Pisma mesecevoj devojci

Napisite neko ljubavno pismo koje nikad niste nekome poslali,a bilo je ispisano.




...Danas necu misliti na tebe.Ono sto smo nocas rekli jedno drugom drzace me ovog dana,i nicim necu pokvariti taj osecaj.Previse je lepo ovo jutro.I za cudo,nisam umoran.Zivim za tren,a on je jos uvek u meni,dok pijem ovu jutarnju kafu.Nekad se pitam ko ju je otkrio,taj cudotvorni napitak koji me asocira na jutro.Danas imam predosecanje,i nadu da ce me jos nesto asocirati na jutro.Ti.Ne mogu da se koncentrisem na nista,jer mi je tvoj lik pred ocima.Note pesme koju slusam samo me opustaju i upotpunjuju sliku tebe.Sliku moje ljubavi.Voleo bih da zaustavim vreme,i da se bas nista ne promeni,jer konacno imam sve.Svoju slobodu,sebe, i tebe koja ces uvek biti tu za mene.
Danas cu raditi stvari koje najbolje znam,bez koncentracije,jer verujem u svoje sposobnosti,a nagradu cu ocekivati kad dodje noc,jer ces ti biti sa mnom.
Ali,preko dana,necu misliti na tebe..

... neverovatno, ali sinoć sam te sanjao ... valjda je to moralo da se desi, posle intenzivnog razmišljanja o tebi ... a i poželeo sam sebi lepe snove, pre nego što sam legao ... to ću praktikovati i ubuduće ... jer bilo je prelepo ... znaš onaj osećaj, kad nećeš da se probudiš ... čak sam ujutru glasno rekao "ne budi seeee" ... i nije tačno, kao što si rekla, da srce ne može da šeta ..... cele noći bilo je na mestu, a ujutru se pomerilo ....

e, ne mogu više .... nisam ovo nikad napisao, nego sam sad sklepao
pozdrav, Silver i aj ćao svima

Pozdrav Lokateli,pravi prijatelju
Ja cu da nastavim sutra

hm......'di je tema za pisma mesečevom dečku..

Tacno,ima valjda i mesecevih momaka
Ja bas imam jednog na umu

Kojim god ti stihom, kojim god ti riječima rekla, ne mogu do kraja i potpuno. Mislim na tebe mnogo i to me inspirira, jer si mi ti utjeha i nada, koliko i nadahnuće. Više od života. Sama, iskonska sreća. I njeg bi za tebe dala.
Misliti na tebe, i osjećati te tako, od najljepših je mogućih iskustava. Bez tebe baš pusto je sve. A, malo je onih pravih, istinskih riječi koje mogu za to reći. Ja tebe vidim. Ne treba mi mnogo, da mogu vidjeti te, jer te u srcu nosim. Vidim te i više nego očima. Pamtim naše razgovore, osmijehe, šale, geste, stihove, a i nesporazume. Kad bi se sve što imamo moglo spremiti i negdje imati, sreća bi i to bila.

Zalilo se srce golubici beloj
jos je ludo volim,al joj reci nemoj

Zalilo se oko jednoj noci tamnoj
jos je budno cekam al joj reci nemoj

Zalile se usne lastavici plavoj
jos zudimo za njom,al joj reci nemoj

Neka je neka zivi
neka zivi zivot svoj
ako je srecnom cini
ne moram da budem s njom

....Vreme tece,i kad saberem sve,nista mi se i ne desava.Verovatno me to i jaca,previse prepreka koje nas razdvajaju ne ostavljaju prostor za mir,i ja to dozivljavam slicno nemogucnosti da te ucinim srecnom.
A bas je sad vreme da ti pruzim sve ,ali mi jednostavno ne polazi za rukom.
Stihija zivota me odvlaci na stranu nedorecenosti,na onu stranu tihog i trpeljivog obicnog zivota u koji cu verovatno da se utopim,jer nisam sklon radikalizmu.
Bila bi velika steta da sad nestanem,sad kad sam spreman za tebe.
Ali nemoj me mrzeti ako nestanem,jer ti si bila centar mog sveta meseceva devojko...

