ЖИВОЈИН МИШИЋ О ХРВАТИМА И ЈУГОСЛОВЕНСТВУ
О војводи Мишићу и његовом војевању доста се писало. Његов стратегијски подухват у Колубарској бици да из одступања и тоталног расула војске, пређе у офанзиву и да далеко јачег непријатеља за свега неколико дана протера из земље и данас се проучава у многим војним академијама у свету.
Међутим, мало је познато да је Мишић био и добар – политичар. Недавно су пронађене белешке војводиног секретара Милорада Павловића, које – поготову за све наше прилике, боље рећи неприлике, у којима смо се нашли – говоре о Мишићевој политичкој мудрости и далековидности.
После покушаја Хрватске да створи своју независну државу, регент Александар је марта 1919. Послао Живојина Мишића да обиђе Загреб, Карловац, Госпић, Глину, Сисак, Вараждин,Огулин…и види какво је стварно расположење. Након разговора са око две хиљаде људи из свих слојева (чуо је шта мисле франковци и народњаци, коалиционаши и радићевци, па и политички неопредељени људи) славни војсковођа је одмах по повратку рекао регенту Александру: “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило".
Кад га је Александар запитао шта мисли, без двоумљења му је одговорио:
“Ја сам с тим начисто. Двоје нам као неминовно предстоји: потпуно се отцепити од њих, дати им државу, независну самоуправну, па нека ломе главу како знају, а друго је, управо прво, да у земљи заведемо војну управу за двадесет година и да се земља сва баци на привредно економско подизање, далеко од свих политичких утицаја. Ако то не може, онда се отцепити: дати им њихову државу".
“А границе” - обрецну се Александар. “А где су границе тој њиховој држави и ко ће их повући ?"
Мишић се мало насмеја:
“Границе ће тамо бити где их ми повучемо, а ми ћемо их повући не онде где наше амбиције избијају на површину него онде где историја и етнографија кажу: где нам језик и обичаји, традиције и најзад где се сам народ по слободној вољи определи, па ће то бити и право и Богу драго."
Сад се Александар насмеја:
“То би Италијани оберучке прихватили. Ми бисмо тада Хрвате просто гурнули у наручје Италијанима."
Мишић поскочи:
"Нека им` је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити…Ти су људи сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи… Не заборавите, Височанство, моје речи. Ако овако не поступите сигуран сам да ћете се љуто кајати" – рекао је на крају војвода Александру – и потом сео.
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
-------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------------
Колико је права имао Живојин Мишић!
Срби су после Првог светског рата пропустили јединствену прилику да створе велику, заправо нормалну, Србију! Не знам ко је ту умешао прсте, али чини ми се да је масонерија играла важну улогу. А уз њу краљ, Пашић и други.
Такав се тренутак неће можда никада поновити, само смо ми могли тако нешто прокоцкати. Позли ми увек кад помислим на то.
Мој закључак је да смо ми имали лоше вође, поготово у двадесетом веку. Криво смо били усмерени, а најгоре нам се догодило после Другог светског рата, када је српство почело да се претвара у југословенство. Да није избио рат, ко зна да ли би српски народ уопште опстао. Можда звучи екстремно, али тако је...
Чак и после овог грађанског рата многи су наставили да Србију називају Југославијом, требало је скоро двадесет година да прођу да добијемо химну, заставу, итд.
Најгоре је то што нисмо још дотакли дно. Отимају нам Косово, Републици Српској не дају да се уједини са Србијом, Црну Гору су бацили у канџе криминалаца и Шиптара, Македонијом врве шиптарски бандити, по Војводини се коте свакојаки изроди, по Рашкој (Санџаку) дивљају муслимански екстремисти, итд. То мора једном да престане, да се стабилизује, па да знамо одакле почињемо.
Да бар имамо на челу народа хероје као што је био војвода Мишић, искрене родољубе, честите борце, лакше би нам било!
