- Poruka
- 461
Goran Petrović, bivši direktor BIA
Obrazlažući svojevremeno Čedi Jovanoviću svoj odlazak iz Centra za modernu politiku, u kome sam proveo tek nekoliko meseci, rekao sam da je jedini razlog mog odlaska upravo on, odnosno njegovo blago rečeno potpuno neprimereno ponašanje, ne samo prema meni lično već i prema mnogim drugim saradnicima.
Koje se sastojalo u svakodnevom i neprekidnom foliranju, laganju, varanju i potkradanju gotovo svih sa kojima se sretne. Potom sam javno i to u više navrata rekao da je Čeda patološki, dakle bolesni, prevarant, lopov i lažov, hohštapler i bitanga i da je na moje zgražanje i nevericu za neverovatno kratko vreme ispunio sve kriterijume na osnovu kojih ja ljude svrstavam u kategoriju ološ i to ne jednom već nekoliko puta i ostajem pri tome. Rekao sam i da LDP nije nikakva partija već u najboljem slučaju samo Liberalno demokratsko preduzeće u stopostotnom vlasništvu Čedomira Jovanovića, čiji je jedini cilj i smisao postojanja, baš kao i svakog drugog privatnog preduzeća, ostvarivanje određenog profita. I da je on kao i svaka politička prostitutka i kafanska pevaljka spreman da onome ko mu plati, sa podjednakom uverljivošću i oduševljenjem ”iz viših interesa” naravno, otpeva i ”Odu radosti” i ”Kad sveci marširaju” ali i ”Roka mandoljina” ili ”Ustani bane Jelačiću”. Rekao sam da je Statut tog LDP-a, ma šta to bilo, Staljinistički i da po njemu nikada niko ni na koji način ili što bi klinci rekli ni na kakvu foru, neće moći da smeni Čedu sa mesta predsednika ”stranke” odnosno vlasnika preduzeća. Napisao sam i da je u jednom restoranu u Šamoniju gde je sa suprugom bio na skijanju, naručio flašu najskupljeg vina na svetu Romane Konti, koja košta nekoliko hiljada eura i niko me nije demantovao.
To je prosto samo istina!! Koju sam potkrepio i ilustrovao sa barem dvadesetak primera. Što je bilo dovoljno i ”nezavisnom ” analitičaru Slobodanu Antoniću da primeti da demantijima i tužbama sklon Čeda Jovanović u slučaju Gorana Petrovića nije ni pomislio da istoga ni demantuje a kamoli tuži!! Da skratim priču sticajem okolnosti bio sam u prilici, da se nekoliko meseci gotovo svakodnevno viđam sa Jovanovićem i da lično gledam šta i kako radi što sve moje ocene, procene i izjave čini po njega bolno istinitim i nepobitnim!!
Ali da se mi vratimo još jednom Čedi, ali kao što sam najavio, na moj način! A to znači da ćemo sada i ovde odgovoriti na pitanje, koje je možda neko negde i direktno postavio, a koje je u suštini sublimacija mnogih pitanja koje su mi tokom prethodnih godina, raznim prigodama i prilikama postavljali znani i neznani, dobronamerni i zlonamerni, prijatelji i neprijatelji! A ono otprilike glasi – Kako je neko takav kao Čeda, a danas svi naknadnom pameću znamo da je prevarant, mogao da prevari nekoga kao što sam ja, koji je uz to bio i Načerlnik DB-a odnosno sveznajući? Kako ja još tada te 2005.god. nisam znao ko je i kakav je Čeda, a morao sam to da znam i privatno a i po funkciji? Da li sam bio naivan ili neinformisan pitanje je sad?
