U kabinetu direktno izabranog

vracaracc

Buduća legenda
Poruka
38.315
SVE LIČNOSTI U OVOJ PRIČI SU IZMIŠLJENE A SVAKA EVENTUALNA SLIČNOST JE ČISTA SLUČAJNOST..........Tako da pravilnik krstarice ne može da se odnosi na ove izmišljene likove i događaje.



- Cuj, lagao si fantasticno i zamajavao si ove nase budale ovde bas onako kako smo se i dogovorili i hvala ti na tome, ali sada ces morati malo da prikocis – kaze predsednik svom ministru spoljnih poslova

- Ali sefe... - cvili ministar . - Nema “ali” – profesorski ga prekida predsednik – sva nasa prica oko Kolevke sada mora da se menja. Inace, odosmo i ti i ja u prevremenu penziju... - Stvarno, bre, moraces da prikocis – kaze i predsednikov savetnik za medije . - Jeste, jeste... mora se prikociti – dodaje predsednikov finansijer – Stvari mogu prilicno da se iskomplikuju za nas, a onda od para nema nista.

- Ali ljudi, pa zar se nismo dogovorili da se pravimo ludi i da radimo kako nam se kaze u Briselu i Vasingtonu ?! Eto, jos samo da izguramo ovu skupstinu Ujedinjenih nacija i posao je zavrsen. Kolevka ide svojim putem, a mi svojim... Hocu da kazem, ostajemo tu gde jesmo... u kabinetu.

- Nece biti bas tako – kaze predesednik – Vidis da su se neke stvari malo promenile. Sada nas Domacin Grobar ogovara na sva usta u Briselu i izgleda da oni tamo za njega imaju neke planove kako da nam dodje glave... i da se onda on useli u ovaj nas kabinet...

- I ne samo to – ovi nasi iz Vasingtona i Brisela se sada prave ludi i ispade kao da smo mi sa njima u sukobu oko Kolevke, a radili smo, bre, sve kako su nam rekli – mumla savetnik . Usta su mu puna semenki koje zvace radi mrsavljenja. Malo je i neraspolozen. Sanjao je sinoc da je smrsao, pa se rastuzio kad se probudio i pogledao u ogledalu.

- Popij, bre, malo tog tvog zelenog caja i idi pa bloguj - kaze mu uvredjeno ministar . Ocigledno je da savetnik nervira ministra

- Ajde, momci, mirno, molim vas… - predsednik pokusava da malo smiri strasti u kabinetu – Sada je jedino vazno da sa Gljivicom od Kalimegdana koordiniramo stvari da nas Domacin Grobar ne bi sasvim unistio. A, Gljivica od Kalimegdana svakako zna kako da se iz ovakvih problema izvuce. Uostalom, znate i sami da je on sampion u pravljenju budala od ovih nasih ovde... To sto on ume je nama sada potrebno kao nasusni hleb, ukoliko i dalje mislimo da vladamo...

- Dakle, sta cemo da radimo ?

- Evo, sta cemo – kaze predsednik – Ja cu se u Ujedinjenim nacijama izviniti svima i svakome, a posebno cu istaci da je tekst rezolucije o Kolevki koji smo tamo poslali nistavan, jer nema veze za zivotom. I glasacemo protiv tog teksta.

- Sjajna ideja ! – mumla predsednikov savetnik

- Zaista, sjajna ideja – kaze i predsednikov finansijer

- Da, stvarno je sjajna ideja - slaze se predsednik sa svojim saradnicima - Tako cemo zeznuti Domacina Grobara, a Gljivica od Kalimegdana ce da nam pomogne da nase ovde i dalje drzimo pod kontrolom – nastavlja predsednik – Uostalom, konsultovao sam se i sa nasim Patrijarhom i on mi rece da je Nebo sa nama - dodaje blagim i svecanim glasom predsednik - Osim toga, poslacemo jos emisara po svetu da odnesu pismo-izvinjenje svima koje smo naljutili...

- E, kad smo kod toga – prekida predsednika njegov finansijer – Ne bi bilo lose da ovog puta angazujemo Milku i Smiljku iz daktilografskog. Nisu zene uopste nigde jos putovale na takve zadatke, a znate svi kako su sposobne da gutaju zive zabe.

- Naravno, naravno – kaze sa razumevanjem predsednik - Ici ce i Miljka i Smiljka.

Ministar cuti i razmislja o nekom novom zivotu u kome ce negde, bilo gde, biti predsednik ili premijer.

Nad nebom iznad grada u kome je ovaj kabinet, skupljaju se tamni oblaci. Negde je vec pocelo i da pljusti. Zbog teskih, spustenih zavesa na prozorima, junaci iz kabineta ne vide da umesto kise, to sa neba padaju prava govna.
 
Poslednja izmena od moderatora:
Treba prebaciti onda u PDF svastara ili bajke i knjizevnost , posto je sve izmisljeno i sve su izmisljeni likovi , kakve veze to ima sa politikom ?

У даљини подсећа на политику.............а сигурно нема мање везе него теме о пиву, скупљању форумаша или светском првенству............дакле - политика
 
SVE LIČNOSTI U OVOJ PRIČI SU IZMIŠLJENE A SVAKA EVENTUALNA SLIČNOST JE ČISTA SLUČAJNOST..........Tako da pravilnik krstarice ne može da se odnosi na ove izmišljene likove i događaje.



