МАЧАК
Buduća legenda
- Poruka
- 25.542
http://www.czipm.org/dubrovnik.html
НА ВРХ СРЂА ВИЛА КЛИЧЕ
ЗДРАВО СРПСКИ ДУБРОВНИЧЕ. '' Знаш ли један град где нема ни једног православца, а сви су Срби? То је био Цавтат''. Старој питалици нови живот удахнуо је професор др Лазо М. Костић...
Двадесет пет година преданог рада, исплатило се. Књига ''Насилно присвајање дубровачке културе'' (културно – историјска и етнополитичка студија) први пут се, као приватно издање, појавила у Мелбурну 1975. године. Део је веће српске приче, допуна ранијим делима истог аутора (''Католички Срби'', ''Спорни предели Срба и Хрвата'') и брана пословичној хрватској мегаломанији и безобразлуку. ''Одбрана српских територија и српских духовних вредности'' уз помоћ писаних трагова неутралних, разумних и пре свега стручних људи, животни је мото бесмртног Бокеља, Лазара Марковог Костића...
Паметним избором насловне стране други српски издавач ''Насилног присвајања...'' г. Добрислав Ђуровић (''Добрица књига'', Нови Сад) наговестио је садржај. Та панорама града, тај Дубровник, готово је непознат савременим српским читаоцима...
ЗЕМЉА И ЉУДИ. ''У једној српској књизи где су апостоли и еванђеља који се читају преко целе године на српском, чита се после тога, такође на српском: 'Нека се зна када се почео Дубровник градити од града Цавтата на 626 годиште Исукрста' ''. На овом запису дубровачког песника Игнација Ђорђија (Игњата Ђурђевића), сачуваном у Библиотеци францискана, дубровчани заснивају податке о оснивању града, учи нас руски рагузолог Виктор Васиљевич Макушев, професор Универзитета у Варшави.
Пред српском поплавом, малобројни Романи из Епидауруса (Цавтата) привремен спас пронашли су на хридинама Св. Марије, нову насеобину назвавши Рагусиум (Рагуза). Ипак, посрбљавање домородаца било је неизбежно и неумољиво. Године 1272. засут је мочварни залив (данас – Страдун), па се каменити град стопио са ''шумовитим насељем позади'', опасан је једним градским зидом и прозван – Дубровник...
Издашни су били и Немањићи, али је све почело од Стефана Војислава (1040. – 1050.) ''ослободиоца Србије од византијског суверенства'', који је Дубровнику даровао долину Жупе, заливе Ријеке и Гружа и целу обалу – плодну област до Орашца. Ни његов син Михаил (1050. – 1080.) није заостао ''аристократској републици'' придодавши острва Колочеп, Лопуд и Шипан...
Сваким територијалним проширењем, Дубровник је постајао све српскији. Професор Хенрик Барић, и сам дубровчанин, главну улогу у овом процесу додељује ''племенима природног српског залеђа Дубровника''. У град је, са ближег или даљег острвља, стигло и нешто чакаваца (читај: Хрвата), али због малобројности они нису битније утицали на карактер Дубровника. У граду никада није било чакавске целине, одлучан је дубровачки рагузолог Милан Решетар, професор Бечког а касније и Загребачког универзитета...
''За наше се оце не може рећи ни по чему да су били Хрвати. Земље наоколо које су држали у току вјекова, припадале су бановима и краљевима племена српскога'', па онда и не треба питати ''што су сељани дубровачки? Народ српски који пребиваше у околини града''. Ово су речи Ивана Стојановића, ''последњег госпара Дубровника'', католичког свештеника и вође дубровачких Срба с краја 19. века. Једнако прецизан је и Луј Леже, професор Славистике у Паризу: ''Становништво Дубровника је словенско српске расе''...
