- Poruka
- 1.307
planovi u fijoci sa namjerom da ipak Srbe lupi po glavi!? Kakva je bila titina politika uvezi kosova i prema shiptarima?
-
- Popularno:
- Osnovno pravo na abortus
- Iran je napao Izrael bespilotnim...
- Zasto se insistira na Rafalima kada je...
- Zašto muškarci misle da njihov novac...
- Burek sa sirom
- Lakše mi je na poslu
- Zašto je tako teško naći momka podobnog...
- Iran će krivično goniti žene koje ne...
- Odbornik SNS pokušao da je siluje...
- Vazektomija-način smanjenja velikog...
Tito je bio inicijator kosovo republjike!
- Začetnik teme NidjeVeze®SpetljanaUZivot
- Datum pokretanja
Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 36.077
Titova politika se vidi sad . Em je uvezao albance iz Albanije i naelio ih na ckvenoj emlji , em je zabanio izbeglim Srbima povratak na KiM
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Tito nista sa sobom nije odnio u grob.
Pogledajte sto je od bogatstva koje je imao ostavio svojoj djeci i unucima.
A Kosovo...
zahvaljujuci postenim rukovodstvima Srbije, Hrvatske a i Bosne i Hercegovine doslo je do rasparcavanja jedne zajednicke drzave a sve sto ne valja pripisuje se Titu i kompaniji.
Pogledajte sto je od bogatstva koje je imao ostavio svojoj djeci i unucima.
A Kosovo...
zahvaljujuci postenim rukovodstvima Srbije, Hrvatske a i Bosne i Hercegovine doslo je do rasparcavanja jedne zajednicke drzave a sve sto ne valja pripisuje se Titu i kompaniji.
- Poruka
- 1.307
tito je sotonov sin.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Koliko znam jedino su faraoni nosili sa sobom u grob zlato, mačke ..niko više posle njih, pa ni Tito.
Ništa i nikakvo bogatstvo nije ostavio svojim nasledicima, to je činjenica.
Al to sve nema veze sa zakonom o zabrani povratka izbeglih Srba na Kosovo.
Možda je to bio uslov za dobijanje raznih kredita, mi to ne znamo. Uglavnom, ja bih rekla da je još tad pravljena platforma za sve što se dešavalo kasnije i kako se završilo.
Panamaman
Iskusan
- Poruka
- 5.615
Titio je bio siptar
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Platformu su napravili, kao sto rekoh, posteni rukovodioci iz Srbije, Hrvatske, Bosne i Hercegovine nebi li napunili svoje dzepove, sefove i banke novcem.
Sa tim novcem njihovi praunuci mogu komotno da zive i to.... na zavidnom nivou.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Podobni doopeuvlakači, ok. To mi je jasno, al i dalje ne zna niko da objasni zašto je Tito doneo taj zakon..
- Poruka
- 33.624
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Tito nije donosio zakone.
Mada je znao da kaze: "Ne moramo se drzati zakona kao pijan plota"
- Poruka
- 1.950
Koja opcinjenost Titom?
Bio covek Smeker.
Ovi danasnji su za njega boranija.
Bio covek Smeker.
Ovi danasnji su za njega boranija.
- Poruka
- 1.307
U toku 1941. g. izvršena je organizacija novih arnautskih vlasti u Prizrenu. Iz Albanije predratnih granica došlo je više pretstavnika civilnih vlasti, prefekt, pretsednik opštine i šefovi raznih državnih nadleštava. Vojne vlasti bile su isključivo u rukama italijanske vojske. Žandarmerija je isprva bila čisto italijanska, posle godinu dana obrazovana je mešovita albansko-italijanska policija, u kojoj su Albanci imali većinu i pretežan uticaj. Vrhovni kontrolor nove policije, zvane 'Kvestura', bio je Italijan. Posle ubistva Srba 1941. g. i pored obrazovanja kvesture u 1942. g. sve do kapitulacije Italije u Prizrenu više nije bilo srpskih žrtava. Hapšenja i internacije vršena su stalno, međutim italijanske vojne vlasti sprečavale su ubistva.