- Cuj, lagao si fantasticno i zamajavao si ove nase budale ovde bas onako kako smo se i dogovorili i hvala ti na tome, ali sada ces morati malo da prikocis – kaze predsednik svom ministru spoljnih poslova

- Ali sefe... - cvili ministar . - Nema “ali” – profesorski ga prekida predsednik – sva nasa prica oko Kolevke sada mora da se menja. Inace, odosmo i ti i ja u prevremenu penziju... - Stvarno, bre, moraces da prikocis – kaze i predsednikov savetnik za medije - Jeste, jeste... mora se prikociti – dodaje predsednikov finansijer – Stvari mogu prilicno da se iskomplikuju za nas, a onda od para nema nista.

- Ali ljudi, pa zar se nismo dogovorili da se pravimo ludi i da radimo kako nam se kaze u Briselu i Vasingtonu ?! Eto, jos samo da izguramo ovu skupstinu Ujedinjenih nacija i posao je zavrsen. Kolevka ide svojim putem, a mi svojim... Hocu da kazem, ostajemo tu gde jesmo... u kabinetu.

- Nece biti bas tako, moj dragi – kaze predesednik – Vidis da su se neke stvari malo promenile. Sada nas Domacin Grobar ogovara na sva usta u Briselu i izgleda da oni tamo za njega imaju neke planove kako da nam dodje glave... i da se onda on useli u ovaj nas kabinet...

- I ne samo to – ovi nasi iz Vasingtona i Brisela se sada prave ludi i ispade kao da smo mi sa njima u sukobu oko Kolevke , a radili smo, bre, sve kako su nam rekli – mumla savetnik . Usta su mu puna semenki koje zvace radi mrsavljenja. Malo je i neraspolozen. Sanjao je sinoc da je smrsao, pa se rastuzio kad se probudio i pogledao u ogledalu.

- Popij, bre, malo tog tvog zelenog caja i idi pa bloguj - kaze mu uvredjeno ministar Ocigledno je da savetnik nervira ministra

- Ajde, momci, mirno, molim vas… - predsednik pokusava da malo smiri strasti u kabinetu – Sada je jedino vazno da sa Gljivicom od Kalimegdana koordiniramo stvari da nas Domacin Grobar ne bi sasvim unistio. A, Gljivica od Kalimegdana svakako zna kako da se iz ovakvih problema izvuce. Uostalom, znate i sami da je on sampion u pravljenju budala od ovih nasih ovde... To sto on ume je nama sada potrebno kao nasusni hleb, ukoliko i dalje mislimo da vladamo...

- Dakle, sta cemo da radimo ?

- Evo, sta cemo – kaze predsednik – Ja cu se u Ujedinjenim nacijama izviniti svima i svakome, a posebno cu istaci da je tekst rezolucije o Kolevki koji smo tamo poslali nistavan, jer nema veze za zivotom. I glasacemo protiv tog teksta.

- Sjajna ideja ! – mumla predsednikov savetnik
- Zaista, sjajna ideja – kaze i predsednikov finansijer

- Da, stvarno je sjajna ideja - slaze se predsednik sa svojim saradnicima - Tako cemo zeznuti Domacina Grobara, a Gljivica od Kalimegdana ce da nam pomogne da nase budale ovde i dalje drzimo pod kontrolom – nastavlja predsednik – Uostalom, konsultovao sam se i sa nasim Patrijarhom i on mi rece da je Nebo sa nama - dodaje blagim i svecanim glasom predsednik - Osim toga, poslacemo jos emisara po svetu da odnesu pismo-izvinjenje svima koje smo naljutili...

- E, kad smo kod toga – prekida predsednika njegov finansijer – Ne bi bilo lose da ovog puta angazujemo Milku i Smiljku iz daktilografskog. Nisu zene uopste nigde jos putovale na takve zadatke, a znate svi kako su sposobne da gutaju zive zabe.

- Naravno, naravno – kaze sa razumevanjem predsednik - Ici ce i Miljka i Smiljka.

Ministar cuti i razmislja o nekom novom zivotu u kome ce negde, bilo gde, biti predsednik ili premijer.

Nad nebom iznad grada u kome je ovaj kabinet, skupljaju se tamni oblaci. Negde je vec pocelo i da pljusti. .
Au, bre komsija vracarac, ovo mi je nesto mnooggoooo poznato..
Hajd' priznaj odakle si ovo prepisao, necemo ti nista, na Krstai smo svi nasi.
Osim naravno onih zapadnih i juznih susida, i komsija i jos stokojekakvih koji se pricufuknu da nas zahebavaju.:mrgreen:
 
Poslednja izmena od moderatora:
Au, bre komsija vracarac, ovo mi je nesto mnooggoooo poznato..
Hajd' priznaj odakle si ovo prepisao, necemo ti nista, na Krstai smo svi nasi.
Osim naravno onih zapadnih i juznih susida, i komsija i jos stokojekakvih koji se pricufuknu da nas zahebavaju.:mrgreen:

добио мејлом од другара.........стварно не знам ко је аутор као што сам и нагласио.
 
evo od poznatog autora nešto....



