Neumrli komandant Veljko Milanković

Ovaj potez ni u kom slučaju ne krije u sebi neki zli nacizam, mržnju niti bilo šta drugo; već samo pokušaj da dodjemo do više informacija o pomenutom junaku i njegovoj jedinici.
Koliko sam upoznat, Veljko Milanković je vodio časnu borbu, borbu za svoj narod, za svoju zemlju; i ne nosi u sebi karakteristike "pljačkaša" niti bilo čega sličnim tome...
Za nesto vise poslužiću se copy/paste :

VELJKO MILANKOVIĆ, KOMANDANT "VUKOVA SA VUČJA"

Vječni duh SRPSKIH OBILIĆ

I prije no što je poljubac smrti poprimio okus neopozivost (14. februara ratne 1993. godine) nakon ranjavanja u grotlu benkovačkog fronta, legendarni poručnik se bijaše preselio u istoriju, predanje i pjesmu. Njegovi "vukovi" ostali su na braniku srpskih zemalja, i dalje se junački boreći. A za junacima se - kao što reče hrabra srpska majka - ne plače!

Isticao je avrgst ratne 1991. rodi. Ljetni predvečernjim pljusak tek beše prominuo Zapadnom Slavonijom, kad je u bazu srpske vojske i JNA u Okučanima stigla kratka poruka:
'Vukovi s Vučjaka "prodrli su u Jasenovac i preuzeli kontrolu nad mjestom. Prekinuta su strašna ustaška divljanja na svetoj i mučeničkoj srpskoj zemlji. Zarobljena dva tenka T -84; jedan oklopni transporter, veće količine pješačkog naoružanja i municije, kompletno naoružanje, oprema i municija iz armirane stanice ustaške policije. Oslobodioci Nisu imali gubitaka ....
Držeći papir s porukom u ruci, major JNA, povjerenik generala Nikole Uzelca, nije krio nevjericu:
- Nemoguće! Pa njih je, poslije prekjučerašnje odbrane Okučana, ostalo svega četrdeset šestorica! .. .
Nepun sat i po kasnije pristigla je nova poruka:
"Ojačani vod" Vukova sa Vuicjaka 'sačekao je na Bročicama hrvatske snage koje su bježale iz Jasenovca i definitivno ih razbio. Neprijatelj je imao trideset sedam mrtvih i više desetaka teško Ranjenih. Naše snage - bez gubitaka ... "
Iste večeri iz Jasenovca je, s potpisom poručnika Veljka Milankovića, komandanta "Vukova s Vučjaka", stigla i treća depeša:
"Imamo pouzdana saznanja da Novsku u ovom trenutku ne brani više od sto dva deset ustaša. Tome treba dodati i izvjestan broj onih koji su se u rasulu povukli iz rejona Jasenovca ka Novskoj. Ovo je jedinstvena prilika da se, bez velikih problema, uspostavi naša kontrola nad ovim važnim mjestom. Tražimo hitno odobrenje za napad. "
Istorija će. ako još ima onih kojima to nije jasno, dokončati objašnjenje za što traženo odobrenje nikada nije stiglo.
U zviježđu "Belog vuka"
Tog avgusta prvi put sam čuo za "Vukove s Vučjaka" i njihovog zapovjednika poručnika Veljka Milankovića.
Milankovići su korijenima iz Crne Gore, okolina Plužina. U trećem koljenu unazad doselili su se na planinu Vučjak, opština Prnjavor, Bosanska Krajina. Jednog zimskog praskozorja, 5. januara 1955, u njihovom domu rođeno je zdravo muško dijete koje je na krštenju dobilo staro hajdučko ime - Veljko.
Prije ovoga rata Veljko Milanković, po obrazovanju saobraćajni tehničar, bio je jedan od najmoćnijih privatnih poduzetnika u Bosanskoj Krajini. Kad je počelo uzdizanje srpskog nacionalnog pokreta i u bivšoj BiH, pod firmom Srpske demokratske stranke, on je u Prnjavoru bio ne samo vrlo aktivni činilac već i jedan od glavnih donatora.
Na Vidovdan 1990, u Bosanskom Grahovu, održao je važan skup najviđenijih Srba Bosanske i Kninske Krajine. Odlučeno je, pored ostalog, da se iz svih bo sanskokrajiških općina, za ne daj Bože, uputi određen broj ljudi na obuku u Golubić kraj Knina. Među upućenima, po svom htenju, bio je i Veljko Milanković.
Poslije brze i vrlo kvalitetne obuke, Milanković se u Prnjavor vratio s činom poručnika. Od više znalaca moglo se čuti: teško je odrediti je li Veljko Milanković više naučio od vrsnih in struktora u Golubiću, ili pak oni od njega.
Odmah po povratku, na rodnom Vučjak osniva bazu i otpočinje obučavanje svojih budućih boraca. Bijahu tu pretežno stasiti mladići iz Prnjavora i okoline. Na lijevi rukav svojih uniformi prišivaju bijeloga vuka, što će ubrzo postati njihov čuveni zaštitni znak-Kape nikad neće nositi. Važno je, govorahu, ono pod kapom i u srcu. . .

Četrdeset šest »Vukova« oalobađa Jasenovac
Vatreno krštenje »Vukovi" su imali na Kozari. Munjevitom akcijom, u sa odabranim srpskmm borcima iz Omarske, preuzeli su kontrolu nad televizijskim relejoj i probili informativnu blokadu pod kojom su HTV, jUTEL i Alijina RTV Sarajevo držali zapadne srpske zemlje.
Drugog avgusta 1991, ustaškim napadom na Okučani, buknuo je dugo najavljivani rat u Zapadnoj Spavonijn. Ubrzo, procjenjujući ctanje u JNA i odnos snaga na tek otvorenom frontu, Vlada Bosanske krajine hitno poziva "Vukove s Vučjaka" da se uključe u borbu.
Tačno 24. avgusta, "Vukovi" su, noću, prešli Savu i ušli u selo Mlaka na lijevoj obali. Potom, kroz polja i bespuća, kroz šikare i kukuruzišta, s teritorije pod jakom ustaškom kontrolom, izbijaju na nadvožnjak u Vrbovljanima, u tom trenutku ključnu tačku za obranu Okucana. Sa zaprepašćenjem su konstatovali da na toj presudnoj tački nema srpskih snaga. U borbu ulaze odmah.
Okučani su odbranjeni, važna sela Tovac i Grijeđani oslobođena. .. Besni zbog velikih gubitaka i neuspjeha u pohodu na Okučane, ustaše otpočinju strašna divljanja u Jasenovcu.