Iz sela u okolini Prizrena odmah je izvršeno proterivanje svih Srba kolonista naseljenika; svi su proterani za Srbiju i Crnu Goru, a njihova imovina je oduzeta. Ujedno je izvršeno rušenje svih naseljeničkih novopodignutih kuća. Na taj način Srbi naseljenici proterani su iz okoline Prizrena još prvih meseci. Za sve vreme od aprila 1941. g. vršena su pojedinačna ubistva Srba starosedelaca po selima, ali nam imena žrtava nisu poznata, zato što se i mi nismo omeli udaljavati iz Prizrena Poznato nam je samo da je ovako ubijen Đorđe Jovanović, bivši pretsednik opštine Damjanske, srez Šarplaninski.
Internacije Srba za Albaniju otpočele su neposredno posle dolaska italijanskih trupa Odvedeni su za Tiranu i odatle u razne logore po Albaniji (navode imena oko desetak Srba - A. J). Druga faza interniranja srpskog stanovništva iz Prizrena otpočela je marta 1942. G. Onda je zatvoreno oko 40 osoba (navode imena - A. J.). Veći deo interniraca vratio se svojim kućama posle kapitulacije italijanske vojske; sudbina nekolicine ostala je neizvesna. U Prizrenu hapšenja pojedinaca srpske narodnosti vršena su i dalje, ova hapšenja bila su naročito intenzivna kadgod bi u grad dolazio neki bivši albanski funkcioner iz Albanije. Tako je prilikom dolaska Mustafa Kruje, bivšeg pretsednika albanske vlade, u junu 1942. g. uhapšeno 30 lica, isto se dogodilo i prilikom dolaska Kol Bib Mirakaja, sekretara fašističke stranke za Albaniju, koji je u Prizren došao zajedno sa Jakomonijem, italijanskim kraljevskim namesnikom Albanije, jula 1942. godine. U toku leta 1942. g. izvršeno je jedno novo hapšenje Srba u Prizrenu i njihovo interniranje za Albaniju Uhapšenici su ovom prilikom u zatvoru kvesture u Prizrenu, koji se nalazio u zgradi katoličkog seminara, bili vrlo teško tučeni. Tuča je najpre vršena udarcima korbača, zatim su uhapšenicima stavljane igle pod noge, kao i vruća jaja ispod pazuha. Zlostavljanje je vršeno čitavih 10 dana. Posle toga svi uhapšenici sprovedeni su za Tiranu, gde su ostali do kapitulacije Italije. Jedan od zatvorenika ovde je i umro, njegovo ime nije nam poznato.
Novembra 1942. g. izvršeno je četvrto novo hapšenje Srba u Prizrenu. Ovom prilikom uhapšeno je 25 osoba, na inicijativu i denuncijaciju albanskih vlasti. Hapšenja su vršena po kućama. Svi smo zatvoreni u zatvor Okružnog suda u Prizrenu, gde smo držani pet i po meseci, do 31. maja 1943. g. Svi smo bili tučeni u zatvoru: Srećko Stanković, gvožđar, tučen je tri dana korbačima po tabanima i golim leđima; bio je vezan pa tako bacan niz stepenice okovane gvožđem Veselin Nikolić, svršeni učenik gimnazije, tučen je 14 časova korbačima. Svu hranu za vreme održavanja zatvora dobijali smo od kuće. Za sve vreme bili smo pod italijanskom zatvorskom upravom. Tukli su nas i Italijani, a najviše karabinijer-brigadir, kome je ime bilo Belkaro.
1. aprila 1943. g. nas 25 odvedeni smo za logor Porte Romano kraj Drača (dalje opisuje sam logor i muke u njemu - A. J.) ... U logoru je bilo oko 900 Srba, od njih samo iz okoline Gnjilana bilo je oko 600. Ostali su bili iz Prizrena, Uroševca, Prištine, Peći i Lipljana (opisuje teške uslove - A. J.). U logoru Porto Romano ostali smo do 16 septembra 1943. g. Ovog dana smo pušteni kućama, osim zatvorenika iz okoline Gnjilana, kojih je bilo oko 600. Svi su zatvorenici iz Gnjilana transportovani brodom za Trst. Kako smo kasnije saznali brod je potopljen u Jadranskom moru i skoro svi internirci su poginuli ili se udavili prilikom propasti broda. Ovo smo saznali od nekolicine zatvorenika spašenih, koji su polovinom marta 1944. g. boravili u Uroševcu.
