Trazim_curu_zabrak
Domaćin
- Poruka
- 4.292
Sta mislite o ovom citatu???
"
Amerika je krenula u oštar ekonomski rat protiv EU. Samo nestabilnost evra i neizvesnost u EU mogu da održe američki dolar
Takozvana “Grčka (dužnička) kriza” je, iako još daleko od svog kraja, već promenila Evropsku uniju, otvorila je nezaustavljiv proces drugačijeg dizajniranja te evropske integracije i celog zapadnog savezništva. Tačnije, srušila je decenijama građen ideološko-politički projekat “ujedinjene Evrope”, čiji je simbol bila jedinstvena evropska valuta evro. EU i evro, kakvim smo ih do sada znali, više ne postoje. To je činjenica, bez obzira na upornost evropske birokratske elite da javnost ubedi u suprotno raznim neistinitim saopštenjima. “Crvena linija” je pređena, “evropski Rubikon”, i nazad se više ne može. Predstoji dug proces reorganizovanja Evrope, ne samo EU, i u ovom vremenu niko ne može sa dovoljnom pouzdanošću predvideti kakav će biti rezultat tog procesa.
Sa bankrotstvom Grčke nije nestalo bogatstvo te zemlje niti cele Evropske unije, ali je srušen jedan model društva i integracije. To je tektonska promena. A novog modela nema ni na vidiku. Javna saopštenja i medijska kampanja o prezaduženosti kao uzroku krize prikrivaju stvarnu sliku i suštinske razloge. Ne samo Grčka nego i ostale zemlje EU su dužne već decenijama, to je model kapitalizma koji se temelji na finansiranju potrošnje kroz zaduživanje, pa se nameće ključno pitanje zašto se sve to sada dešava i zašto je Grčka ta koja je žrtvovana.
U traganju za mogućim odgovorom na ta pitanja trebalo bi se prvo prisetiti ne tako davnih a sada već skoro zaboravljenih događaja u samoj Grčkoj jer ono što se danas dešava je, izgleda, odavno pripremano. Prethodna grčka vlada desnog centra, u kojoj je okosnicu činila Nova demokratija, pokušavala je da se okrene povoljnijim finansijerima i investitorima izvan EU i Amerike, čime je ugrozila “sistem”. Jedan od njenih najvećih uspeha je bio ugovor sa Rusijom, takozvani “Južni krak Južnog toka”, o izgradnji velikog naftno-gasnog terminala u luci Aleksandropolis. (Simbolika je da su taj grad i luka dobili ime po ruskom caru Aleksandru Prvom, koji je pomagao Grke u njihovoj borbi za oslobođenje od Otomanske vlasti i uspostavljanju sopstvene države.) To bi bio najveći ruski terminal na evropskom tlu. Sa tako velikim kapacitetom Grčka bi mogla imati značajan finansijski priliv, ali ugrožava interese nekih drugih.
SMENA GRČKE VLASTI Onda su, pre godinu i po dana, u Grčkoj organizovane serije višednevnih protesta, povod se uvek lako nađe. Zanimljivo je da su protesti krenuli iz Janjine, grada na severu Grčke, sa većinskim etnički albanskim stanovništvom. Politička scena je ozbiljno uzdrmana, život je bio skoro paralisan i vlada Grčke je podnela ostavku. Održani su novi izbori i na vlast su došli socijalisti, koje decenijama kontroliše politička dinastija Papandreu, porodica tradicionalno bliska Americi. I sadašnji premijer iz te porodice, kao i njegov otac, je i američki državljanin. Prvi cilj je ostvaren, u Grčkoj je fomirana “kooperativna” i “konstruktivna” vlada, pa se prešlo na drugu fazu. Ključni igrač postaje američka banka Goldman Saks, koja je od ranije bila “glavni operativac” grčkih dugova. “Goldmanovci” su prvo krenuli sa širenjem glasina da Grčka neće moći da vraća dugove, pa su čak formirali “tajnu” kladionicu da će to tako i biti. Pa su onda uključene i američke agencije za određivanje kreditnog rejtinga, od kojeg uglavnom zavise kamate na kredite država i u tim poslovima neizbežni Međunarodni monetarni fond. Onda su, mahom američke, banke kreditori Grčkoj podigle kamatne stope na već postojeće kredite, na preko šest odsto godišnje, i Grčka više nije bila u stanju da plaća tako veliku kamatu. Grčka je proglašena zemljom koja ne može da vraća dugove. U prevodu, bankrot. Drugim zemljama nisu podignute kamatne stope. Na primer, Belgija je više dužna od Grčke, ali nju niko ne spominje. A “goldmanovci” su pobedili na kladionici i inkasirali oko milijardu dolara.