+++++++++++++++++

Spreman sam, gospodo
bezuvjetno izvršiti
svaku vašu naredbu,
sem one koja
predstavlja očiglednu
izdaju srpskog naroda
i njegovih
nacionalno-državnih
interesa - obratio se
poručnik Milanković
svojim
pretpostavljenima u
Zapovjedništvu Korpusa
++++++++++++++++

. Morali smo napasti odmah. Bejasmo u sadejstvu sa 11. krajiško-du
Bičkom brigadom, koja je dobro odradila posao. No istina je da je u Jasenovac ušlo i preuzelo kontrolu nad njim 46 mojih "Vukova s Vučjaka". . .
Kaža o herojima i trgovcima


Pošto odobrenje za napad na Novsku nije stiglo, "Vukovi" se, čim se stabilizovala lokalna vlast u Jasenovcu, povlače u svoju bazu na Vučjak. Radilo se, za pravo, o trodnevnom predahu i popuni ljudstvom i naoružanjem, nakon čega je bio planiran veliki pohod na Novu Gradišku. Trebali su se "Vukovi" u Srpcu prebace preko Save i tajno uđu duboko zaleđe ustaške odbrane. Istovremeno Okučanski jedinice teritorijalne odbra ne imale su zadatak da frontalno krenu ka Novoj Gradišci. ..
Sve je u bazi na Vučjak bilo u znaku priprema za delikatni pothvat. Večer pred polazak, 14. novembra 1991, na Vučjak je stigao vodnik vojne policije iz Banjaluke Braiko Ratić, koji je prenio Veljku da ga hitno traži general Uzelac.
I Veljko Milanković je u Banjaluci zadržan u pritvoru. Bez ikakvih papira bez zvaničnim istrage, bez pravog objašnjenja, u ćeliji zatvora na Tunjicama ostao je više od mjesec dana. Njegovi borci su puštani, postupno, u grupicama, a on je zadržan zadnji.
Kasnije se ispostavilo da su tih mjesec i kusur dana bili ključni u ratu za Zapadnu Slavoniju. Svi koji su mogli bataliti planiranu trgovinu srpskom zemljom ne bijahu poželjni tih dana. A poručnik Milanković je silno zgriješio, kako će kasnije čuti, zbog izjave u Zapovjedništvu Korpusa:
Spreman sam, gospodo
bezuvjetno izvršiti
svaku vašu naredbu,
sem one koja
predstavlja očiglednu
izdaju srpskog naroda
i njegovih
nacionalno-državnih
interesa - obratio se
poručnik Milanković
svojim pretpostavljenima u Zapovjedništvu Korpusa


Kad je Milanković ponovo stigao na Vučjak, stanje u Zapadnoj Slavoniji bilo je, za Srbe, izuzetno nepovoljno. Pada Mašićka ,Šagovina, padaju Širinci, ugroženi su Čaglić, Bodska, Okučani ... Na glasnika iz Okučana u bazi na Vučjak nije trebalo dugo čekati.
- Prihvatili smo, bez dvoumljenja, i krenuli u najkraćem mogućem roku. jer od početka smo znali i zacrtali ako dopustimo da neko od svega ovoga napravi privatne, klanovskim ili stranačke ratove, Srbima se ne piše ništa dobro - kazao mi je Veljko.
. Ranjen je 28. februara 1992. (Nagazna mina), kad su "Vukovi" pod sumnjivim okolnostima poslati u jednu noćnu akciju. (Na jednoj mojoj kutiji "drine" bez filtera, Veljko mi je iscrtao situaciju širom sela Smrtići i objasnio "sistsm navlačennja na tanak led .. ..)
Kroz nagaravljene perspektive, najvjerovatnije helikopterom, dospijeva na VMA u Beogradu. Liječenje nikada nije završeno.
Iz blokiranih zapadnih srpskih zemalja do poručnika Milankovića doprli su pozivi. Otpočinjali je "Operacija koridor", a nju je teško bilo i zamisliti bez "Vukova s Vučjaka".
Sudbina operacije "Koridor" lomila se, već u startu, u bitci za Cer. Poručnik Milanković predvodio je svoje "Vukove" s gipsom na ranjenoj nozi (tako je bilo u svim bitkama tijekom operacije). Zestokim jurišom "Vukovi", u sadejstvu sa hrabrom Kordunaškom četom, probijaju ušančene ustaške linije i čine prvi korak na "Putu Života". . .

>> Ide Veljko, za njim idu momci. . . <<

Na zahtjev Milana Martića, "Vukovi" su u nastavku operacije "Kodridor" bili u drugoj taktičkoj grupi krajiškog pukovnika (sada generala) Mileta Novakovića.
Nalet srpskih snaga zaglavio se nedugo poslije bitke na Ceru. Pukovnik Simić je, forsirajući Bosnu, bio bačen natrag. Na vrlo nepovoljnom terenu, bilo je gotovo nemoguće odlučujuću tehniku provući naprijed. Na prijedlog Veljka Milankovića, nakon višednevnog generalskog nećkanja, tehnika je spuštena s brda i trebalo je pokušati proboj putem, u koloni. Odluka je bila rizična, ali, zapravo, jedino moguća!
I, kolona je krenula. Na čelu su bili "Vukovi" i nevelika tenkovska jedinica
"Sivca" (nazvana po svome hrabrom komandiru "ražalovanom poručniku Sivcu").