Pa krenimo redom. Ja Zoranu Đinđiću nisam bio ni rod ni pomoz bog, ni partijski drug ni prijatelj, ni bliski ni nebliski saradnik ali sam za njega i Srbiju uradio mnogo više, od onih koji su se takvima nekada predstavljali a danas ih nigde nema. A sve to sam uradio zato što sam video da je on jedini političar u novijoj srpskoj istoriji koji nije došao na vlast da bi na njoj bio i u njoj uživao, već da bi nešto promenio, da bi ostvario svoje ideje i vizije. U tome na žalost nije uspeo a znamo i zašto. Na njegovu i našu nesreću, na mestu predsednika stranke i lidera Srbije nasledio ga je čovek koji je njegova sušta suprotnost, koji ne da nije dorastao njegovim vizijama već vodi sasvim drugu politiku i ima sasvim drgačiji sistem vrednosti!! Zato je Đinđićev bliski saradnik i istomišljenik i naslednik na premijerskoj funkciji Zoran Živković, morao da konstatuje i javno izjavi da je njegova i Zoranova stranka danas bolesna!! Jedini koji je osim Živkovića javno obznanio svoje neslaganje sa Tadićem bio je Čeda Jovanović, koji je najpre osnovao Liberalno-demokratsku frakciju u okviru DS-a a kasnije i LDP. Pošto to nije uradio ni Živković ni bilo ko drugi, oni koji nisu pristajali da u Tadiću vide Đinđića, bez obzira da li su članovi DS ili obični građani, nisu imali nikakvog izbora. Jer ako su želeli da podrže Đinđića i njegovu politiku i da nastave da se bore za realizaciju njegovih ideja i vizija, to su mogli da rade jedino u okviru LDF i LDP.
A pošto sam ja bio jedan od tih bez razmišljanja sam se odazvao Čedinom pozivu i molbi da mu pomognem. Kome da pomognem, Čedi bitangi? Ne, nego bivšem šefu poslaničke grupe DOS i potpredsedniku vlade Srbije. Sa kojim su na tom projektu već sarađivali i pomagali mu i njegov kolega potpredsednik vlade Žarko Korać i bivši ministar kulture Branislav Lečić, dok je bivši ministar pravde Batić pokazivao interes da se svemu tome priključi. Kome su pomagali jer su delili iste vizije i ciljeve i bivša predsednica skupštine Srbije i vršilac dužnosti predsednika Srbije Nataša Micić i bivša predsednica ove stranke i bivši ambasador Vesna Pešić. Kao i mnoge druge javne ličnosti, advokati, profesori univerziteta i većina članova predsedništva DS-a iz vremena Zorana Đinđića!! I vi tvrdite da je najbeznačajnija i najmarginalnija ličnost u toj priči jedan bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova trebalo da zna da je sve to pogrešno i da mu tu nije mesto!! Da nije smeo da veruje bivšim predsednicima stranaka i države, skupštine, vlade i ministrima? OK, sada svi znamo kakav je ishod mog angažmana u svemu tome i to samo i isključivo zahvaljujući tome što sam ga ja sam javno obznanio. Zato vi možete danas udobno zavaljeni u stolice pred monitorima svojih kompjutera da konstatujete da je moje agažovanje u stvaranju i profilisanju jedne nove političke opcije u koju sam verovao bila greška, sa čime ću se i ja složiti. Ali ću i pored toga pitati sve vas da li sam ja i u čemu pogrešio?? U tome što sam podržavao ideju i viziju pokojnika u koju sam baš kao i on verovao? U tome što sam verovao potpredsednicima vlade, ministrima, predsednici skupštine i države? Ne znam, a vi?
Jer da su mnogi Đinđićevi saradnici posle njegovog ubistva osnovali svoje stranke ili svoje frakcije u okviru DS-a, a ja se opredelio da podržim baš Čedu ne bi bilo nikakve dileme, ni za mene lično a kamoli za vas i ja bih snosio svu krivicu za svoj izbor i promašaj! Ovako se stvar komplikuje a to našu simultanku čini interesantnijom.
