- Poruka
- 57
Sekte vs. Crkve
U studijama o religiji obavezno se srecu termini „sekta” i „crkva”. Cesto, bez nastojanja da se ta dva fenomena razdvoje, makar i jednostavnim definicijama.
Najraniji pokusaj da definisu razlike izmedju ta dva suprotstavljena pojama ucinio je nemacki sociolog Max Weber dokazujuci da su crkve formalne insititucionalizovane organizacije, koje su primile svoje karakteristike religioznog verovanja na mnogo visem intelektualnom i racionalnom nivou. Tradicije i hijerarhija su nastojale da ogranice razne emocionalne reakcije u religioznim verovanjima i kanalisala ih je u tzv. „produktivne” rezultate.
Ernst Troeltsch, protstanski telog i filozof dalje razvioja ovu ideju objašnjavajuci da organizacije koje bi trebalo da se „kvalifikuju” kao crkve su tipicno dobro razvijene i da imaju duboke korene u drustvu, kao i da su popularizovane primarno od strane ljudi koji su rodjeni u okviru organizacije. U zaklljucku se navodi da je angazovanje clanova u najvecoj meri bazirano na osnovu kulturnih i familijarnih veza. Lideri crkava su uglavnom bili birani iz krugova obucenih profesionalaca, odnosno medju ljudima koji su uspesno zavrsili specificne kurseve ili studije od strane autorizovanih centara ili verskih skola.
Na drugoj strani, Weber opisju sekte kao otvorene i promišljeno emotivne po prirodi, koje ohrabruju mistiku i povremeno, ali veoma retko esteticka iskustva individulanih clanova. Sekte imaju tendenciju kretanja ka fundamentalnim osnovama verovanja i, cak, cesto obeshrabruju bavljenje intelektuarnim radovima koji predstavljaju opasnost za spiritualnu cistotu sekte. Svakako, u okviru sekte religiozno iskustvo je pre emotivno stanje nego intelektualno „otkrovenje”.
Clanovi sekte su ubedjeni konvertiti koji su se pridruzili organizaciji jer smatraju da im ona nudi nešto sto je njima potrebno. Sekte su obicno sacinjene od malobrojnih i ponekad ekskluzvinih, ali veoma posvecenih sledbenika, koji su ubedjeni da postizu odredjenu meru spiritualne perfekcije ili, u najmanju ruku, unutrasnjeg razumevanja. Sekte zahtevaju demonstraciju duhovne moci i na najnizem nivou liderstva u komunikaciji sa pastvom ne kao posrednici u molitvama vec u prizivanju bozanske moci na datom mestu i u datom vremenu.
U karizmaticnom sistemu, vernici slede individualnog lidera, jer veruju da ta osoba ima poseban status i da je specijalno autorizovan, da prevazilazi normalna iskustva i normalna ocekivanja. Poslusnost sledbenika je postignuta jer je licnost emotivno vezana pre nego da je intelektualno ubedjena u kvalitet vodje. Karizmaticki sistem retko prezivaljava smrt svog lidera, izuzev ako sistem nacini odlucan korak da se regenerise u razlicitu formu. Hrišcanstvo je po poreklu sekta koja je prezivela, jer je prerasla u nešto drugo, nije ostla sekta. Ovo je moguce pod uslovom da je sekta sposobna da odbaci ili, u najmanju ruku, ignorise neka od ucenja orignalno karizmaticnog vodje, u nasem slucaju Hrista – ali to je, takodje, generalno neophodno potrebno za svaki karizmaticni sistem koji se bori da prezivi.
Razumevanje razlika izmedju sekti i crkava je neophodno jer obe ove institucije deluju razlicito. U izucavanju ova dva fenomena od strane autsajdera, potrebno je da se pristupi razlicito i sa razlictim pristupom. moguce je da istrazitelj udje u intelektualno neslaganje sa pripadnicima crkve, sto nece izazvati prekid saradnje, jer su oni vec sebe opredelili na jednoj od intelektualnih tradicija i intelektualnih standarda. Clanovi sekte, medjutim, ne slede svoj aktuelni kurs kroz intelektualne rasprave, pa prema tome ni izuzetno intelektualno delovanje nece uticati na njihovo opredeljenje, tj. menjanje svojih vec nekriticki usvojenih stavova. Oni su prošli do njihove sadasnje tacke korz izuzetno emotivno iskustvo i samo novo, još emotivniji slicno iskustvo bi moglo uticati na njihovo aktuelno opredeljenje.
Zapazite, sekte u razlicitim kulturama ne deluju unisono, na osnovu bilo kakavog sablona.
U studijama o religiji obavezno se srecu termini „sekta” i „crkva”. Cesto, bez nastojanja da se ta dva fenomena razdvoje, makar i jednostavnim definicijama.
