- Poruka
- 5.837
Као што пре написах кад се ратује треба да тече крв. То је просто тако. Ако будемо превише имали обзира преме другима (као што смо имали) ми ћемо рат изгубити (као што и јесмо). И поред медијске сатанизације прво ЈНА а после Србије, нама је било много тога забрањено, нисмо смели тешком артилјеријом по граду, нисмо смели да користимо Луне,Огњеве, авијацију итд...Ко каже другачије ЛАЖЕ.
Значи да смо ипак имали емпатију према супротној страни. Да не улазим много у разлоге настанка рата, њих је више али сматрам да је миноран утицај религије. Неко је хтео политиком:"Завади па владај" да разбије СФРЈ и успео. Честитам им на добро обављеном послу. Иако су покушали да рат представе грађанско-верским, то у основи није тако. Рат у СФРЈ је прецизно диригован и вођен да би се постигло ово сад, гомилица банана државица. Од једне међународне политичке громаде, остала је гомилица каменчића које може да шута ко како хоће. Тај рат су водили хладни професионалци и неме везе са осветом. Сада се ретроактивно сачињава крива слика историје. Ја лично сам прошао тај рат свих 4 год. и нисам видео никакве "масовне злочине" ни са једне стране. У свакој војсци има крволочних појединаца који се труде да свој демонски инстикт задовоље. Могу одговорно да тврдим да је регуларна војска све три стране санкционисала те појединце још док је рат трајао. У најмању руку официр таквог човека пошаље у опасну мисију са циљем да погине и решена ствар. 
Рат се углавном водио етичким принципима који важе у рату. И поред пропаганде:"муслимани све поклаше", "усташе све поклаше" и "четници све силоваше и поклаше", видео сам више пута људе - борце све три зараћене стране како се размењују, понеки и више пута (једног истог муслимана смо на Бихаћу ухватили два пута и оба га пута разменили) Међутим иако се рат води по неким правилима он је крвав, то је природа рата. Али ако почнемо да филозофирамо, и дубоко заронимо у та питања схватимо да ће ти људи и ако их не убијемо у рату сами од себе умрети. Неко за 10, неко за 50 година. Шта онда? Ово питање је више онтолошко него етичко. Сматрати рат нечим неприродним је наметање људске логике природи. Без обзира колико чудно изгледало, етика не може никад да поштује природу. Када тврдимо да је нешто морално зато што је „природно” или „физиолошко”, оно што подразумевамо под тим није природа онаква каква она реално јесте, већ онаква каква би логично било да јесте. Тако се неред и хаос (рат) сматрају неприродним; међутим, како то посебно у наше дане потврђује наука о природи, ништа није природније од хаоса, од превирања и од непредвидљивости природе. Слични примери могли би се навести из сексуалне етике или из друштвеног живота (брак, породица итд.). Истицање природног у етици није ништа друго до наметање људске логике природи. Вапијући и истовремено трагични пример јесте еколошки проблем: на основу логике сматрано је природним да природа служи човеку; последице овога су познате. Чак и данас кад се развија еколошка етика, главна брига је како ће се логички (рационално) организовати људско понашање ради добијања што веће користи за човека, а не ради поштовања исте те природе. Етика је по своме одређењу човекоцентрична и рационална, и зато не може никад да буде онтолошка. Из ових разлога се етика налази у супротности са онтологијом Црквених "Отаца", која је, есхатолошка. Етика се исцрпљује у понашању и чињењу. Њу не занима трулежност и смрт: она нема, дакле као циљ „вечно биће” већ само „добро биће”, где се наглашава „добро”, а не „биће”. Довољно је да си добар човек, није важно што умиреш. Онтологија има за циљ да победи смрт, а етика да победи зло, као да смрт није највеће зло, „последњи непријатељ”, како је назива Св. Апостол Павле. Етика на овај начин баца човеку прашину у очи да не би видео да је смртан, и у крајњем случају не пружа му ништа за решавање проблема смрти. Овим етика долази у сукоб са онтологијом у погледу вредновања тела: потцењивање смрти праћено је неизоставно потцењивањем тела зато што је оно пре свега, носилац смрти. Тако, док је теологија, због своје онтологије, обавезна да учи о васкрсењу тела у последње дане, етику тако нешто и не занима. У својој идеалистичкој, платоновској форми, она се задовољава бесмртношћу душе, а у рационалистичкој (логичкој) и хедонистичкој - друштвеном и индивидуалном, срећом. Ниједна етика нас не обавезује да верујемо у васкрсење тела, као што, на другој страни, ниједна онтологија која не укључује тело као онтолошки елеменат бића не може логички бити доследна ако не учи, на неки начин, и о вечном постојању тела. Онтологија без победе над смрћу је бесмислена, јер је „постојање” бића без „вечног постојања” лажно. Ако, пак, то биће има тело као своју онтолошку карактеристику, тада то „вечно постојање” обавезно претпоставља васкрсење и то не просто васкрсење мртвих, већ васкрсење тела. Према томе и они убијени са све три стране и у овом и у свим ранијим ратовима мораће да стану пред Господа Исуса Христа. У крајњој линији то што су уснули 5 или 10 година раније не мења ствар. 