ЈЕЗИК. ''Какав нам је то фратар који говори сасвим као какав брадати ркаћки поп!? Узалуд су попови покушавали да уразуме тежаке; да у Дубровнику, одакле је фратар, сви хришћани онако говоре; да онај говор није нека одлика православних''... Млади доминиканац добро је прошао јер га бесна светина није и физички напала... Сећање на овај догађај из детињства и гостујућег проповедника у шибенској католичкој цркви, Симо Матавуљ преточио је у причу ''Бијели фратар из Дубровника'', штампану у часопису ''Срђ'' 1908. године...
Влашко – романски дијалекат првобитног становништва, назван ''рагузео'', нестао је, и почетком 16. века њиме се служио тек понеки старац. У Дубровнику ''латински језик пропаде и један српски дијалекат завлада'', цитат је из књиге ''Историја Средњег века'' (1816.) немачког историчара Фридриха Риса. ''У Котору и Дубровнику, од краја средњег века, надвладао је српски говор, и то због изумирања старих варошких породица и примања многобројних нових, због територијалног повећања и јаког трговачког саобраћаја са унутрашњошћу'', још је одређенији у ''Историји Срба''(превод из 1923.) чувени Чех Константин Јиречек, историчар и професор Бечког универзитета...
Суров српски језик приман је на Табору, некадашњем пазаришту херцеговаца на Плочама (''заграђе'' Дубровника), а затим ''удешаван'' и ''углађиван'' по градским потребама и навикама – поуздан је сведок већ споменути Иван Стојановић. Њихов говор постао је чист херцеговачки, али ''имају много и премного ријечи талијанских'', пише Вук Караџић Копитару септембра 1834. након тринаестодневног боравка у Дубровнику...
ЈЕЗИК ВЛАСТИ. Октобра 1566. чауш Фериз из Дренопоља донео је у Дубровник званичну вест о смрти Сулејмана Величанственог и ступању на престо новог султана – Селима II. Гласник је обдарен са сто педесет дуката и две тубе тканина, а други део вазалне обавезе честитања, као поклисари, имали су да изврше дубровачки племићи Михаило Марков Лукаревић и Никола Влахов Соркочевић. ''Жарке молитве Богу, и дању и ноћу, да да Селиму здравље, дуг живот и сталну победу над непријатељима'', по одлуци Дубровачког Сената (већином гласова 23 : 11), нису саопштене на италијанском, већ на ''српском'' језику...
Језик власти у Дубровнику био је латински, а у каснијој фази живота Републике коришћен је и италијански. Без зазора и без остатка, професор Историје словенских права на Универзитету у Прагу Карл Кадлец, дубровачке правне акте сврстава у правне споменике српских држава средњег века. То исто учинио је и Д. М. Каушански, правни историчар са Универзитета у Букурешту. Иако утврђено на латинском језику, писао је он 1936. г., то законодавство је ''било одраз српске правне свести и кодификација српског правног живота''...
Временом, не само дипломатије ради, већ и због лакшег обраћања поданицима, код дубровачких власти јавила се потреба оснивања ''српске канцеларије''. Запамћена су многа имена српских писара (звани су још ''логофети'' или ''дијаци'') – Нико Бијелић (1384.), Никша Звијездић (1447.), а понекад је то био, бар судећи по ''акту о постављењу'', и породични посао – године 1564. Јеронима Франовог мењао је стриц Никола Пасквалин Де Примо...
''ХРВАТСТВО'' ДУБРОВНИКА. ''Прикривањем се не постиже много, већ се само бесплодна полемика распирује'', и зато треба изнети и аргументе који Србима не иду у прилог.
Код Ватрослава Јагића проф. Л. М. Костић пронашао је Видалија и Николу Нељешковића, дубровачке песнике из 16. века, што себе и свој језик хрватским именом јасно означаваху. Професор Београдског универзитета Василије Ђерић спомињао је и песника Доминика Златарића, али ту нису чиста посла јер се у његово ''хрватство'' уплиће тумачење чешког слависте Јосифа Добровског (почетак 19. века) по којем је у наслову Златарићевих ''Песама'' (Млеци, 1597.) ''далматинско – илирски (српски)'' језик погрешно назван ''харвацким''. Ј. Добровски, ''отац и патријарх славистике'', језуита и ректор Богословије у Моравској, и иначе је српски етнички и језички простор схватао врло широко, ''Дубровчане, Македонце и Босанце'' редовно бројећи у Србе. Укорима Златарићу придружује се и немачки историчар Јохан Христијан Енгел, његов ''хрвацки'' назвавши ''чисто српским језиком''...