U žestokim borbama "u hodu" - preko Dobor-kule Jakeš, Pećnik, Mionice i Lipa - uspijevaju probiti i lrovuku tehniku bez gubitaka. Pala je i Modriča.Uzimanje Odžaka potom je bila stvar rutine ..

U analima ovoga rata svakako će ostati i redovi starog novinarskog vuka Zorana Bogavca:

"Momci 'vječitog poručnika Milankovića' izveli su jedini klasični juriš" na nož "viđen u građanskom ratu 91/92. Krećući se u napad na zabunkerisan brežuljak Jakeš, razvili su se u strijelce izneli zastavu u prve redove i, poslije naredbe" Nož na puške! ' poletjeli grudima na neprijateljske rovove. .. jurišajući na Jakeš, stratešku tačku s koje se branila Modriča, svoj komadić slave glavom je platilo devet Bijelih vukova "" Dvadesetak ih je ranjeno. Jakeš je pao. Panika - "Vukovi dolaze! - Zahvatila je Modriču.."

"... Sa Vučjaka srpski dobrovoljci ..."

Bijahu to dani kiša, magluštine, grmljavine. Upotreba avijacije bila je gotovo nemoguća.Borbe za Koridor, od bitke na Ceru do spajanja sa jedinicama Istočnobosanskog korpusa, trajale mjesec dana


++++++++++++++++
Sudbina operacije
Koridor lomila se,
već u startu. Poručnik
Milanković
predvodio je svoje
"Vukove" s gipsom na
ranjenoj nozi, tako je
bilo u svim bitkama
tijekom opervcije
++++++++++++++++

Generalske činove dobili su Martić, Kelečević i Đukić, Veljko Milanković je ostao poručnik, na mestu komanDanta elitnog bataljona. I potapšan je po ramenu.
A odmah po probijanju Koridora, "Vukovi" su ponovo u grotlu. Dvadeset jedan dan i dvadeset jedna noć! Krenuvši iz kasarne u Derventi, osvajaju jake ustaške utvrde Babino brdo, Begluk, Rašić. U naletu, tukući se tri dana prsa u prsa s elitnim ustaškim formacijama, izbijaju na kotu 181, a to je polovina zloglasnog i "blindiranog" Bijelog brda.
Dalje se nije moglo: tenkovi neispravni, municijebomanjilo, svježe snage ne pristižu, radio-veze na sve pozive ostaju nijeme. . .
Ne odstupaju! Tu, u krvavim borbama da se održi kota 181, gine ih šestorica, dvadeset četvorica su teže ranjeni. .. Ko ta 181, je održana, Bijelo brdo je palo, po zicija ustaša u Bosanskom Brodu postala je neodrživa.
Nakon kraćeg predaha, "Vukovi" su pri ključeni četvrtoj taktičkoj grupi pukovnika Pere Čolića. U novu borbu ulaze odmah. Za dva dana, liniju fronta pomjeraju sedam kilometara!
Zauzimaju selo Brđane, čime je probije na prva linija ustaške obrane Gradačca iz pravca Pelagićeva. Potpuno ovladava ju selima Turići, Savići, Bukvik Gornji i Donji, Liporašće.
Slijedi ustaška ofenziva iz pravia Tuz le. "Vukovi" su hitno, noću preusmjereni na pravac Cerik, u epicentar udara. Dva dana kasnije, ofenziva je propala, napa dači u rasulu odbačeni.
Mjesto u istoriJi, legendi i pjesmi

Potom, iz razloga koji nisu bitni za ovu priču, odlaze na odmor. No ne zadugo. Uslijedio je ustaški napad na Republiku Srpsku Krajinu.
"Vukovi s Vučjaka" su, treba li napominjati, hitno preusmjereni tamo gdje je najteže. One noći kad je "Benkovac visio" uskaču na prve linije i, zajedno sa "Srpskim tigrovima", drže front na spram ustaške oklopno-pješačke brigade ... Srpski Benkovac nije pao.
U uličnim borbama u selu Kašići, 4. februara ratne 1993, geler od njemačke granate ispaljene iz ustaškog oružja pronađen je u desnoj strani grudi poručnika Veljka Milankovića. . .
I prije no što je poljubac smrti poprimio ukus neopozivost (14. februara, na VMA u Beogradu), Veljko Milanković se bijaše preselio u istoriju, legendu i pjesmu ("" Ide Veljko, za njim idu momci/ s Vučjaka srpski dobrovoljci " ).
"Vukovi s Vučjaka" ostali su na benkovčkom frontu, i dalje se junački boreći. >> Još žešće, za uspomenu na svoga neumrlog komandanta! "Poručili su ovih dana." Predanje o srpskom Obiliću, preko uspomene na Veljka, živjeće u nama. . <<

Све је то лепо и патриотски али није се завршило како треба без учешћа матичне државе.Хрвате и муслимане је требало згазити па онда преговарати.Сва важнија техника и професионални официрски кадар је отишао у Србију а у Крајини и Босни су остали тек неки.Слава Вељку Миланковићу!

SLAVA SRPSKIM HEROJIMA!

Mjöllnir:

U analima ovoga rata svakako će ostati i redovi starog novinarskog vuka Zorana Bogavca:

"Momci 'vječitog poručnika Milankovića' izveli su jedini klasični juriš" na nož "viđen u građanskom ratu 91/92. Krećući se u napad na zabunkerisan brežuljak Jakeš, razvili su se u strijelce izneli zastavu u prve redove i, poslije naredbe" Nož na puške! ' poletjeli grudima na neprijateljske rovove. .. jurišajući na Jakeš, stratešku tačku s koje se branila Modriča, svoj komadić slave glavom je platilo devet Bijelih vukova "" Dvadesetak ih je ranjeno. Jakeš je pao. Panika - "Vukovi dolaze! - Zahvatila je Modriču.."

"... Sa Vučjaka srpski dobrovoljci ..."