Kada smo se mi vratili u Prizren krajem septembra 1943. g. stanje koje smo ovde zatekli bilo je dosta mirno. Ovo stanje pogoršalo se u odnosu na srpsko stanovništvo kada je na Kosovo polje došao ministar unutrašnjih dela Albanije, Džafer Deva, koji je na Kosovu i Metohiji organizovao novu albansku žandarmeriju, čiji pripadnici nose sada naziv 'balisti'. 9 decembra 1943. g. u Prizrenu je masakriran Stevan Bačetović, kafedžija, koga su pripadnici nove žandarmerije izvukli iz kuće, iskasapili i bacili na gradsko đubrište Njegov leš, sav iskomadan, pronađen je posle nekoliko dana na ovom đubrištu U isto vreme u samom Prizrenu nastala su silovanja žena (Srpkinja) i to prilikom upada u njihove kuće. Nama je poznato da su ovako silovane početkom 1944. g. dve sestre Berzanović, devojke.
Iz sela u okolini Prizrena odmah je izvršeno proterivanje svih Srba kolonista naseljenika; svi su proterani za Srbiju i Crnu Goru, a njihova imovina je oduzeta. Ujedno je izvršeno rušenje svih naseljeničkih novopodignutih kuća. Na taj način Srbi naseljenici proterani su iz okoline Prizrena još prvih meseci. Za sve vreme od aprila 1941. g. vršena su pojedinačna ubistva Srba starosedelaca po selima, ali nam imena žrtava nisu poznata, zato što se i mi nismo omeli udaljavati iz Prizrena Poznato nam je samo da je ovako ubijen Đorđe Jovanović, bivši pretsednik opštine Damjanske, srez Šarplaninski.
Internacije Srba za Albaniju otpočele su neposredno posle dolaska italijanskih trupa Odvedeni su za Tiranu i odatle u razne logore po Albaniji (navode imena oko desetak Srba - A. J). Druga faza interniranja srpskog stanovništva iz Prizrena otpočela je marta 1942. G. Onda je zatvoreno oko 40 osoba (navode imena - A. J.). Veći deo interniraca vratio se svojim kućama posle kapitulacije italijanske vojske; sudbina nekolicine ostala je neizvesna. U Prizrenu hapšenja pojedinaca srpske narodnosti vršena su i dalje, ova hapšenja bila su naročito intenzivna kadgod bi u grad dolazio neki bivši albanski funkcioner iz Albanije. Tako je prilikom dolaska Mustafa Kruje, bivšeg pretsednika albanske vlade, u junu 1942. g. uhapšeno 30 lica, isto se dogodilo i prilikom dolaska Kol Bib Mirakaja, sekretara fašističke stranke za Albaniju, koji je u Prizren došao zajedno sa Jakomonijem, italijanskim kraljevskim namesnikom Albanije, jula 1942. godine. U toku leta 1942. g. izvršeno je jedno novo hapšenje Srba u Prizrenu i njihovo interniranje za Albaniju Uhapšenici su ovom prilikom u zatvoru kvesture u Prizrenu, koji se nalazio u zgradi katoličkog seminara, bili vrlo teško tučeni. Tuča je najpre vršena udarcima korbača, zatim su uhapšenicima stavljane igle pod noge, kao i vruća jaja ispod pazuha. Zlostavljanje je vršeno čitavih 10 dana. Posle toga svi uhapšenici sprovedeni su za Tiranu, gde su ostali do kapitulacije Italije. Jedan od zatvorenika ovde je i umro, njegovo ime nije nam poznato.