Радојe Домановић

ВОЂА

- Браћо и другови, саслушао сам све говоре па вас молим да и ви мене чујете. Сви нам договори и разговори не вреде докле год смо ми у овом неплодном крају. На овој прљуши и камену није могло рађати ни кад су биле кишне године, а камоли на овакву сушу какву ваљда нико никад није запамтио. Докле ћемо се овако састајати и напразно разговарати? Стока нам полипса без хране, а још мало па ће нам и деца скапавати од глади заједно с нама. Ми морамо изабрати други начин, бољи и паметнији. Ја мислим да је најбоље да ми оставимо овај неродни крај па да се кренемо у бели свет, да тражимо бољу и плоднију земљу јер се овако не може живети.
(Тако је говорио некад, на неком збору, изнемоглим гласом један од становника неког неплодног краја. Где и кад је ово било, то се, мислим, не тиче ни вас ни мене. Главно је да ви мени верујете да је то било негде и некад у неком крају, а то је доста. Оно, додуше, некад сам држао да сам целу ову ствар ја сам однекуд измислио, али мало-помало ослободих се те страшне заблуде и сад тврдо верујем да је све ово што ћу сад причати било и морало бити негде и некад, и да ја то никад и ни на који начин нисам ни могао измислити.)
Слушаоци бледа, испијена лица, тупа, мутна, готово бесвесног погледа, са рукама под појасом, као да оживеше на ове мудре речи. Сваки је већ себе замишљао у каквом чаробном, рајском пределу, где се мучан и трудан рад плаћа обилном жетвом.
- Тако је, тако је... - зашушташе изнемогли гласови са свију страна. - Је ли б-л-и-з-у? - чу се развучен шапат из једног угла. - Браћо! - отпоче опет један говорити мало јачим гласом. - Ми морамо одмах послушати овај предлог, јер овако се више не може. Радили смо и мучили смо се, па све узалуд. Одвајали смо и од уста својих те сејали, али наиђу бујице па снесу и семе и земљу са врлети, и остане го камен. Хоћемо ли ми вечито овде остати и радити од јутра до мрака, па опет бити и гладни и жедни, и голи и боси?... Морамо поћи и потражити бољу, плоднију земљу, где ће нам се мучан труд награђивати богатим плодом.
- Да пођемо, одмах да пођемо, јер се овде живети не може! - зашушта шапат, и маса пође некуд не мислећи куда. - Станите, браћо, куда ћете? - и опет ће онај први говорник. - Морамо ићи, али се тако не може. Ми морамо знати куда идемо, иначе можемо пропасти горе место да се спасемо. Ја предлажем да изаберемо вођу, кога сви морамо слушати и који ће нас водити правим, најбољим и најпречим путем.
- Да изаберемо, одмах да изаберемо!... - чу се са свију страна. Сад тек настаде препирка, прави хаос. Сваки говори и нико никог нити слуша, нити може чути. Затим се почеше одвајати у групице; свака шушка нешто за се, па и групице прскоше и узеше се за руке све два и два, те један другом говори и доказује, вуче један другог за рукаве и меће руку на уста. Опет се састану сви, и опет сви говоре.
- Браћо! - истаче се одједном један јачи глас и надмаши остале промукле, тупе гласове. - Ми овако не можемо ништа учинити. Сви говоримо, и нико никог не слуша. Бирамо вођу! Па кога би то између нас и могли изабрати? Ко је између нас путовао да зна путове? Ми се сви
1 добро знамо, и ја први се не бих смео са својом децом поверити ниједноме овде на овом збору. Него кажите ви мени који познаје онога путника тамо што још од јутрос седи у хладу крај пута?
Настаде тишина, сви се окретоше непознатоме и узеше га мерити од главе до пете. Човек онај средњих година, мрка лица које се готово и не види од дуге косе и браде, седи, ћути као и дотле и некако замишљено лупка дебелим штапом по земљи. - Јуче сам ја видео овога истог човека са једним дечком. Ухватили се за руке и иду улицом. Синоћ онај дечко отишао некуд кроза село, а овај сам остао. - Остави, брате, те ситнице и лудорије да не губимо времена. Ко је, да је, он је путник издалека, чим га нико од нас не зна, те сигурно зна добро најпречи и најбољи пут да нас поведе. Како га ја ценим, изгледа да је врло паметан човек јер непрестано ћути и мисли. Други би се брзоплет већ десет пута досад умешао међу нас или почео ма с ким разговор, а он толико времена седи самцат и само ћути.
- Дабогме, ћути човек и мисли нешто. То не може бити друге него да је врло паметан! - закључише и остали па узеше опет загледати странца и сваки на њему и његову изгледу откри понеку сјајну особину, понеки доказ његове необично јаке памети.
Не проведе се много разговора, и сви се сагласише да би најбоље било да умоле овог путника кога им је, како веле, сам бог послао: да их поведе у свет да траже бољи крај и плоднију земљу, да им буде вођ, а они да га безусловно слушају и покоравају му се.
Изабраше из своје средине десеторицу који ће отићи странцу те му изнети побуде збора и своје бедне прилике и умолити га да се прими за вођу. Отидоше она десеторица, поклонише се смерно пред мудрим странцем, и један од њих узе говорити о неплодном земљишту њихова краја, о сушним годинама, о бедном стању у коме се налазе, и заврши овако:
- То нас нагони да оставимо свој крај и своје куће па да пођемо у свет тражити бољи завичај. И баш сад када падосмо на тако срећну мисао, као да се и бог смилова на нас те нам посла тебе, мудри и врли странче, да нас поведеш и спасеш беде. Ми те у име свих становника молимо да нам будеш вођ, па куд год ти, ми за тобом. Ти знаш путове, ти си свакако и рођен у срећнијем и бољем завичају. Ми ћемо те слушати и покоравати се свакој наредби твојој. Хоћеш ли, мудри странче, пристати да спасеш толике душе од пропасти, хоћеш ли нам бити вођа?
Мудри странац за све време тог дирљивог говора не подиже главу. Остаде до краја у истом положају како га и затекоше: оборио главу намрштен, ћути, лупка по земљи и - мисли. Кад се говор заврши, он не мењајући положај кратко и лагано процеди кроза зубе:
- Хоћу! - Можемо ли, дакле, поћи с тобом и тражити бољи крај?
- Можете! - продужи мудри странац не дижући главе.
Сад настаде одушевљење и изјаве захвалности, али на то мудрац не рече ни речи.