Значи да смо ипак имали емпатију према супротној страни. Да не улазим много у разлоге настанка рата, њих је више али сматрам да је миноран утицај религије. Неко је хтео политиком:"Завади па владај" да разбије СФРЈ и успео. Честитам им на добро обављеном послу. Иако су покушали да рат представе грађанско-верским, то у основи није тако. Рат у СФРЈ је прецизно диригован и вођен да би се постигло ово сад, гомилица банана државица. Од једне међународне политичке громаде, остала је гомилица каменчића које може да шута ко како хоће. Тај рат су водили хладни професионалци и неме везе са осветом. Сада се ретроактивно сачињава крива слика историје. Ја лично сам прошао тај рат свих 4 год. и нисам видео никакве "масовне злочине" ни са једне стране. У свакој војсци има крволочних појединаца који се труде да свој демонски инстикт задовоље. Могу одговорно да тврдим да је регуларна војска све три стране санкционисала те појединце још док је рат трајао. У најмању руку официр таквог човека пошаље у опасну мисију са циљем да погине и решена ствар. Рат се углавном водио етичким принципима који важе у рату. И поред пропаганде:"муслимани све поклаше", "усташе све поклаше" и "четници све силоваше и поклаше", видео сам више пута људе - борце све три зараћене стране како се размењују, понеки и више пута (једног истог муслимана смо на Бихаћу ухватили два пута и оба га пута разменили) Међутим иако се рат води по неким правилима он је крвав, то је природа рата. Али ако почнемо да филозофирамо, и дубоко заронимо у та питања схватимо да ће ти људи и ако их не убијемо у рату сами од себе умрети. Неко за 10, неко за 50 година. Шта онда? Ово питање је више онтолошко него етичко. Сматрати рат нечим неприродним је наметање људске логике природи. Без обзира колико чудно изгледало, етика не може никад да поштује природу. Када тврдимо да је нешто морално зато што је „природно” или „физиолошко”, оно што подразумевамо под тим није природа онаква каква она реално јесте, већ онаква каква би логично било да јесте. Тако се неред и хаос (рат) сматрају неприродним; међутим, како то посебно у наше дане потврђује наука о природи, ништа није природније од хаоса, од превирања и од непредвидљивости природе. Слични примери могли би се навести из сексуалне етике или из друштвеног живота (брак, породица итд.). Истицање природног у етици није ништа друго до наметање људске логике природи. Вапијући и истовремено трагични пример јесте еколошки проблем: на основу логике сматрано је природним да природа служи човеку; последице овога су познате. Чак и данас кад се развија еколошка етика, главна брига је како ће се логички (рационално) организовати људско понашање ради добијања што веће користи за човека, а не ради поштовања исте те природе. Етика је по своме одређењу човекоцентрична и рационална, и зато не може никад да буде онтолошка. Из ових разлога се етика налази у супротности са онтологијом Црквених "Отаца", која је, есхатолошка. Етика се исцрпљује у понашању и чињењу. Њу не занима трулежност и смрт: она нема, дакле као циљ „вечно биће” већ само „добро биће”, где се наглашава „добро”, а не „биће”. Довољно је да си добар човек, није важно што умиреш. Онтологија има за циљ да победи смрт, а етика да победи зло, као да смрт није највеће зло, „последњи непријатељ”, како је назива Св. Апостол Павле. Етика на овај начин баца човеку прашину у очи да не би видео да је смртан, и у крајњем случају не пружа му ништа за решавање проблема смрти. Овим етика долази у сукоб са онтологијом у погледу вредновања тела: потцењивање смрти праћено је неизоставно потцењивањем тела зато што је оно пре свега, носилац смрти. Тако, док је теологија, због своје онтологије, обавезна да учи о васкрсењу тела у последње дане, етику тако нешто и не занима. У својој идеалистичкој, платоновској форми, она се задовољава бесмртношћу душе, а у рационалистичкој (логичкој) и хедонистичкој - друштвеном и индивидуалном, срећом. Ниједна етика нас не обавезује да верујемо у васкрсење тела, као што, на другој страни, ниједна онтологија која не укључује тело као онтолошки елеменат бића не може логички бити доследна ако не учи, на неки начин, и о вечном постојању тела. Онтологија без победе над смрћу је бесмислена, јер је „постојање” бића без „вечног постојања” лажно. Ако, пак, то биће има тело као своју онтолошку карактеристику, тада то „вечно постојање” обавезно претпоставља васкрсење и то не просто васкрсење мртвих, већ васкрсење тела. Према томе и они убијени са све три стране и у овом и у свим ранијим ратовима мораће да стану пред Господа Исуса Христа. У крајњој линији то што су уснули 5 или 10 година раније не мења ствар. 
))