Bijahu to dani kiša, magluštine, grmljavine. Upotreba avijacije bila je gotovo nemoguća.Borbe za Koridor, od bitke na Ceru do spajanja sa jedinicama Istočnobosanskog korpusa, trajale mjesec dana


++++++++++++++++
Sudbina operacije
Koridor lomila se,
već u startu. Poručnik
Milanković
predvodio je svoje
"Vukove" s gipsom na
ranjenoj nozi, tako je
bilo u svim bitkama
tijekom opervcije
++++++++++++++++

Generalske činove dobili su Martić, Kelečević i Đukić, Veljko Milanković je ostao poručnik, na mestu komanDanta elitnog bataljona. I potapšan je po ramenu.
A odmah po probijanju Koridora, "Vukovi" su ponovo u grotlu. Dvadeset jedan dan i dvadeset jedna noć! Krenuvši iz kasarne u Derventi, osvajaju jake ustaške utvrde Babino brdo, Begluk, Rašić. U naletu, tukući se tri dana prsa u prsa s elitnim ustaškim formacijama, izbijaju na kotu 181, a to je polovina zloglasnog i "blindiranog" Bijelog brda.
Dalje se nije moglo: tenkovi neispravni, municijebomanjilo, svježe snage ne pristižu, radio-veze na sve pozive ostaju nijeme. . .
Ne odstupaju! Tu, u krvavim borbama da se održi kota 181, gine ih šestorica, dvadeset četvorica su teže ranjeni. .. Ko ta 181, je održana, Bijelo brdo je palo, po zicija ustaša u Bosanskom Brodu postala je neodrživa.
Nakon kraćeg predaha, "Vukovi" su pri ključeni četvrtoj taktičkoj grupi pukovnika Pere Čolića. U novu borbu ulaze odmah. Za dva dana, liniju fronta pomjeraju sedam kilometara!
Zauzimaju selo Brđane, čime je probije na prva linija ustaške obrane Gradačca iz pravca Pelagićeva. Potpuno ovladava ju selima Turići, Savići, Bukvik Gornji i Donji, Liporašće.
Slijedi ustaška ofenziva iz pravia Tuz le. "Vukovi" su hitno, noću preusmjereni na pravac Cerik, u epicentar udara. Dva dana kasnije, ofenziva je propala, napa dači u rasulu odbačeni.
Mjesto u istoriJi, legendi i pjesmi

Potom, iz razloga koji nisu bitni za ovu priču, odlaze na odmor. No ne zadugo. Uslijedio je ustaški napad na Republiku Srpsku Krajinu.
"Vukovi s Vučjaka" su, treba li napominjati, hitno preusmjereni tamo gdje je najteže. One noći kad je "Benkovac visio" uskaču na prve linije i, zajedno sa "Srpskim tigrovima", drže front na spram ustaške oklopno-pješačke brigade ... Srpski Benkovac nije pao.
U uličnim borbama u selu Kašići, 4. februara ratne 1993, geler od njemačke granate ispaljene iz ustaškog oružja pronađen je u desnoj strani grudi poručnika Veljka Milankovića. . .
I prije no što je poljubac smrti poprimio ukus neopozivost (14. februara, na VMA u Beogradu), Veljko Milanković se bijaše preselio u istoriju, legendu i pjesmu ("" Ide Veljko, za njim idu momci/ s Vučjaka srpski dobrovoljci " ).
"Vukovi s Vučjaka" ostali su na benkovčkom frontu, i dalje se junački boreći. >> Još žešće, za uspomenu na svoga neumrlog komandanta! "Poručili su ovih dana." Predanje o srpskom Obiliću, preko uspomene na Veljka, živjeće u nama. . <<

Kliknite za proširenje...

reci nisu dovoljne ...pa zato samo

SLAVA I HVALA SRBSKIM HEROJIMA!

Sećam se Veljkovog poslednjeg intervjua koji je nakon njegove pogibije objavljen u magazinu ''Duga''. Na pitanje o smrti odgovorio je citirajući Danila Kiša i te reči su uzete za naslov intervjua. Rekao je: ''Umreti znači nevideti nikoga nikad više''...

Ostao sam bez teksta!

Дубок наклон јунаку
Зашто се о оваквим људима не учи у школама, зашто улице не носе њихова имена, већ имена неких протува?

Ne želim da umanjim zasluge Vukova, niti da umanjim Veljkov lik i delo. Bio je junak, ali ovaj članak je klasično preterivanje. Tu je iznešeno mnogo neistinitih detalja, kojima da bi se istakla veličina Veljka, umanjuje se i zanemaruje ono što su drugi postigli u tim borbama.

Svima koji poznaju prilike u Zapadnoj Slavoniji tih dana, a posebno u Okučanima, dovoljno je pomenuti jedno ime - Narandžić. Mnogi uspesi koje je ostvarila Narandžićeva jedinica ovde se pripisuju Vukovima.
Npr. samo zauzimanje Jasenovca. Nije istina da su ga Vukovi sami zauzeli. Druga stvar, tu su izostavljeni mnogi drugi važni detalji iz borbi na tom području. Samo zauzimanje Jasenovca bi bilo neizvodljivo bez zauzimanja Koštarice i Hrvatske Dubice, a glavna i najteža operacija je bilo potiskivanje i totalna eliminacija ustaša u Jankovića boku, gde Sava pravi "potkovicu". Tu su ustaše doživele najveće gubitke u Z. Slavoniji. Brojali su na stotine mrtvih u samo jednoj akciji.