Саопштише збору срећан успех додајући како тек сад виде каква велика памет лежи у том човеку. - Није се ни макао с места, нити главе подиже, бар да види ко му говори. Само ћути и мисли. На све наше говоре и захвалности свега је две речи проговорио. 2 - Прави мудрац!... Ретка памет!... - повикаше весело са свију страна, тврдећи како га је сам бог као анђела с неба послао да их спасе. Сваки бејаше тврдо уверен у успех поред таквог вође, да га ништа на свету не би могло разуверити.
И тако на збору би сад утврђено да се крену још сутра зором. *** Сутрадан се искупи све што имаше одважности да пође на далеки пут. Више од две стотине породица дође на уречено место, а мало их је још и остало да чувају старо огњиште. Тужно је погледати ту масу бедног становништва које љута невоља нагони да напусти крај у коме су се родили и у коме су гробови предака њихових. Лица њихова коштуњава, изнемогла, сунцем опаљена; патња је дугим низом мучних година остављала трага на њима и изразу дала слике беде и горког очајања. Али се у овом тренутку у њиховим очима огледаше први зрачак наде, али и туге за завичајем. Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише, очајно врти главом с пуно неке слутње, и радије би остао да причека још који дан па да и он остави кости у том кршу неголи да тражи бољи завичај; многе од жена гласно наричу и опраштају се са умрлима којима гробове остављају; људи се отимају да се и сами не би разнежили и вичу:
- Добро, хоћете ли да и даље гладујемо у овом проклетом крају и да живимо по овим уџерицама? А и они би сами чисто хтели да цео тај проклети крај и оне бедне кућице понесу, да се може како, са собом. Граја и галама као у свакој маси. Узнемирени и људи и жене, а и деца што их мајке носе на леђима, у љуљкама, ударила у цику; узнемирила се некако чак и стока. Стоке мало и имају, али ту је понека кравица, понеко мршаво, чупаво кљусе с великом главом и дебелим ногама, на кога су натоварили вазда неких поњава, торби, или по две вреће преко самара, па се сирото поводи под теретом, а опет се држи у сили па зарже покадшто. Неки, опет, натоварили магаре, дечурлија вуче псе о ланцима. Ту је, дакле, разговор, вика, псовка, кукњава, плач, лавеж, па чак и један магарац два-трипут њакнуо, али вођа ни речи да проговори, као да га се цела та маса и врева ништа не тиче. Прави мудрац!
Он једнако седи оборене главе, ћути и мисли, и ако тек пљуцне покаткад, то му је све. Али му је баш због таква држања популарност нарасла тако да је сваки био у стању скочити, што кажу, за њим и у ватру и у воду. Међу многима могао се чути отприлике овакав разговор:
- Море, срећни смо, те наиђосмо на оваква човека, а да смо без њега пошли, не дао бог, зло и наопако, пропали бисмо! - То је памет, мој брате! Само ћути, речи још није проговорио! - рећи ће један па погледа са страхопоштовањем и поносом у вођу. - Шта има да говори? Ко говори, тај мало што мисли! Мудар човек, разуме се, па само ћути и нешто мисли!... - додаде други, па и он са страхопоштовањем погледа вођу. - Па није ни лако водити оволики свет! И мора да се мисли кад је примио на себе толику дужност! - опет ће први. Дође време поласку. Чекали су мало не би ли се још ко присетио да пође с њима, али како никог не беше, није се могло даље оклевати.
- Хоћемо ли кренути? - питају вођу.
Он устаде без речи.
 
Уз вођу се одмах груписаше најодважнији људи да му се нађу у несрећну случају и да га чувају да му се не би десила каква опасност. Вођа својски намрштен, оборене главе, коракну неколико пута машући достојанствено штапом испред себе, а маса крене за њим и викну неколико пута: - Живео! Вођа коракну још неколико корака и удари у плот од општинске зграде. Ту, наравно, стаде он, стаде маса. Вођа се измаче мало и лупи два-три пута штапом по плоту.
- Шта ћемо? - питају.
Он ћути.

- Шта: шта ћемо? Обаљуј плот! То ћемо! Видиш да човек даје штапом знак шта треба радити! - викнуше они што су уз вођу.
- Ено врата, ено врата - вичу деца и показују врата која су остала на противној страни.
- Пссст, мир, децо!
- Будитебокснама, што се чини! - крсте се неке жене.
- Ни речи, он зна шта треба. Обаљујмо плот!
За тили часак пуче плот као да га није било.
Прођоше.

Нису макли ни сто корака, а вођа западе у неки велики трњак и застаде. С муком се ишчупа натраг и узе штапом ударати то лево, то десно. Стоје сви.
- Па шта је сад опет? - вичу они позади.
- Да се пробија трњак! - викнуше опет они уз вођу.
- Ево пута иза трњака! Ево пута иза трњака! - вичу деца, па и многи људи из позадине.

