Torrente Bgd
Buduća legenda
- Poruka
- 34.549
Iako je prema podacima turističkih agencija, broj srpskih turista na hrvatskom moru porastao za 300 odsto, treba znati i da bacanje automobila sa srpskim tablicama sa rive u nekim mestima u Dalmaciji i dalje nije izašlo iz mode. Kao idealna destinacija se preporučuje Istra, dok se oblasti oko Šibenika i Zadra predlažu samo onima koji bi na vlastitoj koži želeli da osete rijaliti šou „Survajver"
Kada je pre deset godina književnik iz Splita - Boris Dežulović napisao tekst o dolasku srpskih turista na Jadransko more svi su to posmatrali kao duhovitu maštovitost ovog pisca, jer je u tom trenutku jedini Srbin koji se dobro osećao na hrvatskom primorju bio Đorđe Balašević u svojoj pesmi „Oprosti mi, Katrin", gde „na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta" glavni junak pesme postiže momački uspeh sa jednom strankinjom. U Dežulovićevom tekstu se celo mesto usled dolaska srpskih turista diže na noge, da bi na kraju shvatili da je autobus stigao iz Biograda, umesto Beograda.
Tih godina je priča o srpskim turistima na hrvatskom primorju mogla jedino da se posmatra kao humoreska u nekoj dalekoj budućnosti, a o nekim pravim srpskim gostima na Jadranu i najveći optimisti na obe strane tada nisu mogli ni da sanjaju.
Ipak, dve-tri godine posle ovog Dežulovićevog teksta srpski turisti su počeli da pristižu na hrvatsku obalu, a među prvima su bili jugonostalgičari, kao i oni koji su pre raspada i rata u Jugoslaviji imali vikendice na obali. Kasnije su došli srpski bogataši koji svojim jahtama pristižu na hrvatska ostrva, ali i u medije koji tokom letnjih meseci redovno obaveštavaju čitaoce ko je od poznatih ličnosti stigao u Dalmaciju pa je tako dolazak vlasnika „Komtrejda" Veselina Jevrosimovića opisan naslovom „Dolazak srpskog Bila Gejtsa".
Srpski Bil Gejts nije imao problema u Hrvatskoj, ali mnogi „obični" turisti jesu. Od psovanja četničkih majki, preko odbijanja lokalnih ugostitelja da usluže turiste koji imaju „govornu manu", jer umesto tisuća kažu hiljada, ili traže picu na parče, umesto na komad, pa sve do konkretnih modrica koje su pre nedelju dana dobili srpski turisti u primorskom mestu Vodice.
Hrvatski turizam se nalazi između posleratne srbofobije i predratnih emocija na srpske šolde, koje su zamenili strejndžerski evrocenti koje je tako teško izvući, pogotovo u vreme ekonomske krize. Jer, svaki hrvatski ugostitelj više voli i Srbina koji će da obrne turu u kafani, nego Austrijanca ili Čeha koji će da kupi 200 grama lubenice. I zato je ove godine Hrvatska turistička zajednica prvi put posle rata krenula u ambicioznu kampanju po Srbiji. A pošto usled te kampanje tražnja za Hrvatskom među našim turistima raste, postavlja se logično pitanje da li je „Hrvatska tako naša, a tako blizu" kako se reklamira? Ili su ipak prava slika hrvatskog gostoprimstva komentari na hrvatskim sajtovima ispod tekstova o napadima na srpske turiste, gde se sa odobravanjem prihvata svako mlaćenje četnika? I da li prosečna srpska porodica treba teško ušteđenih hiljadu evra da potroši u Hrvatskoj, gde je i pored desetorice gostoljubivih, dovoljan jedan nacionalista da pokvari letovanje?
- Ne znam koji bi savet dao potencijalnim srpskim turistima koji bi leto prvi put proveli na Jadranu. Kapiram da ako si paranoičan, onda i ne treba da ideš tamo jer ćeš stalno razmišljati da li će ti se nešto desiti, a obično se takvim osobama po pravilu i desi neka neprijatnost. Ako dođeš sa nekim predrasudama i strahom onda stalno merkaš kako ti se obraćaju tamošnji ljudi - od vlasnika apartmana pa do klinaca koji ti na plaži iznajmljuje suncobran. Tu onda ne može biti nikakvog govora o odmoru i takve osobe ne treba ni da idu na Jadran - kaže za Pressmagazin Željko Mašić, kopirajter u jednoj beogradskoj marketinškoj agenciji koji redovno odlazi kao turista na hrvatsku obalu.
- Priznajem da sam na mom prvom letovanju sa ženom na hrvatskoj obali i sam bio paranoičan. Često sam sa vlasnikom apartmana razgovarao o raznim stvarima, pa je tako jedne večeri obična priča odjednom došla do teme o njihovom Domovinskom ratu i akciji u Medačkom džepu. Moj domaćin je počeo da priča o opravdanosti te akcije, jer kao Dalmacija je crkavala od gladi zbog srpske blokade. Postalo mi je neprijatno, a sutradan me je dočekao trezan kao da ništa nije bilo - priča naš sagovornik.