Dalje, Čeda i ja? Pa prvi put sam ga video nekoliko dana nakon mog postavljenja na mesto načelnika RDB na jednom sastanku sa premijerom Đinđićem, koji je održan u prostorijama DS-a u Krunskoj zato što su se kancelarije u zgradi vlade renovirale, kome su shodno tome prisustvovali i neki njegovi partijski saradnici kojima tu inače ne bi bilo mesto, na kome se neformalno razgovaralo o tome šta nam valja činiti. Naravno po pitanju rešavanja nerasvetljenih ubistava iz prethodnog perioda i borbe protiv kriminala. Pošto je sastanak kao što rekoh bio neformalan i on je izneo neko svoje mišljenje koje sam ja odmah odbacio kao naivno i besmisleno. Koliko se sećam on je predlagao da se pozovu na razgovor neki viđeniji beogradski kriminalci i da im se kaže, šta je bilo do sada bilo je, više to neće moći i slično, dok sam ja rekao da mi ne pada na pamet da se viđam sa bilo kakvim kriminalcima i da ću i njima i celokupnoj javnosti najbolju i najjasniju poruku poslati tako što ću otkriti i uhapsiti one koji su ubijali, što sam vrlo brzo i učinio. Sledeći naš susret bio je tokom pobune Crvenih beretki. Obzirom da su u tom trenutku i premijer i ministar bili van zemlje, ja sam o onome što se dešavalo u Kuli obavestio predsednika Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije Prerišića i predsednika poslaničke grupe DOS u skupštini Čedu Jovanovića. Koji je potom i došao kod mene u kancelariju gde smo analizirali trenutnu situaciju i u dogovoru sa premijerom, sa kojim sam se nekoliko puta čuo telefonom, planirali dalje aktivnosti. Treći put smo se videli u zgradi vlade kada sam ja bio direktor SID-a a on potpredsednik vlade, zbog njegove posete Hrvatskoj. Ja sam se naime nekoliko dana pre toga vratio iz Zagreba, gde sam osim susreta sa direktorima Obaveštajne agencije i Protuobaveštajne agencije Hrvatske, i potpredsednikom hrvatske vlade Goranom Granćem, pa sam svratio da ga obavestim o rezultatima te posete i iznesem mu svoje utiske. Dakle, sve formalno i ništa lično tokom sva tri viđenja. Privatno se nismo viđali ni družili, pa shodno tome nisam bio u prilici ni da ga bolje upoznam!
Dosije koji je Jovanović imao u DB-u? Niti sam ga video niti sam ga čitao niti znam šta u njemu piše. Zato što znam da u njemu kao i ostalim dosijeima ima mnogo manje važnih i korisnih stvari nego što to misli običan građanin, odnosno gotovo ništa. Dakle, ni privatno ni službeno o Jovanoviću nisam znao bog zna šta. Ali, da li je to dovoljno za moju osudu, obzirom na sve napred navedeno. Znam da nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti onoga ko je počinio nešto, što je tim zakonom predviđeno kao kažnjivo, pa shodno tome ni mene ne oslobađa ”krivice” to što nisam poznavao Čedu, ali ne mislim ni da je to dovoljan dokaz moje krivice.Sve dok vi ne dokažete suprotno!! U Šilerovoj nisam bio niti znam ko jeste, jer su se time bavili ili je trebalo da se bave moj kolega pomoćnik ministra za javnu bezbednost Sreten Lukić i ministar Mihajlović. Ali znam, da najbolji prijatelji Duće i Kuma nisu bili ni pokojni Đinđić ni Čeda Jovanović, iako ih je u toj Šilerovoj posećivao, već je to bio Vojislav Šešelj mada je i Čedomir bio veoma blizak sa njima i odrađivao im mnoge poslove. Od ”narkotika” koristim uglavnom vino, pa ni na tu temu kada je u pitanju Jovanović ne mogu da dam neki naročiti doprinos.
