Q. in perpetuum hibernum
Stara legenda
- Poruka
- 87.647
У личком месту Срб у уторак обновљен споменик борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора, који је обележавао догађај из јула 1941. као Дан устанка у Хрватској. Споменик је срушен 1995. године, јер се у међувремену сазнало да су устанак подигле брадоње...
Победа партизана, нови реми усташа и четника! Овако би се, коришћењем фудбалског жаргона, најкраће могао описати догађај који се у уторак, 27. јула, одржао у личком месту Срб. Оваквом епилогу, сагласне су све три (и даље) зараћене стране, највише је кумовао председник Хрватске Иво Јосиповић, који је својим доласком на прославу Дана устанка и откривање обновљеног споменика „Устанак", понајвише оним што је том приликом рекао, поново отворио неке нове (старе) историјске странице.
Споменик борцима НОР-а и жртвама фашистичког терора у Србу, подигнут на месту где је планула устаничка пушка против фашиста, срушен је у августу 1995. године након акције „Олуја". Био је то, симболично, последњи чин домовинског рата који је, једном за свагда, требало да реши српско питање у Хрватској. Скоро педесет година се догађај из јула месеца 1941. године обележавао као Дан устанка у Хрватској, исто толико је Срб био и симбол отпора против фашистичких завојевача и домаћих издајника. Оно што никада није било спорно била је чињеница да је устанак подигао народ овог краја, а њега су, уочи Другог светског рата, огромном већином чинили Срби. Скоро пола века то никоме у Хрватској није сметало, да би се тек почетком деведесетих година прошлога века, након избијања рата у бившој Југославији, овдашњи историчари почели више занимати и за ову тему.
Своји на своме - Иза металних барикада и окружени полицијом, екстремисти су спречени у свом науму
Најпре, поставило се питање у кога је то „грунула" устаничка пушка? Ако је судити према саопштењу Хрватске странке права др Анте Старчевића, датом уочи недавне прославе, „повјест је непобитно утврдила да су на мети првог напада устаника били ненаоружани ходочасници и свећеници хрватске националности, те да је истог дана, 27. српња 1941. године, започело убијање и протјеривање Хрвата из овог краја". Да зло буде веће, додаје се у „приопћењу", „одметници који су тај чин извршили током наредних дана већином су се придружили четничким постројбама, а не партизанском покрету"?! Другим речима, устанак против фашиста у Хрватској, баш као и у Србији, подигли су четници!
Стога и не чуди што је одлука хрватске владе да заједничким средствима са фирмама из Србије обнови овај споменик дочекана у десничарским круговима и бројним бранитељским удружењима са огромним негодовањем. Толико да се чак најављивало да ће лично доћи и спречити овај „срамотни чин", односно да ће преостале Србе у овом крају поново одувати „Олуја". Олује је, додуше, било, али се овога пута, на њихову огромну жалост, окренула у потпуно другом смеру.
- Хрватска десница је коначно своја на свом! - само је један од коментара учесника овог скупа, посматрајући како полиција сабија око 200 пристиглих учесника „просвједа" у простор ограђен металним барикадама.
Да неки нови ветрови дувају Хрватском својим примером најбоље је потврдио сам председник Хрватске који не само да је дошао и лично открио обновљени споменик, већ је искористио прилику и да каже да је „поносан што је данас у Србу и што има част да открије реконструисано спомен-обележје".
Помогле и српске фирме
До обнове споменика „Устанак", рад академског вајара Вање Радауша, дошло је на залагање Савеза антифашистичких бораца и антифашиста Републике Хрватске и Српског народног већа. Обнову је финансирала хрватска влада са 415.000 евра, а огроман допринос дале су и српске компаније - „Телеком Србија", Банка Интеза, „Југохемија", „Апатинска пивара", „Вода Врњци", „МПЦ холдинг" и многе друге, које су прикупиле 90.000 евра. Стога не чуди што је највећи аплауз присутних добила и Милка Форцан, председница Организационог комитета, чијим трудом су ова средства и прикупљена.
Био је то шамар свим екстремистима који је, вероватно, у десничарским организацијама и удружењима одјекнуо много јаче него хрватски „Бљесак". Додуше, сврставајући четнике и усташе у исти кош, рекавши да су служили заједничком газди, повредио је осећања присталица и једних и других, а најбоље су, по обичају, прошли бивши партизани, који су Јосиповићев долазак и поздравни говор дочекали са овацијама.
"Драги друже, председниче Југославије... - требало је да гласи почетак поздрава бившег припадника партизанског покрета, брижљиво припреман и ишчитаван у хладу столетне крошње.
"Није Југославије, него Хрватске - исправљају га исписници из чувене Шесте личке дивизије.
"Јес, вала, Хрватске - исправља се и несуђени говорник. - Драги друже, Јосипе...
"Ма није Јосип, него Јосиповић! - поново реагује надзорна комисија састављена од два бивша борца и једне партизанске са тророгом капом и звездом петокраком.
"Ма исто је то, болан - не да се времешна старина. - Важно је да се поново враћа наше!
Било како било, председник Јосиповић је недвосмислено стао на страну партизана рекавши да су они били „добро" које је победило „зло". Сем тога, председник Хрватске је поновио да ће се његова земља својски потрудити да, када ускоро уђе у Европску унију, њеним стопама убрзо крену и њени суседи, Србија, Босна и Црна Гора. Тиме је, вероватно, разочарао и све оне сународнике који се унапред радују и надају да ће управо Србији испоручити рачун за све оне муке које су им нанели Словенци, односно да ће зауставити Србију на путу у ЕУ када се они за то буду питали.
Било како било, било је занимљиво тог јутра бити у Србу, личком месту које је одувек красила слободарска традиција. Први пут након дугог низа година, на тротоарима и паркинзима, једна крај других, остављена су возила са регистарским ознакама Сплита, Београда, Задра, Загреба, Ваљева, Новог Сада... Додуше, да би таква и остала, без поломљених стакала и ретровизора, добрано се овог пута побринула и хрватска полиција, која је у потпуности обавила свој задатак и спречила у старту било какав инцидент. Додуше, очи Европе су овог пута биле упрте у Хрватску, ништа се није смело препустити случају, али је много разлога за оптимизам да ускоро, можда, полиција и неће бити потребна.
Ко год да је подигао устанак, добро је учинио - Хрватски председник полаже цвеће на обновљени споменик
Можда је најбоља илустрација за то један обичан, људски разговор, који је ваш репортер обавио са једним момком у црној мајици, испред кафића са симболичним називом „Ворлд". Скоро пола сата смо причали о обичним, свакодневним стварима, о лошем фудбалу и још очајнијем ногомету, о финалу купа између Црвене звезде и Динама на стадиону Партизана одиграном крајем осамдесетих година, о неким давним журкама у Београду и Загребу, али и томе да би за све нас, можда, најбоље било да престанемо више са било каквим митинзима и митинговањем. Тек када нам је пришао Милорад Пуповац, председник Српског народног већа и саборски потпредседник, када нас је упознао и представио - мене као новинара престижних београдских, али не превише омиљених новина у Хрватској, а њега као Анту Тандару, припадника елитне хрватске гардијске бригаде „Тигрови", било је прекасно да залежемо у бусију и бранимо устаљене политичке ставове. Преостало нам је само да се насмејемо, људски поздравимо и пожелимо да се поново сретнемо у нормалним околностима.