Here's how I voted:
Čudovište iz mita, čudovište iz bajke, čudovište ispod kreveta ... Koliko se ta čudovišta zapravo razlikuju, tj. šta im je zajedničko? – Izazivanje straha, i to najčešće "u pedagoške svrhe". Veštica iz bajke nekada je (a, nažalost, u mnogim sredinama i sada) slala poruku umesto roditelja: eto vidiš šta će ti se desiti ako budeš neposlušan. Harpije, kiklopi i aždaje iz mitova najčešće su u funkciji simbola i stilskih figura, i tu su da junaku zagorčaju njegovo prolazno, ovozemaljsko bivstvovanje, poručujući mu da bez muke nema života (a bogme ni slave koja će ga lansirati u Valhalu ili na Olimp). Ono što je zanimljivo: mnoga antička čudovišta u početku su bila božanstva i - kao i obični smrtnici - puna kaprica, mana i slabosti. Ali čim se spoznalo da je "Bog sazdao čoveka po uzoru na sebe", stvaranje čudovišta prešlo je u nadležnost đavola.
Mislim da čudovišta ispod kreveta vode poreklo od najstarijeg i najjačeg, takoreći arhetipskog straha – straha od nepoznatog. A strah od nepoznatog vezan je za strahove od samoće i, naročito, smrti: ako nešto ne poznajemo, pa ga pritom i definišemo kao "silu" ( ono veće i moćnije od nas), onda se osećamo ugroženo. Malo dete nema jasnu predstavu od smrti, ali ima instinkt samoodržanja. Mrak je, recimo, za dete najveća nepoznanica; odsustvo svetla, u kombinaciji sa zvucima (čije poreklo ono ne zna) i maštom, čini se detetu pretećom atmosferom. Obrisi se samo naziru, igre senki deluju zastrašujuće, lupkanje grane o prozorsko okno je sablasno ... pa kada se na to još doda prethodno ispričana bajka u kojoj je glavni negativac babaroga ili zli džin, onda je dete u svojoj uobrazilji iskonstrusalo čudoviše ispod kreveta, čudoviše u plakaru, ili čudovište vešto zakamuflirano u igračku. I sasvim je shvatljivo da se malo dete, čiji je jedini oslonac u tom životnom periodu roditelj, oseća napušteno od svih u mračnoj sobi, i što traži da mu se ostavi upaljena lampa ili makar tračak svetla ispod vrata – jer je trag svetlosti veza sa spoljnim, roditeljskim svetom, u kome dete ima utisak zaštićenosti.
Prevazilaženje straha od čudovišta je obred inicijacije: prelazak iz sveta deteta u svet odraslih.
Ali danas se mnogo radi na tome da se neka čudovišta približe deci. Ako znamo da je čudovište ranije značilo, recimo, "organizovano telo neobičnog i užasavajućeg sklopa", pa su i izuzetno ružni ili bolešću unakaženi ljudi smatrani čudovištima, onda se ta misija može smatrati humanom i poželjnom. Naravno, reč je o čudovišnom kao atruibutu (ne)estetskog, tj o formi. Setimo se samo Zveri iz bajke "Lepotica i Zver" i Kvazimoda iz "Zvonara Bogorodične crkve u Parizu"; u oba slučaja nakazni izgled postepeno prelazi u drugi plan jer su njihova srca toliko topla da zasenjuju svu spoljašnju ružnoću. Ružno prestaje da bude strašno; sadržaj odnosi prevagu nad formom. U tom smislu pravi proboj stvorenja neobičnog pa i čudovišnog izgleda, zbog kojih bi njihovi autori bili spaljeni u srednjem veku kao sotonine sluge, imamo u crtanim filmovima i stripu.
Međutim ... Postoje i demoni. Sa demonima već nema šale. Da sad ne ulazim u poreklo i nekadašnju definiciju reči "demon": oni su veća čudovišta od drugih čudovišta, oni ne moraju biti ružni i prljavi, ali su uvek zli (a od skoro im se i zlobnost prašta na konto loše karme i frustracija činjenicom što bi želeli da budu ljudi, a ne mogu).
Širok je dijapazon makabrističkih stvorenja: vampiri, vukodlaci, zombiji, mumije, homunkulusi, vanzemaljski predatori ... a odlike su im: veličina, neuništivost (ili velika otpornost), snaga, agresivnost, brzina, opremljenost krilima, oštrim zubima ili kandžama, lučenje kisele (i po čoveka fatalne) sluzi, nokturalni vid, mimikrija i još mnogo toga, o čemu ljudi mogu samo da sanjaju. I sanjaju, jer da ne sanjaju, ne bi bilo ovakvih kreacija mašte.
Oprobani recepti za uništenje čudovišta/monstruma su sledeći: glogov kolac, vatra, srebrni metak, beli luk, Sunčeva svetlost, sveta vodica, eksploziv, šurikeni, virusi, izbacivanje u bezvazdušni intergalaktički prostor ... a iznad svega – ujedinjena ljudska inteligencija. Jer: kad ono dete s početka priče izaste u čoveka, postaje najsuperiornije od svih čudovišta.
Neće nas niko spasiti od čudovišta; sami smo ih prizvali, sami smo ih stvorili, sami ih negujemo, i ono što vidimo kao čudovište projekcija je nas samih.
A zlo je posebna priča: njega se ne bojimo dok ga ne uočimo ... u drugima.