Vrlo brzo se pokazalo da generisanje “Grčke krize” dolazi, u stvari, iz Amerike. Glavni razlog - spasavanje američkog dolara kroz slabljenje evra i održavanje neizvesnosti u EU. Američki dolar je, posebno posle berzanskog sloma i finansijske krize otvorene 2008. godine, temeljno uzdrmana valuta, kojoj svakodnevno preti potpuni kolaps. A sa dolarom “propada” i Amerika jer dolar je njen najveći izvozni proizvod. Pojednostavljeno govoreći, dolar opstaje uprkos finansijskom slomu, besomučnom štampanju bez ikakvog pokrića u još uvek nesagledanom budžetskom i bankarskom deficitu Amerike, zahvaljujući pre svega ogromnim dolarskim depozitima (rezervama) većine država u svetu. Te rezerve drugih održavaju dolar. Ali pojavile su se države, mahom najveći dolarski depozitori, kao što su Kina, Rusija i zemlje Persijskog zaliva, koje su počele da deo svojih rezervi prebacuju u evropsku valutu evro. Zato je Americi neophodno da destabilizuje evro i EU u celini kako bi spasila dolar.
Očigledno da je u Vašingtonu procenjeno da je Grčka “najpogodnije tlo”. Nova vlada u Atini je pokazala da je “kooperativna” i “konstruktivna”. Gotovo identična metodologija se, kako izgleda, nastoji primeniti i u Španiji. I tamo su krenuli protesti i vrlo je verovatno da će uskoro biti novi izbori. Očekuje se da će vlada Hoze Luisa Zapatera izgubiti naredne izbore i da će biti zamenjena “prijateljima”. Na to upućuje i “pripreme”. Juna ove godine Amerika je ponizila Španiju odbijanjem predsednika Obame da dođe na redovni godišnji američko-evropski samit koji je trebalo da se održi u Španiji kao zemlji koja predsedava EU. Ubrzo posle toga, španski premijer Zapatero je bio u poseti Vašingtonu, ali je Obama izbegao (čitaj odbio) da ga primi.
NA REDU JE ŠPANIJA Naravno, sve to nema nikakve veze sa dugovima. Posebno u slučaju Španije to je velika manipulacija. Španija, na primer, ima najmanji javni dug od svih velikih zemalja EU. Ali Međunarodnom monetarnom fondu, koji nema nikakve ingerencije u evrozoni, to nije smetalo da izda “saopštenje upozorenja” Španiji. I to samo toj zemlji. Odavno uvežbana uloga MMF u američkoj politici.
Zanimljivi su podaci organizacije Ujedinjenih nacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Trebalo bi pritom podsetiti da zemlje imaju dve vrste dugova. Jedne, koji su javni i uključeni u zvaničnu statistiku, i druge, koji su stvarni dugovi, ali nisu u javnim papirima. U te stvarne dugove su uključena ne samo “tajna” dugovanja nego i ona skrivena kao što su dugovanja prema penzijskim i zdravstvenim fondovima. Tako je u zvaničnoj statistici najzaduženija zemlja EU Italija sa 115,8 procenata bruto društvenog proizvoda (BDP), a iza nje je Grčka sa 115,1 odsto. Potom slede Francuska sa 77,6, Nemačka sa 73,2, Velika Britanija sa 68, a tek posle svih njih je Španija sa 52,2 odsto. Ali u stvarnim dugovima Grčka ima dug od 800 procenata BDP, a odmah iza nje je Francuska sa 520 odsto. Odmah potom su Nemačka i Velika Britanija sa po 400 odsto BDP duga, Italija sa 300 a na poslednjem mestu je Španija sa 250 odsto.