И још нешто. Дубровчани су брижљиво чували своје архиве, али у њима нема трагова о било каквим контактима Републике са хрватском државом, кнежевином 9. века и краљевином из доба Томислава. Из периода сјаја српских средњевековних држава таквих докумената небројено има...
Бајци о ''хрватском'' Дубровнику овде је крај. Много дима, а ватре мало – ''инвентар бедан'' – пресуђује аутор ''Насилног присвајања...''.
СРПСКИ СПОМЕНИЦИ. ''У 'листинама' сачуваним у Дубровнику и тако спашеним за Српство, спомиње се српско име стотине ако не и хиљаде пута: било да се означује етничка припадност околних људи, било да се обележава језик којим говоре или писмо којим пишу''. Нарочиту снагу имају прогласи (законска акта) што их ''ривијери'' (пандури) са општинске луже народу телале (извикују) на српском језику, да би их ''свак боље разумео'', баш како нам говори пример из 1638., два пута објављен – у задарском ''Српском листу'' (1886.) и дубровачком ''Срђу'' (1902.).
Документа, уговоре, писма, повеље босанских банова и краљева и херцеговачких херцога (најстарије потичу од бана Кулина 1189. и великог жупана Немање 1199.), као споменике српског језика у своју ''Monumenta Serbica'' (1858.) уврштава Словенац Франц Миклошич, слависта и професор Бечког универзитета. ''Споменике Србске'' у две књиге (1858. и 1862.) у издању Српског ученог друштва из Београда објављује и дубровачки Србин конте Медо Пуцић, а нешто касније (1892.) то исто чини и Чех Константин Јиречек. Наравно, ове озбиљне књиге учених људи, Дубровнику и његовим актима дају посебно и почасно место...
НА ВРХ СРЂА ВИЛА КЛИЧЕ
ЗДРАВО СРПСКИ ДУБРОВНИЧЕ. '' Знаш ли један град где нема ни једног православца, а сви су Срби? То је био Цавтат''. Старој питалици нови живот удахнуо је професор др Лазо М. Костић...
Двадесет пет година преданог рада, исплатило се. Књига ''Насилно присвајање дубровачке културе'' (културно – историјска и етнополитичка студија) први пут се, као приватно издање, појавила у Мелбурну 1975. године. Део је веће српске приче, допуна ранијим делима истог аутора (''Католички Срби'', ''Спорни предели Срба и Хрвата'') и брана пословичној хрватској мегаломанији и безобразлуку. ''Одбрана српских територија и српских духовних вредности'' уз помоћ писаних трагова неутралних, разумних и пре свега стручних људи, животни је мото бесмртног Бокеља, Лазара Марковог Костића...
Паметним избором насловне стране други српски издавач ''Насилног присвајања...'' г. Добрислав Ђуровић (''Добрица књига'', Нови Сад) наговестио је садржај. Та панорама града, тај Дубровник, готово је непознат савременим српским читаоцима...
ЗЕМЉА И ЉУДИ. ''У једној српској књизи где су апостоли и еванђеља који се читају преко целе године на српском, чита се после тога, такође на српском: 'Нека се зна када се почео Дубровник градити од града Цавтата на 626 годиште Исукрста' ''. На овом запису дубровачког песника Игнација Ђорђија (Игњата Ђурђевића), сачуваном у Библиотеци францискана, дубровчани заснивају податке о оснивању града, учи нас руски рагузолог Виктор Васиљевич Макушев, професор Универзитета у Варшави.
Пред српском поплавом, малобројни Романи из Епидауруса (Цавтата) привремен спас пронашли су на хридинама Св. Марије, нову насеобину назвавши Рагусиум (Рагуза). Ипак, посрбљавање домородаца било је неизбежно и неумољиво. Године 1272. засут је мочварни залив (данас – Страдун), па се каменити град стопио са ''шумовитим насељем позади'', опасан је једним градским зидом и прозван – Дубровник...
