- Poruka
- 1.260
Српска латиница не постоји
У Нацрту устава Србије групе стручњака, које је организовао председиик Борис Тадић, у члану који се односи на језик и писмо кажe се: „Српски језик ћириличног и латиничног писма у службеној је употреби, у складу са Уставом и законом". . '
Опште је познато да српска латиница не постоји. У српском језику, кад је у питању латинично писмо, користи се више варијанти овог писма: латиница (гајевица) коју је Људевит Гај прилагодио за хрватски и словеначки језик, по узору на Вуков принцип ,један глас - једно слово" (али не до краја), затим међународна латиница или енглеска латиница, коју наши информа-тичари називају „ошишана" латиница, јер је без дијакритичких знакова (а доста се примењује у пракси у савремеиим информационим технологијама). Раније су је наши лингвисти називали телепринтерска латиница",
После Новосадског књижевног договора 1954, године и стварања јединствсног српско-хрватског, односно хрватско-српског јсзика, којим јс предвиђена ранноправност ћи-рилице и латипице, наши лингвисти су користили израз „српскохрватска латиница" односно „хрватскосрпска лати-пица", која је у Србији дуго остала и поред напуштања овог договора и језичког за-једништва од стране Хрвата. Пошто, не нашом вољом, више не постоји српскохрватски језик (изузев периода док је важио Новосадски споразум), не постоји више ни „српско-хрватска латиница", коју још називају и „гајевица". То је прихваћено и у међународним стандардима. У међународном стандарду ISO/FDIS 12199, са насловом „Језици који користе латински алфабет", српски није увршћен у језике који га користе. Стандард је издат 2000. године. (Међутим, морам признати да ми није јасно како своје писмо пазивају у „бошњачком" и „матерњем — црногорском језику".)
Вуков принцип "један глас, једно слово, односно једно слово, један глас" није до краја примењен у гајевици. Познато је да диграфи као што су Њ, Љ, Џ и Ђ, стварају одређене проблеме у српском језику. Неке српске речи се, једно-ставно, не могу исправно написати латиницом, што тврде и неки лингвисти. Тако речи Танјуг, инјекција и конјун-гкција, затим реч надживети, оджалити и сличне, не могу се исправно иаписати латиницом.
Писање великих слова ових диграфа, исто тако није једноставно, па се нпр. Љиг и Љубљана пишу само првим великим словом диграфа. Посебне муке ствара диграф ДЈ, за којн је Даничић предложио знак „Ђ", а Хрвати га прихватили крајем 19. века. Међутим, у пракси се задржала упоредна употреба диграфа ,дј" за „ђ" и Даничићевог слова „"ђ", што ствара озбиљне језичке проблеме.
Да бих уверио себе и друге у то, у највећем интернет-претраживачу Гуглу извршио сам провере. Тамо се, нпр,, наше презиме "Ђурић, писано диграфом ,ДЈ", појављује преко 37.000 пута, док исто презиме са Даничићевим „"Ђ" само око 29.000 пута. Тако је и са многим другим речима, нпр, „ђетић", „дјевојка" и „ђевојка", ,дјеца" и „ђеца" итд, наравно, са другојачијим односом. На пример, реч „одјава" писана поменутим диграфом правилно би се читала као „ођава", а таквих примера је мноштво. Речи Ђетиња н ђурђевак, на примср, тешко јс препознати написане латиницом и поме-нутим диграфом
И тако ми Срби од „готовог опет правимо вересију". Уводимо, захваљујући поменутој господи, равноправност јединог српског изворног и изванредног писма ћирилице и латинице (мада није јасно које). равноправност која је довела скоро до затирања прве. То се најбоље да видети на бројним натписима фирми и других институција које нас окружују широм Србије. Ово се ради упркос међународном ставу израженом у горе поменутом стандарду.
Србислав Букумировић,
Београд
У Нацрту устава Србије групе стручњака, које је организовао председиик Борис Тадић, у члану који се односи на језик и писмо кажe се: „Српски језик ћириличног и латиничног писма у службеној је употреби, у складу са Уставом и законом". . '
Опште је познато да српска латиница не постоји. У српском језику, кад је у питању латинично писмо, користи се више варијанти овог писма: латиница (гајевица) коју је Људевит Гај прилагодио за хрватски и словеначки језик, по узору на Вуков принцип ,један глас - једно слово" (али не до краја), затим међународна латиница или енглеска латиница, коју наши информа-тичари називају „ошишана" латиница, јер је без дијакритичких знакова (а доста се примењује у пракси у савремеиим информационим технологијама). Раније су је наши лингвисти називали телепринтерска латиница",
После Новосадског књижевног договора 1954, године и стварања јединствсног српско-хрватског, односно хрватско-српског јсзика, којим јс предвиђена ранноправност ћи-рилице и латипице, наши лингвисти су користили израз „српскохрватска латиница" односно „хрватскосрпска лати-пица", која је у Србији дуго остала и поред напуштања овог договора и језичког за-једништва од стране Хрвата. Пошто, не нашом вољом, више не постоји српскохрватски језик (изузев периода док је важио Новосадски споразум), не постоји више ни „српско-хрватска латиница", коју још називају и „гајевица". То је прихваћено и у међународним стандардима. У међународном стандарду ISO/FDIS 12199, са насловом „Језици који користе латински алфабет", српски није увршћен у језике који га користе. Стандард је издат 2000. године. (Међутим, морам признати да ми није јасно како своје писмо пазивају у „бошњачком" и „матерњем — црногорском језику".)
Вуков принцип "један глас, једно слово, односно једно слово, један глас" није до краја примењен у гајевици. Познато је да диграфи као што су Њ, Љ, Џ и Ђ, стварају одређене проблеме у српском језику. Неке српске речи се, једно-ставно, не могу исправно написати латиницом, што тврде и неки лингвисти. Тако речи Танјуг, инјекција и конјун-гкција, затим реч надживети, оджалити и сличне, не могу се исправно иаписати латиницом.
Писање великих слова ових диграфа, исто тако није једноставно, па се нпр. Љиг и Љубљана пишу само првим великим словом диграфа. Посебне муке ствара диграф ДЈ, за којн је Даничић предложио знак „Ђ", а Хрвати га прихватили крајем 19. века. Међутим, у пракси се задржала упоредна употреба диграфа ,дј" за „ђ" и Даничићевог слова „"ђ", што ствара озбиљне језичке проблеме.
Да бих уверио себе и друге у то, у највећем интернет-претраживачу Гуглу извршио сам провере. Тамо се, нпр,, наше презиме "Ђурић, писано диграфом ,ДЈ", појављује преко 37.000 пута, док исто презиме са Даничићевим „"Ђ" само око 29.000 пута. Тако је и са многим другим речима, нпр, „ђетић", „дјевојка" и „ђевојка", ,дјеца" и „ђеца" итд, наравно, са другојачијим односом. На пример, реч „одјава" писана поменутим диграфом правилно би се читала као „ођава", а таквих примера је мноштво. Речи Ђетиња н ђурђевак, на примср, тешко јс препознати написане латиницом и поме-нутим диграфом
И тако ми Срби од „готовог опет правимо вересију". Уводимо, захваљујући поменутој господи, равноправност јединог српског изворног и изванредног писма ћирилице и латинице (мада није јасно које). равноправност која је довела скоро до затирања прве. То се најбоље да видети на бројним натписима фирми и других институција које нас окружују широм Србије. Ово се ради упркос међународном ставу израженом у горе поменутом стандарду.
Србислав Букумировић,
Београд