Ni ovi podaci nisu baš sasvim tačni i stvarna situacija je mnogo teža jer procene OECD su pravljene na osnovu podataka iz 2005. godine. Niko tačno ne zna koliko je koja zemlja dužna. U stvari, sada je najzaduženija zemlja Francuska, koja je minulih godina uspešno prikrivala svoje dugove falsifikovanjem bilansa. U slučaju Francuske to traje već 30 godina, pa ta zemlja, u stvari, nije ni mogla da bude članica evro zone jer ne ispunjava predviđene uslove. Kao ni i Italija. Iz tog ugla najveći problem u evrozoni je Francuska, a ne Grčka ili Španija. Uz to, problem dugova postoji odavno, ali nije otvorena “dužnička kriza”.
U osnovi sami dugovi, iako samo mediteranske zemlje duguju oko sedam triliona evra (sedam hiljada milijardi), to nije glavni problem. Problemi su pre svega u politici. Vodeće zemlje EU su glavninu svojih zaduživanja imale prema američkim bankama. Takva je bila politika. EU i njeni građani su na taj način, kao i mnogi drugi u svetu, finansirali ne samo sebe nego i standard američkih građana. Prevedeno na običan jezik, finansirali su i Ameriku. To je stvorilo uslove da politička Amerika preko banaka može da diktira pravila igre i Evropljanima. E, sada, kada je došlo teško vreme već je kasno. Amerika je, u stvari, krenula u ekonomski rat protiv EU. Samo nestabilnost evra i neizvesnost u EU mogu da održe američki dolar.
(nastavak sledi ispod)
"
Amerika je krenula u oštar ekonomski rat protiv EU. Samo nestabilnost evra i neizvesnost u EU mogu da održe američki dolar
Takozvana “Grčka (dužnička) kriza” je, iako još daleko od svog kraja, već promenila Evropsku uniju, otvorila je nezaustavljiv proces drugačijeg dizajniranja te evropske integracije i celog zapadnog savezništva. Tačnije, srušila je decenijama građen ideološko-politički projekat “ujedinjene Evrope”, čiji je simbol bila jedinstvena evropska valuta evro. EU i evro, kakvim smo ih do sada znali, više ne postoje. To je činjenica, bez obzira na upornost evropske birokratske elite da javnost ubedi u suprotno raznim neistinitim saopštenjima. “Crvena linija” je pređena, “evropski Rubikon”, i nazad se više ne može. Predstoji dug proces reorganizovanja Evrope, ne samo EU, i u ovom vremenu niko ne može sa dovoljnom pouzdanošću predvideti kakav će biti rezultat tog procesa.
Sa bankrotstvom Grčke nije nestalo bogatstvo te zemlje niti cele Evropske unije, ali je srušen jedan model društva i integracije. To je tektonska promena. A novog modela nema ni na vidiku. Javna saopštenja i medijska kampanja o prezaduženosti kao uzroku krize prikrivaju stvarnu sliku i suštinske razloge. Ne samo Grčka nego i ostale zemlje EU su dužne već decenijama, to je model kapitalizma koji se temelji na finansiranju potrošnje kroz zaduživanje, pa se nameće ključno pitanje zašto se sve to sada dešava i zašto je Grčka ta koja je žrtvovana.