Mesečev princ...da li zaista nestaje sa prvim zrakom Sunca? I koliko je zaista raskorak velik..jer mesečevi prinčevi i sunčeve princezice nikada se neće dotaći i uvek će biti u mimohodu i raskoraku...Mesec obajsjava tvoje lice, jer ti si mesečevo dete, princ neba i njegovo si istkano delo od ljubavi, paznje i neznosti, rodjen da blistaš u svom punom sjaju i razdraganom osmehu...gde su tvoje oči zvezdice na nebu, a kosa sjajna poput kakve zvezdane prašine...I da li mesečevi momci i deca noći ponekad sanjaju curice koje se bude obasjane jutrima Sunca...Boli bol, prinče moj, sine mesečev...Boli bol. I kada nastupa noć, ti si ono što jesi, princ...princ tuge kojem srce postaje polako kao površina tog istog Meseca koje te je tako beskrajnog i bozanstvene duše iznedrilo...postaje puno beskrajne tame, rupa i neravnina, polako utonjavajući u svoj stogodišnji san..sve dok ne dodje vreme da princezino jutro postane tvoja noć i gde će mesečev princ postati zorom njen princ...I imali taj Mesec dodira sa Suncem...hoće li ikada doći do zamene svetova..Zamene noći za dane ..Tame za dan? Pisma mesečevom princu su pisma posuta zvezdicama, beskrajno lepim suncevim zracima, posuta su vedrim nebom i plavetnilom koje polako postaje ledeno hladno u njegovim bezbojnim očima, kao da srca nema...I hoće li Mesec, osvetliti put svom sinu, mesečevom dečaku da nadje put do sunčeve princeze koja snena čeka na te zvezdane okice, prepune miline iako se skriva da ga konačno ogreje to maleno sunčano srce...hoće li mesečevo dete umeti da greje i voli kao nekada, gde će noć biti stvorena da je obajsjava mesečina u sunčevoj belini i mašti, posve istinski i jednom ogoljene duše, kao nikada nikome pre...hoće li dete tog prelepog Meseca, uzeti svoje zvezdice iz okica i zvezdanu prašinu kojom će je sneno pokrivati...Sanjaju li te oči nebeske? Sanjaju li, prinče tog tako udaljenog i hladnog Meseca? Znam, ne spavaju. Gledaju. I vide.. Znam to. Boli bol, prinče Meseca tog.

Najdraža moja,
Žao mi je što nemam reči kojima bih ti sve ono što osećam i mislim mogao reći u trnutcima koje provodimo zajedno.Naprosto nisam siguran šta mi se tada događa, tražim reči, a one beže.Misli su mi kao ona gomila papira na radnom stolu.Sve je tu samo treba naći . Veruj mi da sam uporan, hvatam se u koštac sa dahom i tražim reči, tražim, tražim ...Načas se netragom izgube.
Biće da sam sasvim ne naviknut na razgovore, ogrnut godinama samoće na svojim ramenima ili jednostavno, imam toliko toga reći u trenu da se sasvim izgubim u gužvi osećanja i mojoj večitoj žurbi.
Oprosti.
Dobro znaš da svakog trenutka mogu izaći pred gomilu ljudi i govoriti im do besvesti, usmeriti njihovu pažnju na geometriju rečenica koje izgovaram.Znaš, oni mi nisu važni, ništa prema njima ne osećam, oni su samo nekakva čudna rulja koja traži nekoga ko će preneti njihove želje, očekivanja i nadanja.
Sa tobom ne mogu tako.
Oprosti.
Oprosti što sa tobom govorim jezikom dodira, pogleda, što sa tobom najlepše reči samom sebi mrmljam u bradu i što beskrajno osećam, osećam, osećam...
Eto, recimo danas videh ne tugu, ne setu...danas videh očaj u tvojim očima, a kako je biti očajan sasvim dobro znam.Iskusio sam hiljadu puta na sopstvenoj koži.Poučen tim gorkim iskustvom pokušao sam da te izvučem i sebe same.Znam...ispalo je sasvim traljavo i glupo, gotovo dečački.
A lepo sam ti rekao ne umem.
Zato, molim te oprosti.