Издашни су били и Немањићи, али је све почело од Стефана Војислава (1040. – 1050.) ''ослободиоца Србије од византијског суверенства'', који је Дубровнику даровао долину Жупе, заливе Ријеке и Гружа и целу обалу – плодну област до Орашца. Ни његов син Михаил (1050. – 1080.) није заостао ''аристократској републици'' придодавши острва Колочеп, Лопуд и Шипан...
Сваким територијалним проширењем, Дубровник је постајао све српскији. Професор Хенрик Барић, и сам дубровчанин, главну улогу у овом процесу додељује ''племенима природног српског залеђа Дубровника''. У град је, са ближег или даљег острвља, стигло и нешто чакаваца (читај: Хрвата), али због малобројности они нису битније утицали на карактер Дубровника. У граду никада није било чакавске целине, одлучан је дубровачки рагузолог Милан Решетар, професор Бечког а касније и Загребачког универзитета...
''За наше се оце не може рећи ни по чему да су били Хрвати. Земље наоколо које су држали у току вјекова, припадале су бановима и краљевима племена српскога'', па онда и не треба питати ''што су сељани дубровачки? Народ српски који пребиваше у околини града''. Ово су речи Ивана Стојановића, ''последњег госпара Дубровника'', католичког свештеника и вође дубровачких Срба с краја 19. века. Једнако прецизан је и Луј Леже, професор Славистике у Паризу: ''Становништво Дубровника је словенско српске расе''...
ЈЕЗИК. ''Какав нам је то фратар који говори сасвим као какав брадати ркаћки поп!? Узалуд су попови покушавали да уразуме тежаке; да у Дубровнику, одакле је фратар, сви хришћани онако говоре; да онај говор није нека одлика православних''... Млади доминиканац добро је прошао јер га бесна светина није и физички напала... Сећање на овај догађај из детињства и гостујућег проповедника у шибенској католичкој цркви, Симо Матавуљ преточио је у причу ''Бијели фратар из Дубровника'', штампану у часопису ''Срђ'' 1908. године...
Влашко – романски дијалекат првобитног становништва, назван ''рагузео'', нестао је, и почетком 16. века њиме се служио тек понеки старац. У Дубровнику ''латински језик пропаде и један српски дијалекат завлада'', цитат је из књиге ''Историја Средњег века'' (1816.) немачког историчара Фридриха Риса. ''У Котору и Дубровнику, од краја средњег века, надвладао је српски говор, и то због изумирања старих варошких породица и примања многобројних нових, због територијалног повећања и јаког трговачког саобраћаја са унутрашњошћу'', још је одређенији у ''Историји Срба''(превод из 1923.) чувени Чех Константин Јиречек, историчар и професор Бечког универзитета...
Суров српски језик приман је на Табору, некадашњем пазаришту херцеговаца на Плочама (''заграђе'' Дубровника), а затим ''удешаван'' и ''углађиван'' по градским потребама и навикама – поуздан је сведок већ споменути Иван Стојановић. Њихов говор постао је чист херцеговачки, али ''имају много и премного ријечи талијанских'', пише Вук Караџић Копитару септембра 1834. након тринаестодневног боравка у Дубровнику...
ЈЕЗИК ВЛАСТИ. Октобра 1566. чауш Фериз из Дренопоља донео је у Дубровник званичну вест о смрти Сулејмана Величанственог и ступању на престо новог султана – Селима II. Гласник је обдарен са сто педесет дуката и две тубе тканина, а други део вазалне обавезе честитања, као поклисари, имали су да изврше дубровачки племићи Михаило Марков Лукаревић и Никола Влахов Соркочевић. ''Жарке молитве Богу, и дању и ноћу, да да Селиму здравље, дуг живот и сталну победу над непријатељима'', по одлуци Дубровачког Сената (већином гласова 23 : 11), нису саопштене на италијанском, већ на ''српском'' језику...