Novembra 1942. g. izvršeno je četvrto novo hapšenje Srba u Prizrenu. Ovom prilikom uhapšeno je 25 osoba, na inicijativu i denuncijaciju albanskih vlasti. Hapšenja su vršena po kućama. Svi smo zatvoreni u zatvor Okružnog suda u Prizrenu, gde smo držani pet i po meseci, do 31. maja 1943. g. Svi smo bili tučeni u zatvoru: Srećko Stanković, gvožđar, tučen je tri dana korbačima po tabanima i golim leđima; bio je vezan pa tako bacan niz stepenice okovane gvožđem Veselin Nikolić, svršeni učenik gimnazije, tučen je 14 časova korbačima. Svu hranu za vreme održavanja zatvora dobijali smo od kuće. Za sve vreme bili smo pod italijanskom zatvorskom upravom. Tukli su nas i Italijani, a najviše karabinijer-brigadir, kome je ime bilo Belkaro.
1. aprila 1943. g. nas 25 odvedeni smo za logor Porte Romano kraj Drača (dalje opisuje sam logor i muke u njemu - A. J.) ... U logoru je bilo oko 900 Srba, od njih samo iz okoline Gnjilana bilo je oko 600. Ostali su bili iz Prizrena, Uroševca, Prištine, Peći i Lipljana (opisuje teške uslove - A. J.). U logoru Porto Romano ostali smo do 16 septembra 1943. g. Ovog dana smo pušteni kućama, osim zatvorenika iz okoline Gnjilana, kojih je bilo oko 600. Svi su zatvorenici iz Gnjilana transportovani brodom za Trst. Kako smo kasnije saznali brod je potopljen u Jadranskom moru i skoro svi internirci su poginuli ili se udavili prilikom propasti broda. Ovo smo saznali od nekolicine zatvorenika spašenih, koji su polovinom marta 1944. g. boravili u Uroševcu.
Kada smo se mi vratili u Prizren krajem septembra 1943. g. stanje koje smo ovde zatekli bilo je dosta mirno. Ovo stanje pogoršalo se u odnosu na srpsko stanovništvo kada je na Kosovo polje došao ministar unutrašnjih dela Albanije, Džafer Deva, koji je na Kosovu i Metohiji organizovao novu albansku žandarmeriju, čiji pripadnici nose sada naziv 'balisti'. 9 decembra 1943. g. u Prizrenu je masakriran Stevan Bačetović, kafedžija, koga su pripadnici nove žandarmerije izvukli iz kuće, iskasapili i bacili na gradsko đubrište Njegov leš, sav iskomadan, pronađen je posle nekoliko dana na ovom đubrištu U isto vreme u samom Prizrenu nastala su silovanja žena (Srpkinja) i to prilikom upada u njihove kuće. Nama je poznato da su ovako silovane početkom 1944. g. dve sestre Berzanović, devojke.
- Poruka
- 1.307
Posle oslobođenja Kosmeta (23. 11. 1944) i zatim vojnog smirivanja arbanaške balističke pobune na Kosovu i u Metohiji (2. 12. 1944. - 21. 2. 1945), došao je period na izgled smirivanja vidljivog besa i patološke mržnje Arbanasa protiv Srba, jer je usledilo vreme amnestije, popuštanja i potpunog udvaranja novih vlasti komunističke Jugoslavije arbanaškom stanovništvu, među kojim je bilo ne samo saradnika okupatora i izdajnika svoje zemlje nego i javnih zločinaca. Tome treba dodati i teror državnog ateizma, koji je pogađao uglavnom srpski narod i njegovu tradicionalnu privrženost crkvi.
Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora, zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše Kosta Čavoški, u članku Početak posleratnog progona Srba sa Kosova, objavljenom u 343. broju "Književne reči" (maj 1989).
Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa), koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca, pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu, kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u svim pravima "(6)
Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca, nastanjenog u susedstvu u Samodreži[7] Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd, po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova - i uglavnom sve bez uspeha.
O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane od nove vlasti postoji niz dokumenata.[8] Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje manastira, poput npr. kapele u Gračanici - za kancelarije, magacine ili čak istražne zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na istorijskoj zemlji srpskog naroda.
Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević, spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na grobljima."[9]
Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna 1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god. rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."[10]
Nova vlast je najpre napravila katastrofalnu državno pravnu grešku, upravo zločin prema srpskim i crnogorskim izbeglicama sa Kosova i Metohije. Naime, poznatim odlukama NKOJ-a, odnosno nove vlade DF Jugoslavije, od 6. i 17. marta 1945. godine, zabranjen je povratak prognanim kolonistima sa Kosmeta, čime je u stvari sankcionisan okupatorski i arbanaški ratni zločin nad srpskim življem Kosova i Metohije. Zbog tih odluka na Kosmet se nikada nije vratilo 1.638 prognanih srpskih porodica, a u Vojvodinu je tada preseljeno 2.064 srpske familije sa Kosmeta. Prema zapisnicima Oblasnog odbora, zemlju su tada na Kosovu delimično ili sasvim izgubile 5.744 srpske familije, a samo neke od njih su dobile natrag svoju zemlju. Među prognanima i nepovraćenim Srbima bilo je dosta i starosedelaca sa Kosova. Ovo je bilo, između ostaloga, i po želji Komunističke partije Jugoslavije, koja je još 1940. (na konferenciji u Zagrebu) zauzela antisrpski, a proarbanaški stav u pitanju sudbine Kosova i Metohije. O tome iscrpno piše Kosta Čavoški, u članku Početak posleratnog progona Srba sa Kosova, objavljenom u 343. broju "Književne reči" (maj 1989).
Tako je počelo posleratno "etničko čišćenje" Kosova i Metohije, koje se u slabijim ili jačim talasima nastavlja sve do danas Navešćemo ovde svedočenje o tome jednog kosovskog Srbina, izrečeno nedavno u našoj javnosti. Naime, Miloš Savičević iz Kosova Polja najtačnije je rekao istinu o posleratnom do danas prisilnom iseljavanju Srba i Crnogoraca sa Kosova i Metohije (one čuvene kosovopoljske noći, 24/25 aprila 1987): "Iseljavanje Srba i Crnogoraca sa Kosova potiče još od ranije. Od 1941. godine do dana današnjeg nije se zaustavilo Prvo, uz pomoć okupatora i domaćih izdajnika (tj Arbanasa), koji su mahom koloniste Srbe i Crnogorce terali u izbeglištvo u Srbiju i Crnu Goru, gde su ostali sve do oslobođenja naše zemlje. Svu pokretnu i nepokretnu imovinu su ostavili na Kosovu Albanci su je (tada) podelili kako su znali i umeli Jedan deo Albanaca, pripadnika okupatora, nezadovoljni Jugoslavijom, po povratku izbeglica Srba i Crnogoraca na Kosovo i na svoja imanja, ustremili su se na njihova imanja, počeli su sa pritiscima na Srbe i Crnogorce, sa napadima na ličnost, imovinu, počeli su sa poljskim štetama, sa sečom šuma, oduzimanjem imovine, posebno nekretnine, tako da je iseljavanje onih koji su se vratili na svoja ognjišta počelo ponovo. Izbijanjem demonstracija 1968. godine iseljavanje se samo nastavlja ubrzanim tempom I to na očigled tadašnjih pokrajinskih, državnih i partijskih rukovodioca, koji su partijsko i državno rukovodstvo SR Srbije i SFR Jugoslavije obaveštavali da se iseljavanje vrši samo radi ekonomskih razloga Izbijanjem demonstracija 1981. godine iseljavanje se nastavlja još ubrzanijim tempom, tako da i dan danas traje, a po mom dubokom uverenju neće se zaustaviti dok Srbi i Crnogorci koji žive na Kosovu ne budu ravnopravni na delu, kao što Ustav garantuje, a ne da, kao do sada, budu građani drugog reda, obespravljeni u svim pravima "(6)