- Ето пута, ето пута! - ругају се гневно они уз вођу. - А ко ли зна куд води, слепци једни? Не могу сви заповедати! Он зна куд је боље и прече! Проваљујмо трњак!
Навалише проваљивати.
- А јаој! - завапи понеко коме се забије трн у руку или га шине оструга по лицу.

- Нема, брајко, ништа без муке. Ваља се и промучити ако мислимо успети! - одговарају на то најодважнији.
Пробише после многих напора трњак и пођоше даље.
Ишли су неко кратко време и наиђоше на неке врљике.
Обалише и њих па пођоше даље.

Мало су прешли тога дана јер су још неколико мањих, сличних препона морали савлађивати, а уз мршаву храну, јер неко је понео сува хлеба и нешто мало смока уз хлеб, понеко само хлеба, да бар овда-онда залаже глад, а понеки ни хлеба није имао. Дао бог још летње време те се бар гдегде нађе која воћка.
Први дан тако пређоше мало, а осећаху много умора. Опасности велике не указаше се, па и несрећних случајева не беше. Наравно да се при тако великом предузећу ово мора рачунати у ситнице: једну жену ошину трн по левом оку, те је превила влажну крпу; једно дете ударила врљика преко ножице па храмље и јауче; један старац се саплео на остругу, пао и угануо ногу,
4 превили су му туцан црни лук, а он јуначки трпи бол и иде даље одважно за вођом ослањајући се на штап. (Многи су, додуше, говорили да чича лаже како је угануо ногу, већ се само претвара јер је рад да се врати натраг.) Најзад мало ко да нема трн у руци или да није огребен по лицу. Људи јуначки трпе, жене проклињу час кад су пошле, а деца ко деца, наравно плачу, јер не појме како ће се богато наградити та мука и бол.
На превелику срећу и радост свију вођи се ништа није десило. Оно, ако ћемо право, њега највише и чувају, али тек, тек - има човек и среће. На првом конаку се помолише и захвалише богу што су први дан срећно путовали и што им се вођи није никакво па ни најмање зло догодило. Затим ће узети реч један из оне групе најодважнијих. Преко лица му стоји масница од оструге, али се он на то не осврће:
- Браћо! - поче он. - Ево смо, хвала богу, већ један дан превалили срећно. Пут није лак, али морамо савладати јуначки све препоне, кад знамо да нас овај мучни пут води срећи нашој. Нека нам бог милостиви сачува вођу од сваког зла и да би нас и даље овако успешно водио!...
- Сутра ћу изгубити, ако је тако, и ово друго око!... - прогунђа љутито она жена. - А јаој, нога! - продера се чича, ослобођен том примедбом женином. Деца већ стално кењкају и плачу, и једва их мајке утишавају да би се чуле речи говорникове. - Јест, изгубићеш друго око! - плану говорник. - Па нека оба ока изгубиш! Ништа то није да једна жена изгуби очи за овако велику ствар! То је срамота! Мислиш ли на добро и срећу своје деце? Нека половина нас пропадне за ову ствар, па ништа. Чудна ми чуда једно око! Шта ће ти очи, кад има ко за нас да гледа и води нас срећи? Ваљда ћемо због твога ока и чичине ноге напустити ово племенито предузеће?
- Лаже чича! Лаже чича, претвара се само да се врати! - чуше се гласови са свију страна. - Коме се, браћо, не иде - опет ће говорник - нека се врати, а не да кука и буни друге људе. Шта се мене тиче, ја ћу за овим мудрим вођом ићи док ме траје.
- Сви ћемо, сви за њим док нас траје.
Вођа је ћутао.

Људи га опет узеше загледати и шапутати:
- Само ћути и мисли!
- Мудар човек!
- Гле, какво је њему чело!
- И намрштен једнако.
- Озбиљан!
- Куражан је, види се по њему.

- Куражан, мани га: плот, врљике, трњаке, све то скрши. Само тек намрштен онако лупи штапом и не говори ништа, а ти онда гледај шта ћеш. *** Тако прође први дан, а са истим успехом прође још неколико дана. Ништа од веће важности, саме ситније препоне: стропоштају се у јендек, у јаругу, ударе на врзину, на остругу, на боцу, сломи по неколико њих ногу или руку, разбије понеко главу, али се све те муке подносе. Неки су старци пропали, али су стари и били.
 