Druga stvar, nakon zauzimanja tih mesta na obali Save, put jeste bio otvoren ka Novskoj, i istina je da novska nije branjena, da je nastala panika, i da su se Hrvati povlačili iz Novske. Nisam upoznat s tim da je Veljko od Uzelca tražio dozvolu za zauzimanje Novske, ali znam da sam ja sa mojom grupom, iz Koštarice, preko lovišta Zelenika, izbio u Novsku. Ušli smo u prazan grad. Ni jednog jedinog ustaše tamo nije bilo. I stanovništvo je u strahu napustilo grad sa hrvatskim snagama. Ostalo je svega nekoliko staraca u svojim kućama, koji nisu hteli da beže.
Radio vezom smo javili da je grad u našim rukama, i da se pošalju teritorijalci da postave linije. Međutim, dobili smo naređenje od generala Uzelca, koji je inače kao zadnja pichka, celu ofanzivu u Zapadnoj Slavoniji "vodio" iz Banja Luke, da se linije postavljaju u Jasenovcu (na pruzi), a da mi moramo da napustimo Novsku. Nismo mogli da verujemo. I meni, kao laiku, bilo je jasno da je zauzimanjem Novske bio otvoren put vojsci ka mnogim pravcima. Ta inercija, da se iskoristila, presekla bi Hrvatsku na pola, ustaše u Istočnoj slavoniji i Baranji bi ostale odsečene, i mogli bi samo da polože oružje ili svi da izginu. Ne bi imali kuda da se povuku, sem ako im Mađari ne bi otvorili koridor. A, dalje, put ka frontalnom napredovanju ka Zagrebu bi bio potpuno otvoren i čist, i mislim da bi zauzimanje Zagreba bilo identično onom u WW1 i WW2, bez nekih posebnih borbi. Bilo bi samo pitanje dana kada bi Tuđman i društvo otišli stopama svojih prethodnika, Pavelića i njegovog društva. Svima je jasno da bi to bio kraj rata, i da bi se sa fantastičnih pozicija poveli pregovori o sudbini Hrvatske, da li će se izdvojiti i sa čim će se izdvojiti iz Jugoslavije.
Mi smo Novsku držali do mraka, a pošto pojačanje nije stizalo, morali smo je napustiti, jer nas je bilo premalo da je branimo. Svi su znali da smo u Novskoj, i niko, pa ni Vukovi, nisu došli da nam pomognu da je zadržimo.

Dalje, Jakeš jeste zauzet "na nož", ali nije istina da su to uradili Vukovi. Oni se jesu uključili u borbu prsa u prsa, tek kada smo mi probili prvu liniju, i počeli da se koljemo sa turcima gore. Tada sam bio u S.O.S.-u. S.O.S. je jedinica formirana pred samu ofanzivu na koridor. Baza je bila u hotelu Bosna u B.L.
Opisaću i samu akciju:
Došli smo u podnožje Jakeša, koji je danima odolevao srpskim napadima. Njihovi rovovi su bili danima zasipani našim granatama, ali nisu odstupili ni pedlja. Gore su položaj držali neki matorci, koji su se izgleda pomirili sa tim da tu i umru. Sa takvima je najteže. Ne plaše se smrti.
Taj dan je bio neverovatan pljusak. Vidljivost je bila jako smanjena. Razmišljali smo kojom taktikom da dođemo do vrha. Onda je moj brat pozvao komadira minobacačlija i pitao ga da li može da "sadi" granate tik ispred nas. On je garantovao da može, i tako je i bilo. Mi smo krenuli da pužemo uz brdo kroz visoku travu, a prostor ispred nas, kao i turski položaj su zasipani granatama. Turci su shvatili o čemu se radi tek kada smo im upali u rovove.

I zadnja stvar, o kojoj mogu govoriti vezano za Vukove...
Jedan dan smo poslati iz Dervente na brdo Kostreš iznad Bosanskog Broda. Tamo smo trebali da odmenimo Veljkove Vukove. Kada smo stigli tamo nismo zatekli nikoga. Jednostavno su napustili položaj, a da nikoga o tome nisu obavestili. Ustaše da su znale da im je otvoren put ka Derventi, mogli su haos da naprave. A, spremali su se za napad, jer već sledeći dan smo primili prvi od nekoliko suludih juriša na naš položaj udruženih hrvatsko-turskih snaga.
Tu sam prvi put doživeo neke stvari. Prvi put sam čuo turke kako se mole pred juriš, i ono njihovo "tekbir - Allahu ekber" iz stotina grla, koje ledi krv u žilama. Tu sam prvi put video juriše kao iz Bulajićevih filmova. Prvi put sam video da trojica jurišaju na jednu pušku. Jedan padne, onaj iza njega uzima njegovu pušku i nastavlja dalje.
Kostreš je bio bukvalno prekriven leševima. To je trajalo tri dana, i u ta tri dana smo odbili 4 njihova juriša. Nismo dobijali nikakvu pomoć iz Dervente, kao da ih nije bilo briga. Tek taj zadnji dan su stigla dva tenka, koja nisu mogla prići sasvim, pa su iz daleka tukli po njihovim položajima, a nakon tenkova je stigla u pojačanje neka četnička jedinica.
Onda su sledeći dan ti pijani četnici krenuli (samoinicijativno) u kontra napad, i mi smo krenuli za njima. Lako smo probili njihove prve redove, i sve do predgrađa B. Broda "Kolibe", niko nas nije zaustavljao. Tu im je bila pripremljena odbrana grada, ali je brzo razbijena, i ušli smo u Brod.

SLAVA JUNAKU VELJKU I NJEGOVIM VUKOVIMA!!!

Donqihote:

Ne želim da umanjim zasluge Vukova, niti da umanjim Veljkov lik i delo. Bio je junak, ali ovaj članak je klasično preterivanje. Tu je iznešeno mnogo neistinitih detalja, kojima da bi se istakla veličina Veljka, umanjuje se i zanemaruje ono što su drugi postigli u tim borbama.

Spojler

Svima koji poznaju prilike u Zapadnoj Slavoniji tih dana, a posebno u Okučanima, dovoljno je pomenuti jedno ime - Narandžić. Mnogi uspesi koje je ostvarila Narandžićeva jedinica ovde se pripisuju Vukovima.
Npr. samo zauzimanje Jasenovca. Nije istina da su ga Vukovi sami zauzeli. Druga stvar, tu su izostavljeni mnogi drugi važni detalji iz borbi na tom području. Samo zauzimanje Jasenovca bi bilo neizvodljivo bez zauzimanja Koštarice i Hrvatske Dubice, a glavna i najteža operacija je bilo potiskivanje i totalna eliminacija ustaša u Jankovića boku, gde Sava pravi "potkovicu". Tu su ustaše doživele najveće gubitke u Z. Slavoniji. Brojali su na stotine mrtvih u samo jednoj akciji.

