- Poruka
- 1.478
djindjicev tekst za nin koji je objavljen prvog avgusta 1991
"Komunizam je bio jedino društveno uređenje u istoriji čovečanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih državnih uređenja i nametnutih oblika vlasti. Međutim, komunizam je bio znatno više od toga. On je predstavljao nameru da se na osnovu principa, formulisanih i obrazloženih u "naučnom komunizmu", tj. komunističkoj filozofiji istorije, stvarnost uspostavi, oblikuje i da se njome upravlja. Komunisti su društvu pristupali na isti način na koji konstruktor pristupa izradi nekog velikog projekta. Najpre se izbrišu sve prethodne skice, zašilji olovka, sistematizuju prostorne celine. Poređenje je adekvatno, ali cinično. Jer, ono što je u komunističkom projektovanju brisano bili su: tradicija, istorijsko sećanje, ljudske sudbine, narodi. Zašiljena konstruktorska olovka često je imala oblik golog nasilja, a ono što se projektovalo bili su individualni životi, društvo, istorija, ljudski rod.
Oni koji pokušaju da razumeju magičnu privlačnost komunističke ideje u fazi njene ekspanzije moraće da odustanu od jednostavnih analiza i osuda totalne vlasti, neograničenog terora i ideološkog monopola. Sve to je istina, ali nije dovoljno. Ostaje "višak problema" koji se sastoji u tome da su visoko moralni ljudi iz uverenja postajali egzekutori nedužnih sugrađana, da su i sami umirali kličući svojim vlastitim ubicama, dojučerašnjim drugovima.
Zaista, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir slatke i opojne kolektivne droge - vere u to da se ljudi i društvo u celini mogu menjati i usmeravati prema unapred utvrđenom planu i iz jednog centra. "Novi čovek" je obećani dobitak u toj velikoj igri, u kojoj je kao ulog služila najpre vlastita duša. Naravno da je u toj igri bilo i varalica, ali to je sporedni efekat. Nijedna igra nije moguća bez onih koji iskreno veruju u njena pravila, pa isto važi i za komunističku.
Utoliko je komunizam kao projekat definitivno propao već napuštanjem ratnog komunizma i uvođenjem NEP-a u Sovjetskom Savezu. Sve nakon toga bilo je otaljavanje, klanje tupim nožem, sprečavanjem istine da dođe na svetlo dana. Onog trenutka kada je ideja o permanentnoj revoluciji kao sadržaju komunističke civilizacije zamenjena različitim teorijama o "prelaznom periodu", socijalizmu kao prvoj fazi komunizma, kada je dopušteno korišćenje novca kao sredstva društvenog saobraćanja, kada je uvedena državna vlast kao preovlađujući oblik administrativne kontrole, tog trenutka se velika zamisao metodskog menjanja ljudskog roda pretvorila u taktiku održavanja vlasti po svaku cenu.
Izvorni otrov komunizma, vera u mogućnost i poželjnost političkog upravljanja ljudskim dušama i istorijom čovečanstva, neutralisan je, dakle, već u ranim dvadesetim godinama. On je nadalje postojao i putovao svetom kao što svemirom putuje svetlo neke zvezde koja je odavno nestala. U ime te svetlosti lomljeni su ljudi i narodi, ali pretežno tehnokratski, bez izvornog entuzijazma.
Danas, kada su se izgubili i poslednji tragovi varljive svetlosti, ostao je mrak još gušći nego pre toga, i ostalo je pitanje: kojim putem nazad? Da li je moguć postepen, evolutivni povratak sa ćorsokaka na normalni put, ili bi ova "vožnja u rikverc" samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična i nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove.
Svako razmišljanje o najjednostavnijem načinu storniranja komunističkog projekta mora imati u vidu način njegovog nastanka. Uveden dekretom, on je bio i ostao nešto veštačko, mehaničko, artificijelno. Kao mašina koja stane čim se isključi eksterni dovod energije. Taj eksterni dovod bila je represija. Ako nema represije, direktne i uverljive, komunizam se topi kao komad leda na pustinjskom suncu. Međutim, problem se tu ne završava. Sedam ili četiri i po decenija komunizma nisu, doduše, stvorili njegovu prirodnu socijalnu osnovu, koja bi mu omogućila da živi i bez priključivanja na eksterni izvor energije. Ali u tom vremenu su spontano razvijeni različiti mehanizmi prilagođavanja ovom veštačkom načinu života. Ljudi su se dovijali kako da prežive u uslovima suspenzije svih ili znatnog dela pretpostavki za normalan život. Na taj način je nastao svojevrsni socijalistički tip socijalnog osećanja i ponašanja, koji osposobljava za preživljavanje u nenormalnim uslovima, ali koji može da bude prepreka uspostavljanju i stabilizovanju normalnih uslova.
