Kada god pročitam fraze poput "suđenja krivcima za rat", "kažnjavanja ratnih zločinaca" i tome slično, vrati mi se u sećanje nešto što sam ranije ove godine video u jednom zarobljeničkom logoru u južnoj Nemačkoj.
Još jednom dopisniku i meni logor je pokazivao omanji bečki Jevrejin koji je pripadao službi američke vojske zaduženoj za ispitivanje zarobljenika. Bio je to živahan mladić star oko dvadeset pet godina, svetle kose i prijatnog izgleda. Politički je bio znatno obrazovaniji nego prosečan američki oficir, pa je bilo zadovoljstvo biti u njegovom društvu. Logor se nalazio na jednom aerodromu i, nakon obilaska zatvora, naš vodič nas je odveo u hangar gde su bili "izloženi" zatvorenici drugačiji od ostalih.
Na jednom kraju hangara desetak ljudi je ležalo u redu na betonskom podu. Objašnjeno nam je da su to SS-oficiri izdvojeni od ostalih zarobljenika. Među njima se nalazio čovek u pohabanoj civilnoj odeći koji je prekrio lice rukom i očigledno spavao. Imao je neobična i stravično deformisana stopala. Bila su sasvim simetrična, ali skupljena u neuobičajen, okrugao oblik, tako da su više ličila na konjska kopita nego na bilo šta ljudsko. Kako smo se približavali grupi, mali Jevrejin bivao je sve uzbuđeniji.
"To je prava svinja!", rekao je i iznenada zamahnuo teškom vojničkom čizmom, upućujući čoveku koji je ležao snažan udarac pravo u izbočinu jednog od njegovih deformisanih stopala.
"Diži se, svinjo!", urlao je dok se čovek budio, da bi zatim ponovio nešto slično na nemačkom. Zatvorenik se uspravio i, iščekujući nešto, nespretno stajao. Besneći sve više - zapravo je gotovo igrao dok je govorio - Jevrejin nam je ispričao detalje o tom zatvoreniku. Bio je to "pravi nacista": njegov partijski broj je ukazivao na to da je bio član gotovo od samog početka, i u političkom krilu SS-a zauzimao je položaj koji je odgovarao generalskom činu. Moglo se sa sigurnošću tvrditi da je bio zadužen za koncentracione logore i da je nadzirao mučenja i pogubljenja. Ukratko, predstavljao je sve ono protiv čega smo se borili proteklih pet godina.
U međuvremenu, proučavao sam njegovu pojavu. I ako bismo zanemarili utisak kakav obično ostavlja otrcan, neuhranjen i neobrijan čovek koji je odskora zatvoren, on je bio jedan odvratan primerak. Nije, međutim, delovao surovo ili na bilo koji način zastrašujuće: izgledao je pomalo neurotično i, na neki priprost način, intelektualno. Njegove blede, lukave oči bile su deformisane jakim naočarima. Mogao je biti raščinjeni sveštenik, glumac koga je upropastio alkohol ili medijum u spiritističkim seansama. Ljude vrlo slične njemu viđao sam po jeftnim londonskim pansionima ili u čitaonici Britanskog muzeja. Bilo je vrlo jasno da je mentalno neuravnotežen - stanje zdravlja njegovog razuma je bilo zaista sumnjivo, mada je u tom trenutku bio dovoljno pri sebi da bude uplašen od mogućnosti novog udarca. Pa ipak, sve što mi je Jevrejin govorio o njemu moglo je biti istina, i verovatno je bilo! Tako se nacistički mučitelj iz mašte, taj monstruozni lik protiv koga smo se godinama borili, pretvorio u tog kukavnog bednika, kome očigledno nije trebala kazna, nego neka vrsta psihijatrijskog lečenja.
Kasnije smo videli nova ponižavanja. Drugom SS-oficiru, visokom, mišićavom čoveku, bilo je naređeno da se skine do pojasa i pokaže nam oznaku svoje krvne grupe istetoviranu pod pazuhom; treći je bio nateran da objasni kako je lagao o svojoj pripadnosti SS-u i pokušao da se provuče kao običan vojnik Vermahta. Pitao sam se da li Jevrejinu ta novootkrivena moć koju je demonstrirao pričinjava ikakvo zadovoljstvo. Zaključio sam da nije stvarno uživao, nego da je samo - poput muškarca u javnoj kući, dečaka koji puši svoju prvu cigaretu ili turiste koji obilazi galeriju slika - uveravao sebe da uživa i ponašao se onako kako je isplanirao onih dana kada je bio bespomoćan.