Језик власти у Дубровнику био је латински, а у каснијој фази живота Републике коришћен је и италијански. Без зазора и без остатка, професор Историје словенских права на Универзитету у Прагу Карл Кадлец, дубровачке правне акте сврстава у правне споменике српских држава средњег века. То исто учинио је и Д. М. Каушански, правни историчар са Универзитета у Букурешту. Иако утврђено на латинском језику, писао је он 1936. г., то законодавство је ''било одраз српске правне свести и кодификација српског правног живота''...
Временом, не само дипломатије ради, већ и због лакшег обраћања поданицима, код дубровачких власти јавила се потреба оснивања ''српске канцеларије''. Запамћена су многа имена српских писара (звани су још ''логофети'' или ''дијаци'') – Нико Бијелић (1384.), Никша Звијездић (1447.), а понекад је то био, бар судећи по ''акту о постављењу'', и породични посао – године 1564. Јеронима Франовог мењао је стриц Никола Пасквалин Де Примо...
''ХРВАТСТВО'' ДУБРОВНИКА. ''Прикривањем се не постиже много, већ се само бесплодна полемика распирује'', и зато треба изнети и аргументе који Србима не иду у прилог.
Код Ватрослава Јагића проф. Л. М. Костић пронашао је Видалија и Николу Нељешковића, дубровачке песнике из 16. века, што себе и свој језик хрватским именом јасно означаваху. Професор Београдског универзитета Василије Ђерић спомињао је и песника Доминика Златарића, али ту нису чиста посла јер се у његово ''хрватство'' уплиће тумачење чешког слависте Јосифа Добровског (почетак 19. века) по којем је у наслову Златарићевих ''Песама'' (Млеци, 1597.) ''далматинско – илирски (српски)'' језик погрешно назван ''харвацким''. Ј. Добровски, ''отац и патријарх славистике'', језуита и ректор Богословије у Моравској, и иначе је српски етнички и језички простор схватао врло широко, ''Дубровчане, Македонце и Босанце'' редовно бројећи у Србе. Укорима Златарићу придружује се и немачки историчар Јохан Христијан Енгел, његов ''хрвацки'' назвавши ''чисто српским језиком''...
И још нешто. Дубровчани су брижљиво чували своје архиве, али у њима нема трагова о било каквим контактима Републике са хрватском државом, кнежевином 9. века и краљевином из доба Томислава. Из периода сјаја српских средњевековних држава таквих докумената небројено има...
Бајци о ''хрватском'' Дубровнику овде је крај. Много дима, а ватре мало – ''инвентар бедан'' – пресуђује аутор ''Насилног присвајања...''.
СРПСКИ СПОМЕНИЦИ. ''У 'листинама' сачуваним у Дубровнику и тако спашеним за Српство, спомиње се српско име стотине ако не и хиљаде пута: било да се означује етничка припадност околних људи, било да се обележава језик којим говоре или писмо којим пишу''. Нарочиту снагу имају прогласи (законска акта) што их ''ривијери'' (пандури) са општинске луже народу телале (извикују) на српском језику, да би их ''свак боље разумео'', баш како нам говори пример из 1638., два пута објављен – у задарском ''Српском листу'' (1886.) и дубровачком ''Срђу'' (1902.).
Документа, уговоре, писма, повеље босанских банова и краљева и херцеговачких херцога (најстарије потичу од бана Кулина 1189. и великог жупана Немање 1199.), као споменике српског језика у своју ''Monumenta Serbica'' (1858.) уврштава Словенац Франц Миклошич, слависта и професор Бечког универзитета. ''Споменике Србске'' у две књиге (1858. и 1862.) у издању Српског ученог друштва из Београда објављује и дубровачки Србин конте Медо Пуцић, а нешто касније (1892.) то исто чини и Чех Константин Јиречек. Наравно, ове озбиљне књиге учених људи, Дубровнику и његовим актима дају посебно и почасно место...
,ja sam to navodio u par navrata za dubrovnik ,ali sam ostao uskracen za sagovornike ...uglavnom svaka cast
..
