Van liste prosečnih ljudi sa kapitalom i malim biznisom u rasejanju nalazi se 20 najuspešnijih Srba, čiji kapital dr Vladimir Grečić procenjuje na 15 milijardi dolara. Većina njih je već investirala u Srbiji. Filip i Madlena Cepter imaju svoja preduzeća i privatno pozorište u Srbiji. Bankar Vaso Despotović iz Sidneja, koji je nedavno dobio orden od britanske kraljice Elizabete druge, sa svojim kineskim partnerom u Beogradu otvara lanac sportskih radnji.
Zaštitno lice ovog lanca prodavnica je Jelena Janković. Mirko Latinović iz Moskve otvorio je u Beogradu firmu ”Tredjunik”, izgradio nekoliko tržnih centara i robnu kuću ”Plaza”. Latinović ne želi od toga da pravi ni patriotski, a ni politički kapital. Jer kako kaže, Latinović, ”moja braća i ja samo samo obični građevinari”.
- Dijaspora je jača o MMF-a, ali je nedovoljno iskorišćena kao investitor. Čitav proces priliva srpskog kapitala, kao doznaka, tako malih i investicija iz dijaspore, posebno kapitala najbogatijih, teče stihijno i van organizovane kontrole države i bankarstva. Ni država, ni banka ne podstiču aktiviranje tog kapitala kao investicije za razvoj Srbije. Zbog toga zemlja od ukupnog kapitala dijaspore vrednog 25 milijardi dolara koristi samo mali deo – smatra ekonomista Zvonko Šošević.
Slobodan i Mira Pavlović iz Čikaga su investirali 4,2 miliona dolara u most na Drini. I još 90 miliona dolara uložili su u Slobomir, prvi privatni grad na Balkanu, univerzitet, carinsku zonu i stambeno naselje. Dušan Djuk Petrović, potpredsednik kompanije ”Vrengli” iz Njujorka, najveće fabrike žvakaćih guma na svetu, spreman je da uloži 70 miliona dolara u Srbiju. Toliko je već uložio Mladen Selak iz Čikaga.
Međutim, mnogi investicioni planovi ljudi iz rasejanja su, kako oni tvrde, propali i to zbog loše politike i neodgovornog ponašanja države. Branko Tupanjac nije izgradio kardiovaskularnu kliniku u Novom Sadu, jer mu je traženo 15 miliona dolara za zemljište. Niti je doveo ”Krajsler” u Kragujevac, jer je trebalo da plati radnička potraživanja od 300 miliona dolara. Slavica Radić Eklston je obećala dr Voji Koštunici kao premijeru da će izgraditi pistu za auto trke, ali od toga ništa nije bilo. A Goran I. iz Kalifornije, koji je Srbiji nudio specijalnu asfaltnu masu Pentagona za srpske seoske drumove, uspeo je samo da plastificira jedan putić u svom kraju oko Niša.
Milan Mandarić iz Londona, iako je bio zainteresovan, nije kupio ni FK ”Vojvodinu”, a ni FK ”Crvena Zvezda”, jer, kako kaže, nemaju zakonom definisan status kao firma.
Aleks Mačeski iz Klivlenda je, kaže, odustao od kupovine Zavoda za izdavanje udžbenika i magazina NIN.
- Da bi se uspešno poslovalo u Srbiji politička i ekonomska situacija mora da bude stabilna, nivo korupcije nizak, a nivo transparentnosti u javnim poslovima visok. Pitam se da li je to tako? – kaže Mačeski.
On priznaje da država Srbija nije nezainteresovana da posluje sa našim najuspešnijim biznismenima i najuglednijim ljudima iz rasejanja. To potvrđuje i vlastitim primerom:
- Od kako sam imenovan za počasnog konzula niko iz Ministarstva spoljnih poslova ili Vlade Srbije nije me zvao da me pita šta mogu da pomognem svojoj otadžbini. Jedinu korist koju imam kao srpski konzul je da u avionima dobijam besplatno sedište u prvoj klasi – jada se Aleksa Mačeski.
A akademik Bogdan Maglić je odlučio da proda akcije svog hotela u Somboru, vredne milion evra.
- Zbog loše poslovne i ekonomske atmosfere u Vojvodini nisam uspeo da izgradim veliki kongresni centar u rodnom gradu – kaže dr Maglić.
Dok nam oskarovac Dejan Ilić priznaje da veliki biznismeni i velike investicije iz rasejanja mogu da uđu u Srbiju samo uz odobrenje, tačnije, tesne saradnje sa političarima i strankama. Da bi dobio lokaciju na Tašmajdanu i izgradio veliki filmski studio, Ilić mora da sačeka mišljenje političara koji vode grad Beograd.
:lol