Uvežbana da izbegavaju i amortizuju represiju, komunistička društva nisu osposobljena za " konstruktivno ponašanje", tj. njima nedostaje iskustvo u rešavanju konstruktivnih zadataka. A kako bi ga i stekli, kada je sve drugo osim traženja linije najmanjeg otpora u komunizmu bilo čist luksuz.
Zbog toga je, po prirodi stvari, društveni i politički pluralizam koji je u bivšim socijalističkim državama takoreći eksplodirao nakon ukidanja najgrubljih oblika represije, u velikoj meri nastupio u formi anarhije, bez elementarnih sposobnosti rešavanja konflikata i miroljubive samoregulacije. Veštački projekt komunizma/socijalizma decenijama je sprečavao spontanu društvenu komunikaciju i prisiljavao društvo da govori mehaničkim ideološkim jezikom. Sada je taj jezik ukinut, ali ono što ga zamenjuje pre liči na galamu i neartikulisane zvuke nego na nesputano sporazumevanje. Nekadašnjim komunističkim društvima potreban je izvesni period učenja da bi društvene grupe (nacije, vere, političke stranke) pronašle svoje jezike, na kojima mogu da izraze svoje interese, da ih saopšte drugima, i da sa drugima komuniciraju o tim interesima. Za to je neophodno vreme i vlastiti napor. Dok traje uvežbavanje jezika na kome će biti moguće voditi rasprave, svađe i postizati sporazume, možda će neke društvene grupe posegnuti za onim sredstvima komunikacije kojima već raspolažu, tj. pesnicama, pa će ponegde za raspravu biti prekasno. Ali, alternative nema. Za socijalno učenje potrebno je izvesno vreme. Neka lekcija se može preskočiti, ceo kurs ne može.
"Komunizam je bio jedino društveno uređenje u istoriji čovečanstva koje je uvedeno dekretom. Naravno da je istorija prepuna oktroisanih državnih uređenja i nametnutih oblika vlasti. Međutim, komunizam je bio znatno više od toga. On je predstavljao nameru da se na osnovu principa, formulisanih i obrazloženih u "naučnom komunizmu", tj. komunističkoj filozofiji istorije, stvarnost uspostavi, oblikuje i da se njome upravlja. Komunisti su društvu pristupali na isti način na koji konstruktor pristupa izradi nekog velikog projekta. Najpre se izbrišu sve prethodne skice, zašilji olovka, sistematizuju prostorne celine. Poređenje je adekvatno, ali cinično. Jer, ono što je u komunističkom projektovanju brisano bili su: tradicija, istorijsko sećanje, ljudske sudbine, narodi. Zašiljena konstruktorska olovka često je imala oblik golog nasilja, a ono što se projektovalo bili su individualni životi, društvo, istorija, ljudski rod.
Oni koji pokušaju da razumeju magičnu privlačnost komunističke ideje u fazi njene ekspanzije moraće da odustanu od jednostavnih analiza i osuda totalne vlasti, neograničenog terora i ideološkog monopola. Sve to je istina, ali nije dovoljno. Ostaje "višak problema" koji se sastoji u tome da su visoko moralni ljudi iz uverenja postajali egzekutori nedužnih sugrađana, da su i sami umirali kličući svojim vlastitim ubicama, dojučerašnjim drugovima.
Zaista, komunizam se ne može razumeti bez uzimanja u obzir slatke i opojne kolektivne droge - vere u to da se ljudi i društvo u celini mogu menjati i usmeravati prema unapred utvrđenom planu i iz jednog centra. "Novi čovek" je obećani dobitak u toj velikoj igri, u kojoj je kao ulog služila najpre vlastita duša. Naravno da je u toj igri bilo i varalica, ali to je sporedni efekat. Nijedna igra nije moguća bez onih koji iskreno veruju u njena pravila, pa isto važi i za komunističku.
