Uspomena....

Nema slicnog mesta na forumu....
Pa hajde da ga napravimo....
Kad vas se dokopa neka, ona jedna.... famozna uspomena....
ostavite je ovde.....
slikom, pesmom, ili recju...... svejedno...

Ana voleo sam te najvise na svetu!

Ne znam sta me tacno izazvalo da postavim ovakvu temu....
Ustala sam i nesto je bilo cudno u vazduhu danas...
Onda je stigao jedan Sms...
Zatim jedan PP...
I... umesto slaga na vrhu, naletela sam na ovo....

I nije nesto... pesma... ima jos toliko pesama...
ali, okolnosti valjda... tu su da podsete...

Na jedno leto.... proslo... ne tako davno...
Avgust.... Septembar...

Terasa umesto krova.... visoko gore.... jedna plaza u daljini, i jedna lepa panorama.....
i Aleksandra.... da izludjuje... sve, osim mene....
sve one smestene na par spratova ispod mene...

nalazila sam u njoj nesto... tesko je reci sta tacno... kada ni sama nisam bila bas prisutna...
nekoliko zvucnika na toj terasi... i ljuljaska...

Najlepsi zalasci....
plava... crvena... purpurna... i ljubicasta...

ti si čuvar duše moje
gospodar srca moga...
ti si ponor moj
i moja planina
moja zvezdana noć,
moja slabost i moć
sve moje si ti...
zora moja i moj dan
kiša i oblak
pakao i raj
i zato nikad ,nikad
me ne ostavljaj...

Mozda je ova...jos jedna, casa vina bila previse...druga po redu...
razbila mi je koncentraciju....isto kao sto si mi ti razbijas san....
i nema nas...
a secanja...
secanja zivim...
samo...preplela su se nocas......previru...
skakucu... sa jedne scene na drugu...
i u svakoj vidim isto...
tvoje ruke...na mom licu... topao dah... jos toplije ruke...i sjajan pogled...
dok mi govoris....
i onda mi se iznova, uvek... vraca ona slika....
tebe, pod kacketom...
u mom kraju...
i grize... sto sam pobegla...sakrila se...
nije pomoglo....
pa opet u krug..
dodiri...pogledi... i sjaj...
Nedostajes...
za sve sto bilo je...
za sve sto doci ce...
Tako mi nedostajes....

До тог угла бројим кораке, а од тог угла даље бројим поразе...

Nikada nisam bio sentimentalan da bi obraćao pažnju na uspomene. Izgleda da sam ostario, sve češće naviru sećanja, ništa mi drugo nije ostalo...

Da li nekad moje ime sapuces...,
Da li propasuces kad na spavanje krenes,
da li me ikada spomenes...
Da li moje ime prosapuces ovih dana,
Da li ikada i tebi svane po neka tuzna zora...
Da li i tebi nekad suza krene zbog mene...
Da li ikad prelistas pesme koje sam tebi posvetila,
Da li osecas strah od sledece zime, da li mi ikada prozboris ime...

Bilo je dovoljno i mnogo manje...
da sva losa secanja izbrise...
nema ih...netragom nestala.....
Ostace....
pismo na papiru, u vremenu elektronske poste...
ostace....
osmeh na licu....
za razlivena slova...
za onu jednu, poslednju recenicu....
"Tebe je moguce samo voleti"

Znas........ i....... ne zaboravi........

Bajagini stihovi, iz pesme "Voz": "Ja ne mogu poslati ljubav, jer se ne šalje..Niti sam mogao poneti, sa sa sobom, tvoje poljupce..."

Neka me uspomene ne zaborave
I kad godine ostave trag na licu;
Neka sete me na nase setnje,
Kisu u tvojoj kosi,
Miris proleca,
Radost u tvome oku
Sjajnu kao zvezde,
Pod kojima poljupci tvoji milovahu moje usne.

Neka zauvek ostanu tu
Kraj moga uzglavlja dok snevamo,
Kao ti u srcu koje tka ljubav;
Neka zamirisu na prolece,
Sacuvaju miris jasena u parku,
Boju tvojih ociju,
Tvoj pogled dok si izgovarala
Reci lude od snova
Koje smo skupa snili.

Neka nikada ne ostanem nem
Pod suncem koje sja,
Pijan od tvoga odsustva;
Neka noci zauvek nose miris nas,
Neka imaju ukus
Onog sto smo bili I zeleli I onog sto jesmo-
Nase ljubavi,
Koju cuvali smo samo za nas dvoje,
Jedina moja…
Zauvek…

M.

Dani
U kojima zivis kraj mene,
Bojom neprolaza
I bojom secanja,
Bojim snovima,
Uspomenama dragim
I cuvanim za nezaborav.

Noci
Uz ceznju za tvojim usnama,
Merim vekovima,
Bez tvoga glasa;
Prizivam zoru
I novi dan,
Suncem obasjan, orosen
Nadom da ponovo bices tu,
Ljubavi moja.



M.

Bila sam brža...
uspevala sam...
uvek na korak ispred...
Usledio je jedan...
samo jedan mali pad...
i gotovo...
Stigle su me...
moje uspomene...

Nase uspomene, misli, osecanja mora biti da oduvek imaju boraviste u drugim svetovima i ne zavise bas mnogo od nas ovde.
Jer vise lice(ma kakve da su) misli dva razna coveka jedna na drugu, no covek i njegova rodjena misao medjusobno.
Covek je kao glavica crnog luka. Uvek pod jednom ljuskom naidje druga; ljustite i ocekujete bog zna sta, a kad dodjete do kraja,na dnu ne nadjete nista.
Jer, ne kupamo mi samo telo. Kupamo i uspomene ne bismo li ih povremeno ocistili.
Ali,posto su uspomene zemlja, kao i mi sami, s njima se desava u kupanju sto i kad pokvasis zemlju – postaju blato.

Milorad Pavic – Predeo slikan cajem

Što dalje....
da dišem punim plućima...
da koračam lakim korakom...
da se smejem kao nekada...
Što dalje od tebe...
Što dalje od uspomena...