- Poruka
- 4.932
Пре него што залуђени русофили почну пљувати по овој теми нек погледају чињенице о дволичној ои подмуклој Русији.
Америка јесте бомбардовала Србију и начинила геноцид над Србима, али у томе је итекако имала подршку Русије, која је продавала оружје хрватима кад су Српски Крајишници се борили за Крајину, нити су протествовали кад је почела Олуја нити били незадовољни.
Имамо интервју код руског амбасадора
који говори да је Русија била на страни Хрватске, како је највеће одликовање додељено Туђману, да је на дан Олује и геноцида над Српским Крајишницима Русија није протествовала нити била незадовољна тиме и ту поруку дала хрватима. Такођер лажи о Вуковару у којима је скроз игнорисао тешке масовне ратне злочине над Србима:
Руски амбасадор у БиХ Боцан-Харченко:
Турска је наш најважнији партнер, подржава високог, против одвајања РС иако Срби на то имају право, траже да турска има значајну улогу у доношењу одлука о БиХ:
Америка јесте бомбардовала Србију и начинила геноцид над Србима, али у томе је итекако имала подршку Русије, која је продавала оружје хрватима кад су Српски Крајишници се борили за Крајину, нити су протествовали кад је почела Олуја нити били незадовољни.
http://www.nacional.hr/clanak/39800/otisao-sam-iz-hrvatske-zbog-mafije-u-morh-uБорбени хеликоптери Ми-24 у Хрватску су дошли још 1993. са четворицом руских инжењера који су се бринули за њихову исправност и подуку хрватских механичара, а међу Русима је био и умировљени пуковник руске војске Сергеј Пан
Имамо интервју код руског амбасадора
http://www.jutarnji.hr/rusija-je-bila-na-strani-hrvatske/213406/Леонид Владимирович Керестеџијанц, први руски велепосланик у Хрватској, живи активно умировљеничке дане у свом московском стану, у четврти гдје су смјештене многе амбасаде и зграде заслужних дужносника. Ради задње корекције својих предавања о Балкану и руској политици на југоистоку Еуропе за полазнике дипломатске академије.
- У тим предавањима има пуно мог особног искуства из времена кад сам био велепосланик у Хрватској у бурним данима распада Југославије и рата - каже Керестеџијанц, показујући уредно сложена и укоричена предавања. Показује и неколико нотеса у којима је водио свој "загребачки ратни дневник".
Што бисте из данашње перспективе могли рећи о свом раду и боравку у Загребу?
- Драго ми је да сам био у Хрватској управо у то вријеме. Жао ми је због рата, жртава и разарања, али за једног амбасадора то је велико и значајно искуство. Требао сам се показати не само као дипломстаки представник своје земље него и као човјек. Мислим да сам успио. Али почео бих од краја јер сљедећа прича можда најбоље показује моју дјелатност у Хрватској.
Спремао сам се за повратак у Москву, а за разлику од других амбасадора, земља домаћин ме није наградила. То је приличан особни дипломатски пораз. Но, дословце неколико сати прије полијетања позвао ме предсједник Туђман. Одлучио ми је дати орден. И његове тадашње ријечи можда најбоље осликавају мој рад у Загребу.'Њемачком амбасадору дао сам орден', рекао ми је Туђман, 'јер је поштено и савјесно радио у интересу и Хрватске и Њемачке, а вама га дајем јер сте поштено и савјесно одрадили посао који није хтјела ни Хрватска ни Русија'.
Кад смо Туђмана одликовали орденом Жукова, Срби су своје побацали
То сам схватио као комплимент. И то је истина. Мојим послом у Хрватској многи су били незадовољни. Хрватска страна стално је мислила да нешто роварим, а мојим радом се бавила и Србија, али и просрпска струја у нашем парламенту. Милошевић је јако био против мене, а након боравка једне наше парламентарне делегације у Београду написали су писмо министру вањских послова Козирјеву тражећи моју смјену.
Зашто сте баш ви изабрани за првог руског амбасадора у Хрватској?
- Кад сам одлазио у Хрватску, министар Козирјев позвао ме као човјека који познаје Југославију. Крајем 60-их и почетком 70-их радио сам у Београду и већ тада схватио разлику између Загреба и Београда. Мишљење о тој разлици темељио сам на њихову различитом ставу према совјетској интервенцији у Чехословачкој 1968. И једни и други демонстрирали су против интервенције, али осјећала се разлика у мотивацији. Наиме, у Београду су се бојали руске војне интервенције на Југославију, а у Хрватској су страховали од војног мијешања у суверенитет и самостални политички развој. Та разлика ме заинтригирала.
Био сам у Београду кад је пало Хрватско прољеће. Тај либерално-демократски покрет Тито је угушио и због притиска Москве. Тадашњи Савез комуниста Хрватске у Москви су сматрали 'западном агентуром', а знам да је Кардељ викао: "Боље и руски тенкови у Загребу, него 'дебчековштина'". Знајући све то, Козирјеву сам рекао да се ствари у Југославији развијају предвидљиво и да та федерација због својих великих протурјечја иде своме крају. Но, ни ја, као ни многи други, нисам могао предвидјети да ће до краја доћи у толиким потоцима крви.
Три мјесеца сам чекао агреман из Загреба, већ смо мислили да због мог 'београдског мандата' од тога неће бити ништа. Но, тада се догодио дипломатски преседан. У Москву је стигао Фрањо Грегурић који ми је на заједничкој вечери предао агреман! То је јединствен случај, јер позитиван одговор се шаље предсједнику и министру вањских послова, не предаје се амбасадору у руке.
