Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.567
Svi putevi vode u Rim!
Strateško pozicioniranje „Fijata" u Šumadiji, kao i najavljena izgradnja Koridora 11 ka Italiji samo pokazuju da se Srbija nalazi na prekretnici - jer nam se najbliže ekonomske sile nalaze na Apeninskom poluostrvu ili na Bosforu
Odluka „Fijata" da i pored negodovanja domaće javnosti, oštrih protesta sindikata i upozorenja državnih zvaničnika ne odustane od premeštanja dela proizvodnje u Kragujevac još jednom je pokazala da svetskom ekonomijom i politikom vlada isključivo interes!
A ono što italijanskog proizvođača automobila najviše zanima je to da radnik u Šumadiji zarađuje četiri puta manje od italijanskog kolege, da su poreska davanja znatno manja i da ovde imaju takve uslove koje, verovatno, nema niko u svetu. Sem toga, plasman na istočno tržište, po svemu sudeći, biće lakši ako vozila na sebi budu nosila oznaku „made in Serbia". Iako se odluka čelnika iz Torina još ne može smatrati konačnom, ovaj primer otvara oči i samoj Srbiji, odnosno ukazuje na to koji parametri vladaju u svetskim odnosima, pogotovo kada je reč o izboru strateških partnera.
Zahvaljujući mestu na kome se nalazi, svojoj površini, broju stanovnika, političkoj, ekonomskoj, vojnoj i svakoj drugoj (ne)moći, Srbija je u istoriji često bila prinuđena da traži saveznike širom sveta. Još od prote Matije Nenadovića, preko Jovana Ristića i svih potonjih srpskih diplomata, često je uspevala da zaštiti svoje interese uz pomoć stranih prijatelja, ali je još češće zaboravljala na osnovno pravilo: pomoć smo dobijali samo onda kada bi nam se želje poklapale sa interesima naših saveznika!
Ipak, da se bez prijatelja i strateških partnera u savremenom svetu ne može ništa učiniti shvatio je prilično kasno čak i Slobodan Milošević, kada nas je u jeku NATO bombardovanja priključio savezu Rusije i Belorusije, od čega nije bilo preterane koristi. Saveznike širom sveta tražimo i dan-danas, a generalno opredeljenje da ekonomske i političke veze razvijamo u četiri pravca (sa Kinom, Rusijom, EU i Amerikom) više podseća na priču o devojci koja se nudi svima, a koju niko i neće.
Italija najvažniji partner
U paničnom traženju partnera širom sveta, od Dalekog istoka do Divljeg zapada, stigli smo i do Turske, sa kojom su nas, kako rekoše, u prošlosti vezivali bliski (?!) kulturni, privredni i istorijski odnosi, pa je utisak da bismo u ovom trenutku sarađivali i sa crnim đavolom samo ako bismo od njega uspeli da iskamčimo neki dinar. U celoj toj priči, svesno ili ne, kao da smo potpuno prevideli i državu s početka teksta, koja bi, po mnogo čemu, mogla da nam bude jaka podrška na putu ka Evropi.
Razgovarajući na ovu temu sa brojnim stručnjacima, pre svega ekonomistima, dobili smo zanimljive odgovore, počev od toga da ona već sada to jeste, imajući u vidu obim ostvarene spoljnotrgovinske razmene, pa sve do toga da se od Italijana ne može očekivati prevelika korist, s obzirom na to da se i sami nalaze na rubu ekonomske katastrofe.
S druge strane, činjenice govore da je Italija godinama unazad prvorazredni partner naše zemlje. Obim robne razmene je u 2008. godini dostigao 3,3 milijarde dolara, pri čemu je naš izvoz na Apenine u toj, pretkriznoj godini iznosio 27,6 odsto od ukupnog izvoza na tržište EU, odnosno 14,7 odsto ukupnog srpskog izvoza. Pozitivan trend se i dalje nastavlja, pa je Italija i danas, posle BiH, zemlja u kojoj plasiramo najviše proizvoda.
- Italija je definitivno najznačajniji partner Srbije od svih zemalja EU - tvrdi Ivan Nikolić, analitičar Ekonomskog instituta. - S njom imamo tradicionalno dobre odnose koji nisu prekidani čak i u vreme najžešćih sankcija Ujedinjenih nacija. Upravo u tom periodu, ako me sećanje ne vara, uspeli smo da im prodamo „Telekom". Podatak da smo najviše robe plasirali na italijansko tržište još više dobija na značaju kada znamo da to predstavlja samo 0,2 odsto ukupnog italijanskog uvoza, što znači da postoje neslućene mogućnosti. S druge strane, Italijani su jedni od najvećih svetskih investitora u agrobiznisu, posebno kada je reč o primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, što takođe pruža prostor za intenzivniju i širu saradnju.