Obrazlažući svojevremeno Čedi Jovanoviću svoj odlazak iz Centra za modernu politiku, u kome sam proveo tek nekoliko meseci, rekao sam da je jedini razlog mog odlaska upravo on, odnosno njegovo blago rečeno potpuno neprimereno ponašanje, ne samo prema meni lično već i prema mnogim drugim saradnicima.
Koje se sastojalo u svakodnevom i neprekidnom foliranju, laganju, varanju i potkradanju gotovo svih sa kojima se sretne. Potom sam javno i to u više navrata rekao da je Čeda patološki, dakle bolesni, prevarant, lopov i lažov, hohštapler i bitanga i da je na moje zgražanje i nevericu za neverovatno kratko vreme ispunio sve kriterijume na osnovu kojih ja ljude svrstavam u kategoriju ološ i to ne jednom već nekoliko puta i ostajem pri tome. Rekao sam i da LDP nije nikakva partija već u najboljem slučaju samo Liberalno demokratsko preduzeće u stopostotnom vlasništvu Čedomira Jovanovića, čiji je jedini cilj i smisao postojanja, baš kao i svakog drugog privatnog preduzeća, ostvarivanje određenog profita. I da je on kao i svaka politička prostitutka i kafanska pevaljka spreman da onome ko mu plati, sa podjednakom uverljivošću i oduševljenjem ”iz viših interesa” naravno, otpeva i ”Odu radosti” i ”Kad sveci marširaju” ali i ”Roka mandoljina” ili ”Ustani bane Jelačiću”. Rekao sam da je Statut tog LDP-a, ma šta to bilo, Staljinistički i da po njemu nikada niko ni na koji način ili što bi klinci rekli ni na kakvu foru, neće moći da smeni Čedu sa mesta predsednika ”stranke” odnosno vlasnika preduzeća. Napisao sam i da je u jednom restoranu u Šamoniju gde je sa suprugom bio na skijanju, naručio flašu najskupljeg vina na svetu Romane Konti, koja košta nekoliko hiljada eura i niko me nije demantovao.
To je prosto samo istina!! Koju sam potkrepio i ilustrovao sa barem dvadesetak primera. Što je bilo dovoljno i ”nezavisnom ” analitičaru Slobodanu Antoniću da primeti da demantijima i tužbama sklon Čeda Jovanović u slučaju Gorana Petrovića nije ni pomislio da istoga ni demantuje a kamoli tuži!! Da skratim priču sticajem okolnosti bio sam u prilici, da se nekoliko meseci gotovo svakodnevno viđam sa Jovanovićem i da lično gledam šta i kako radi što sve moje ocene, procene i izjave čini po njega bolno istinitim i nepobitnim!!
Ali da se mi vratimo još jednom Čedi, ali kao što sam najavio, na moj način! A to znači da ćemo sada i ovde odgovoriti na pitanje, koje je možda neko negde i direktno postavio, a koje je u suštini sublimacija mnogih pitanja koje su mi tokom prethodnih godina, raznim prigodama i prilikama postavljali znani i neznani, dobronamerni i zlonamerni, prijatelji i neprijatelji! A ono otprilike glasi – Kako je neko takav kao Čeda, a danas svi naknadnom pameću znamo da je prevarant, mogao da prevari nekoga kao što sam ja, koji je uz to bio i Načerlnik DB-a odnosno sveznajući? Kako ja još tada te 2005.god. nisam znao ko je i kakav je Čeda, a morao sam to da znam i privatno a i po funkciji? Da li sam bio naivan ili neinformisan pitanje je sad?