Do lepšeg sutra, grlim te mislima i volim svakim ovim napisanim slovom.

Najdraza moja,
Jako dobro znaš da te nikada ne bih povredio.I to je istina, nema potrebe da je obrazlazem.
Morao sam Ti pričati ono o nemoći i nedostatku hrabrosti da se suočiš sa istinom.
Istina nikada nije ni lepa ni prijatna.Ume čak i da zaboli.
Ali ako će ti biti lakše, moja istina nije tvoja.Mi na svet posmatramo istim očima sa različitih strana.Zato nikada ne vidimo isto, iako smo u dubini duše ubeđeni da je to isto.
Seti se samo koliko si puta mene učila da na događaje reagujem, koliko si me puta učila da slazem boje.
Misliš da mi je bilo lako?
Mi smo dve kompozicije teretnih vagona na zajedničkoj pruzi.Postoje skretnice i skretničari.Misli čeznje i nadanja.Kad-kad nas skrenu na nekakve sporedne koloseke i puste nas da odstojimo izvesno vreme, pre nego što prikupimo snagu i krenemo ponovo napred.
Sve pruge stapaju se u jednu.
Da li si ikada kaziprstom misli kopala po srcu?Da li si ikada osmehom gazila stonoge očaja?
Sada dok si daleko, prepuštena hiljadama briga ukoričenih u knjigu sećanja, dok bosim stopalima gaziš po nedozrelim stenama ostavljaš mene očnjacima mraka.
Misliš da mi je lako?
Radovao sam se tvom odlasku na put.Zeleo da sa tvojih leđa pognutih od tereta podočnjaka osmehom skinem Mesec i bacim ga pod tvoje noge.Ti baš umeš da se raduješ srebru. Ni na kraj pameti mi nije padala pomisao da će ti brige pogasiti zvezde.Da će reč izbrisati mene.
Misliš da mi je lako?
Posmatrao sam te danima pred put.Gledao u tvoje oči, trazio u njima barem iskru svetlosti, trunku nadanja, trepavicu vere.Ne, nisam video ništa.Samo duboka, duboka praznina.Milovao sam te,šakama molio tvoje obraze, vrhom nosa ispravljao namršteno čelo.Nije vredelo ništa.Neko je ukrao oči moje srne.
Misliš da mi je lako?
Danas posle podne sam otišao do Dunava, pričao sam sa galebovima.Jedan mi reče da te je video tamo, nekako si izgledala zbunjeno.Ljuto.Zamolio sam ga da kada ponovo krene ka tebi ponese jedan cvet.baci ga pred tvoje noge i nastavi da leti.Ti ćeš svakako znati ko ti šalje.Jedan cvet za ceo svet.
Misliš da mi je lako?
Onoga dana kada se budeš vratila, čekaću te prikriven u senci perona glupave stanice na Severu.Ispratiću pogledom čeznje radost povratka.Njemu.
Misliš da mi je lako?

Malena,
Treperi asfalt u Beogradu.U avgustu je uvek tako.Treperi i stvara iskrivljene slike želja.Učini mi se za tren da sam te danas video na sred Nemanjine, koračaš lagano između šina.
Protrljao sam oči i ugledao širom otvorena usta ulaza na perone Železničke stanice.
Hiljadu puta sam ti pričao o tome kako ne volim perone.Mirišu na rastanke, na suze i drhtav glas.
Bože, gde li je sad?
Da li joj onaj dalek grad ispira sećanja na najlepše trenutke?
Ne, ne bih voleo da je tako.
Ti, koja si svojim smehom budila zaspale damare, ti koja si svojim okom gasila zvezde i palila lampione sreće, ti....Ti nesmeš plakati.Jednostavno nesmeš, a plačeš. Znam da plačeš čim me bolan grč u grudima steže.
Plačeš.
O sebi ti neću pisati.Savršeno dobro razumeš da od svega pravim tragediju.Samo ti mogu napisati, osećam jezivu gorčinu.Samome sebi bih najrađe iščupao jetik, otkinuo srce, samome sebi bih ušao u glavu i razbacao misli daleko, daleko.
Da ih više niko nikada ne pronađe.
Kadaa nisam umeo da mislim.
Eto.
Volim te.