U Srbiji trenutno radi oko 200 italijanskih firmi koje upošljavaju 18.000 radnika, a upravo iskustvo tih kompanija najbolja je preporuka za neke buduće, potencijalne partnere. Osim „Fijata", dobar primer je i fabrika čarapa i rublja „Vali" u Valjevu, koja je za kratko vreme prešla put od malo veće zanatske radionice regionalnog giganta sa više od 1.300 zaposlenih. Italijanski investitori su posebno zainteresovani i za našu poljoprivredu, tekstilnu, metalsku, građevinsku, grafičku i drvoprerađivačku industriju, a pored Vladinih stimulativnih mera, povoljne uslove poslovanja omogućava i nekoliko slobodnih zona, kao i sporazumi o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, Turskom, CEFTA i EFTA sporazumi.
I pored zavidnih rezultata, Svetomir Ljepojević, novinar i dobar poznavalac ekonomsko-političkih prilika na Starom kontinentu, smatra da je i previše subjektivnih slabosti u obe zemlje koje onemogućavaju da nam Italija bude ono što je Nemačka za Hrvatsku.
Razum, a ne srce
- Italija jeste važan ekonomski partner, ali je problem u tome što mi nemamo šta da im ponudimo - uveren je Ljepojević. - S druge strane, Italija je zemlja pred bankrotstvom, sa ogromnim budžetskim deficitom i znatno manjim mogućnostima na svetskom tržištu nego što ih je ranije imala. Samim tim, smanjen je i njen uticaj na političkoj sceni Evrope, pa zato i ne možemo od nje da očekujemo neku značajniju podršku.
Da li bi Koridor 11 u doglednoj budućnosti mogao da dobije znatno veći značaj od toga što ćemo od Beograda do Jadrana stizati za manje od četiri sata, odnosno da li bi ovaj pravac mogao da postane deo značajnije trase koja bi, recimo, od Moskve preko Beograda vodila ka Rimu, pokazaće vreme. Italija ima ogromne investicije u Rumuniji, zainteresovana je za ruske energente i tržište na Istoku, pa bi svi putevi, umesto za Rim, mogli da vode kroz Srbiju.
Prema rečima ekonomiste Milana Kovačevića, naš nam položaj omogućava da sarađujemo i sa Istokom i sa Zapadom, ali je najvažnije opredeljenje ekonomskih subjekata.
- Mnogo se priča o državnim opredeljenjima, premda je to, po meni, pre svega stvar privrednika - kaže Kovačević. - Šta znači, recimo, to što se država opredeli za saradnju sa Kinom, a u međuvremenu se ostvare mnogo bolji rezultati na Novom Zelandu? Mnogo veći uspeh ćemo ostvariti ako u svet šaljemo ekonomiste, a ne državne službenike. Partnere i saveznike moramo da biramo pre svega na osnovu konkretnih interesa i ostvarenih rezultata, a ne na osnovu toga koliko smo bliski ili imamo zajedničku prošlost. To je zakonitost ekonomije i od toga ni mi ne možemo da odstupimo.
Nemamo spornih pitanja
Od potpisivanja Osimskih sporazuma 1975. godine, Italija i Srbija praktično nemaju spornih pitanja. Tokom prošlog veka, bivša Jugoslavija je bila u sukobu sa Italijom tokom Drugog svetskog rata, problema je bilo i pre i posle toga (pokušaj unijaćenja srpskog življa od strane Vatikana, skrivanje ustaških zločinaca posle rata i pitanje razgraničenja između dve zemlje), ali u novijoj istoriji Italija nam je bila iskreniji prijatelj od većine zemalja Evropske unije. Iako je posle dužeg natezanja priznala Kosovo, Italija je uvek imala izbalansiran pristup prema tom pitanju. Sem toga, pored komesara za proširenje EU Olija Rena, najzaslužniji što se Srbija konačno našla na beloj šengen listi bio je upravo italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/127723/Svi+putevi+vode+u+Rim!.html
Strateško pozicioniranje „Fijata" u Šumadiji, kao i najavljena izgradnja Koridora 11 ka Italiji samo pokazuju da se Srbija nalazi na prekretnici - jer nam se najbliže ekonomske sile nalaze na Apeninskom poluostrvu ili na Bosforu
Odluka „Fijata" da i pored negodovanja domaće javnosti, oštrih protesta sindikata i upozorenja državnih zvaničnika ne odustane od premeštanja dela proizvodnje u Kragujevac još jednom je pokazala da svetskom ekonomijom i politikom vlada isključivo interes!