Pa krenimo redom. Ja Zoranu Đinđiću nisam bio ni rod ni pomoz bog, ni partijski drug ni prijatelj, ni bliski ni nebliski saradnik ali sam za njega i Srbiju uradio mnogo više, od onih koji su se takvima nekada predstavljali a danas ih nigde nema. A sve to sam uradio zato što sam video da je on jedini političar u novijoj srpskoj istoriji koji nije došao na vlast da bi na njoj bio i u njoj uživao, već da bi nešto promenio, da bi ostvario svoje ideje i vizije. U tome na žalost nije uspeo a znamo i zašto. Na njegovu i našu nesreću, na mestu predsednika stranke i lidera Srbije nasledio ga je čovek koji je njegova sušta suprotnost, koji ne da nije dorastao njegovim vizijama već vodi sasvim drugu politiku i ima sasvim drgačiji sistem vrednosti!! Zato je Đinđićev bliski saradnik i istomišljenik i naslednik na premijerskoj funkciji Zoran Živković, morao da konstatuje i javno izjavi da je njegova i Zoranova stranka danas bolesna!! Jedini koji je osim Živkovića javno obznanio svoje neslaganje sa Tadićem bio je Čeda Jovanović, koji je najpre osnovao Liberalno-demokratsku frakciju u okviru DS-a a kasnije i LDP. Pošto to nije uradio ni Živković ni bilo ko drugi, oni koji nisu pristajali da u Tadiću vide Đinđića, bez obzira da li su članovi DS ili obični građani, nisu imali nikakvog izbora. Jer ako su želeli da podrže Đinđića i njegovu politiku i da nastave da se bore za realizaciju njegovih ideja i vizija, to su mogli da rade jedino u okviru LDF i LDP.
A pošto sam ja bio jedan od tih bez razmišljanja sam se odazvao Čedinom pozivu i molbi da mu pomognem. Kome da pomognem, Čedi bitangi? Ne, nego bivšem šefu poslaničke grupe DOS i potpredsedniku vlade Srbije. Sa kojim su na tom projektu već sarađivali i pomagali mu i njegov kolega potpredsednik vlade Žarko Korać i bivši ministar kulture Branislav Lečić, dok je bivši ministar pravde Batić pokazivao interes da se svemu tome priključi. Kome su pomagali jer su delili iste vizije i ciljeve i bivša predsednica skupštine Srbije i vršilac dužnosti predsednika Srbije Nataša Micić i bivša predsednica ove stranke i bivši ambasador Vesna Pešić. Kao i mnoge druge javne ličnosti, advokati, profesori univerziteta i većina članova predsedništva DS-a iz vremena Zorana Đinđića!! I vi tvrdite da je najbeznačajnija i najmarginalnija ličnost u toj priči jedan bivši pomoćnik ministra unutrašnjih poslova trebalo da zna da je sve to pogrešno i da mu tu nije mesto!! Da nije smeo da veruje bivšim predsednicima stranaka i države, skupštine, vlade i ministrima? OK, sada svi znamo kakav je ishod mog angažmana u svemu tome i to samo i isključivo zahvaljujući tome što sam ga ja sam javno obznanio. Zato vi možete danas udobno zavaljeni u stolice pred monitorima svojih kompjutera da konstatujete da je moje agažovanje u stvaranju i profilisanju jedne nove političke opcije u koju sam verovao bila greška, sa čime ću se i ja složiti. Ali ću i pored toga pitati sve vas da li sam ja i u čemu pogrešio?? U tome što sam podržavao ideju i viziju pokojnika u koju sam baš kao i on verovao? U tome što sam verovao potpredsednicima vlade, ministrima, predsednici skupštine i države? Ne znam, a vi?
Jer da su mnogi Đinđićevi saradnici posle njegovog ubistva osnovali svoje stranke ili svoje frakcije u okviru DS-a, a ja se opredelio da podržim baš Čedu ne bi bilo nikakve dileme, ni za mene lično a kamoli za vas i ja bih snosio svu krivicu za svoj izbor i promašaj! Ovako se stvar komplikuje a to našu simultanku čini interesantnijom.