U traganju za mogućim odgovorom na ta pitanja trebalo bi se prvo prisetiti ne tako davnih a sada već skoro zaboravljenih događaja u samoj Grčkoj jer ono što se danas dešava je, izgleda, odavno pripremano. Prethodna grčka vlada desnog centra, u kojoj je okosnicu činila Nova demokratija, pokušavala je da se okrene povoljnijim finansijerima i investitorima izvan EU i Amerike, čime je ugrozila “sistem”. Jedan od njenih najvećih uspeha je bio ugovor sa Rusijom, takozvani “Južni krak Južnog toka”, o izgradnji velikog naftno-gasnog terminala u luci Aleksandropolis. (Simbolika je da su taj grad i luka dobili ime po ruskom caru Aleksandru Prvom, koji je pomagao Grke u njihovoj borbi za oslobođenje od Otomanske vlasti i uspostavljanju sopstvene države.) To bi bio najveći ruski terminal na evropskom tlu. Sa tako velikim kapacitetom Grčka bi mogla imati značajan finansijski priliv, ali ugrožava interese nekih drugih.
SMENA GRČKE VLASTI Onda su, pre godinu i po dana, u Grčkoj organizovane serije višednevnih protesta, povod se uvek lako nađe. Zanimljivo je da su protesti krenuli iz Janjine, grada na severu Grčke, sa većinskim etnički albanskim stanovništvom. Politička scena je ozbiljno uzdrmana, život je bio skoro paralisan i vlada Grčke je podnela ostavku. Održani su novi izbori i na vlast su došli socijalisti, koje decenijama kontroliše politička dinastija Papandreu, porodica tradicionalno bliska Americi. I sadašnji premijer iz te porodice, kao i njegov otac, je i američki državljanin. Prvi cilj je ostvaren, u Grčkoj je fomirana “kooperativna” i “konstruktivna” vlada, pa se prešlo na drugu fazu. Ključni igrač postaje američka banka Goldman Saks, koja je od ranije bila “glavni operativac” grčkih dugova. “Goldmanovci” su prvo krenuli sa širenjem glasina da Grčka neće moći da vraća dugove, pa su čak formirali “tajnu” kladionicu da će to tako i biti. Pa su onda uključene i američke agencije za određivanje kreditnog rejtinga, od kojeg uglavnom zavise kamate na kredite država i u tim poslovima neizbežni Međunarodni monetarni fond. Onda su, mahom američke, banke kreditori Grčkoj podigle kamatne stope na već postojeće kredite, na preko šest odsto godišnje, i Grčka više nije bila u stanju da plaća tako veliku kamatu. Grčka je proglašena zemljom koja ne može da vraća dugove. U prevodu, bankrot. Drugim zemljama nisu podignute kamatne stope. Na primer, Belgija je više dužna od Grčke, ali nju niko ne spominje. A “goldmanovci” su pobedili na kladionici i inkasirali oko milijardu dolara.
Vrlo brzo se pokazalo da generisanje “Grčke krize” dolazi, u stvari, iz Amerike. Glavni razlog - spasavanje američkog dolara kroz slabljenje evra i održavanje neizvesnosti u EU. Američki dolar je, posebno posle berzanskog sloma i finansijske krize otvorene 2008. godine, temeljno uzdrmana valuta, kojoj svakodnevno preti potpuni kolaps. A sa dolarom “propada” i Amerika jer dolar je njen najveći izvozni proizvod. Pojednostavljeno govoreći, dolar opstaje uprkos finansijskom slomu, besomučnom štampanju bez ikakvog pokrića u još uvek nesagledanom budžetskom i bankarskom deficitu Amerike, zahvaljujući pre svega ogromnim dolarskim depozitima (rezervama) većine država u svetu. Te rezerve drugih održavaju dolar. Ali pojavile su se države, mahom najveći dolarski depozitori, kao što su Kina, Rusija i zemlje Persijskog zaliva, koje su počele da deo svojih rezervi prebacuju u evropsku valutu evro. Zato je Americi neophodno da destabilizuje evro i EU u celini kako bi spasila dolar.