Talasima iseljavanja Srba sa Kosmeta u posleratnim godinama naročito je doprinosio velik broj emigranata iz Albanije, kojima je nova vlast direktno pomagala davanjem imanja i materijalnom pomoći. A oni su upravo bili najagresivniji prema Srbima. O tome svedoči, između ostaloga, i slučaj porodice Milinčić iz Samodreže kod Vučitrna, kojoj je tokom rata ubijen otac Danilo od Albanaca emigranata, zatim 1960. sin Slavomir od emigranata i šumokradica, i 1982. unuk Danilo od Ferata Muje, emigranta Albanca, nastanjenog u susedstvu u Samodreži[7] Da je iseljavanje srpskog življa sa Kosmeta pod pritiskom počelo već u prvoj deceniji po oslobođenju kao sigurni pokazatelji mogu poslužiti svakogodišnji izveštaji Raško prizrenskog episkopa Svetom Sinodu u Beograd, po kojima se skoro svake godine smanjivao broj parohija u ovoj eparhiji, naročito oko Podujeva, u Drenici i oko Đakovice Istina, izvesno smanjenje broja verujućih domova na Kosmetu bilo je rezultat antireligiozne kampanje nove vlasti marksističke ideologije, pri čemu ta kampanja nije pogađala arbanaški živalj kao muslimanski, jer je islam u novom režimu bio oduvek i do danas privilegovan Uz to, napadi na Srpsku crkvu i njenu imovinu bili su sve učestaliji i od vlasti tolerisani, ponekad čak i podstrekivani, o čemu postoji velik broj dokumenata, žalbi, prestavki, vođenja beskrajnih sudskih sporova - i uglavnom sve bez uspeha.
O tome kako su mnoge crkvene i manastirske zgrade bespravno zauzete ili konfiskovane od nove vlasti postoji niz dokumenata.[8] Naročito je grubo bilo posleratno zauzimanje manastira, poput npr. kapele u Gračanici - za kancelarije, magacine ili čak istražne zatvore organa OZNE, vojske ili mesnih odbora. Raznim nasiljima nad crkvama i manastirima na Kosmetu srpskom narodu sasecani su koreni i uskraćivana nada na bolju budućnost, iskorenjivan je istorijski i duhovni trag nacionalnog bića i srpske kulture na istorijskoj zemlji srpskog naroda.
Niz srpskih crkava srušila je ili dokončala ratno rušenje upravo nova komunistička vlast Tako je srušena, marta 1952, srpska crkva u selu Duganjevu kod Uroševca i neke druge Najdrastičniji primer tiranije nove vlasti nad Srbima jeste rušenje spomen-crkve u Đakovici, baš na Svetog Savu 1949. godine, i to dinamitom, pri čemu udovici popa Luke Bulatovića vlasti nisu dozvolile da kosti svoga muža, sahranjenog kraj crkve, prenese pre rušenja. O tome je karakteristično pisao (15. jula 1951) prota Steva Dimitrijević, spominjući i ostale nevolje srpskog življa tada na Kosmetu: "Ovde su pokazani samo najvidljiviji nasrtaji na veru pravoslavnu. Ako se daljim sličnim postupcima ne stane na put ozbiljno, i ne dadne satisfakcija utvrđenim osećajima pravoslavnih Srba, onda može doći do ugrožavanja interesa (Srba). Moralo bi o ovome da se izveste i više narodne vlasti i umole za naredbu onamošnjim vlastima da povedu malo računa i preduzmu mere protiv pojedinih dušmana i razaračkih zulumćara. U Prizrenu su u pravoslavnom groblju polomljeni i lome se i dalje nadgrobni spomenici, a u starom vojničkom groblju tamošnjem svi su istrebljeni. Ni po verski mešovitim selima ne ostavljaju krstove na grobljima."[9]
Nova vlast, u kojoj je bilo dosta Arbanasa (a među ovima na vlasti bilo je i direktnih ratnih zločinaca, sada pomilovanih), teško je dopuštala obnovu porušenih srpskih svetinja. Najbolji dokaz je primer mukotrpnog nastojanja, malobrojnih kosovskih monaha i monahinja da obnove porušeni i zapusteli manastir Devič. O tome rečito govori izveštaj i žalba devičkog starešine, jeromonaha Makarija, Svetom Sinodu u Beogradu (26. juna 1946): "Dana 23. 6. 