Besmisleno bi bilo kriviti bilo kog nemačkog ili austrijskog Jevrejina za vraćanje duga nacistima. Samo Bog zna kakve je sve dugove taj čovek imao da izravna; vrlo je verovatno da mu je cela porodica pobijena; konačno, čak i obesni udarac upućen zatvoreniku nije skoro ništa u poređenju sa zločinima koje je počinio Hitlerov režim. Međutim, ta me je scena, kao i mnogo drugih stvari koje sam video u Nemačkoj, navela da zaključim da je čitava ideja osvete i kažnjavanja samo dečja maštarija. Razumno govoreći, ono što bi trebalo da bude osveta ne postoji. Osveta je čin koji želite da izvršite kada ste nemoćni i zbog toga što ste nemoćni: ta želja iščezava zajedno sa nestajanjem osećaja bespomoćnosti.
Ko to 1940. godine ne bi radosno poskočio na samu pomisao da će videti SS-oficire tučene i ponižavane? Ali onda kada su takve stvari postale moguće, to je delovalo pomalo patetično i odvratno. Priča se da je, kada je Musolinijev leš bio javno izložen, jedna starica izvukla revolver i u njega ispalila pet hitaca, uzvikujući: "Ovo ti je za mojih pet sinova!" Novine često izmišljaju takve priče, ali bi ova mogla biti istinita. Pitam se koliko joj je zadovoljstvo pričinilo tih pet hitaca, o kojima je ona, bez sumnje, sanjala godinama. Međutim, uslov da Musoliniju može prići dovoljno blizu kako bi pucala na njega, bio je da on bude mrtav.
Javnost ove zemlje je u toj meri odgovorna za čudovišni mirovni sporazum koji se sada nameće Nemačkoj, što je propustila da predvidi da kažnjavanje neprijatelja neće doneti nikakvu satisfakciju. Mi mirno posmatramo zločine poput progona svih Nemaca iz Istočne Pruske - zločine koje u nekim slučajevima ne bismo mogli sprečiti, ali smo barem protiv njih mogli protestovati - jer su nas Nemci razjarili i preplašili, pa smo bili ubeđeni da, onda kada budu poklekli, nećemo osećati nikakvo sažaljenje prema njima. Mi nastavljamo takvu politiku ili dozvoljavamo drugima da je u naše ime sprovode, jer u podsvesti osećamo da smo rešili da kaznimo Nemačku, pa to treba i da učinimo. U stvari, u ovoj zemlji je preostalo malo prave mržnje prema Nemačkoj, a pretpostavljam da je još manje ima u okupacionim snagama. Samo se manjina sadista, kojoj se odnekud moraju pružati "zverstva", revnosno interesuje za lov na ratne zločince i kvislinge. Ako biste običnog čoveka pitali za koje bi zločine trebalo suditi Geringu, Ribentropu i ostalima, ne bi umeo da vam kaže. Kažnjavanje tih monstruma je nekako prestalo da bude privlačno onda kada je postalo moguće: štaviše, kad su se jednom našli iza brave, gotovo da su prestali da budu monstrumi.
Nažalost, čoveku je obično potreban neki konkretan događaj da bi otkrio šta zaista oseća. Evo još jedne uspomene iz Nemačke. Par sati nakon što je francuska vojska zauzela Štutgart, jedan belgijski novinar i ja ušli smo u grad u kome je još vladao nered. Belgijanac je tokom rata radio u evropskom servisu Bi-Bi-Sija i, poput gotovo svih Francuza i Belgijanaca, imao je prema "Švabama" mnogo tvrđi stav nego što bi ga imao kakav Englez ili Amerikanac. Svi glavni mostovi prema gradu bili su uništeni, pa smo u grad morali ući preko malog pešačkog mosta, koji su Nemci očigledno žestoko branili. Pri dnu stepenica je nauznak ležao jedan mrtav nemački vojnik. Njegovo lice bilo je žuto poput voska. Neko mu je na prsa položio stručak jorgovana koji je cvetao svuda unaokolo.
Dok smo prolazili, Belgijanac je okrenuo lice. Kada smo skoro prešli most, priznao mi je da mu je to bilo prvi put da vidi ljudski leš. Pretpostavljam da mu je bilo oko trideset pet godina, a tokom četiri godine je preko radija širio ratnu propagandu. U toku narednih nekoliko dana, njegovi stavovi su se znatno promenili. S gnušanjem je posmatrao grad razrušen bombama i ponižavanja Nemaca, a jednom je i intervenisao kako bi sprečio jedan posebno neprijatan slučaj pljačke. Kada je odlazio, ostatak kafe koju smo sa sobom doneli dao je Nemcima kod kojih smo odseli. Nedelju dana pre toga, on bi se verovatno zgražavao nad idejom poklanjanja kafe "Švabama." Ali su njegova osećanja, kako mi je rekao, pretrpela promenu kada je video ce pauvre mort (onog jadnog mrtvaca) pored mosta: to mu je odjednom razjasnilo značenje rata. Pa ipak, da smo u grad ušli drugim putem, mogao je biti pošteđen iskustva da vidi jedan od - pretpostavljam - dvadeset miliona leševa koje je ovaj rat proizveo.
