Ako Marko napravi masinu za putovanje kroz vreme i ode u proslost i ubije svog oca pre nego sto ga je ovaj napravio onda ga otac nece ni napraviti a to znaci da on nece ni postojati a to znaci da on nece ni putovati kroz vreme i ubiti svog oca.....
Pa kako ga je onda uspeo ubiti????????
Ово питање је једно од најкомплекснијих филозофских питања савремене цивилизације и непресушна инспирација многима, од писаца СФ-литературе до физичара. Међутим, као и код већине парадокса, сама суштина парадокса најчешће не лежи у ситуацији, већ у погрешно постављеном питању и нашом логиком којом схватамо језик, а не са логиком по којој функционише свет око нас. Покушаћу ово да што боље објасним.
Овде је основно питање
шта заправо представља "путовање кроз време" и моја је теза да временски парадокс почива на нашем непознавању онога што време јесте и на мисконцепцијама које имамо у вези са путовањем кроз њега. Научна фантастика је дала лепу поставку - научник направи машину, човек уђе у њу, унесе жељени датум и затим "путује" док не допутује у жељено време. Једна невероватна и потпуно нелогична ствар за коју уопште није чудо што ствара толику гомилу парадокса. Не мора човек уопште отићи у прошлост како би убио свог оца, довољно је да оде само дан раније и, у току ноћи, док онај "други" он спава, изврши измене на машини на тај начин да га, кад буде ушао у њу и унео време за дан раније, пребаци у далеку прошлост и самоуништи се. И то је парадокс, још гори, у којем не постоји онаква реална могућност да се особа коју је убио испостави да заправо и није његов отац, него неко за кога је он мислио да он то јесте.
Друго питање које ћу покренути пре него што одговорим на прво јесте да ли је са временском машином уопште могуће путовање у прошлост у време пре него што је она створена? Ако јесте, поставља се питање - одакле се онда створи тај човек у прошлости, када временске машине тада није било? Или, када је у питању путовање у будућност, да ли је могуће путовати у будућност од 100 година, ако ће се за 50 десити нека локална катастрофа или мањи инцидент у којој ће машина бити уништена? Ми овде претпостављамо да може постојати машина која је у стању да створи човека ни из чега, и то у тренутку кад ни она сама не постоји. Одакле онда уопште и потреба за таквом машином, зашто у прошлост или будућност не путујемо својом вољом, шта ће нам машина, када она очигледно нема везе са нашим појављивањем ни из чега у тренутку у који желимо да доспемо.
Враћајући се на прву поставку, ми заправо не поседујемо чулни капацитет за интуитивно ментално поимање времена као димензије. Време је димензија која има директан утицај на нашу свест о постојању, међутим, наша свест је не обухвата и не простире се њоме. Самим тим што имамо свест само о тренутку и једно једносмерно линеарно перцепирање времена (знамо на основу хемијских реакција у нашем мозгу да смо постојали и у прошлости, али нисмо свесни свог постојања у будућности), а као бића ми већ постојимо у различитим временским тренуцима у једном ограниченом сегменту времена, као што постојимо у једном ограниченом сегменту простора око нас. "Путовање" у прошлост у којој већ постојимо није проблематика путовања, него проблематика истовременог постојања на више различитих места. Вештом конструкцијом, може се створити хипотетичка ситуација у којој у једном временском тренутку истовремено постојимо као хиљаду идентичних особа које су у једном тренутку некад били "ми", а са којима, због ремећења тока који се догодио раније, доживљавамо једно мултиплицирање идентитета и више нисмо једна личност, него више њих - наше биће се грана на више различитих бића, која су била једно само до одређеног момента - до оног тренутка када је прво од њих решило да путује у прошлост.
Затим, проблематика линеарности времена. Ако "путујемо" у прошлост, време онда није линеарно. Па и проблематика слободе воље и могућности да се у једном тренутку од више могућих догађаја деси више њих, а не само један. На пример, да ли ћемо у овом делићу секунде устати са столице или остати да седимо на њој? Цап! и тај моменат је прошао, а ми смо одабрали шта ћемо у њему урадити. Да ли је могуће да урадимо нешто друго? У овом континууму време-простор, није могуће, јер се од неколико међусобно ексклузивних догађаја може десити само један. Да пребацимо ствар на простор: да ли је могуће да "путујемо" до дневне собе, на такав начин што ћемо остати у кревету да спавамо, а у дневној соби будни читати књигу? Путовање кроз време описује једну управо овакву бесмислицу. Наравно, све уз занемаривање те "ситнице" како путовањем у прошлост, за нас време тече у једном смеру, а за нашу околину у другом. Тиме чинимо један немогући феномен.
Димензионалност свемира представља једну велику мистерију за људски ум, али, како је Стивен Хокинг приметио, то престаје да буде филозофско питање, већ постаје да буде чисто физичко, тј. питање физике као науке. У физици знамо за теорију струна, савијања простора, знамо за релативност времена при кретању великим брзинама и већ имамо теоријске моделе могућег кретања кроз време, а ниједно од њих се не уклапа у нашу наивну претпоставку о чудотворној и свемогућој машини. Теоријски модел времеплова се заснива и на технологији телепортовања, односно просторних "рупа", где би се окружење једне такве рупе, на пример, васионски брод, кретало великом брзином неко време, како би се створила временска разлика, а затим зауставило и вратило назад. На такав начин, временска машина би имала предефинисани смер и растојање. На пример, време од 2 године. Са једног улаза би се ишло 2 године у будућност, а са другог 2 године у прошлост, без варијације. Самим тим, немогуће је отићи у прошлост пре стварања временске машине, и немогуће отићи у будућност даљу од предефинисане временске разлике, а само путовање се дешава у контролисаним условима у којима су већ познате и прошлост и будућност, тако да нема изненађења и изненадних посета из будућности како би се променила прошлост - та прошлост је у тренутку поласка из будућности већ измењена тим акцијама.
У СФ литератури постоје два приступа решавању временског парадокса и тумачењу онога шта би се могло догодити стварањем нечега што је у самом старту логички немогуће створити. У логици се каже како се из нетачне премисе може закључити било шта и да је свако процес таквог закључивања исправан. Тако и овде имамо два креативна решења да се овај парадокс превазиђе, и оба су већ поменута на теми:
1. Нема мењања прошлости, прошлост је већ измењена, јер се догодила. Оно што ми мењамо, заправо је управо оно што се догодило, само нисмо тога свесни. Човек оде у прошлост и убије свог оца - испостави се да то није био његов отац. Човек оде у прошлост како би спречио неки догађај - испостави се да тај догађај уопште није изазвало оно око чега се он петљао, или да је случајно сам творац тог догађаја итд.
2. Теорија паралелних универзума, илити став "кад је бал, нек је маскенбал". Све се може мењати, али на тај начин стварамо потпуно нови континуум време-простор и остајемо заробљени у њему, без могућности да се вратимо у стари.
Све су то лепа и интересантна питања када су машта и доколица посреди, али се на крају све ипак сведе на игру са језиком. Језички формулишемо нешто што је фактички немогуће, па се играмо и забављамо са сопственим заблудама и мисконцепцијама, решавамо парадоксе на разгранатом нивоу и уочавамо их тек када се развију, а не видимо да они леже у самом корену нашег неправилног размишљања и да их ствара наш несавршени логички апарат, а да сами, као такви, заправо и не постоје.
