. Stoga se kaže da je duša u celomu telu definitive, to jest ona je po svomu bivstvovanju na svim pojedinim mjestima tela. Termin duša (Anima) našao je posebno mesto u dijalektici analitičke psihologije. Carl Gustav Jung je pod pojmom Anima smatrao psihološku funkciju veze između svesnog i nesvesnog Anima je jedna iskonska slika kolektivno nesvesnog. Ona predstavlja nesvesnu žensku figuru koja kompenzira mušku svest, kao što animus (duh) predstavlja nesvesnu mušku figuru koja kompenzira svest kod žena. Anima i Animus uopšteno personifikuju nesvesno, oni se kao arhetipske figure mogu preobražavati poprimajući različite oblike. U svom religioznom aspektu Anima i Animus (Duša i Duh) predstavljaju psihičku celovitost i potpunost koju je Jung¹ označio kao Jastvo ili Vlastitost . Vlastitost je jedna (idealna, duhovna) količina koja u sebi obuhvata i svesno ja, pa je stoga izraziva samo u paradoksima.
_______________________________
¹ Kristijan Gajar, Jung, Plato, Beograd 1997
razmnožavaju. Ti ljudi koji verovatno nikad nisu imali kućne ljubimce, tada nisu mogli ni da zamisle da će uskoro i mašine imati dušu. Prva takva mašina Nastala je u 19. veku
razmišljanjem tadašnjeg genija Čarlsa Bebidža, koji je zamislio mašinu koja bi uzimala podatke, obrađivala ih na neki način i onda obrađene podatke prikazivala..Bebidž je to
naravno zamislio potpuno mehanički, dok su danas računari elektronski.
Učeći o kompjuterima stalno mi se nametala misao da su to mašine sa nekim vidom duše. Istina da ta duša nije ni blizu tako savršena kao ljudska, ali posmatrajući jednostavnu-mašinsku dušu, došao sam do nekih zaključaka o najsavršenijoj duši u svemiru: Ljudskoj duši.
Pre nego budem ovde izneo neka svoja razmišljanja vezana za dušu I telo čoveka koje želim da uporedim sa softverom I hardverom računara, moram definisati značenje I sličnosti pojedinih pojmova kod čoveka I kod računara.
TRI VIDA DUŠE - SOFTVERA
Ljudski softveri-duše se dele na :
1. Duša (grč. psihe lat. Anima, hebrejski nefeš) je entitet za koji se, u mnogim verskim i filozofskim tradicijama, pretpostavlja da postoji samo u živim bićima. Duša je ono što čini život, princip života, znak života, ono što se samo sobom pokreće.
2. Duh (grč. pneuma, nus; lat. spiritus, mens, animus i anima; hebr. ruah, arap. ruh) je višeslojan filozofski pojam koji može imati razna značenja, od kojih su neka:
nematerijalna strana čovekova, slična duši, koja može napustiti telo ili unutrašnja suština čoveka, sveukupnost karaktera, znanja i ubeđenja;
3. Duša sveta (hebr. nešama; lat: anima mundi) je kosmološko učenje o postojanju duše sveta. Baš kao što čovek ima dušu, odnosno duhovni princip u sebi, tako neki filozofi i svemiru pripisuju duhovni princip, koji oblikuje događanja čija se razložnost ne može protumačiti samo prirodnim silama.
Iako se telo (hardver) u grobu raspada i pretvara u prah, po Božijoj reči zapisanoj u (1.Mojsijevoj 3:19), nas to ovde ne zanima jer je primarna tema softver čoveka, kao njegov neopipljivi deo koji neosporno postoji. Ustanovili smo da postoje tri odeljka duše: nefeš (vitalna duša), ruah (duh) i nešama (najdublja duša, nad-duša). Sva tri se sadrže jedan u drugom, ali svaki ima zasebno prebivalište. Budući da su termini za koje sam se opredelio u ovom radu hebrejski, koristićemo i hebrejske knjige (Zohar i Talmud) da ih pokušamo definisati.
