Jacob
Buduća legenda
- Poruka
- 49.567
Ujutru pijemo slovenačko mleko, letujemo u Hrvatskoj i gledamo derbi Jadranske Lige Cibona - Partizan. Hteli da priznamo ili ne, živimo kao što se živelo u Jugoslaviji. Osim što ne možemo u Pećku patrijaršiju. Ali, za vreme Tita manastiri ionako nisu zanimali Srbe
Beogradski susret predsednika Srbije i Hrvatske Ive Josipovića i Borisa Tadića probudio je emocije svih jugonostalgičara kada su videli dva državnika kako se rukuju i grle kao drugovi iz JNA koji se vide prvi put posle dvadeset godina i pred kamerama napadno jedan drugog nazivaju velikim prijateljem. Odavno se Srbin i Hrvat nisu tako lepo slagali, još od kada su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman zajedno crtali mapu Bosne na salveti, ali su međusobne razmene plezira uvek držali podalje od javnosti. Ko zna šta bi oni nacrtali kada bi videli koliko se njihovi naslednici trude da približe dve države za koje su se oni toliko trudili da ih razgraniče debelom granicom.
Petnaest godina kasnije, Srbi su ponovo rado viđeni gosti u Hrvatskoj, više se i ne razlikuje koja muzika odakle dolazi, gledaju se bosanske i hrvatske serije. Srbi koji su nekada bojktovali slovenačku robu redovni su kupci u „Merkatoru", „smoki" su kupili Hrvati, a košarka, kao najuspešniji sport bivše Juge, ima već nekoliko godina zajedničku ligu. Sve je nekako izmešano. Kao nekada.
I sama ideja vaskrsa Jugoslavije izaziva najveću paranoju u Hrvatskoj koja se „jedva oslobodila tog velikosrpkog projekta", kako kažu njihovi nacionalisti, a posebno je upalo u oči kada je predložena promena čuvenog antijugoslovenskog člana 141. njihovog ustava, koji zabranjuje bilo kakvo udruživanje Hrvatske u regionalne državne saveze.
Alergija na pomen imena Jugoslavija očigledno je još izražena u većini država, zbog čega se uljudne briselske birokrate drže pojmova zapadni Balkan i jugoistočna Evropa, a ugledni britanski nedeljnik uspostavio je termin „jugosfera" za prostor bivše Jugoslavije, uz ocenu da će u budućnosti sve više funkcionisati kao nekadašnja država. Uz pritisak iz Evrope da „se mora zajedno" i uz činjenicu da i najveći antijugosloven ne shvata da ujutru pije slovenačko mleko, preko dana planira letovanje u Hrvatskoj, dok gleda derbi Jadranske Lige Cibona - Partizan, a uveče zaspi uz bosansku muziku, sve zajedno nam govori da svi mi, hteli da priznamo ili ne, u suštini živimo život jednog Jugoslovena.
Zato ekonomista Goran Nikolić kaže za Pressmagazin da je danas mnogo toga isto kao u vreme Jugoslavije, počevši od privrede gde su bivše države glavni partneri, a kao poređenje ističe podatak da je Srbija i u okviru SFRJ imala duplo veću trgovinsku razmenu sa drugim republikama nego sa inostranstvom.
- Naravno da se forsirala ta razmena pošto nisu postojale carinske prepreke, pravili su se dogovori kako bi se pospešila unutrašnja potrošnja. Ali istovremeno se u Srbiji uvek više kupovala srpska roba, a u Hrvatskoj njihova roba, pa ni ta Jugoslavija nije bila „jedno" u ekonomskom smislu. Tako da i danas međudržavnim ugovorima o smanjenju carina klizimo prema sličnom odnosu koji je postojao u vreme SFRJ - kaže Nikolić.
Priča o privrednom povezivanju u vreme ekonomske krize kao jedinom izlazu već je postala mantra koja se identično ponavlja iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, ali u podsvesti naroda budi zaboravljeno jugoslovenstvo. A onda se neko setio da pomene fudbal, što je direktan udarac u čelo svakom antijugoslovenu. Realizacija ideje o zajedničkoj ligi koju promovišu čak i Tadić i Josipović, uz inicijative da se Srbija, Hrvatska i Bosna zajedno kandiduju za organizovanje Evropskog prvenstva 2020, mogla bi da znači da bi velika država koja je 1990. nestala na Maksimiru mogla makar simbolično da vaskrsne zahvaljujući fudbalu.