Vise od zadovoljstva,vise od ljubavi,vise od igre,vise od pravila,vise od obecanja vise od svega zelim tvoj pogled.
Da vidim tvoje sjajne oci.
Taj tren je ono sto me drzi, ono sto me ispunjuje u ove kasne sate,moja meseceva devojko.
A novo jutro neka donese nastavak svega sto mi se desava,ali ova noc je samo za tebe.

Najdraža moja,

Mnogo kilometara nas deli.I ta razdaljina sama po sebi nije nikakav razlog mojeg straha.
Stičem utisak da iz dana u dan oboje gazimo po jedan korak u nazad.Ti koraci me plaše i stvaraju savršenu paniku . Kao da je neko polove naših magneta zamenio i umesto da se sve jače privlačimo, nekakva nevidljiva sila nas odbija.
Želeo sam da saznam uzrok.Na institutu za fiziku mi se javio portir i rekao da nema nikoga koga bih mogao pitati.Svi su na odmoru.
Zato sam pobegao kući i kroz poluotškrinut prozor posmatrao isprepletane grane divljih kestena.Mislima sam u njima crtao naše prste...
Ni to mi nije pomoglo.Zapravo, svaki sekund mi je bio sve teži i teži.Imao sam utisak da nosim godine na ramenima.
Sve ovo mi je pomoglo da spoznam svoje pravo zanimanje.
Malena, ja sam nosač propuštenog vremena.
Sasvim slučajno sam poneo i nekakve tvoje godine i deponovao ih na vrhu trenutka.
Izvini.
Sad je kasno i nikako ih nemogu pronaći, ostale su negde u gomili sa mojim.

V

Noc je,ja sam zavrsavao nesto napolju.Cudno,dok sam radio dobio sam neverovatno jaku zelju da te poljubim.Bas veceras,a znam da si daleko.Oduvek sam voleo svoju sposobnost da ostvarim svoje snove i zelje,ali ovog puta sam bio bespomocan.Nista.Nastavio sam sa poslom,i slusao zrikavce,koji su pevali svoju pesmu, konacno oslobodjeni dnevne vrucine koja je ispratila danasnji dan.
Ustao sam i posao prema jednom koji je bas bio glasan,priblizavao mu se ali on je i dalje bio daleko.Pitao sam se kako ta mala stvorenja mogu tako daleko da prenesu svoje poruke,jedni drugima.U stvari,oni su preneli poruku meni,sta da uradim da te ipak poljubim ove noci.
Ja cu nocas otvoriti prozor,a ti otvori svoj.
I u toku noci,kad budes spavala,ako se osmehnes u snu,znaj da je moj poljubac stigao do tebe ljubavi...

