- Poruka
- 16.741
Svedoci smo otvaranja istrage o Zutoj kuci i zverstvima koja su se tamo desavala i najverovatnije se jos uvek desavaju .
Ne tako davno opisan je i najpoznatiji, a bilo ih je dosta, slucaj nesrecnog Djordja Martinovica , sto je u ovom momentu veoma bitno da se revidira jer na nasu zalost i na ovim nasim prostorima danasnje Republike Srbije , tragicna istorija se cesto ponavlja , a mislecim i obrazovanim ljudima je poznato da je istorija uciteljica buducnosti .
Knjiga : SLUČAJ MARTINOVIĆ
Svetislav Spasojević
UVOD :
Ova knjiga je sačinjena od dokumenata da bi pripomogla da se dodje do istine o tragediji Đorđa Martinovića.
Utvrđivanje istine u demokratskim društvima, od vajkada je bilo u isključivoj nadležnosti sudova.
Poštujući ovo iskonsko opredeljenje razumnog dela ljudskog roda, bezbroj puta sam u nedeljniku NIN, pišući iz broja u broj uporno, gotovo tvrdoglavo, o događaju koji se zbio, prvog maja1985. godine na njivi porodice Martinović, kraj Gnjilana, ponavljao da je jedino sud, u pravnoj državi kakva je jugoslavija, ovlašćen da utvrdi istinu.
Pravo govori kroz pravosudnu presudu, a ne kroz saopštenje policije ili lekarske komisije.
Saopštenja nikada ne mogu da zamene sveto načelo da niko nije kriv sve dok pravosnažnom presudom nije osudjen.
Sve što je više sazrevalo uverenje da se odredjen krug odgovornih ljudi služi nedopustivim sredstvima da moral i ponos pojedinca podredi, navodno, opštem miru i interesima društva, sve dok sam više bio ubedjen da je sudska presuda jedino pravo rešenje, koje će bez obzira šta u njemu bude pisalo, umiriti, a ne podgrejati razbuktake strasti na Kosovu.
Vreme kada se istina u ovoj državi utbrdjivala i saopštavala dekretima, davno je, bar se nadam, ostala za nama.
Otuda ne bi trebalo verovati nikakvim saopštenjima o " slučaju martinović", a bez obzira ko ih potpisao, jer pravo ne sme da bude nemo pred zločinom.
Poslednji put sa Đorđem martinovićem, razgovarao sam u martu 1986.godine na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu.
Bila je to šesta bolnica u kojoj je boravio za samo deset meseci. Slomljen bolovima i očajan, čekao je da ga opet operišu. Pričao mi je, da je sam i da ga čak i rodjena deca napuštaju. ni tada još nije shvatao, mada je prošlo nekoliko meseci, kako je Skupština Srbije, mogla da prihvati kako nije nadležna u njegovom slučaju.
Neprestano je ponavljao :" Kako to Srbija nije nadležna kada smo mi Martinovići od vajkada bili i do danas ostali Srbi ?!?"
Kada čovek nije ničiji, onda nije ni svoj. Tada je vreme za umiranje.
Marta, 1986. godine
Autor
Prepisala sam pre svega sam uvod pre no što postiram najmučnije detalje ovog slučaja. Nastaviću sutra, a temu sam najviše i otvorila, iako se većina nas možda tada još nije ni rodila, da se zna...i ne ponovi.
....nastavak sledi.
Ne tako davno opisan je i najpoznatiji, a bilo ih je dosta, slucaj nesrecnog Djordja Martinovica , sto je u ovom momentu veoma bitno da se revidira jer na nasu zalost i na ovim nasim prostorima danasnje Republike Srbije , tragicna istorija se cesto ponavlja , a mislecim i obrazovanim ljudima je poznato da je istorija uciteljica buducnosti .
Knjiga : SLUČAJ MARTINOVIĆ
Svetislav Spasojević
UVOD :
Ova knjiga je sačinjena od dokumenata da bi pripomogla da se dodje do istine o tragediji Đorđa Martinovića.
Utvrđivanje istine u demokratskim društvima, od vajkada je bilo u isključivoj nadležnosti sudova.
Poštujući ovo iskonsko opredeljenje razumnog dela ljudskog roda, bezbroj puta sam u nedeljniku NIN, pišući iz broja u broj uporno, gotovo tvrdoglavo, o događaju koji se zbio, prvog maja1985. godine na njivi porodice Martinović, kraj Gnjilana, ponavljao da je jedino sud, u pravnoj državi kakva je jugoslavija, ovlašćen da utvrdi istinu.
Pravo govori kroz pravosudnu presudu, a ne kroz saopštenje policije ili lekarske komisije.
Saopštenja nikada ne mogu da zamene sveto načelo da niko nije kriv sve dok pravosnažnom presudom nije osudjen.
Sve što je više sazrevalo uverenje da se odredjen krug odgovornih ljudi služi nedopustivim sredstvima da moral i ponos pojedinca podredi, navodno, opštem miru i interesima društva, sve dok sam više bio ubedjen da je sudska presuda jedino pravo rešenje, koje će bez obzira šta u njemu bude pisalo, umiriti, a ne podgrejati razbuktake strasti na Kosovu.
Vreme kada se istina u ovoj državi utbrdjivala i saopštavala dekretima, davno je, bar se nadam, ostala za nama.
Otuda ne bi trebalo verovati nikakvim saopštenjima o " slučaju martinović", a bez obzira ko ih potpisao, jer pravo ne sme da bude nemo pred zločinom.
Poslednji put sa Đorđem martinovićem, razgovarao sam u martu 1986.godine na Prvoj hirurškoj klinici u Beogradu.
Bila je to šesta bolnica u kojoj je boravio za samo deset meseci. Slomljen bolovima i očajan, čekao je da ga opet operišu. Pričao mi je, da je sam i da ga čak i rodjena deca napuštaju. ni tada još nije shvatao, mada je prošlo nekoliko meseci, kako je Skupština Srbije, mogla da prihvati kako nije nadležna u njegovom slučaju.
Neprestano je ponavljao :" Kako to Srbija nije nadležna kada smo mi Martinovići od vajkada bili i do danas ostali Srbi ?!?"
Kada čovek nije ničiji, onda nije ni svoj. Tada je vreme za umiranje.
Marta, 1986. godine
Autor
Prepisala sam pre svega sam uvod pre no što postiram najmučnije detalje ovog slučaja. Nastaviću sutra, a temu sam najviše i otvorila, iako se većina nas možda tada još nije ni rodila, da se zna...i ne ponovi.
....nastavak sledi.
Dakle, radi se o zabranjenoj knjizi kojoj je posvecena tema juce ovde zakljucana.
И мени је ово интересантно...сада 