- Помрли би да су и у кући седели, акамоли на путу! - рекао је онај говорник, те охрабрио свет да иде даље. Неколико мање деце од године-две дана пропало је, али стегли су срце родитељи јер је тако бог хтео, а и жалост је мања што су деца мања.
- То је мања жалост, а не дао бог да родитељи дочекају да губе децу кад приспеју за удају и женидбу! Кад је тако суђено, боље што пре, јер мање и жалости! - тешио је опет онај говорник.
Многи храмљу и гегају се, неки завили мараме преко главе и хладне облоге метнули на чворуге, неки носе руку у марами. Сви се подрпали и поцепали, па им висе дроњци с одела, али ипак се иде срећно даље. Све би то лакше подносили, али их је глад често мучила. Али напред се мора.
Једног дана се деси нешто важније. Вођа иде напред, уз њега најодважнији (мање двојица. За њих се не зна где су. Опште је мишљење да су издали и побегли. Једном је приликом онај говорник и говорио о њихову срамном издајству. Мало их је који држе да су пропали у путу, али ћуте и мишљење не казују да се свет не плаши), па онда редом остали. Наједаред се указа грдно велика и дубока каменита јаруга, прави амбис. Обала тако стрма да се није смело ни корачити напред. И одважни застадоше и погледаше вођу. Он оборене главе, намрштен и замишљен ћути и одважно корача напред лупкајући штапом пред собом то лево, то десно, по свом познатом обичају, а то га је, како многи веле, правило још достојанственијим. Никога он не погледа, ништа не рече, на његовом лицу никакве промене ни трага од страха. Све ближе амбису. Чак и они најхрабрији од најхрабријих дошли у лицу бледи као крпа, а нико не сме ни речи да примети паметном, оштром и одважном вођи. Још два корака, па је вођа до амбиса. У смртном страху, разрогачених очију стукнуше сви, а најодважнији таман да задрже вођу, па макар се огрешили о дисциплину, а он у том коракну једанпут, други пут и стрмекну у јаругу.
Настаде забуна, кукњава, граја, овлада страх. Неки почеше бежати. - Станите, куда сте нагли, браћо! Зар се тако држи задата реч? Ми морамо напред за овим мудрим човеком, јер он зна шта ради! Није ваљда луд да себе упропасти! Напред за њим! Ово је највећа, али можда и последња опасност и препона. Ко зна да још ту иза јаруге није каква дивна плодна земља коју је бог нама наменио! Напред само, јер без жртава нема ничега! - тако изговори онај говорник и коракну два корака напред те га нестаде у јарузи. За њим они најодважнији, а за овима јурнуше сви.
Кукњава, стењање, котрљање, јечање по стрмој обали оне грдне рупчаге. Би се заклео човек да нико жив, акамоли здрав и читав изићи не може из тог амбиса. Али тврд је човечји живот. Вођа је имао ретку срећу па се при паду задржао, као и увек, на неком џбуну те се није повредио, а успео је да се полако искобеља и изиђе на обалу.
Док се доле разлегаше кукњава и лелек, или се чујаше потмуло стењање, он сеђаше непомичан. Ћути само и мисли. Неки доле угрувани и расрђени почеше га и псовати, али се он ни на то не осврташе.
Који су се срећније скотрљали и зауставили се где на џбун или дрво, почеше с муком излазити из јаруге. Неко сломио ногу, него руку, неко разбио главу, па га крв залила по лицу. Како ко, тек нико читав сем вође. Гледају у вођу мрко, попреко и стењу од бола, а он ни главе да дигне. Ћути и мисли, као сваки мудрац!
*** Прошло је још времена. Број путника све мањи и мањи. Сваки дан однесе по неког. Неки су напуштали такав пут и враћали се натраг. 6 Од великог броја путника заостаде још дваестак. Сваком се очајање и сумња огледа на мршаву, изнемоглу лицу од напора и глади, али нико ништа не говори. Ћуте као и вођа, и иду. Чак и онај ватрени говорник маше очајно главом. Тежак је то пут био.
Из дана у дан се и од ових поче број смањивати, и остаде десетак друга. Лица још очајнија, а целим путем се место разговора чује кукање и јечање. Сад више беху наказе него људи. Иду на штакама, обесили руке о мараме што су везане око врата. На глави сила од превоја, облога, тифтика. И ако би баш и хтели приносити нове жртве, нису могли, јер на телу готово и не беше места за нове ране и убој.
Изгубили су већ и веру и надање и они најодважнији и најчвршћи, али иду ипак даље, то јест муче се на неки начин с тешким напорима уз кукање од бола. Па и шта би кад се натраг не може? Зар толике жртве, па сад напустити пут?!
Смрачило се. Гегају се тако на штакама, док тек погледаше, а вође нема пред њима. Још по један корак, па сви опет у јаругу. - А јаој, нога!... А јаој, мајко моја, рука!... А јаој! - разлеже се кукњава, а затим само кркљање, јечање и стењање. Један је потмуо глас псовао чак и дичног вођу, па умуче. *** Кад је свануло, а вођа седи онако исто као и онога дана кад га изабраше за вођу. На њему се не опажају никакве промене. Из јаруге избауља онај говорник, а за њим још двојица. Обазреше се око себе онако нагрђени и крвави да виде колико их је остало, али само је још њих тројица. Смртни страх и очајање испуни њихову душу. Предео непознат, брдовит, го камен, а пута нигде. Још пре два дана су прешли преко пута и оставили га. Вођа је тако водио.
Помислише на толике другове и пријатеље, на толику родбину која пропаде на том чудотворном путу, па их обузе туга јача од бола у осакаћеним удовима. Гледаху рођеним очима своју рођену пропаст.
Онај говорник приђе вођи и поче говорити изнемоглим, устрепталим гласом, пуним бола, очајања и горчине: - Куда ћемо? Вођа ћути. - Куда нас водиш и где си нас довео? Ми се теби поверисмо заједно са својим породицама и пођосмо за тобом оставивши куће и гробове наших предака не бисмо ли се спасли пропасти у оном неплодном крају, а ти нас горе упропасти. Две стотине породица поведосмо за тобом, а сада преброј колико нас је још остало.
- Па зар нисте сви на броју? - процеди вођа не дижући главе. - Како то питаш? Дигни главу, погледај, преброј колико нас остаде на овом несрећном путу! Погледај какви смо и ми што остадосмо. Боље да нисмо ни остали него да смо овакве наказе.
- Не могу да погледам!...
- Зашто?!
- Слеп сам!
Настаде тајац.
- Јеси ли у путу вид изгубио?