Juče je konačno sve shvatila malena damica od princezice...Med od sunceve curice je shvatila sve.Koliko sunčeve i Suncem obasjane princezice, neće nikada biti posve ni na kraj pameti jednom princu Meseca..i ne znam otkud, i ne znam zašto taj nepošteni prstić sudbine, koji prosto nezadrživo mami mišlju, da se nisu sreli posve slučajno i da to nije samo puka mašta i sunčane princeze uobrazilja..I lahor nosi misli lagane, pune strepnje u obrisima čežnje za bojom nečijih očiju..Kakve li su?Led ledene, ili samo tužne?Bojom kose..Kakva je?Kao svila na ramenu?Dodir ruke..nežan ili se od samoće samo brane?I šta treba još više jedna princeza Sunca da uradi,da čini u svemiru,zvanom život,da zasluži od svemira nekoga kao što je bio taj princ tog tako beskrajno nedostižnog Meseca?I zašto je plakala sinoć sunčeva princeza?Što je u suzama zaspala?Jel su suze postali dijamanti dok su pale na Mesec ili su se naprosto izgubile u tmini noći, gde i milion sveća neće vredeti u želji da mesečev sin ogoli dušu baš njoj..sunčevoj kćerkici..i sinoć je shvatila, što sebi priznati nije htela,ali je po postupcima videla..da je ona ipak jedno veliko N u svetu jednog princa od Meseca..Nebitna.Da mala princezica od Sunca nikada nije bila ni na kraj pameti jednom sinu mesečevom..da je njen trud uzaludan, da tu hladnoću otopli, da tu tugu odagne, da osećaje probudi..ludost je pomisliti, da je ta mala princezica sunčevim zracima pomislila, kako će princ Meseca tog, znati..da mu je negde bas sada, baš posve nenadano,baš taj svemir zvani život,baš sada.. podario nekoga u vidu malecnog andjela, da izleči sve..da popravi sve..da zaboravi sve..ali da zapravo to maleno i krho biće, ona..koja je pažljiva i ne gazi po tudjim snovima, nikada nije bila ni na kraj pametu tim očima divnim čiju boju ne zna, toj kosi cijh sjaj ne zna, taj dodir ruke koji još uvek čezne za drugim stvarima,bićima,pojavama..Sunceva princeza je mogla učiniti da sve bude drugačije..da bude Suncem okupan i obasjan..Šta zapravo dodje ona njemu..Ništa.Nebitna.Nije Sunce bilo Mesecu, što je Mesec bio malenom Suncu..Osmeh srca lepljivog.

Najdraža moja,

U godinama koje držim u kutiji sa starim požutelim slikama pronađoh galeriju likova koji se za svoje bolesti plašiše bolesti.Pronađoh i one koji bejahu sami i za vreme svoje čamotinje strah ih lomi da će ostati sami i nevoljeni.
Dugo sam kopao po sećanjima i ne nađoh nikoga ko se ljubljen plaši ljubavi.
Osim tebe.
Evo, upravo iz bašte godine ubrah još jedan cvet dana.Posmatrao sam krajičkom oka vrt, silono se proredio.Polako klija ono žuto jesenje cveće....
Kada mene jednom ne bude više, hoće li moj vrt trebati ikom?

Zaprepastila te je moja promišljenost, moja prosta računica i namera da budeš jedino moja?
Iako zameraš, ja u tome ne vidim ništa loše.
Kako ćeš stići ikud ako nemaš cilj?
Tuzno je saznanje da se bez nogu tračati ne može.
Barem ja stvari posmatram tako.

Idem sad, previše tuge je u ovoj omorini.Ostaj mi ne ljubljena.
Do našeg susreta

V

mesec pise ............, on me cuva i gleda , uvek smo zajedno ,najbliza zvezda sam mu ja ...........

Neko se voli nesebicno,bez jasnog razloga,ni radi cega.Zato se nikad nisam pitao zasto te volim.Ta je ljubav tako jedinstvena i divna,da su pitanja suvisna.
Biti spreman je mnogo,umeti cekati je vise,iskoristiti pravi trenutak je sve.
Ja cekam taj tren,i nadam se njemu,a ti nocas mirno spavaj,jer ja te cuvam,moja meseceva devojko...

......... kažeš "varljivo je poprilično ..... rasplinuće se" ..... pa dobro, onda ništa ... pustimo nek' bude ovako kako je - maštovito ... vrlo ... a šta? ti ne maštaš? ...ma baš me briga, ja hoću ... meni odgovara i mašta i slovo i reč i glas .... neću da rizikujem to što imam ... nemam puno? ... ooooo pa "imanje" je vrlo relativan pojam .... u svemu, ne samo u ljubavi ... možda se lepše osećam kad tebi pišem, nego kad s nekom spavam …. možda mi više godi tvoja reč, od poljupca nebitne dame ….. ma nije “možda”, sigurno je tako … i hvala ti …. ali iskreno hvala … jer mi se retko dešava … da san pamtim dugo, dugo …. da se prisetim kako mašta može svašta ... da zaključim kako šetnja može biti lepša od bančenja …. da otkrijem prečice do pekare u kojoj pazarim …. da mi je simpa da se saginjem ispod nepodrezanih grana stabala, a ranije su mi toliko smetale i zaobilazio sam ih u širokom luku … da shvatim kako jedna jedina reč može reći više od višesatnog monologa … da mi bude žao kad nisi u elementu, a do sad mi je tako bilo svejedno ko je u elementu, a ko ne … da guglam o problemu koji imaš, jer nisi pri netu ……………….. mogao bih do sutra ovako, mesečeva devojko …. da nabrajam šta sve budiš u meni …. al’ dosta je za sad …. da se ne uobraziš …