Druga stvar, nakon zauzimanja tih mesta na obali Save, put jeste bio otvoren ka Novskoj, i istina je da novska nije branjena, da je nastala panika, i da su se Hrvati povlačili iz Novske. Nisam upoznat s tim da je Veljko od Uzelca tražio dozvolu za zauzimanje Novske, ali znam da sam ja sa mojom grupom, iz Koštarice, preko lovišta Zelenika, izbio u Novsku. Ušli smo u prazan grad. Ni jednog jedinog ustaše tamo nije bilo. I stanovništvo je u strahu napustilo grad sa hrvatskim snagama. Ostalo je svega nekoliko staraca u svojim kućama, koji nisu hteli da beže.
Radio vezom smo javili da je grad u našim rukama, i da se pošalju teritorijalci da postave linije. Međutim, dobili smo naređenje od generala Uzelca, koji je inače kao zadnja pichka, celu ofanzivu u Zapadnoj Slavoniji "vodio" iz Banja Luke, da se linije postavljaju u Jasenovcu (na pruzi), a da mi moramo da napustimo Novsku. Nismo mogli da verujemo. I meni, kao laiku, bilo je jasno da je zauzimanjem Novske bio otvoren put vojsci ka mnogim pravcima. Ta inercija, da se iskoristila, presekla bi Hrvatsku na pola, ustaše u Istočnoj slavoniji i Baranji bi ostale odsečene, i mogli bi samo da polože oružje ili svi da izginu. Ne bi imali kuda da se povuku, sem ako im Mađari ne bi otvorili koridor. A, dalje, put ka frontalnom napredovanju ka Zagrebu bi bio potpuno otvoren i čist, i mislim da bi zauzimanje Zagreba bilo identično onom u WW1 i WW2, bez nekih posebnih borbi. Bilo bi samo pitanje dana kada bi Tuđman i društvo otišli stopama svojih prethodnika, Pavelića i njegovog društva. Svima je jasno da bi to bio kraj rata, i da bi se sa fantastičnih pozicija poveli pregovori o sudbini Hrvatske, da li će se izdvojiti i sa čim će se izdvojiti iz Jugoslavije.
Mi smo Novsku držali do mraka, a pošto pojačanje nije stizalo, morali smo je napustiti, jer nas je bilo premalo da je branimo. Svi su znali da smo u Novskoj, i niko, pa ni Vukovi, nisu došli da nam pomognu da je zadržimo.

Dalje, Jakeš jeste zauzet "na nož", ali nije istina da su to uradili Vukovi. Oni se jesu uključili u borbu prsa u prsa, tek kada smo mi probili prvu liniju, i počeli da se koljemo sa turcima gore. Tada sam bio u S.O.S.-u. S.O.S. je jedinica formirana pred samu ofanzivu na koridor. Baza je bila u hotelu Bosna u B.L.
Opisaću i samu akciju:
Došli smo u podnožje Jakeša, koji je danima odolevao srpskim napadima. Njihovi rovovi su bili danima zasipani našim granatama, ali nisu odstupili ni pedlja. Gore su položaj držali neki matorci, koji su se izgleda pomirili sa tim da tu i umru. Sa takvima je najteže. Ne plaše se smrti.
Taj dan je bio neverovatan pljusak. Vidljivost je bila jako smanjena. Razmišljali smo kojom taktikom da dođemo do vrha. Onda je moj brat pozvao komadira minobacačlija i pitao ga da li može da "sadi" granate tik ispred nas. On je garantovao da može, i tako je i bilo. Mi smo krenuli da pužemo uz brdo kroz visoku travu, a prostor ispred nas, kao i turski položaj su zasipani granatama. Turci su shvatili o čemu se radi tek kada smo im upali u rovove.

I zadnja stvar, o kojoj mogu govoriti vezano za Vukove...
Jedan dan smo poslati iz Dervente na brdo Kostreš iznad Bosanskog Broda. Tamo smo trebali da odmenimo Veljkove Vukove. Kada smo stigli tamo nismo zatekli nikoga. Jednostavno su napustili položaj, a da nikoga o tome nisu obavestili. Ustaše da su znale da im je otvoren put ka Derventi, mogli su haos da naprave. A, spremali su se za napad, jer već sledeći dan smo primili prvi od nekoliko suludih juriša na naš položaj udruženih hrvatsko-turskih snaga.
Tu sam prvi put doživeo neke stvari. Prvi put sam čuo turke kako se mole pred juriš, i ono njihovo "tekbir - Allahu ekber" iz stotina grla, koje ledi krv u žilama. Tu sam prvi put video juriše kao iz Bulajićevih filmova. Prvi put sam video da trojica jurišaju na jednu pušku. Jedan padne, onaj iza njega uzima njegovu pušku i nastavlja dalje.
Kostreš je bio bukvalno prekriven leševima. To je trajalo tri dana, i u ta tri dana smo odbili 4 njihova juriša. Nismo dobijali nikakvu pomoć iz Dervente, kao da ih nije bilo briga. Tek taj zadnji dan su stigla dva tenka, koja nisu mogla prići sasvim, pa su iz daleka tukli po njihovim položajima, a nakon tenkova je stigla u pojačanje neka četnička jedinica.
Onda su sledeći dan ti pijani četnici krenuli (samoinicijativno) u kontra napad, i mi smo krenuli za njima. Lako smo probili njihove prve redove, i sve do predgrađa B. Broda "Kolibe", niko nas nije zaustavljao. Tu im je bila pripremljena odbrana grada, ali je brzo razbijena, i ušli smo u Brod.