7 - Ја сам се и родио слеп. Она тројица оборише очајно главе. Јесењи ветар страховито хучи планином и носи увело лишће. По брдима се повила магла, а кроз хладан, влажан ваздух шуште гавранова крила и разлеже се злослутно грактање. Сунце сакривено облацима који се котрљају и јуре журно некуд даље, даље.
Она се тројица згледаше у смртном страху.
- Куда ћемо сад? - процеди један гробним гласом.
- Не знамо!
 
"...Ponose se verom, a ne veruju ni u šta. Što sam ja kriv i moj ceo rod što nas ne primaju u hrišćane. Vera im kaže „ne ukradi“, a eto moj gazda krade i pije za te novce što je od krađe dobio. Vera im nalaže da čine dobro bližnjem svome, n oni jedan drugom samo zlo čine. Kod njih je najbolji čovek, koga smatraju za primer vrline, ako samo ne čini zla, a već, razume se, da niko i ne pomišlja da zahteva od koga da, sem toga što nikome zla ne čini, učini i dobro. I eto na šta su spali da su im primeri vrlina ravni svakoj beskorisnoj stvari, koje samo nikom zla ne čine.

Vo duboko uzdahnu i njegov uzdah podiže čak prašinu s puta.

- Pa zar onda - produži on dalje svoje tužne misli - nismo ja i moj rod bolji u tome od sviju njih? Ja nisam nikoga ubio, nikog ogovorio, nikom ništa nisam ukrao, nisam nikog otpustio iz državne službe ni kriva ni dužna, nisam napravio deficit u državnoj kasi, nisam lažno bankrotirao, nisam nikad okivao i apsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove, nisam izneverio svoje volovsko načelo, nisam lažno svedočio, nisam nikad bio ministar i činio zla zemlji, a sem toga što nisam zla činio, činim dobra i onima koji meni zla čine. Majka me otelila, pa su mi odmah zli ljudi i mleko majčino oduzimali. Bog je travu tek valjda stvorio za nas volove, a ne za ljude, pa nam i nju otimaju. I mi, ipak, pored tolikih udaranja, vučemo ljudima kola, oremo im i hranimo ih hlebom. Pa, ipak, niko ne priznaje te naše zasluge za otadžbinu...

- Ako je do posta, lepo, njima, ljudima, vera kaže da poste sve poste, a oni ni to malo posta neće da izdrže, a ja i ceo moj rod postimo celog svoga veka, otkad nas od sise majčine odbiju.

Vo obori glavu i kao da se nešto zabrinu, diže opet glavu naviše, šmrknu ljutito na nos i izgledaše kao da se nečega važnog priseća, pa ga to muči; najednom muknu radosno:

- A, sad znam, mora to biti? - i produži misli:

- To je dakle: ponose se slobodom i građanskim pravima. O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide nikako. - U čemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi muknuti: „Zaaa!“. A ako im ne naredi, ne smeju da glasaju, ni da se mešaju u politiku isto kao i mi. Trpe i oni apsu i udarce često ni krivi ni dužni. Mi bar riknemo i manemo repom, a oni ni toliko građanske kuraži nemaju.

Utom iziiđe gazda iz me'ane. Pijan, prepleće nogama, pomutio očima, izgovara neke nerazumljive reči i, krivudajući, pođe kolima.

- Eto našto je taj ponosni potomak upotrebio slobodu, koju su mu krvlju preci izvojevali. Ajde, moj je gazda pijan i krade, ali na šta su je drugi upotrebili? Samo da ne rade ništa i da se ponose prošlošću i zaslugama svojih starih, u kojima oni nemaju nikakva udela ni koliko ja. A mi volovi ostali smo isto tako vredni i korisni rad nici kao što su naši stari bili. Volovi smo, to jeste, ali se ipak možemo ponositi svojim mučnim današnjim radom i zaslugama.

Vo duboko uzdahnu, i spremi vrat za jaram."

(Razmsljanje jednog obicnog srpskog vola, jos 1902.)

U cemu je razlika izmedju ondasnjeg i danaasnjeg vola?
Ni u cemu, nesrecni vo uvek ostaje samo vo:sad2:
 
Treba prebaciti onda u PDF svastara ili bajke i knjizevnost , posto je sve izmisljeno i sve su izmisljeni likovi , kakve veze to ima sa politikom ?

Još jedna od nebuloznih i nadasve nezanimljivh tema iz arsenala postavljača....
t2260.gif
 
Ионако су сви Српски политичари ко из бајке.
Измишљени.
Таман и да их нема,требало би их измислити.Јер без њих нема смисла.Али стварно.
Даклем,тема је за политику.
 
Još jedna od nebuloznih i nadasve nezanimljivh tema iz arsenala postavljača....
t2260.gif

Dok me nije zgodio grom, tema je jedna od boljih u poslednje vreme.
Problem nastaje sto istomisljenici idu jedni dugima na teme, neistomisljenike ignorisu, njihove (neistomisljenika) teme nikad "nisu" zanimljive, to znam po sebi,mada dosad nisam na to obracala paznju, otsad hocu, bogami hocu:cool:
 
Dok me nije zgodio grom, tema je jedna od boljih u poslednje vreme.
Problem nastaje sto istomisljenici idu jedni dugima na teme, neistomisljenike ignorisu, njihove (neistomisljenika) teme nikad "nisu" zanimljive, to znam po sebi,mada dosad nisam na to obracala paznju, otsad hocu, bogami hocu:cool:

........у његовм случају има и менталних проблема..........и неких регионалних комплекса.
 