- Fudbal bi u novoj jugoslovenskoj priči bio vrlo bitan zbog simbolike. Mnogi ne shvataju da je fudbal u tom simboličkom smislu važniji od trgovine, jer fudbal je uvek bio oblast koja identifikuje naciju. Zajednička liga bila bi zanimljiva i zbog ostvarivanja pojedinačnih nacionalnih interesa. Recimo, bilo bi zanimljivo to što bi Borac iz Banjaluke igrao u toj ligi, a Srbi u Crnoj Gori bi ponovo dolazili na stadion da gledaju klubove za koje navijaju. Isto tako, Hrvati bi sigurno voleli da igraju istu ligu sa Širokim Brijegom - kaže Nikolić.
Naš sagovornik kaže da specifičan jugoslovenski identitet koji se razvio kod mnogih ljudi odraslih u tom vremenu samo čeka pravu priliku da iskoči na površinu.
- Kundera je rekao da sve države komplikovanog naziva nestaju, ali je Jugoslavija drugačija. Ona je najviše izgradila jugoslovenski identitet, jer je veliki broj ljudi imao dualni identitet. Broj mešovitih brakova nije bio mnogo veliki, ali je bio veći nego u drugim složenim državama, u vreme Austrougarske, Čehoslovačke ili u SSSR-u. Nacije koje su bile u nastajanju prihvatile su taj identitet složene države i kod njih ostaje zapisano u genu da su oni bili i Jugosloveni. To pre svega važi za Crnogorce, Bošnjake i Makedonce - priča Nikolić, ali i ističe da ideja neke nove Jugoslavije nije samo zasnovana na emocijama, već i da postoji direktni nacionalni interesi koji države vode u takvu vrstu integracije.
Bosna i Hercegovina bi, kako kaže naš sagovornik, kroz jugoslovenske integracije imala interes da integriše i sebe kao funkcionalnu državu, dok bi Srbija imala interes da na taj način za sebe veže Srbe iz Bosne i Srbe iz Crne Gore
- Crnoj Gori je to važno jer bi relaksirala srpsko pitanje u Crnoj Gori. Zato joj odgovara udruživanje ulaskom u naddržavne integracije koje nemaju srpski karakter. Hrvatskoj je takođe interes da pritegne veze sa bosankim Hrvatima, a Makedonci bi mogli da budu zainteresovani zato što bi podigli svoj opšti kvalitet kroz takvu vrstu udruživanja - kaže Nikolić.
Jugonostalgija je od Triglava do Đevđelije, kao i svake godine, došla do izražaja kada se obeležavalo trideset godina od smrti najvećeg sina svih naših naroda, kada se po kafanama više nego ikada pričalo o boljem životu u „njegovo" vreme i da mu „ovi danas" nisu ni do kolena.
Pero Simić, autor knjige „Tito - tajna veka", kaže za Pressmagazin da je potreba za novom Jugoslavijom, ondosno novim zajedničkim prostorom, u stvari želja dece komunizma.
- Jugoslavija i Titovo samoupravljanje je projekat koji je stvaran preko 40 godina i posle toliko bajki o njegovoj uspešnosti stvoreno je nasleđe koje nije za potcenjivanje. To je bila svetski respektabilna propaganda koja je nadživela ono čemu je služila. Plodno tlo za neojugoslovenstvo postoji zato što na Balkanu vlada veliko nezadovoljstvo i razočaranje tranzicijom, čak i u Sloveniji - kaže Simić.
Slovenija bi trebalo da je zemlja koja se kao članica EU najviše distancirala od jugoslovenskog Balkana, ali duga zajednička istorija ni Sloveniju ne ostavlja imunu na ideju jugoslovenstva.
Goran Vojinović, pisac iz Ljubljane, kaže da smo svi mi povezani jezikom, istorijom i kulturom i da nam „polako dolazi u glavu da ta tajna veza nije nešto loše, nego da je treba negovati i održavati".