Očigledno da je u Vašingtonu procenjeno da je Grčka “najpogodnije tlo”. Nova vlada u Atini je pokazala da je “kooperativna” i “konstruktivna”. Gotovo identična metodologija se, kako izgleda, nastoji primeniti i u Španiji. I tamo su krenuli protesti i vrlo je verovatno da će uskoro biti novi izbori. Očekuje se da će vlada Hoze Luisa Zapatera izgubiti naredne izbore i da će biti zamenjena “prijateljima”. Na to upućuje i “pripreme”. Juna ove godine Amerika je ponizila Španiju odbijanjem predsednika Obame da dođe na redovni godišnji američko-evropski samit koji je trebalo da se održi u Španiji kao zemlji koja predsedava EU. Ubrzo posle toga, španski premijer Zapatero je bio u poseti Vašingtonu, ali je Obama izbegao (čitaj odbio) da ga primi.
NA REDU JE ŠPANIJA Naravno, sve to nema nikakve veze sa dugovima. Posebno u slučaju Španije to je velika manipulacija. Španija, na primer, ima najmanji javni dug od svih velikih zemalja EU. Ali Međunarodnom monetarnom fondu, koji nema nikakve ingerencije u evrozoni, to nije smetalo da izda “saopštenje upozorenja” Španiji. I to samo toj zemlji. Odavno uvežbana uloga MMF u američkoj politici.
Zanimljivi su podaci organizacije Ujedinjenih nacija za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD). Trebalo bi pritom podsetiti da zemlje imaju dve vrste dugova. Jedne, koji su javni i uključeni u zvaničnu statistiku, i druge, koji su stvarni dugovi, ali nisu u javnim papirima. U te stvarne dugove su uključena ne samo “tajna” dugovanja nego i ona skrivena kao što su dugovanja prema penzijskim i zdravstvenim fondovima. Tako je u zvaničnoj statistici najzaduženija zemlja EU Italija sa 115,8 procenata bruto društvenog proizvoda (BDP), a iza nje je Grčka sa 115,1 odsto. Potom slede Francuska sa 77,6, Nemačka sa 73,2, Velika Britanija sa 68, a tek posle svih njih je Španija sa 52,2 odsto. Ali u stvarnim dugovima Grčka ima dug od 800 procenata BDP, a odmah iza nje je Francuska sa 520 odsto. Odmah potom su Nemačka i Velika Britanija sa po 400 odsto BDP duga, Italija sa 300 a na poslednjem mestu je Španija sa 250 odsto.
Ni ovi podaci nisu baš sasvim tačni i stvarna situacija je mnogo teža jer procene OECD su pravljene na osnovu podataka iz 2005. godine. Niko tačno ne zna koliko je koja zemlja dužna. U stvari, sada je najzaduženija zemlja Francuska, koja je minulih godina uspešno prikrivala svoje dugove falsifikovanjem bilansa. U slučaju Francuske to traje već 30 godina, pa ta zemlja, u stvari, nije ni mogla da bude članica evro zone jer ne ispunjava predviđene uslove. Kao ni i Italija. Iz tog ugla najveći problem u evrozoni je Francuska, a ne Grčka ili Španija. Uz to, problem dugova postoji odavno, ali nije otvorena “dužnička kriza”.
U osnovi sami dugovi, iako samo mediteranske zemlje duguju oko sedam triliona evra (sedam hiljada milijardi), to nije glavni problem. Problemi su pre svega u politici. Vodeće zemlje EU su glavninu svojih zaduživanja imale prema američkim bankama. Takva je bila politika. EU i njeni građani su na taj način, kao i mnogi drugi u svetu, finansirali ne samo sebe nego i standard američkih građana. Prevedeno na običan jezik, finansirali su i Ameriku. To je stvorilo uslove da politička Amerika preko banaka može da diktira pravila igre i Evropljanima. E, sada, kada je došlo teško vreme već je kasno. Amerika je, u stvari, krenula u ekonomski rat protiv EU. Samo nestabilnost evra i neizvesnost u EU mogu da održe američki dolar.
(nastavak sledi ispod)
a i ona