Mali moj mišu,

Danima ti nisam napisao pesmu.Ni stih.Ni slovo.Sve reči sam pogubio u daljinama severa.
Primećujem, posmatrajući sebe u ogledalu želja, da samo nemušto otvaram usta, nemam glasa.
Ni suza više nemam.
Danima i noćima solih njima obraz, jastuk, dlan, solih gorak san.
Samoga sebe oglodah do kosti.
Zaveštaću se Medicinskom fakultetu i biti savršen primer anatomije prolaznosti.
Najbolje je tako.

Ti se ne javljaš.
Ne, ne brojim dane.Brojim sate i minute.
Gromoglasna tišina između nas umiruje brzake i pretvara ih u mirnu vojvođansku reku.
Čekam.
Možda mi se posreći, pa u trenutku eksplodira tvoja reč.
Sam Bog će znati.
Čekam i
Volim te.

Ustao sam mnogo pre zore.Nesto me je probudilo.Pokusavao sam da se setim sta,i sta sam to sanjao,ali nisam mogao.Onda sam pogledao kroz prozor,i video da je jos uvek mrak.Nista,skuvacu kafu i popusiti jednu cigaretu.I eto tebe u mojim mislima.Pomislio sam,ona sada spava i nasmesio se.Sve vreme dok se kuvala kafa,zamisljao sam siske preko tvojih ociju,i tvoju sjajnu kosu.Kao da je zamirisala.Pustio sam jednu pesmu koju do sada nisam cuo,ili na nju nisam obratio paznju,i bas mi se dopala.Kafa je bila bas po mom ukusu,opustio sam se i zavrsivsi cigaretu,san mi je opet dolazio na oci.
Otisao sam do kreveta i opet zaspao.
Kad se setim da sam nocas bio budan nekih pola sata,srce mi se ispuni srecom,jer su tih pola sata bili samo za tebe,sada to znam..

Sillver:

Ustao sam mnogo pre zore.Nesto me je probudilo.Pokusavao sam da se setim sta,i sta sam to sanjao,ali nisam mogao.Onda sam pogledao kroz prozor,i video da je jos uvek mrak.Nista,skuvacu kafu i popusiti jednu cigaretu.I eto tebe u mojim mislima.Pomislio sam,ona sada spava i nasmesio se.Sve vreme dok se kuvala kafa,zamisljao sam siske preko tvojih ociju,i tvoju sjajnu kosu.Kao da je zamirisala.Pustio sam jednu pesmu koju do sada nisam cuo,ili na nju nisam obratio paznju,i bas mi se dopala.Kafa je bila bas po mom ukusu,opustio sam se i zavrsivsi cigaretu,san mi je opet dolazio na oci.
Otisao sam do kreveta i opet zaspao.
Kad se setim da sam nocas bio budan nekih pola sata,srce mi se ispuni srecom,jer su tih pola sata bili samo za tebe,sada to znam..

Kliknite za proširenje...

to je nesto najlepse sto sam pocitala do sada

Био сам на крају, био сам на самом дну
и као једини спас ја срео сам њу.

Био сам све што може да се жали
само још један анђео пали.

А сада њене усне не дају ми мира
једино њен глас у срце ме дира.

Само ме она дигла са дна
она је све што желим ја.

У ноћима дугим њено име зовем
са вињаком и водком у заборав тонем.

Ако ипак једном завршим на дну
искрено ћу једино волети њу.

Ти си све што ме држи далеко од дна
зато слушај ове искрене речи:

"Волим те малена!"