- Slovenija je po meni zakasnila da se postavi kao most između Evrope i Balkana, a blokadom Hrvatske krenula je čak u suprotnom pravcu. Uz to, kada slušam neke naše političare imam osećaj da su sve što znaju o Balkanu naučili u Briselu. Ja se nadam da će se to promeniti i da će u parlament jednoga dana doći ljudi kojima će bitnije biti da razmišljaju o budućnosti naše zemlje nego o tome koliko bodova nosi oštar domoljubni stav prema Hrvatskoj ili Srbiji. Nema kulturnog radnika u Sloveniji kome ona nije premalo tržište pa je čežnja za jugoslovenskim kulturnim prostorom često prisutna. To je bez sumnje naše najprirodnije šire tržište gde ljudi poznaju kontekste naših priča, naš mentalitet i našu istoriju i geografiju. Mnogo lakše se ljudi navuku na slovenački film ili roman u Srbiji i Hrvatskoj, nego u Mađarskoj ili Italiji. Sa druge strane, u zemljama bivše Jugoslavije nema baš neke preterane želje da se otkriva šta to rade oni Janezi. Jugoslovenski prostor zbog toga sve se više svodi na prirodni trougao Zagreb-Sarajevo-Beograd, dok Ljubljana obično biva izostavljena. Što zbog jezičkih barijera, što zbog vlastitog oholog odnosa prema Balkanu, a što zbog toga što taj isti Balkan uistinu ne pati mnogo za 'skijašima koji su ušli u Evropu' - priča naš sagovornik.
I tako će od Slovenije pa do Makedonije u manjoj ili većoj meri postepeno devedesete da se stavljaju u drugi plan. Ponovo će Srbi da jure Čehinje po Makarskoj, da jedu ćevape sa Baščaršije, a sa tribina beogradskih stadiona ponovo će navijači punog srca da pevaju kako će da prođe „Zagreb celi". I sve je zaista isto, samo „njega" nema. I sve Srbin ponovo može kao za vreme bivše Jugoslavije, osim da bez problema ode u Pećku patrijaršiju. Ali, manastiri Srbe i nisu mnogo zanimali dok su gorele buktinje bratstva i jedinstva.
Beogradski susret predsednika Srbije i Hrvatske Ive Josipovića i Borisa Tadića probudio je emocije svih jugonostalgičara kada su videli dva državnika kako se rukuju i grle kao drugovi iz JNA koji se vide prvi put posle dvadeset godina i pred kamerama napadno jedan drugog nazivaju velikim prijateljem. Odavno se Srbin i Hrvat nisu tako lepo slagali, još od kada su Slobodan Milošević i Franjo Tuđman zajedno crtali mapu Bosne na salveti, ali su međusobne razmene plezira uvek držali podalje od javnosti. Ko zna šta bi oni nacrtali kada bi videli koliko se njihovi naslednici trude da približe dve države za koje su se oni toliko trudili da ih razgraniče debelom granicom.
Petnaest godina kasnije, Srbi su ponovo rado viđeni gosti u Hrvatskoj, više se i ne razlikuje koja muzika odakle dolazi, gledaju se bosanske i hrvatske serije. Srbi koji su nekada bojktovali slovenačku robu redovni su kupci u „Merkatoru", „smoki" su kupili Hrvati, a košarka, kao najuspešniji sport bivše Juge, ima već nekoliko godina zajedničku ligu. Sve je nekako izmešano. Kao nekada.
I sama ideja vaskrsa Jugoslavije izaziva najveću paranoju u Hrvatskoj koja se „jedva oslobodila tog velikosrpkog projekta", kako kažu njihovi nacionalisti, a posebno je upalo u oči kada je predložena promena čuvenog antijugoslovenskog člana 141. njihovog ustava, koji zabranjuje bilo kakvo udruživanje Hrvatske u regionalne državne saveze.