A ono što italijanskog proizvođača automobila najviše zanima je to da radnik u Šumadiji zarađuje četiri puta manje od italijanskog kolege, da su poreska davanja znatno manja i da ovde imaju takve uslove koje, verovatno, nema niko u svetu. Sem toga, plasman na istočno tržište, po svemu sudeći, biće lakši ako vozila na sebi budu nosila oznaku „made in Serbia". Iako se odluka čelnika iz Torina još ne može smatrati konačnom, ovaj primer otvara oči i samoj Srbiji, odnosno ukazuje na to koji parametri vladaju u svetskim odnosima, pogotovo kada je reč o izboru strateških partnera.
Zahvaljujući mestu na kome se nalazi, svojoj površini, broju stanovnika, političkoj, ekonomskoj, vojnoj i svakoj drugoj (ne)moći, Srbija je u istoriji često bila prinuđena da traži saveznike širom sveta. Još od prote Matije Nenadovića, preko Jovana Ristića i svih potonjih srpskih diplomata, često je uspevala da zaštiti svoje interese uz pomoć stranih prijatelja, ali je još češće zaboravljala na osnovno pravilo: pomoć smo dobijali samo onda kada bi nam se želje poklapale sa interesima naših saveznika!
Ipak, da se bez prijatelja i strateških partnera u savremenom svetu ne može ništa učiniti shvatio je prilično kasno čak i Slobodan Milošević, kada nas je u jeku NATO bombardovanja priključio savezu Rusije i Belorusije, od čega nije bilo preterane koristi. Saveznike širom sveta tražimo i dan-danas, a generalno opredeljenje da ekonomske i političke veze razvijamo u četiri pravca (sa Kinom, Rusijom, EU i Amerikom) više podseća na priču o devojci koja se nudi svima, a koju niko i neće.
Italija najvažniji partner
U paničnom traženju partnera širom sveta, od Dalekog istoka do Divljeg zapada, stigli smo i do Turske, sa kojom su nas, kako rekoše, u prošlosti vezivali bliski (?!) kulturni, privredni i istorijski odnosi, pa je utisak da bismo u ovom trenutku sarađivali i sa crnim đavolom samo ako bismo od njega uspeli da iskamčimo neki dinar. U celoj toj priči, svesno ili ne, kao da smo potpuno prevideli i državu s početka teksta, koja bi, po mnogo čemu, mogla da nam bude jaka podrška na putu ka Evropi.
Razgovarajući na ovu temu sa brojnim stručnjacima, pre svega ekonomistima, dobili smo zanimljive odgovore, počev od toga da ona već sada to jeste, imajući u vidu obim ostvarene spoljnotrgovinske razmene, pa sve do toga da se od Italijana ne može očekivati prevelika korist, s obzirom na to da se i sami nalaze na rubu ekonomske katastrofe.
S druge strane, činjenice govore da je Italija godinama unazad prvorazredni partner naše zemlje. Obim robne razmene je u 2008. godini dostigao 3,3 milijarde dolara, pri čemu je naš izvoz na Apenine u toj, pretkriznoj godini iznosio 27,6 odsto od ukupnog izvoza na tržište EU, odnosno 14,7 odsto ukupnog srpskog izvoza. Pozitivan trend se i dalje nastavlja, pa je Italija i danas, posle BiH, zemlja u kojoj plasiramo najviše proizvoda.
- Italija je definitivno najznačajniji partner Srbije od svih zemalja EU - tvrdi Ivan Nikolić, analitičar Ekonomskog instituta. - S njom imamo tradicionalno dobre odnose koji nisu prekidani čak i u vreme najžešćih sankcija Ujedinjenih nacija. Upravo u tom periodu, ako me sećanje ne vara, uspeli smo da im prodamo „Telekom". Podatak da smo najviše robe plasirali na italijansko tržište još više dobija na značaju kada znamo da to predstavlja samo 0,2 odsto ukupnog italijanskog uvoza, što znači da postoje neslućene mogućnosti. S druge strane, Italijani su jedni od najvećih svetskih investitora u agrobiznisu, posebno kada je reč o primarnoj poljoprivrednoj proizvodnji, što takođe pruža prostor za intenzivniju i širu saradnju.