Najraniji pokusaj da definisu razlike izmedju ta dva suprotstavljena pojama ucinio je nemacki sociolog Max Weber dokazujuci da su crkve formalne insititucionalizovane organizacije, koje su primile svoje karakteristike religioznog verovanja na mnogo visem intelektualnom i racionalnom nivou. Tradicije i hijerarhija su nastojale da ogranice razne emocionalne reakcije u religioznim verovanjima i kanalisala ih je u tzv. „produktivne” rezultate.
Ernst Troeltsch, protstanski telog i filozof dalje razvioja ovu ideju objašnjavajuci da organizacije koje bi trebalo da se „kvalifikuju” kao crkve su tipicno dobro razvijene i da imaju duboke korene u drustvu, kao i da su popularizovane primarno od strane ljudi koji su rodjeni u okviru organizacije. U zaklljucku se navodi da je angazovanje clanova u najvecoj meri bazirano na osnovu kulturnih i familijarnih veza. Lideri crkava su uglavnom bili birani iz krugova obucenih profesionalaca, odnosno medju ljudima koji su uspesno zavrsili specificne kurseve ili studije od strane autorizovanih centara ili verskih skola.
Na drugoj strani, Weber opisju sekte kao otvorene i promišljeno emotivne po prirodi, koje ohrabruju mistiku i povremeno, ali veoma retko esteticka iskustva individulanih clanova. Sekte imaju tendenciju kretanja ka fundamentalnim osnovama verovanja i, cak, cesto obeshrabruju bavljenje intelektuarnim radovima koji predstavljaju opasnost za spiritualnu cistotu sekte. Svakako, u okviru sekte religiozno iskustvo je pre emotivno stanje nego intelektualno „otkrovenje”.
Clanovi sekte su ubedjeni konvertiti koji su se pridruzili organizaciji jer smatraju da im ona nudi nešto sto je njima potrebno. Sekte su obicno sacinjene od malobrojnih i ponekad ekskluzvinih, ali veoma posvecenih sledbenika, koji su ubedjeni da postizu odredjenu meru spiritualne perfekcije ili, u najmanju ruku, unutrasnjeg razumevanja. Sekte zahtevaju demonstraciju duhovne moci i na najnizem nivou liderstva u komunikaciji sa pastvom ne kao posrednici u molitvama vec u prizivanju bozanske moci na datom mestu i u datom vremenu.
U karizmaticnom sistemu, vernici slede individualnog lidera, jer veruju da ta osoba ima poseban status i da je specijalno autorizovan, da prevazilazi normalna iskustva i normalna ocekivanja. Poslusnost sledbenika je postignuta jer je licnost emotivno vezana pre nego da je intelektualno ubedjena u kvalitet vodje. Karizmaticki sistem retko prezivaljava smrt svog lidera, izuzev ako sistem nacini odlucan korak da se regenerise u razlicitu formu. Hrišcanstvo je po poreklu sekta koja je prezivela, jer je prerasla u nešto drugo, nije ostla sekta. Ovo je moguce pod uslovom da je sekta sposobna da odbaci ili, u najmanju ruku, ignorise neka od ucenja orignalno karizmaticnog vodje, u nasem slucaju Hrista – ali to je, takodje, generalno neophodno potrebno za svaki karizmaticni sistem koji se bori da prezivi.
Razumevanje razlika izmedju sekti i crkava je neophodno jer obe ove institucije deluju razlicito. U izucavanju ova dva fenomena od strane autsajdera, potrebno je da se pristupi razlicito i sa razlictim pristupom. moguce je da istrazitelj udje u intelektualno neslaganje sa pripadnicima crkve, sto nece izazvati prekid saradnje, jer su oni vec sebe opredelili na jednoj od intelektualnih tradicija i intelektualnih standarda. Clanovi sekte, medjutim, ne slede svoj aktuelni kurs kroz intelektualne rasprave, pa prema tome ni izuzetno intelektualno delovanje nece uticati na njihovo opredeljenje, tj. menjanje svojih vec nekriticki usvojenih stavova. Oni su prošli do njihove sadasnje tacke korz izuzetno emotivno iskustvo i samo novo, još emotivniji slicno iskustvo bi moglo uticati na njihovo aktuelno opredeljenje.
Zapazite, sekte u razlicitim kulturama ne deluju unisono, na osnovu bilo kakavog sablona.
Zasto su svi hriscani tako osorno nastojeni prema drugacije verujucim? Sta vas svetosavske pravoslavce nagoni da vredjate pripadne drugih religija ili pokreta? 
).не знам на ког теодосија мислиш, ако мислиш на Теодосија Првог великог он је преседавао другим сабором у Цариграду 381. год. 380 је издао едикт против јеретика.Ako имаш тај едикт могао би да га окачиш.Иначе напомињем да је крпз историју цркву није билко стагнације и да су се касније и те како прогонили и православни, имаш примере монофизитских царева, иконоборачких царева итд.