Nefeš-vitalna duša
Duša (grč. ψυχή, jev. nefeš), opšteslovenska reč koja ima isti koren kao i reč duh; u najširem smislu (i po biblijskom shvatanju), duša predstavlja unutrašnjeg čoveka, koji je
udahnut telu, izraz koji se sreće u Bibliji još pre stvaranja čoveka (1 Moj 1,20); u užem smislu, ona daje život telu, njom se čovek razlikuje od drugih Božijih stvorenja na nivou elementarne prirode (duša prirodna); duša, zajedno sa telom je ono što čoveka čini čovekom, slobodnim, neponovljivim I besmrtnim.
“Vječni stvori čovjeka od zemljanoga praha i udahne mu u nosnice dušu života (nišmat hajim, nešama) i čovjek postade živa duša (nefeš).” (Post2,7)
Premda se i za ostala bića kaže da imaju nefeš, ostaje činjenica da je samo čovek posebno stvoren ovakvim zahvatom. On ima iskru božanskoga u sebi. Zohar, sveta knjiga kabale, to tumači: „I udahne mu u nosnice duh života i čovjek postade živa duša. Ko duva, iz sebe duva.” (Berešit raba 14, 9)¹.
Ruah- duh
Čovjek ima I ruah (duh) “ I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh (ruah) se vrati Bogu, koji ga je dao. (Prop 12, 7) Knjiga Propovednikova, dakle, jasno kazuje da čovjek, poput Boga, poseduje ruah, koji ga nadživljava i vraća se Bogu.
Ruah je okrenut zemaljskom Rajskom vrtu. Tu se, ovaj duh, želeći da uživa u zadovoljstvima veličanstvenog Vrta zaodeva ogrtačem, koje je kopija tela u kojem prebiva na ovom svetu. Prilikom Šabata, Mlađaka I u danima svetkovina on se penje u vrhovne sfere, prepuštajući se tamo neizmernim užicima, a zatim se vraća u Vrt.²
______________________
¹ Eugen Veber, Talmud, Narodna Knjige ALFA, Beograd, 1990.
² Gershom G. Scholem, Zohar – knjiga sjaja, IP BABUN, Beograd, 2009.
Jevrejska reč rua'h, koja se obično prevodi kao duh, ima izvorno značenje vetar; u prvoj knjizi Postanja (1,2) duh Božji (rua'h) lebdi nad vodenom pustoši; taj vetar (duh) ima raznoliku moć: on može da ruši kuće, drveće i da potapa lađe na otvorenom moru (Jezekilj, 13,13; 27,26), može da svojim vrelim dahom suši zemlju i čini je neplodnom (Izlazak, 14,21), ali takođe i da razlije po zemlji vodu koja daje život (Prva knjiga o carevima, 18,45). Prema drevnoj jevrejskoj misli, ruah ljudskog bića bio je dah, podaren od Boga; prisustvo ruaha konstituisalo je živo biće (nefes), a njegov gubitak značio je smrt (Post. 2,7). Ruah je prebivao u nozdrvama, ali je nefes, kada je bivao lokalizovan, smeštan u krv (Post. 9,4; Lev. 17,11), glavu, srce ili unutrašnje organe
U Septuaginti, grčka psihe je poistovećena s jevrejskim nefesom, a pneuma s ruahom. Starozavetni hebrejski pojam ruah elohim (duh božji) je mnogo dublje razvijen kao grčki pneuma theou (duh božji, sveti duh) u Novom zavetu.
Nešama - nadduša
Nešama se može poistovetiti sa Dušom Sveta (grč: ψυχή κόσμου; lat: anima mundi) je kosmološko učenje o postojanju duše sveta. Baš kao što čovek ima dušu, odnosno duhovni princip u sebi, tako neki filozofi i svemiru pripisuju duhovni princip, koji oblikuje događanja čija se razložnost ne može protumačiti samo prirodnim silama.