Често сте се сусретали с предсједником Туђманом, какав дојам имате о том човјеку?
- То није био обичан човјек. На њему се видјела његова бурна и протурјечна биографија, а све то чинило га је истанчаним и захтјевним политичаром. Није био авантурист. Особно сам се увјерио да, иако крутог држања, није био глух на савјете. Имао је много унутарњих сумњи и двојби. Није био ортодоксан, иако није био флексибилан. Кад је вјеровао да је у праву, није попуштао.
Какву је позицију тада имала Русија, у Хрватској је многи и данас сматрају тадашњим српским савезником?
- Не, то није било тако. Признајем да су многи руски политичари, поготово заступници, били просрпски оријентирани, али државна политика била је уравнотежена. Полазила је од непромјењивости граница, права на неовисност република и залагала се за мирно рјешење сукоба. Стално сам у својим извјешћима и разговорима у Москви говорио да се с Хрватима о свему може расправљати, али се не смије доводити у питање цјеловитост Хрватске. Никад, ни у најфантастичнијим спекулацијама, нисам допуштао да било који дио тзв. Крајине, било Книн, било Вуковар, не буду саставним дијелом Хрватске.
И у Москви су се сложили са мном.
Наш однос према Туђману одлично осликава једна анегдота. У Москви су дуго размишљали о томе којим орденом наградити Туђмана. Питали су ме за савјет и на крају сам предио да то буде орден Жукова, велика војна награда названа у част најбољег совјетског војсковође. Прије свега треба рећи да је након тога наша амбасада у Београду била 'затрпана' совјетским орденима и медаљама које су њима одликовани Срби побацализ протеста. На то смо били спремни. Предавао сам предсједнику Туђману орден на Пантовчаку. Били смо у великој дворани. С једне стране сви хрватски највиши дужносници, а војни аташе и ја сами у средини дворане. Чекали смо Туђмана.
Била је то једна од оних неугодних ситуација тишине и ишчекивања, као понекад у лифту. Тада сам зачуо нервозни глас Гојка Шушка, довољно гласан да га чујем: 'Ми сви овдје због њих двојице'. То је појачало неугодност, а нисам знао што ћу па сам се насмијао и рекао: 'Нисмо двојица, с нама је и Жуков'. Туђману сам предао орден због његова судјеловања у Другом свјетском рату, али и због бројних акција хрватских партизана који су спашавали заробљене руске официре. Био сам кратак. Но, када је Туђман почео говорити, био је у форми - распричао се о Титу и партизанском покрету.
Напоменуо је, не без поноса и изненађујуће за мене, а поготово за добар дио његових сурадника, да су се тијеком грађанског рата у Русији Хрвати борили на страни 'црвених', а Срби за цара!
Јесте ли отишли Туђману кад је почела Олуја?
- Да, из Москве су ми поручили да изнесем нашу позицију, ни протест ни незадовољство.
Руски амбасадор у БиХ Боцан-Харченко:
Турска је наш најважнији партнер, подржава високог, против одвајања РС иако Срби на то имају право, траже да турска има значајну улогу у доношењу одлука о БиХ:
http://www.dnevniavaz.ba/dogadjaji/intervju/1316-bocanharcenko-turska-je-nas-najvazniji-partner.htmlНе мислимо да тек тако треба укинути бонске овласти
У наредном периоду могу се очекивати конкретни договори о руским улагањима у ФБиХ, поручио је Боцан-Харченко. Подсјетио је да је делегација руске државне компаније „Зарубежњефт” прошле седмице боравила у БиХ те се том приликом састала с премијером БиХ Николом Шпирићем, али и премијером ФБиХ Мустафом Мујезиновићем, министром енергије и рударства ФБиХ Вахидом Хећом и лидером СДА Сулејманом Тихићем.
- Русија жели имати уравнотежене економске односе у цијелој БиХ, не само у РС. Има назнака да би до конкретних договора могло доћи врло брзо. „Зарубежњефт” има вољу и новац за инвестиције и доста су конкретни у жељи да повећају ниво улагања у ФБиХ - поручио је Боцан-Харченко.
Али, премијер РС Милорад Додик не искључује могућност да се РС једног дана управо на основу тог закона опредијели и о свом статусу...
- Понекад има неких емотивних изјава са свих страна... Ако озбиљно размотримо ситуацију, потпуно сам убијеђен да неће доћи до постављања референдумског питања које је супротно принципу цјеловитости БиХ. Не видим ту никакву опасност, нити разлог због чега се ствара вјештачка драма у вези с питањем референдума.
Стални контакти
Како гледате на нови ангажман Турске на питањима у нашем региону?
- Русија има изузетне, одличне, стратешке односе с Турском. Она је наш најважнији партнер у смислу економских и политичких односа. У оквиру политичких односа имамо сталну размјену мишљења о најважнијим међународним питањима, наравно укључујући и БиХ. Наш став је да ниједна иницијатива у оквиру ПИЦ-а не може бити израђена и проведена без учешћа Турске, која је ту и представник Организације исламске конференције. Онда полазимо од тога да Анкара као Москва, Брисел и Вашингтон мора дјеловати у оквиру заједничких одлука ПИЦ-а.
Poslednja izmena:
