hogarius
Elita
- Poruka
- 15.124
RELIGIJA I HUMANIZAM
Jedna od centralnih tema svih religija, kao i mnoga druga pitanja sadrzana u teologiji vezana su za pitanja zla, covekove patnje, poniznosti i potpunog, bezpogovornog potcinjavanje datom bozanstvu.
Zašto ova pitanja uzimaju centralnu poziciju u tumacenju svake relgije i šta se s tim u vezi mora činiti. Brojna objasnjenja razlicitih sadrzaja i oprecnih strategija, koje se bave ovim pitanjima, su formirana sa razlicitih polaznih premisa u razlicitim religijama i u razlicitim vremenskim periodima. Međutim, sa pojavom pokreta RENESANSE i ozivljavanjem humanisticke misli vecina takvih stanovista bila su odbacena od strane nosilaca i aktivnih podržavalaca duha preporoda. Covek, do tada okovan, i duhovno i fizicki, podvrgnut religijskim dogmama, pritiskan rigoroznim i nicim opravdanim telesnim i psihickim mucenjima i u svemu sputavan, dobija posebno – centralno mesto u drustvenim dogadjanjima. Umesto lomace i spaljivanja svega sto je imalo humani karakter, ukljuciv i samog nosioca i kreatora progresa, ulazimo u period kada covek pocinje da se smatra centar, srediste dogadjanja u nasem humanom univerzumu.
Da li je zlo posledica delovanja neke natprirodne sile? Humanisti ne inkliniraju, bar ne u značajnoj meri, verovanju u supernaturalna bica i nadprirodne sile, ukljucujuci i natprirodne uzroke zla, kao sto je hrišćanski Satana ili zoroastrian Anga Mainu. Za pristalice humanistickog ucenja, svako zlo na ovom Svetu je posledica covecijih
aktivnosti ili neaktivnosti; mi, živi ljudi smo odgovorni za ono sto nam se desava – bilo da je dobro ili zlo.
Da li to znaci, onda, da su ljudi fundamentalno zli ili gresna stvorenja. Ne, ne znaci. Što se ljudi tiče, ne.
Humanist ne prihvata tradicionalnu hrišćansku doctrinu „praiskonskog, praroditeljskog greha” i ne smatra se odgovornim za grehove predaka. Zato, nije verovatno da će se pozivati na ljude kao gresnike, izuzev, možda, u metaforickom maniru. Humanista normalno ne preuzima a priori pesimisticko vidjenje covecje prirode, koje tretira ljude kao da su bazicno, nasledno losi, uvek spremni da učine zla dela kako sebi tako i drugima.
Tekst je nesto duzi od uobicajenih zbog cega se izvinjavam.
Jedna od centralnih tema svih religija, kao i mnoga druga pitanja sadrzana u teologiji vezana su za pitanja zla, covekove patnje, poniznosti i potpunog, bezpogovornog potcinjavanje datom bozanstvu.
Zašto ova pitanja uzimaju centralnu poziciju u tumacenju svake relgije i šta se s tim u vezi mora činiti. Brojna objasnjenja razlicitih sadrzaja i oprecnih strategija, koje se bave ovim pitanjima, su formirana sa razlicitih polaznih premisa u razlicitim religijama i u razlicitim vremenskim periodima. Međutim, sa pojavom pokreta RENESANSE i ozivljavanjem humanisticke misli vecina takvih stanovista bila su odbacena od strane nosilaca i aktivnih podržavalaca duha preporoda. Covek, do tada okovan, i duhovno i fizicki, podvrgnut religijskim dogmama, pritiskan rigoroznim i nicim opravdanim telesnim i psihickim mucenjima i u svemu sputavan, dobija posebno – centralno mesto u drustvenim dogadjanjima. Umesto lomace i spaljivanja svega sto je imalo humani karakter, ukljuciv i samog nosioca i kreatora progresa, ulazimo u period kada covek pocinje da se smatra centar, srediste dogadjanja u nasem humanom univerzumu.
Da li je zlo posledica delovanja neke natprirodne sile? Humanisti ne inkliniraju, bar ne u značajnoj meri, verovanju u supernaturalna bica i nadprirodne sile, ukljucujuci i natprirodne uzroke zla, kao sto je hrišćanski Satana ili zoroastrian Anga Mainu. Za pristalice humanistickog ucenja, svako zlo na ovom Svetu je posledica covecijih
aktivnosti ili neaktivnosti; mi, živi ljudi smo odgovorni za ono sto nam se desava – bilo da je dobro ili zlo.
Da li to znaci, onda, da su ljudi fundamentalno zli ili gresna stvorenja. Ne, ne znaci. Što se ljudi tiče, ne.
Humanist ne prihvata tradicionalnu hrišćansku doctrinu „praiskonskog, praroditeljskog greha” i ne smatra se odgovornim za grehove predaka. Zato, nije verovatno da će se pozivati na ljude kao gresnike, izuzev, možda, u metaforickom maniru. Humanista normalno ne preuzima a priori pesimisticko vidjenje covecje prirode, koje tretira ljude kao da su bazicno, nasledno losi, uvek spremni da učine zla dela kako sebi tako i drugima.
Tekst je nesto duzi od uobicajenih zbog cega se izvinjavam.
Apsolutno netacno.
a ne greh i ucena...