U Srbiji trenutno radi oko 200 italijanskih firmi koje upošljavaju 18.000 radnika, a upravo iskustvo tih kompanija najbolja je preporuka za neke buduće, potencijalne partnere. Osim „Fijata", dobar primer je i fabrika čarapa i rublja „Vali" u Valjevu, koja je za kratko vreme prešla put od malo veće zanatske radionice regionalnog giganta sa više od 1.300 zaposlenih. Italijanski investitori su posebno zainteresovani i za našu poljoprivredu, tekstilnu, metalsku, građevinsku, grafičku i drvoprerađivačku industriju, a pored Vladinih stimulativnih mera, povoljne uslove poslovanja omogućava i nekoliko slobodnih zona, kao i sporazumi o slobodnoj trgovini sa Ruskom Federacijom, Turskom, CEFTA i EFTA sporazumi.
I pored zavidnih rezultata, Svetomir Ljepojević, novinar i dobar poznavalac ekonomsko-političkih prilika na Starom kontinentu, smatra da je i previše subjektivnih slabosti u obe zemlje koje onemogućavaju da nam Italija bude ono što je Nemačka za Hrvatsku.
Razum, a ne srce
- Italija jeste važan ekonomski partner, ali je problem u tome što mi nemamo šta da im ponudimo - uveren je Ljepojević. - S druge strane, Italija je zemlja pred bankrotstvom, sa ogromnim budžetskim deficitom i znatno manjim mogućnostima na svetskom tržištu nego što ih je ranije imala. Samim tim, smanjen je i njen uticaj na političkoj sceni Evrope, pa zato i ne možemo od nje da očekujemo neku značajniju podršku.
Da li bi Koridor 11 u doglednoj budućnosti mogao da dobije znatno veći značaj od toga što ćemo od Beograda do Jadrana stizati za manje od četiri sata, odnosno da li bi ovaj pravac mogao da postane deo značajnije trase koja bi, recimo, od Moskve preko Beograda vodila ka Rimu, pokazaće vreme. Italija ima ogromne investicije u Rumuniji, zainteresovana je za ruske energente i tržište na Istoku, pa bi svi putevi, umesto za Rim, mogli da vode kroz Srbiju.
Prema rečima ekonomiste Milana Kovačevića, naš nam položaj omogućava da sarađujemo i sa Istokom i sa Zapadom, ali je najvažnije opredeljenje ekonomskih subjekata.
- Mnogo se priča o državnim opredeljenjima, premda je to, po meni, pre svega stvar privrednika - kaže Kovačević. - Šta znači, recimo, to što se država opredeli za saradnju sa Kinom, a u međuvremenu se ostvare mnogo bolji rezultati na Novom Zelandu? Mnogo veći uspeh ćemo ostvariti ako u svet šaljemo ekonomiste, a ne državne službenike. Partnere i saveznike moramo da biramo pre svega na osnovu konkretnih interesa i ostvarenih rezultata, a ne na osnovu toga koliko smo bliski ili imamo zajedničku prošlost. To je zakonitost ekonomije i od toga ni mi ne možemo da odstupimo.
Nemamo spornih pitanja
Od potpisivanja Osimskih sporazuma 1975. godine, Italija i Srbija praktično nemaju spornih pitanja. Tokom prošlog veka, bivša Jugoslavija je bila u sukobu sa Italijom tokom Drugog svetskog rata, problema je bilo i pre i posle toga (pokušaj unijaćenja srpskog življa od strane Vatikana, skrivanje ustaških zločinaca posle rata i pitanje razgraničenja između dve zemlje), ali u novijoj istoriji Italija nam je bila iskreniji prijatelj od većine zemalja Evropske unije. Iako je posle dužeg natezanja priznala Kosovo, Italija je uvek imala izbalansiran pristup prema tom pitanju. Sem toga, pored komesara za proširenje EU Olija Rena, najzaslužniji što se Srbija konačno našla na beloj šengen listi bio je upravo italijanski ministar inostranih poslova Franko Fratini.
http://www.pressonline.rs/sr/vesti/u_fokusu/story/127723/Svi+putevi+vode+u+Rim!.html
Di je to, koja baza?