Alergija na pomen imena Jugoslavija očigledno je još izražena u većini država, zbog čega se uljudne briselske birokrate drže pojmova zapadni Balkan i jugoistočna Evropa, a ugledni britanski nedeljnik uspostavio je termin „jugosfera" za prostor bivše Jugoslavije, uz ocenu da će u budućnosti sve više funkcionisati kao nekadašnja država. Uz pritisak iz Evrope da „se mora zajedno" i uz činjenicu da i najveći antijugosloven ne shvata da ujutru pije slovenačko mleko, preko dana planira letovanje u Hrvatskoj, dok gleda derbi Jadranske Lige Cibona - Partizan, a uveče zaspi uz bosansku muziku, sve zajedno nam govori da svi mi, hteli da priznamo ili ne, u suštini živimo život jednog Jugoslovena.
Zato ekonomista Goran Nikolić kaže za Pressmagazin da je danas mnogo toga isto kao u vreme Jugoslavije, počevši od privrede gde su bivše države glavni partneri, a kao poređenje ističe podatak da je Srbija i u okviru SFRJ imala duplo veću trgovinsku razmenu sa drugim republikama nego sa inostranstvom.
- Naravno da se forsirala ta razmena pošto nisu postojale carinske prepreke, pravili su se dogovori kako bi se pospešila unutrašnja potrošnja. Ali istovremeno se u Srbiji uvek više kupovala srpska roba, a u Hrvatskoj njihova roba, pa ni ta Jugoslavija nije bila „jedno" u ekonomskom smislu. Tako da i danas međudržavnim ugovorima o smanjenju carina klizimo prema sličnom odnosu koji je postojao u vreme SFRJ - kaže Nikolić.
Priča o privrednom povezivanju u vreme ekonomske krize kao jedinom izlazu već je postala mantra koja se identično ponavlja iz Beograda, Zagreba i Sarajeva, ali u podsvesti naroda budi zaboravljeno jugoslovenstvo. A onda se neko setio da pomene fudbal, što je direktan udarac u čelo svakom antijugoslovenu. Realizacija ideje o zajedničkoj ligi koju promovišu čak i Tadić i Josipović, uz inicijative da se Srbija, Hrvatska i Bosna zajedno kandiduju za organizovanje Evropskog prvenstva 2020, mogla bi da znači da bi velika država koja je 1990. nestala na Maksimiru mogla makar simbolično da vaskrsne zahvaljujući fudbalu.
- Fudbal bi u novoj jugoslovenskoj priči bio vrlo bitan zbog simbolike. Mnogi ne shvataju da je fudbal u tom simboličkom smislu važniji od trgovine, jer fudbal je uvek bio oblast koja identifikuje naciju. Zajednička liga bila bi zanimljiva i zbog ostvarivanja pojedinačnih nacionalnih interesa. Recimo, bilo bi zanimljivo to što bi Borac iz Banjaluke igrao u toj ligi, a Srbi u Crnoj Gori bi ponovo dolazili na stadion da gledaju klubove za koje navijaju. Isto tako, Hrvati bi sigurno voleli da igraju istu ligu sa Širokim Brijegom - kaže Nikolić.
Naš sagovornik kaže da specifičan jugoslovenski identitet koji se razvio kod mnogih ljudi odraslih u tom vremenu samo čeka pravu priliku da iskoči na površinu.
- Kundera je rekao da sve države komplikovanog naziva nestaju, ali je Jugoslavija drugačija. Ona je najviše izgradila jugoslovenski identitet, jer je veliki broj ljudi imao dualni identitet. Broj mešovitih brakova nije bio mnogo veliki, ali je bio veći nego u drugim složenim državama, u vreme Austrougarske, Čehoslovačke ili u SSSR-u. Nacije koje su bile u nastajanju prihvatile su taj identitet složene države i kod njih ostaje zapisano u genu da su oni bili i Jugosloveni. To pre svega važi za Crnogorce, Bošnjake i Makedonce - priča Nikolić, ali i ističe da ideja neke nove Jugoslavije nije samo zasnovana na emocijama, već i da postoji direktni nacionalni interesi koji države vode u takvu vrstu integracije.