Učenje o duši sveta iz drevne grčke kosmologije, preko pitagorejstva, dospeva u antičku grčku filozofiju. Predstavu o oduhovljenoj prirodi ili duši sveta nalazimo kod jonskih mislilaca, pitagorejaca, Platona, Aristotela, stoičara, Plotina, pa na izvestan način i kod Demokrita i Epikura u obliku najfinijih atoma koji daju život.¹
_______________________
¹Branko Pavlović, Filozofski rečnik (odrednica duša), Plato, Beograd, 1997.
DUH I DUŠA
U savremenoj religioznoj literaturi stalno se mešaju dva različita pojma: “duh” i “duša”, što dovodi do mnogih nejasnoća i nedoumica. Duh je oko duše, usmeren prema večnosti; duša – to su unutrašnje oči čoveka usmerene prema oblasti zemaljskog bitisanja u svim njegovim mnogostrukim aspektima. U ovom pitanju sudarili su se medjusobno Istok i
Zapad. Istok jasno razgraničava oblast duha i duše, zapad ih stapa u duševni monizam. Međutim ja bih I dušu I duh stavio u jedinstvenu kategoriju softvera da bih mogao lakše objasniti.
"A sam Bog mira da vas posveti potpuno, te da se vaš neoštećeni duh, i duša, i telo, besprekorno sačuvaju prilikom dolaska Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Solunjanima 5:23)
Čovek je od Boga tako stvoren, tako da unutar sebe poseduje kapacitet (prostor) gde samo Bog - Hrist, može da bude, da živi. To mesto se nalazi unutar čovekovog duha, ovde Hrist
treba da uđe i živi:
"Breme reči Gospodnje za Izrailja. Govori Gospod, koji je razapeo nebesa i osnovao zemlju, i stvorio čoveku duh koji je u njemu." (Zaharija 12:1)
"A ko se Gospoda drži jedan je duh s njim." (1. Korinćanima 6:17)
"Gospod Isus neka je sa tvojim duhom. Blagodat neka je sa vama." (2. Timotiju 4:22)
"Što je rođeno od tela - telo je, a što je rođeno od Duha – duh je." (Jovan 3:6)
Dakle, mesto - prostor, gde treba primiti Hrista je naš duh (softver), ali ovo još uvek ne objašnjava kako Ga treba primiti. Da je u pitanju računar mi bismo to uradili
stavljanjem diskete u čitač I nasnimili novi softver, instalirali ga I postali hrišćani. Ali, pre nego što "primanje Hrista" postane i iskustvo, potrebno je rešiti jedan veliki
problem. On je za čoveka nerešiv, ali za Boga - ne. To je problem greha (računarskog virusa ili kodne graške), Duh svakog čoveka je mrtav zbog naslednog greha praljudi (Adama i Eve).
Anima I animus
Kada promotrimo čoveka, odmah opažamo da se on ne sastoji samo od duše ili samo od tela, već u njemu telo i duša skupa tvore jednu jedinstvenu cjelinu.Smatra se da se duša nalazi u celome telu. Stoga se kaže da je duša u celomu telu definitive, to jest ona je po svomu bivstvovanju na svim pojedinim mjestima tela. Termin duša (Anima) našao je posebno mesto u dijalektici analitičke psihologije. Carl Gustav Jung je pod pojmom Anima smatrao psihološku funkciju veze između svesnog i nesvesnog Anima je jedna iskonska slika kolektivno nesvesnog. Ona predstavlja nesvesnu žensku figuru koja kompenzira mušku svest, kao što animus (duh) predstavlja nesvesnu mušku figuru koja kompenzira svest kod žena. Anima i Animus uopšteno personifikuju nesvesno, oni se kao arhetipske figure mogu preobražavati poprimajući različite oblike. U svom religioznom aspektu Anima i Animus (Duša i Duh) predstavljaju psihičku celovitost i potpunost koju je Jung¹ označio kao Jastvo ili Vlastitost . Vlastitost je jedna (idealna, duhovna) količina koja u sebi obuhvata i svesno ja, pa je stoga izraziva samo u paradoksima.
_______________________________
¹ Kristijan Gajar, Jung, Plato, Beograd 1997