Dalje, Čeda i ja? Pa prvi put sam ga video nekoliko dana nakon mog postavljenja na mesto načelnika RDB na jednom sastanku sa premijerom Đinđićem, koji je održan u prostorijama DS-a u Krunskoj zato što su se kancelarije u zgradi vlade renovirale, kome su shodno tome prisustvovali i neki njegovi partijski saradnici kojima tu inače ne bi bilo mesto, na kome se neformalno razgovaralo o tome šta nam valja činiti. Naravno po pitanju rešavanja nerasvetljenih ubistava iz prethodnog perioda i borbe protiv kriminala. Pošto je sastanak kao što rekoh bio neformalan i on je izneo neko svoje mišljenje koje sam ja odmah odbacio kao naivno i besmisleno. Koliko se sećam on je predlagao da se pozovu na razgovor neki viđeniji beogradski kriminalci i da im se kaže, šta je bilo do sada bilo je, više to neće moći i slično, dok sam ja rekao da mi ne pada na pamet da se viđam sa bilo kakvim kriminalcima i da ću i njima i celokupnoj javnosti najbolju i najjasniju poruku poslati tako što ću otkriti i uhapsiti one koji su ubijali, što sam vrlo brzo i učinio. Sledeći naš susret bio je tokom pobune Crvenih beretki. Obzirom da su u tom trenutku i premijer i ministar bili van zemlje, ja sam o onome što se dešavalo u Kuli obavestio predsednika Odbora za odbranu i bezbednost Skupštine Srbije Prerišića i predsednika poslaničke grupe DOS u skupštini Čedu Jovanovića. Koji je potom i došao kod mene u kancelariju gde smo analizirali trenutnu situaciju i u dogovoru sa premijerom, sa kojim sam se nekoliko puta čuo telefonom, planirali dalje aktivnosti. Treći put smo se videli u zgradi vlade kada sam ja bio direktor SID-a a on potpredsednik vlade, zbog njegove posete Hrvatskoj. Ja sam se naime nekoliko dana pre toga vratio iz Zagreba, gde sam osim susreta sa direktorima Obaveštajne agencije i Protuobaveštajne agencije Hrvatske, i potpredsednikom hrvatske vlade Goranom Granćem, pa sam svratio da ga obavestim o rezultatima te posete i iznesem mu svoje utiske. Dakle, sve formalno i ništa lično tokom sva tri viđenja. Privatno se nismo viđali ni družili, pa shodno tome nisam bio u prilici ni da ga bolje upoznam!
Dosije koji je Jovanović imao u DB-u? Niti sam ga video niti sam ga čitao niti znam šta u njemu piše. Zato što znam da u njemu kao i ostalim dosijeima ima mnogo manje važnih i korisnih stvari nego što to misli običan građanin, odnosno gotovo ništa. Dakle, ni privatno ni službeno o Jovanoviću nisam znao bog zna šta. Ali, da li je to dovoljno za moju osudu, obzirom na sve napred navedeno. Znam da nepoznavanje zakona ne oslobađa odgovornosti onoga ko je počinio nešto, što je tim zakonom predviđeno kao kažnjivo, pa shodno tome ni mene ne oslobađa ”krivice” to što nisam poznavao Čedu, ali ne mislim ni da je to dovoljan dokaz moje krivice.Sve dok vi ne dokažete suprotno!! U Šilerovoj nisam bio niti znam ko jeste, jer su se time bavili ili je trebalo da se bave moj kolega pomoćnik ministra za javnu bezbednost Sreten Lukić i ministar Mihajlović. Ali znam, da najbolji prijatelji Duće i Kuma nisu bili ni pokojni Đinđić ni Čeda Jovanović, iako ih je u toj Šilerovoj posećivao, već je to bio Vojislav Šešelj mada je i Čedomir bio veoma blizak sa njima i odrađivao im mnoge poslove. Od ”narkotika” koristim uglavnom vino, pa ni na tu temu kada je u pitanju Jovanović ne mogu da dam neki naročiti doprinos.
