Ili je pesimista mazohista?
Potrebno je da pesimista ima jako puno strpljenja sa optimistom. Pesimista ima jasnu sliku sveta i pliva u njoj. I onda dodje neki tamo optimista, pun nekakvih nebuloznih predstava o zivotu, buducnosti, svakodnevici… I krene da ubedjuje pesimistu kako negov stav nije ispravan, jer treba da ima optimistican pristup u zivotu. I maltretira ga time iz dana u dan, a pesimista ne vidi nista ubedljivo ili validno u celoj toj prici. Slusa ga strpljivo, smeska se na gluposti koje optimista uredno prezentuje kao u realnosti zasnovane cinjenice, strpljivo klimajuci glavom, cekajuci kad ce optimista da zaista vidi istinu i sidje sa tog oblaka u kom se krece, oblaka koji mu je zamaglio pogled. Kad prodje taj nalet inspiracije optimiste, pesimista nastavi da gleda stvari onakve kakve jesu (iz njegove perspektive), a kad optimisti predoci njegovo vidjenje stvari, ovaj se nadje silno uvredjen i izmaltretiran, jer, Boze moj, pesimista u njemu hoce da ubije zivot i da mu popije svu energiju. Ali, brzo stane optimista na noge i opet pocne pesimistu da maltretira sa gomilom gluposti koje nemaju potporu u realnosti i da insistira da pesimista prihvati to sumanuto vidjenje sveta…
Svaka krajnost ima svoju istinu. A istina se vrti negde u sredini. Nije poenta nadvlaciti konopac, nego naci tacku ravnoteze duzi koja spaja polaritete.
