Prvi deo clanka:
Rites de passage, identité ethnique, identité nationale
Le cas d'une communauté roumaine de Serbie
Dejan Dimitrijevic-Rufu
TABLE DES MATIÈRES
La naissance et le rôle de la moasa
Le « baptême du parrain »
Le parrain et la noce
La mort, la femme et le prêtre
Identité et religion
Identité et Etat
La véritable identité est double
La littérature ethnographique roumaine portant sur les rituels liés au cycle de la vie (naissance, mariage et mort) est très riche et ceux-ci ont fait l'objet de nombreuses analyses. A la suite de l'œuvre fondatrice d'Arnold Van Gennep (1981), toutes les études de ces rites ont mis en évidence leur rôle dans la constitution de l'identité individuelle. Ainsi, la remarque de Nicole Belmont (1986 : 11) : « Les rites de passage sont les rites qui accompagnent les changements de lieu, d'état, d'occupation, de situation sociale, de statut, d'âge » vaut aussi pour la Roumanie et pour le village qui nous intéresse ici, Melnica (Menita, en roumain)1. Les rites y sont également utilisés à ces fins, mais au-delà de l'identité individuelle, c'est aussi l'identité de la communauté dans son ensemble qui repose sur la force de ces rituels. Cette communauté roumaine, coupée de la masse roumaine de Roumanie et vivant dans un monde serbe, cherche à sauvegarder son identité ethnique roumaine tout en revendiquant l'identité nationale (nacionalnost) serbe et la citoyenneté (drzavljanstvo)2 yougoslave. Au centre de cette construction identitaire se trouvent les rites de passage renforcés par leur indépendance vis-à-vis de l'autorité religieuse, comme nous allons le voir3.
NOTES
1 Melnica (Menita) est un village du nord-est de la Serbie. Sa population est, à quelques exceptions près, exclusivement roumaine. Le peuplement de Melnica (Menita) est le résultat d'une immigration roumaine qui aurait débuté au XVIIIe siècle (Djordjevic 1906) ; Emil Petrovici (1942 : 41-76) pense qu'elle a commencé un siècle plus tôt. Selon ces auteurs, la population de Melnica (Menita) serait en grande majorité originaire de Transylvanie. Ils basent leurs affirmations sur des critères linguistiques car ils estiment que le roumain pratiqué dans la région de Homolje (où se situe ce village) possède des caractères linguistiques propres aux Roumains de Transylvanie. Cette immigration avait pour cause la dureté de la vie sous l'occupation austro-hongroise (Metes 1977).
2 Les deux termes sont en serbo-croate.
3 Toute l'ethnographie concernant le village est le résultat d'un travail de terrain qui a duré un an dans le village, réparti en plusieurs séjours de deux à trois mois de 1988 à 1990. De plus, je travaille aussi régulièrement avec les villageois immigrés dans la région parisienne. Toutes les citations d'informateurs présentes dans cet article sont des retranscriptions d'entretiens enregistrés que j'ai effectués dans le village, à l'exception de celles de Dusan avec lequel je me suis entretenu au Pré-Saint-Gervais, dans sa résidence française.
мој превод, помоћу Google Translate-a
Обреди пролаза, етнички идентитет, национални идентитет
Случај једне румунске заједнице из Србије
Дејан Димитријевић-Руфу
САДРЖАЈ
Рођење и улога моаше
«Крштење од кума” [или “Кумово крштење”, ne znam najbolji prevod na sprskom]
Кум и венчање
Смрт, жена и свештеник
Идентитет и вера
Идентитет и Држава
Прави идентитет је двострук
[Cажет]
Румунска етнографска литература o обредима везаним за циклус живота (рођење, венчање и смрт) је врло богата и они су предмет бројних анализа. Након семенског рада Арнолда ван Геннепа (1981), све студије о овим обредима су истакле њихову улогу у формирању личног идентитета. У том смислу, примедба Никол Белмонта (1986: 11): "обреди преласка су ритуали који прате промене локације, стања, занимања, друштвеног положаја, статуса, старости", односи се такође на Румунију и на село које нас овде занима, Мелница (Меница, на румунском језику)1. Обреди се овде такође користе у те сврхе, али иза идентитета појединца је идентитет заједнице као целине који зависи од јачине тих обреда. Ова румунска заједница, одсећена од румунске масе у Румунији и живећи у српском свету, покушава да очува свој румунски етнички идентитет, док истовремено полаже право на [или подржава или одбрањује, моја примедба] српски национални идентитет (националност) и југословенско држављанство2 [чланак је објављен 1994., моја примедба]. Насред те идентитетске изградње налазе се обреди прелаза појаћани њиховом независношу од верских ауторитета, као што ћемо видети3.
НАПОМЕНЕ
1 Мелницa (Mеница) је село у северноисточној Србији. Његово становништво је, уз неколико изузетака, искључиво румунско. Насеље Мелница (Меница) је резултат румунскoг досељења које је почело у XVIII веку (Ђорђевић 1906) а Емил Петровић (1942: 41-76) сматра да је почело век раније. Према овим ауторима, становништво Мелнице (Менице) ће бити углавном пореклом из Трансилваније. Они заснивају своје тврдње на језичке критеријуме јер они верују да румунски језик говорен у региону Хомоља (где се то село налази) има специфичне језичке ознаке својствене Румунима у Трансилванији. Ово досељавање је било проузроковано окрутношћу живота под аустро-мађарском окупацијом (Метес 1977).
2 ова два термина су на српскохрватском. [националност и држављанство, моја примедба]
3 Цели овај етнографски рад о селу је резултат рада на терену, који је трајао годину дана у селу, подељеним на неколико боравака од два до три месеца од 1988 до 1990. године. Осим тога, ја редовно радим са имигрантима из села у Паришком региону. Сви ови цитати од информатора у овом чланку су транскрипти интервјуа које сам спровео у селу, осим оних из разговора са Душаном у Пре-Саинт-Герваис, његовом дому у Француској.
-- nastavlja se --
).I sam znas koliko Vlaha(ne Rumuna ) zive oko tebe.
