Неистомишљениче, широко си поставио тему. Зато ћу се ограничити на оно што је сад актуелно - Косово и Метохија, европске интеграције...
Прво, актуелна ситуација око Косова уопште није лоша, као што би неки мислили. Колико је земаља признало? 20 до 25? Гледао сам на карти у суботу, само две латиноамеричке земље, једна афричка... Само четири муслиманске земље су признале "Kosova", ако је Сенегал муслиманска земља.
Шта је онда рационално, понављам рационално, у емотивном и духовном смислу не желим да имам ништа са ЕУ-смрадовима, и поносим се тиме.
Мислим да треба да ЕУ-интеграције буду " на леду", односно да се ништа не потписује до септермбра. Можда неки чисто технички договор, ако треба око скидања виза, друго ништа. Зашто? Одлука о признавању или не неке земље није уопште апстрактна нити заснована на ономе што неко мисли да је праведно. И амерички савезници неће признати, ако су у страху од преседана. Са друге стране, Америка ће вршити притисак, ако га већ не врши. У тој ситуацији, ако се Срби понашају "као да ништа није било" и "као да је све у реду", зашто на то не би пристали Хондурас или Горња Волта? И имаћемо нову чланицу УН на јесен. На страну то што ми се гади како би неки да се врате у "нормалу". Као у филму "Лет изнад кукавичјег гнезда" кад се неки пацијент убије, а сестра у неуропсихијатрији каже "ОК, сад настављамо према плану".
Остаје питање: чему све то? Ја не верујем да ће сама "Kosova" поништити проглашену "независност", нити да ће то урадити земље које су признале. Једино рационално решење је подела Косова. А једини исправан начин за тако нешто је нова Мировна конференција. Једини начин да се дође до конференције је кризна ситуација - да не буде ништа у реду. Ако је све у реду, што и "Kosova" не би била држава?
Наша земља не може спровести поделу без промене Устава, односно ван прописане процедуре. Ако би решење било донекле праведно, могла би се постићи двотрећинска већина у скупштини за усвајање. И после да се изађе на референдум. Да би решење било праведно, требало би да укључи и неки договор за Српску. Осим тога, ово једини начин одрживих ЕУ-интеграција. Без тога се све заснива на понижавању и бескрајним уступцима Србије. А суседи Србије нам углавном нису пријатељи. Ко ми гарантује да неће сутра Хрватска или Босна нешто да траже, ЕУ да их подржи, а Борис и Млађа да причају како је то већ изгубљено, како је битан бољи живот...
Ово је све речено под претпоставком рационалности наших политичара, па и оних светских. Не желим да се бавим како ће странке нешто да правдају. Осим једног случаја, ево мог савета "жутима". Што не би ЕУ навели као "неодустајни циљ" (као рецимо радикали "Велику Србију"). Једноставно убедиће своје пријатеље, односно наше "пријатеље" (и праве пријатеље) да подрже нову конференцију. И онда можемо разговарати о пријему целог региона у те интеграције. Док се то не догоди, чекаћемо... На њима би било да то буде реалније од "Велике Србије". Али то би све значиоло да се не иде линијом мањег отпора која је препознатљива - види се код оних који лажу и мажу народ.