Kliknite za proširenje...

Ако икада озбиљни историчари буду "имали муда" да се суоче са овим делом наше историје прича ће бити сведена на реалне оквире, дотле народ по свом обичају приписује и друге заслуге ономе који их има највише, градећи Обилиће. У сваком случају, човек који је живот и способност положио за отаџбину. У ратовима обично гине цвет просперитета једне земље, зато се и покрећу.

Donqihote:

Oni se jesu uključili u borbu prsa u prsa, tek kada smo mi probili prvu liniju, i počeli da se koljemo sa turcima gore. Tada sam bio u S.O.S.-u. S.O.S. je jedinica formirana pred samu ofanzivu na koridor. Baza je bila u hotelu Bosna u B.L.
.

Kliknite za proširenje...

SOS Srpske odbranbene snage...ta jedinica je formirana pre nego sto je rat u BIH poceo....ta jedinica je 4.aprila 1992 oslobodila Banjaluku odnosno preuzela kontrolu nad gradom i institucijama u gradu...

kad je poceo rat i kad je formiran MUP Srpske Republike BIH ta jedinica je prikljucena MUPu i bila je specijalna jedinica pri MUPu RS,posle su bili kod Kotor Varosa gde su imali dosta gubitaka a neki su zarobljeni i muceni,zivi spaljeni mislim da je to bilo u selu Vecici kod Kotor Varosa

ccaterpillar:

Дубок наклон јунаку
Зашто се о оваквим људима не учи у школама, зашто улице не носе њихова имена, већ имена неких протува?

Kliknite za proširenje...

Zato što u Srbiji nisu Srbi na vlasti, nego protuve skupljene sa konca i konopca, bez prošlosti bez korena, bez znanja i mudrosti a dovedene na silu i krađu a imaju zadatak da nas nauče da nam je jedina budućnost kao običnog roblja bez perspektive i budućnosti.

Lesandar:

Ако икада озбиљни историчари буду "имали муда" да се суоче са овим делом наше историје прича ће бити сведена на реалне оквире, дотле народ по свом обичају приписује и друге заслуге ономе који их има највише, градећи Обилиће. У сваком случају, човек који је живот и способност положио за отаџбину. У ратовима обично гине цвет просперитета једне земље, зато се и покрећу.

Kliknite za proširenje...

Svaka čast,slažem se u potpunosti

Ne želim da me neko pogrešno shvati ali moram reći da to naše srpsko junaštvo meni nije jasno. Ja sam imala tu nesreću da doživim rat u bivšoj BiH i da idem na sahrane svojim školskim drugovima,komšijama,na sreću moju nisam otišla nikom od svoje familije. I šta se sad dešava? Naši junaci su ili mrtvi ili u invalidskim kolicima a skoro polovina ako ne i više bez rodnog kraja. A svi lopovi, ratni profiteri i neljudi svake vrste se slobodno šetaju i još govore kako su pametni i sposobni a nije mali broj naših pomenutih heroja koji su prinuđeni da za njih rade jer im država nije dala ono šta je trebalo. Nije ovo vrijeme heroja već nekih drugih ljudi a u ovim novim ratovima mnogo je bolje bilo biti kukavica o ostati živ.

sanjanka:

Ne želim da me neko pogrešno shvati ali moram reći da to naše srpsko junaštvo meni nije jasno. Ja sam imala tu nesreću da doživim rat u bivšoj BiH i da idem na sahrane svojim školskim drugovima,komšijama,na sreću moju nisam otišla nikom od svoje familije. I šta se sad dešava? Naši junaci su ili mrtvi ili u invalidskim kolicima a skoro polovina ako ne i više bez rodnog kraja. A svi lopovi, ratni profiteri i neljudi svake vrste se slobodno šetaju i još govore kako su pametni i sposobni a nije mali broj naših pomenutih heroja koji su prinuđeni da za njih rade jer im država nije dala ono šta je trebalo. Nije ovo vrijeme heroja već nekih drugih ljudi a u ovim novim ratovima mnogo je bolje bilo biti kukavica o ostati živ.

Kliknite za proširenje...

Biti heroj nije stvar izbora - to je sudbina. Heroj ne može ni da zamisli drugačiji put od onoga koji mu je suđen. Za njega život kukavice, život bez obraza i časti, i nije život...
''Heroj umire samo jednom, a kukavica ceo svoj život.''

sanjanka:

Ne želim da me neko pogrešno shvati ali moram reći da to naše srpsko junaštvo meni nije jasno. Ja sam imala tu nesreću da doživim rat u bivšoj BiH i da idem na sahrane svojim školskim drugovima,komšijama,na sreću moju nisam otišla nikom od svoje familije. I šta se sad dešava? Naši junaci su ili mrtvi ili u invalidskim kolicima a skoro polovina ako ne i više bez rodnog kraja. A svi lopovi, ratni profiteri i neljudi svake vrste se slobodno šetaju i još govore kako su pametni i sposobni a nije mali broj naših pomenutih heroja koji su prinuđeni da za njih rade jer im država nije dala ono šta je trebalo. Nije ovo vrijeme heroja već nekih drugih ljudi a u ovim novim ratovima mnogo je bolje bilo biti kukavica o ostati živ.

Kliknite za proširenje...

Ti heroji su dali ono najvrijednije što su imali - svoj život za opstanak svog naroda. Zahvaljujući njima naš narod je opstao i ostao. Zahvaljujući njima djeca rastu, žive, raduju se životu. Generacije će ih spominjati i živjeti zahvaljujući upravo njima. Ušli su u legendu i ostavili najvrijedniji zavjet srpskom narodu. Za sreću i život budućih pokolenja.

A što se tih ratnih profitera i lopova tiče...pa gmazovi ostaju gmazovi, duševne bijede koje nikakvo materijalno blagostanje neće vječno držati živima.