1946. god. delegat oblasnog odbora iz Prizrena, predsednik Sreskog odbora iz Srbice Brajim Trnava i predsednik mesnog odbora iz Lauše Halim Bajram, sa još nekim Arnautima, izašli su da dele manastirsku zemlju. Pre početka deobe predsednik Sr. N. O. Brajim Trnava, pred skupom Arnauta i Srba, govorio je da su crkve uopšte nepotrebne. Za džamije rekao je da mogu ostati jer služe kao bogomolje, a crkve služe za sabiranje bogatstva. Prisutnim Arnautima bilo je vrlo ugodno, a naši Srbi ostadoše zaprepašćeni. Posle deobe, više je zemlje pripalo Arnautima, koji su za vreme okupacije radili zemlju, nego li Srbima koji je oduvek rade. Meni je delegat oblasnog odbora saopštio da manastir ne polaže pravo na zemlju kao porušen, i da su još marta 1946. god. rešili da se manastiru oduzme sva zemlja."[10]
- Poruka
- 1.307
Sanovnik
Buduća legenda
- Poruka
- 36.077
Pa sad mozamo da se pavaimo blesavi do mile volje , al dobro je poznato da u toj drzvi niko nije donosio odluke , sem Tita , Kardelja ,,, i po nesto onog Steve Krajacica . Ostali su bili samo dekor , mogli su da odlucuju u okviru svoje spavace sobe .
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Niko nije smeo da pr.....bez njega, pogotovu tad, a kamoli da predlaže zakone.
Zakone je donosila savezna Skupština a predlagači su bili visoki funkcioneri koji su prenosili njegove želje i planove.
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Samo da ti kazem...
Tito nije smio repom da mrdne a ne da samovoljno donosi odluke.
O ovome sam govorio prije nekoliko godina na forumu a mozda se i Adem KS sjeti sto sam govorio
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Jeste
Mali, trbušast, al je imao držanje "majku ti, božju"...imao je ono nešto, mož' da pričamo sad šta god hoćemo.Neću nikad da zaboravim priču o putovanju Galebom kad je pozvao jadnika Čaušeskua u goste. Ovaj došao iz gladi a Tile puši tompuse, najskuplji viski se pije, prstekanja i rolex na ruci...kažu prisutni kad je otišao ovaj kući u Rumuniju odmah je tražio da mu se napravi jedan takav brod, da uživa i on malo kao Tito.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Kako, kad nije smeo repom da mrdne?
Gledaću u sredu emisiju sa Jovankom Broz da čujem šta će ona da priča.
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Jeste
Neću nikad da zaboravim priču o putovanju Galebom kad je pozvao jadnika Čaušeskua u goste. Ovaj došao iz gladi a Tile puši tompuse, najskuplji viski se pije, prstekanja i rolex na ruci...kažu prisutni kad je otišao ovaj kući u Rumuniju odmah je tražio da mu se napravi jedan takav brod, da uživa i on malo kao Tito.
Jeli to nekakav grijeh?
Pa danas obican olos to priusti sabi kad pozeli.
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Kako, kad nije smeo repom da mrdne?
Gledaću u sredu emisiju sa Jovankom Broz da čujem šta će ona da priča.
Jovanka moze da prica sto god hoce. Moze i bajke da pise.
Da ponovim - Tito se nije pitao gaca na guzici koje nosi.
Prisoner
Elita
- Poruka
- 21.018
Valjda jastoge, to ide uz tompuse i viski.
Ma, nee, nisam ni rekla da je greh. Tito je bio težak hedonista, a znao je i da uživa, što jes' jest.
cizmice
Buduća legenda
- Poruka
- 35.831
Zar se na trpezi prosjecnog "biznismena" u Srbiji ne moze naci jastog kao hrana?
Kazes hedonista... i ja sam. Zar je to nesto cudno?
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.720
BLAJBI
Zaslužan član
- Poruka
- 103.720
Sto se Causeska tice, kada su streljali Elenu i Nikolicu, neposredno zatim iz kuce su im izneli pred narod krunski dokaz o njihoj kradji narodnog novca: PET FLASA VISKIJA I SEDAM STEKA CIGARETA KENT....To je bilo sve...
A narod ko narod....Tapse....
