Kada je usla u moju sobu visio sam sa plafona...
Ne znam zasto sam zeleo da provedem tamo deo svog vremena, ali bilo mi je mnogo bolje nego na podu, u sobi bez prozora.
Ovako sam barem mogao da crtam prozore po celoj sobi.
Cekaj, nisam ti rekao da sam vec celi pod isarao prozorima, i da vise nije bilo mesta. I zidove, barem koliko sam mogao da ih dohvatim.
I da nisam znao zasto sobu nazivam mojom.. ali
Ionako je bilo mnogo zanimljivije visiti sa plafona moje sobe , nego postovati tamo neki zakon gravitacije, koji mozda nije vazio u drugoj sobi, koja mozda nije mogla da bude moja.
Ne znam kako sam prestao da postujem zakon gravitacije
ni kada.....
-'kako si prestao da postujes zakon gravitacije, i kada?'-usla je sa pitanjem.
-'kako si znala?'-odbrusih
-'ovaj, pa visis sa plafona....'-rekla je i napravila semi zbunjenu facu
-'vau, pa tvoja cela soba je puna prozora!'
nisam stigao da odgovorim jer je uletela u sobu nespretno trupkajuci, kao kada malo dete ugleda mesec i pokusa da ga prati rukama
tada sam prvi put shvatio da je ona ustvari stvarna i
...skocio sam sa plafona
...bolelo me je
zakljucio sam
...gravitacija je osvetoljubiva *****
i pocesao se po glavi, dobro, jos je bila tu
ali, nekako me je vise zanimala ova druga glava, koja je provodila svoje vreme trckarajuci mi po sobi posmatrajuci prozore
-'gle ovaj!'
zamak je ustvari iluzija
-'gle ovaj'
znao sam to
-'vau a gledaj ovaj!'
i opet nije imalo smisla
-'A tek gledaj ov..'
da pogadjam
-'ovaj!' prekinuo sam je, zavrsavajuci njenu rec
okrenula se prema meni, nekako joj nije bilo logicno da vise ne hodam po zidovima, kao kakav reptil ili araknoid, ili, manje joj je okupiralo centar za neobicnost
-'da, ovaj, lepo crtas, kako se zoves?' kroz zube je tiho zavibrirala
drugi put shvatio da je ona ustvari stvarna
Jer...
niko nije nikada pitao za ime, svi smo znali da tako nesto ne postoji, mi, svi, i tako smo u procesu i izgubili imena koja su nam dali roditelji ili neko drugi
t.j oni od nas koji nisu izgubili um u procesu ili se nepopravljivo izmenili zauvek i uvek, su, znali za imena
jer ovaj zamak nije bio stvaran
u ovom zamku smo zarobljeni svi
hoce li nas neko pustiti?
mozda bi nas ona pustila
-'zovem se aleksandar, i nekada sam bio stvaran poput tebe' rekao sam neutralno
-'ja ti necu reci kako se zovem, moraces da pogadjas, hajde pogadjaj' razdragano
pitao sam se da li je normalna
kada dovoljno citaj previse, vremena provedes sa ludacima deformises se i posmatras svakoga cudno na najmanje znakove odstupanja od nekog sablona normalnog
ali ustvari je rekla 'zdravo'
hladno
i udarila me pesnicom
u glavu
poceo sam da krvarim po prozoru ruzicaste boje
sada je postao vividniji, zivlji, kao da je tekao, pricao...
cudno, ne secam se da sam ga nacrtao ja ne koristim krejone, mora da ga je ona nacrtala!
Uhvatio sam je za glavu i udario od zid
njena krv se pomesala sa mojom
jer, kakva je to drskost crtati prozore po mojoj sobi?!
-'Hahahaa...ajoj!' smejala se krvavim osmehom, jedan zub je promenio prebivaliste
-'pa zar si morao toliko snazno' nije prestajala da se smeje, krv, svuda krv
vera
ta krv, prelepa krv
zavoleo sam je trenutno
ali kako joj to reci, sada, posto si prvo visio sa zida pa je udario od zid, i izbio joj zub
stidio sam se i bilo mi je krivo
zatrcao sam se i udario od zid
-'?!?' grimasa na njenom sada crvenom, krvlju umrljanom licu koje se smejalo bez straha od bora
i dok sam jaukao na zemlji njoj je bilo strasno zanimljivo to sto jaucem na zemlji i povijala se i liptala na sve strane i nije prestala..
svi moji prozori su sada bili ruzicasti i zivi..
krv
i dok sam jaukao na zemlji njoj je bilo strasno zanimljivo to sto jaucem na zemlji i povila se nadamnom i krvarila na mene
-'bar imas sve zube' rekla je
i odalamila me pesnicom
-'manje-vise, hohoho' i nastavila da se hohoce..