"Blago onom ko dovijeka živi imao se rašta i roditi"

’’Sveti Georgije ubiva aždahu’’ - Dušan Kovačević
...
PORUČNIK TASIĆ:
''Zatim, kad ispališ svu municiju, a neprijatelj i dalje nastupa – na bajonet, kad ti slome nož – na ruke, kad ti polome obe ruke – na zube, kad ti izbiju i poslednji zub, sve dok možeš da mrdaš, dok te ima – napadaj! Kad te smrtno pogode, gledaj da im padneš na sred puta, da te zaobilaze, preskaču, sklanjaju – da im mrtav smetaš!
Zatim, podoficira koji vikne: ''Juriš braćo!'' – odmah ću ubiti. Viče se samo: ''Za mnom braćo! Za mnom braćo!'' Tako podoficir viče ako je ispred stotinu vojnika, tako viče i kad ostane sam – i juriša. Najviše na svetu mrzim da vidim mrtvog vojnika i živog podoficira...

... Zatim, ako ste ikada čuli za reč ''povlačenje'', od danas je zaboravite. Tu reč, dok ste pod mojom komandom, dok su nam kuće i deca iza leđa, dok su nam rake očeva na pogled udaljene, tu reč iz mojih usta nećete čuti. Povlačenja neće biti. Svi se mogu povući, svi mogu preći na druge položaje, mi nećemo pedalj nazad!
Za mene postoje dve komande: komanda Vrhovne komande i komanda moje zemlje, a zemlja je iznad svake druge komande i ona naređuje: ni korak nazad! ... Ko se osvrne, ugledaće cev moga pištolja i to će mu biti poslednje što je ugledao.
Ja i vi smo, braćo, od naših kuća krenuli mrtvi – to da vam uvek bude na pameti; pošli smo mrtvi, nemamo šta da izgubimo. Ako Bog da da pobedimo, u ovom ratu ćemo se roditi! U ovom ratu branimo otadžbinu – zemlju otaca naših, borimo se za sinovinu – zemlju sinova naših. Između otadžbine i sinovine nas nema! ''

dragon x:

SLAVA SRPSKIM HEROJIMA!

Kliknite za proširenje...

Sa Manjače krenuli su vuci
I odoše prema Banjaluci...
E moj Veljko ti si moro znati
Da ćemo te pjesmom opjevati!
(Sa Manjače krenuli su vuci,narodna guslarska pesma)

ccaterpillar:

Дубок наклон јунаку
Зашто се о оваквим људима не учи у школама, зашто улице не носе њихова имена, већ имена неких протува?

Kliknite za proširenje...

U Prnjavoru tačnije Kremni ima spomen-kompleks,ulica u NS nosi njegovo ime

Slava mu,takvi ljudi su sve veca retkost,nazalost Veliki covek i rodoljub

RSmusliman:

SOS Srpske odbranbene snage...ta jedinica je formirana pre nego sto je rat u BIH poceo....ta jedinica je 4.aprila 1992 oslobodila Banjaluku odnosno preuzela kontrolu nad gradom i institucijama u gradu...

kad je poceo rat i kad je formiran MUP Srpske Republike BIH ta jedinica je prikljucena MUPu i bila je specijalna jedinica pri MUPu RS,posle su bili kod Kotor Varosa gde su imali dosta gubitaka a neki su zarobljeni i muceni,zivi spaljeni mislim da je to bilo u selu Vecici kod Kotor Varosa

Kliknite za proširenje...

Ja znam da su nas pred koridor skupljali iz drugih jedinica i priključili SOS-u. Ja sam prebačen iz Mlake u Z. Slavoniji. Istina, nije to bila određena prekomanda, nego su nas ljudski pitali ko hoće...
Tačno je da smo priključeni MUP-u, i onda se neko od budala setio da nam da one plave maskirne uniforme, pa su nas turski snajperi nalazili kao divljač.

Večići su bili mnogo zayebana akcija zbog nepristupačnog terena i prirodnog pećinskog lavirinta iznad sela. Samo selo nije teško zauzeto. Tada su još mogli dejstvovati naši avioni, pa su ih super galebovima syebali, ali kada su se povukli u te pećine, bilo je mnogo gadno. Moj prijatelj je nabasao direktno među njih u jednoj spilji. Jedva je izvukao živu glavu.

Pričali su nam tada meštani da su iz Večića, pred kraj WW2, slali poruku Paveliću da, ako mu nije bezbedno u Zagrebu, dođe u Večiće. Mnogo zaguljeni turci ti Večićani...mnogo...

sanjanka:

Ne želim da me neko pogrešno shvati ali moram reći da to naše srpsko junaštvo meni nije jasno. Ja sam imala tu nesreću da doživim rat u bivšoj BiH i da idem na sahrane svojim školskim drugovima,komšijama,na sreću moju nisam otišla nikom od svoje familije. I šta se sad dešava? Naši junaci su ili mrtvi ili u invalidskim kolicima a skoro polovina ako ne i više bez rodnog kraja. A svi lopovi, ratni profiteri i neljudi svake vrste se slobodno šetaju i još govore kako su pametni i sposobni a nije mali broj naših pomenutih heroja koji su prinuđeni da za njih rade jer im država nije dala ono šta je trebalo. Nije ovo vrijeme heroja već nekih drugih ljudi a u ovim novim ratovima mnogo je bolje bilo biti kukavica o ostati živ.

Kliknite za proširenje...

E, moja, Sanjanka, pa jel ti misliš da smo mi išli nositi glave u torbi što smo avanturisti napaljeni na Rambo filmove?
Da smo svi tako razmišljali, ko bi pretekao od nas? Valjalo je braniti narod, a stoka k'o stoka, uvek u turbulentnim vremenima izvuče korist na račun onih koji krvare.
Jesi li čitala "Sve će to narod pozlatiti"? Verujem da jesi u školi. E, pa, ništa se nije promenilo od tih vremena, i ni neće se promeniti. Dok je rata, biće i onih koji ga debelo koriste za lično bogaćenje, ali to ne znači da ne treba braniti svoj narod.