Kada je pre deset godina književnik iz Splita - Boris Dežulović napisao tekst o dolasku srpskih turista na Jadransko more svi su to posmatrali kao duhovitu maštovitost ovog pisca, jer je u tom trenutku jedini Srbin koji se dobro osećao na hrvatskom primorju bio Đorđe Balašević u svojoj pesmi „Oprosti mi, Katrin", gde „na stanici u Puli, pod vrelim suncem leta" glavni junak pesme postiže momački uspeh sa jednom strankinjom. U Dežulovićevom tekstu se celo mesto usled dolaska srpskih turista diže na noge, da bi na kraju shvatili da je autobus stigao iz Biograda, umesto Beograda.
Tih godina je priča o srpskim turistima na hrvatskom primorju mogla jedino da se posmatra kao humoreska u nekoj dalekoj budućnosti, a o nekim pravim srpskim gostima na Jadranu i najveći optimisti na obe strane tada nisu mogli ni da sanjaju.
Ipak, dve-tri godine posle ovog Dežulovićevog teksta srpski turisti su počeli da pristižu na hrvatsku obalu, a među prvima su bili jugonostalgičari, kao i oni koji su pre raspada i rata u Jugoslaviji imali vikendice na obali. Kasnije su došli srpski bogataši koji svojim jahtama pristižu na hrvatska ostrva, ali i u medije koji tokom letnjih meseci redovno obaveštavaju čitaoce ko je od poznatih ličnosti stigao u Dalmaciju pa je tako dolazak vlasnika „Komtrejda" Veselina Jevrosimovića opisan naslovom „Dolazak srpskog Bila Gejtsa".
Srpski Bil Gejts nije imao problema u Hrvatskoj, ali mnogi „obični" turisti jesu. Od psovanja četničkih majki, preko odbijanja lokalnih ugostitelja da usluže turiste koji imaju „govornu manu", jer umesto tisuća kažu hiljada, ili traže picu na parče, umesto na komad, pa sve do konkretnih modrica koje su pre nedelju dana dobili srpski turisti u primorskom mestu Vodice.
Hrvatski turizam se nalazi između posleratne srbofobije i predratnih emocija na srpske šolde, koje su zamenili strejndžerski evrocenti koje je tako teško izvući, pogotovo u vreme ekonomske krize. Jer, svaki hrvatski ugostitelj više voli i Srbina koji će da obrne turu u kafani, nego Austrijanca ili Čeha koji će da kupi 200 grama lubenice. I zato je ove godine Hrvatska turistička zajednica prvi put posle rata krenula u ambicioznu kampanju po Srbiji. A pošto usled te kampanje tražnja za Hrvatskom među našim turistima raste, postavlja se logično pitanje da li je „Hrvatska tako naša, a tako blizu" kako se reklamira? Ili su ipak prava slika hrvatskog gostoprimstva komentari na hrvatskim sajtovima ispod tekstova o napadima na srpske turiste, gde se sa odobravanjem prihvata svako mlaćenje četnika? I da li prosečna srpska porodica treba teško ušteđenih hiljadu evra da potroši u Hrvatskoj, gde je i pored desetorice gostoljubivih, dovoljan jedan nacionalista da pokvari letovanje?
- Ne znam koji bi savet dao potencijalnim srpskim turistima koji bi leto prvi put proveli na Jadranu. Kapiram da ako si paranoičan, onda i ne treba da ideš tamo jer ćeš stalno razmišljati da li će ti se nešto desiti, a obično se takvim osobama po pravilu i desi neka neprijatnost. Ako dođeš sa nekim predrasudama i strahom onda stalno merkaš kako ti se obraćaju tamošnji ljudi - od vlasnika apartmana pa do klinaca koji ti na plaži iznajmljuje suncobran. Tu onda ne može biti nikakvog govora o odmoru i takve osobe ne treba ni da idu na Jadran - kaže za Pressmagazin Željko Mašić, kopirajter u jednoj beogradskoj marketinškoj agenciji koji redovno odlazi kao turista na hrvatsku obalu.
- Priznajem da sam na mom prvom letovanju sa ženom na hrvatskoj obali i sam bio paranoičan. Često sam sa vlasnikom apartmana razgovarao o raznim stvarima, pa je tako jedne večeri obična priča odjednom došla do teme o njihovom Domovinskom ratu i akciji u Medačkom džepu. Moj domaćin je počeo da priča o opravdanosti te akcije, jer kao Dalmacija je crkavala od gladi zbog srpske blokade. Postalo mi je neprijatno, a sutradan me je dočekao trezan kao da ništa nije bilo - priča naš sagovornik.
...
...
Хеботе па ти не знаш ни име места у ком си био!