Utoliko je komunizam kao projekat definitivno propao već napuštanjem ratnog komunizma i uvođenjem NEP-a u Sovjetskom Savezu. Sve nakon toga bilo je otaljavanje, klanje tupim nožem, sprečavanjem istine da dođe na svetlo dana. Onog trenutka kada je ideja o permanentnoj revoluciji kao sadržaju komunističke civilizacije zamenjena različitim teorijama o "prelaznom periodu", socijalizmu kao prvoj fazi komunizma, kada je dopušteno korišćenje novca kao sredstva društvenog saobraćanja, kada je uvedena državna vlast kao preovlađujući oblik administrativne kontrole, tog trenutka se velika zamisao metodskog menjanja ljudskog roda pretvorila u taktiku održavanja vlasti po svaku cenu.
Izvorni otrov komunizma, vera u mogućnost i poželjnost političkog upravljanja ljudskim dušama i istorijom čovečanstva, neutralisan je, dakle, već u ranim dvadesetim godinama. On je nadalje postojao i putovao svetom kao što svemirom putuje svetlo neke zvezde koja je odavno nestala. U ime te svetlosti lomljeni su ljudi i narodi, ali pretežno tehnokratski, bez izvornog entuzijazma.
Danas, kada su se izgubili i poslednji tragovi varljive svetlosti, ostao je mrak još gušći nego pre toga, i ostalo je pitanje: kojim putem nazad? Da li je moguć postepen, evolutivni povratak sa ćorsokaka na normalni put, ili bi ova "vožnja u rikverc" samo unela dodatnu pometnju u društveni saobraćaj, pa se stoga preporučuje traženje prečice, po kojoj je vožnja rizična i nekomforna, ali obećava znatno brže uključivanje u regularne civilizacijske tokove.
Svako razmišljanje o najjednostavnijem načinu storniranja komunističkog projekta mora imati u vidu način njegovog nastanka. Uveden dekretom, on je bio i ostao nešto veštačko, mehaničko, artificijelno. Kao mašina koja stane čim se isključi eksterni dovod energije. Taj eksterni dovod bila je represija. Ako nema represije, direktne i uverljive, komunizam se topi kao komad leda na pustinjskom suncu. Međutim, problem se tu ne završava. Sedam ili četiri i po decenija komunizma nisu, doduše, stvorili njegovu prirodnu socijalnu osnovu, koja bi mu omogućila da živi i bez priključivanja na eksterni izvor energije. Ali u tom vremenu su spontano razvijeni različiti mehanizmi prilagođavanja ovom veštačkom načinu života. Ljudi su se dovijali kako da prežive u uslovima suspenzije svih ili znatnog dela pretpostavki za normalan život. Na taj način je nastao svojevrsni socijalistički tip socijalnog osećanja i ponašanja, koji osposobljava za preživljavanje u nenormalnim uslovima, ali koji može da bude prepreka uspostavljanju i stabilizovanju normalnih uslova.
Uvežbana da izbegavaju i amortizuju represiju, komunistička društva nisu osposobljena za " konstruktivno ponašanje", tj. njima nedostaje iskustvo u rešavanju konstruktivnih zadataka. A kako bi ga i stekli, kada je sve drugo osim traženja linije najmanjeg otpora u komunizmu bilo čist luksuz.
Zbog toga je, po prirodi stvari, društveni i politički pluralizam koji je u bivšim socijalističkim državama takoreći eksplodirao nakon ukidanja najgrubljih oblika represije, u velikoj meri nastupio u formi anarhije, bez elementarnih sposobnosti rešavanja konflikata i miroljubive samoregulacije. Veštački projekt komunizma/socijalizma decenijama je sprečavao spontanu društvenu komunikaciju i prisiljavao društvo da govori mehaničkim ideološkim jezikom. Sada je taj jezik ukinut, ali ono što ga zamenjuje pre liči na galamu i neartikulisane zvuke nego na nesputano sporazumevanje. Nekadašnjim komunističkim društvima potreban je izvesni period učenja da bi društvene grupe (nacije, vere, političke stranke) pronašle svoje jezike, na kojima mogu da izraze svoje interese, da ih saopšte drugima, i da sa drugima komuniciraju o tim interesima. Za to je neophodno vreme i vlastiti napor. Dok traje uvežbavanje jezika na kome će biti moguće voditi rasprave, svađe i postizati sporazume, možda će neke društvene grupe posegnuti za onim sredstvima komunikacije kojima već raspolažu, tj. pesnicama, pa će ponegde za raspravu biti prekasno. Ali, alternative nema. Za socijalno učenje potrebno je izvesno vreme. Neka lekcija se može preskočiti, ceo kurs ne može.
Poslednja izmena:
Некад чујеш неке ствари па се врло изненадиш, каже, само на 5 страница свог доктората поменуо је Марксово име 37 пута.
! 
