iznosis neistine....
evo Crnogoraca na delu....
Trinaestojulski ustanak u Crnoj Gori
Posle Hercegovine, planula je i Crna Gora. Ustanak je poceo cim se saznalo da su 12. jula na Cetinju Italijani i grupa kvislinga, tzv. zelenasa, proglasila Kraljevinu Crnu Goru. Italijane i zelenase najpre je odbio unuk kralja Nikole Petrovica, princ Mihailo. Posle aprilske katastrofe princ je zajedno sa osobljem jugoslovenske ambasade u Parizu, gde ga je rat zatekao, sproveden u jedan logor kraj Frankfurta. Tu ga nalazi specijalni izaslanik italijanske kraljevske kuce koji mu ''prosto naredjuje'' da krene na Cetinje i preuzme ''crnogorski kraljevski presto''. Po cenu ostanka u logoru i neizvesne sudbine, princ Mihailo je najpre ''srpski opsovao'' svoju tetku Jelenu, italijansku kraljicu, u zabludi da je to njena zamisao, a potom je odgovorio:
Ja se ponosim mojim precima, ponosim se istorijskom ulogom Crne Gore, ali kao i moji preci osecam se Srbinom, Jugoslovenom, i uvek cu biti nepokolebljivi protivnik crnogorskog separatizma, koji je jedino motivisan zeljom da se razbije Srpstvo, da se razbije Jugoslavija. Uveren sam da ce se za takvu separatisticku zamisao naci veoma malo ljudi u Crnoj Gori. 3
Vec u noci izmedju 12. i 13. jula cela Crna Gora bila je na nogama. ''Nacionalno vodjstvo ustanka pristupilo je tradicionalnoj srpskoj metodi dizanja bune na zavojevace. Ono se obratilo narodu preko narodnih prvaka i pozvalo ga na ustanak protiv Italijana. Narod se jednodusno odazvao i digao se na oruzje kako je ko znao, mogao i umeo. Pristupilo se stvaranju narodne vojske po srezovima, a preko srezova po opstinama'', svedoci jedan od ustanickih komandanata, Milan Bandovic. 4
U vodjstvu boraca istakli su se pukovnik Bajo Stanisic, major Djordje Lasic, kapetan Pavle Djurisic, kapetan Rudolf Perhinek (Slovenac koji je tada ziveo u Beranskom srezu), kapetan Jakov Kusovac i drugi. Vec krajem jula Crna Gora je bila slobodna, izuzev Cetinja, Podgorice, Bara i Niksica. Istovremeno oslobodjen je i veci deo Starog Rasa (beranski, bjelopoljski i deo sjenickog sreza).
U protivudaru Italijani su upotrebili sedam svojih, dve albanske divizije, Albance sa Kosova i Metohije, muslimane, jednu manju nemacku jedinicu i avijaciju. Bandovic je sa sest bataljona drzao front prema Pesteru, Djurisic prema Rozajama, Lasic na Cakoru, a Stanisic na zapadnom delu fronta. Crnogorci su se dobro drzali do polovine avgusta, kada su Italijani najzad zatrazili pregovore. Crnogorsku delegaciju predvodio je Milutin Jelic iz Vasojevica, bivsi narodni poslanik Radikalne stranke. Prema Bandovicu, on je u pregovorima vodjenim u Cakoru postavio sledece uslove:
1) Na svaki pokusaj italijanske vlade da Crnu Goru proglasi za nezavisnu drzavu, mi cemo dizati ustanak.
2) Zabrana Arnautima i arnautskoj vojsci da ulaze na nasu teritoriju; hitno obustavljanje paljenja srpskih sela. U naknadu ponudili smo im vracanje zarobljenika.
3) Italijanske trupe u Crnoj Gori smatrace se sve do svrsteka rata neprijateljskim okupatorskim trupama. 5
Italijani su ove uslove delimicno prihvatili: obustavljeno je paljenje sela i Albanci su vraceni natrag. Ali ustanici su morali da se povuku u planine, a Italijani su ponovo zaposeli garnizone iz kojih su proterani. Prema Bandovicu, u borbama je poginulu 12-15.000 Crnogoraca, dok ih je oko 10.000 poslato na prinudni rad. Glavni cilj ustanka je ostvaren: Italijani su odustali od stvaranja posebne crnogorske drzave.
U crnogorskom ustanku ucestvovao je i izvestan broj komunista. Dok su se organizatori i vodje ustanka, koje cemo kasnije videti u cetnickom pokretu, nosili sa neprijateljima na frontu, komunisti su operisali u pozadini. Nijedan od njihovih prvaka nije se nasao pored Stanisica, Lasica, Djurisica i drugih komandanata, ali su zato ubacivali svoje ljude u komande oslobodjenih mesta. Prilikom podele oruzja nastojali su da veci deo plena ugrabe za sebe, i samo je velika opasnost sprecila ustanike da se obracunaju sa njima. Najdrskiji potez komunista bio je proglasenje Vrhovnog staba i Vrhovne komande ustanka, mada ova, sem neznatnog broj aclanova njihove partije, nije imala kome da komanduje. O tome Bandovic svedoci:
Taj slucaj mnoge nas, iz demokratskog vodjstva ustanka, ozlojedio je i zabrinuo. Za nas je to bio jasan dokaz da komunisti hoce da iskoriste ustanak za svoje najuze politcke ciljeve. Sasvim prirodno, mi smo sa svoje strane poceli voditi odbrambenu propagandu protiv njih. Prvi posao toga Vrhovnog staba bio je da razasalje politicke komesare na frontove. Tako su dva komesara stigla k meni na front u Pesteri. To su bili Dusan Korac i Mitar Tmusic. (Ovaj poslednji bio je docnije ministar u crnogorskoj vladi). Dolazak komesara na front izazvao je neraspolozenje i revolt oficir i vojnika. Morao sam da umirujem ljude, jer su hteli da pobiju komesare. To nisam mogao dozvoliti: sudbina ustanka bila je neizvesna. Ali sam komesare bagatelisao. Oni su jedne noci krisom napustili front. 6
Zajedno sa svojim ''Vrhovnim stabom'', komunisti su se razbezali u planine polovinom avgusta, uoci pregovora sa Italijanima, kada je postojala opasnost sloma ustanka.
Miloslav Samardzic, Borbe cetnika protiv Nemaca i ustasa 1941-1945, Prva knjiga
3. M.Milunovic Piper, Kralj Nikola Prvi, 160-161
4, 5 i 6 Knjiga o Drazi, tom I, 79, 84-85.