Bosna i Hercegovina bi, kako kaže naš sagovornik, kroz jugoslovenske integracije imala interes da integriše i sebe kao funkcionalnu državu, dok bi Srbija imala interes da na taj način za sebe veže Srbe iz Bosne i Srbe iz Crne Gore
- Crnoj Gori je to važno jer bi relaksirala srpsko pitanje u Crnoj Gori. Zato joj odgovara udruživanje ulaskom u naddržavne integracije koje nemaju srpski karakter. Hrvatskoj je takođe interes da pritegne veze sa bosankim Hrvatima, a Makedonci bi mogli da budu zainteresovani zato što bi podigli svoj opšti kvalitet kroz takvu vrstu udruživanja - kaže Nikolić.
Jugonostalgija je od Triglava do Đevđelije, kao i svake godine, došla do izražaja kada se obeležavalo trideset godina od smrti najvećeg sina svih naših naroda, kada se po kafanama više nego ikada pričalo o boljem životu u „njegovo" vreme i da mu „ovi danas" nisu ni do kolena.
Pero Simić, autor knjige „Tito - tajna veka", kaže za Pressmagazin da je potreba za novom Jugoslavijom, ondosno novim zajedničkim prostorom, u stvari želja dece komunizma.
- Jugoslavija i Titovo samoupravljanje je projekat koji je stvaran preko 40 godina i posle toliko bajki o njegovoj uspešnosti stvoreno je nasleđe koje nije za potcenjivanje. To je bila svetski respektabilna propaganda koja je nadživela ono čemu je služila. Plodno tlo za neojugoslovenstvo postoji zato što na Balkanu vlada veliko nezadovoljstvo i razočaranje tranzicijom, čak i u Sloveniji - kaže Simić.
Slovenija bi trebalo da je zemlja koja se kao članica EU najviše distancirala od jugoslovenskog Balkana, ali duga zajednička istorija ni Sloveniju ne ostavlja imunu na ideju jugoslovenstva.
Goran Vojinović, pisac iz Ljubljane, kaže da smo svi mi povezani jezikom, istorijom i kulturom i da nam „polako dolazi u glavu da ta tajna veza nije nešto loše, nego da je treba negovati i održavati".
- Slovenija je po meni zakasnila da se postavi kao most između Evrope i Balkana, a blokadom Hrvatske krenula je čak u suprotnom pravcu. Uz to, kada slušam neke naše političare imam osećaj da su sve što znaju o Balkanu naučili u Briselu. Ja se nadam da će se to promeniti i da će u parlament jednoga dana doći ljudi kojima će bitnije biti da razmišljaju o budućnosti naše zemlje nego o tome koliko bodova nosi oštar domoljubni stav prema Hrvatskoj ili Srbiji. Nema kulturnog radnika u Sloveniji kome ona nije premalo tržište pa je čežnja za jugoslovenskim kulturnim prostorom često prisutna. To je bez sumnje naše najprirodnije šire tržište gde ljudi poznaju kontekste naših priča, naš mentalitet i našu istoriju i geografiju. Mnogo lakše se ljudi navuku na slovenački film ili roman u Srbiji i Hrvatskoj, nego u Mađarskoj ili Italiji. Sa druge strane, u zemljama bivše Jugoslavije nema baš neke preterane želje da se otkriva šta to rade oni Janezi. Jugoslovenski prostor zbog toga sve se više svodi na prirodni trougao Zagreb-Sarajevo-Beograd, dok Ljubljana obično biva izostavljena. Što zbog jezičkih barijera, što zbog vlastitog oholog odnosa prema Balkanu, a što zbog toga što taj isti Balkan uistinu ne pati mnogo za 'skijašima koji su ušli u Evropu' - priča naš sagovornik.
I tako će od Slovenije pa do Makedonije u manjoj ili većoj meri postepeno devedesete da se stavljaju u drugi plan. Ponovo će Srbi da jure Čehinje po Makarskoj, da jedu ćevape sa Baščaršije, a sa tribina beogradskih stadiona ponovo će navijači punog srca da pevaju kako će da prođe „Zagreb celi". I sve je zaista isto, samo „njega" nema. I sve Srbin ponovo može kao za vreme bivše Jugoslavije, osim da bez problema ode u Pećku patrijaršiju. Ali, manastiri Srbe i nisu mnogo zanimali dok su gorele buktinje bratstva i jedinstva.