NEDELJA - MIHAILO MEDENICA
Kosovski „plan B"

Možda je izgubljena bitka pred Međunarodnim sudom pravde, ali ne i rat! Nedugo po objavljivanju savetodavnog mišljenja haške četrnaestorke, očigledno tretirane „vijagrom" i nekim lošim alkoholom, Vlada i predsednik republike konsolidovali su redove i aktivirali plan B, na čijoj su izradi bili angažovani najveći umovi Srbije, i dvojica koja nisu iz DS-a


Suštinski, plan B je modifikovana verzija plana A, koji se pokazao kao genijalan ali veoma glup, s tom razlikom što u određenim segmentima zadire u međunarodno pravo čak i dublje negoli Škundrić prstom u nos tokom razgovora o energetici.

Delovi plana su već poznati, barem ono o 55 dugoprugaša koji su sa predsednikovom kovertiranom porukom: „Pi.ke ste ako priznate Kosovo" već krenuli put 55 država, ispraćeni zvonjavom sa crkava i mobilnih telefona članova Vlade i parlamenta, koji su za tu priliku konsenzusom daunloudovali pesmu „Vidovdan" i nešto porno-materijala, koji će naknadno biti prosleđen penzionerima s najmanjim primanjima kao deo pomoći socijalno ugroženim kategorijama.

S obzirom na to da je predsedavajući sudskog veća MSP-a Japanac, plan podrazumeva bojkot karatea i ninđucua na teritoriji Srbije, uz preporuku da se stanovništvo okrene kung-fuu i kapoeri (brazilska borilačka veština), dok će Nati Mesarović i Bošku Ristiću biti poverena lustracija nindži, za koje se pretpostavlja da samo među romskom nacionalnom zajednicom broje više od 50.000 vrhunskih majstora drevne borilačke veštine.

Sledeći korak je još drastičniji i daleko delotvorniji - naime, kako traženo i dobijeno savetodavno mišljenje nije obavezujuće (a ni naročito važno, kako sad kažu), pitanje upućeno MSP-u ovog puta biće preformulisano i postavljeno daleko uticajnijoj instanci - Opštinskom sudu u Leskovcu, čija odluka ne da će biti obavezujuća, već i utemeljena na običajnom pravu, koje je starije i validnije od svih pisanih zakona, pa i Amerike, koja je mlađa od polovine automobila koji se kreću Srbijom.

Međutim, glavni adut i glogov kolac u srce šiptarskog secesionizma predstavljaće supertajni projekat povratka Hrebeljanovića na Gazimestan, odnosno Jovana Krkobabića na mesto gde je poslednji put video praunuka Lazara, poručivši mu: „Ajde ti, srećo pradedina, sad ću ja samo da vežem pertle i nešto pitam Brankovića!"

Ujedno, tako će i domaćoj javnosti konačno biti otkrivena tajna privilegovanog položaja klana Krkobabića, kojima je uticaj u politici obrnuto srazmeran krvnom pritisku i podršci u narodu - oni su „sveti gral", pod Jovinim noktima je sveta srpska zemlja, zaostala od dana kada je zagrabio ka Beogradu da tu dočeka Turke kao veliki reformator penzijskog sistema koji će sprečiti bunu na dahije starije od 65 godina...

Pretpostavlja se da će Albanci čim ugledaju Krku kako kunja na doratu lutajući kosovskim poljem - pasti na kolena, vratiti što nije njihovo i zapevati svi ko jedan: „Boris Tadić lep je lik i naš predsednik!"

Kako ništa nije prepušteno slučaju, plan B podrazumeva i organizovanje dodola u grupe koje će neprekidnim prizivanjem kiše naterati Tačija da se mane ćorava posla i prihvati paket besplatnih akcija NIS-a, čime će priznati legitimitet Srbije na Kosmetu i prvi se odreći duple funkcije, ne želeći više da bude i „premijer" i terorista...

Kad smo već kod premijera, naravno da je planirano i učešće Mirka Cvetkovića u planu B, i to u cilju potpunog sluđivanja svetske javnosti, koju će postići serijom gostovanja po inostranim medijima, gde će na svako postavljeno pitanje odgovarati: „Nemam komentar, Srbija je izašla iz krize, Kosovo je Srbija koja je izašla iz krize, ja sam samo došao u Beograd po nove žice za gitaru kad su me dvojica ugurala u zgradu Vlade, odvukla u kabinet i naredila - spavaj!"

Ne treba, naravno, zanemariti ni uloge koje su namenjene ostalim članovima Mirkovog kružoka vizionara „Filip Višnjić", pre svega najmlađeg Vuka u čoporu, Jeremića, koji će na Skupštini Ujedinjenih nacija gađati generalnog sekretara cipelama, dobijenim specijalno za tu priliku na revers od Gordane Pop-Lazić, uz napomenu da se koncentriše jer vuku dva prsta ulevo...

Dabome, ukoliko se i ovaj plan izjalovi, mada je to ravno verovatnoći da se Nataša Kandić uhvati u užičko kolo u kojem podvriskuje Sonja Biserko, spreman je i plan C, koji...

Ne, to već ne smem da vam otkrijem jer podrazumeva čak i ono nemoguće, ono zbog čega bi pop obrijao bradu, pa čak i Šutanovac suznih očiju odbio NATO...

Polako, ko je pomenuo Tomičinu ostavku?
 

Back
Top