....................................................................................................................
ДАЛИБОРКА СТОЈШИЋ:
"Када сам први пут видела слику Саше Миливојева у новинама, моје усне су спонтано промрмљале: Тађу! Била је то реакцијa на његову анђеоску лепоту, ону исту која ме је опчинила док сам, једном давно, читала „Смрт у Венецији“, припремајући се за писање семинарског рада: „Новеле Томаса Мана“, на одсеку Светске књижевности Филолошког факултета у Београду.
Та хеленско-аполоновска лепота младог Пољака, коју сам препознала на његовом лицу, обично није свесна себе. Она припада соју који Томас Ман болно воли, оним „плавооким и обичним, којима дух није потребан“. Припада такође Шилеровом принципу Наивног за разлику од Сентименталног, које се одваја од живота, размишља, пише песме и пада при плесу.
У ходу се пребацујем на „Тониа Крегера“, новелу у којој Томас Ман најсликовитије говори о својој поетици, тј. односу према уметности. Тађу Саше Миливојева се претапа у лик Ханса Хансена, опет једног од оних плавооких, који дубоко загњурени у живот, уживају у сваком тренутку, омиљени, уклопљени, као део целине.
Онда сам прочитала интервју, пар колумни и неколико песама овог младог човека, скоро још дечака, и схватила да сам коначно нашла одговор на питање које је остало да лебди на крају мог семинарског рада: Шта би се десило да је Ханс Хансен испунио жељу Тониа Крегера и прочитао „Дон Карлоса“? Сада знам. Постао би Саша Миливојев. Тај лепи, млади, талентовани песник је, заправо, инкарнација највеће Крегерове жудње. Он је Ханс Хансен који је прочитао „Дон Карлоса“.
Образован, амбициозан, вредан, пун идеја, храбар и речит у колумнама, рањив и застрашујуће усамљен у свом лавиринту из ког ће га, попут Аријадниног конца, извући један мали свитац, носилац божанске светлости. Кад тај свитац одлети и завлада тама, остаће искре на песниковим рукама, попут звездане прашине или небеске ватре, дајући моћ тим рукама да исцељују ране овог света, пишући поезију и преносећи лековиту енергију Универзума на оне који је буду читали.
Наивно и Сентиментално се у овом „Диву дечаку“, како га је назвао познати скулптор и песник Борис Стапарац, савршено сјединило као јин и јанг, ватра и вода, Светлост и Тама. Иза анђеоског лика плавооког Тађуа крије се бескомпромисни, храбри и речити писац колумни и романа о Жутој кући: „Падам са кишом, зове ме смелост да људима кажем НЕ“, као и нежни рањиви песник који не хаје за комерцијалу, већ носећи свог свица на длановима, као отелотворење звезде водиље, тражи од свих богова одговор на питање свих питања: „Шта је смисао нашег постојања?“
Мали, ледени кристали његове поезије, сажети, сведени на најмањи број речи којима се исказује суштина, попут хаику песама, воде нас лагано, отапајући се и умирући на врелини његовог сна о пустињи, до бескраја, до лутања међу звездама, до „Лажних суза месеца“, до пропитивања свих богова који би требало у свом проповедању Љубави да се коначно споје у једно, у свевидеће око Универзалног Ума.
Саша Миливојев стасао је у једног од најоригиналнијих песника света. Поред импресионистичких момената када свитац одлеће и раздаљују се Светлост и Тама, он у својој новој књизи говори и о појави петог леденог доба. Његов лирски субјекат путује кроз време, преживљавајући све катастрофе Земљине кугле, од ерупција вулкана: „Ко ли ми те чува/ Oд ужарене кише/ Kад те нема више“, код њега се и „Сунце разлива“, до померања плоча, поплава, глобалног загревања, топљења полова, до „Отварања валова“, после чега видимо како „Тону градови“. „Падају црне планине/ Скакаваци прште на све стране/ Коске оглабане/ Плутају натопљене“, и тако све до коначне апокалипсе и леденог доба. Збирка „Кад свитац одлети“ добија пророчке димензије оног момента кад се у читалачкој подсвести преплићу слике свих континената који нестају. Последња ће потонути Африка, ниво воде ће се подићи до „врхова пирамида“, после чега следи стварање „Бескрајне ледене плоче“, по којој камила носи лирског субјекта као победника, што је карактеристично за епске јунаке и у старој арапској књижевности, али се камила „Саплиће о врхове пирамида“...
На крају бих желела да се обратим њему лично и да му пријатељски и мајчински дам своју подршку, јер он је упркос свим кукавицама, незаинтересованим медиокритетима и Сорошевим плаћеницима, охрабрујуће, ново, младо лице будуће Србије: Желим ти све најбоље у животу, драги дечаче! Велики ћеш терет носити на својим плећима. Видим да већ неки почињу да те оптужују за манипулацију и амбицију да избором теме за роман дођеш до брзог успеха, без обзира на ризик који та тема са собом носи. Не дај се, бори се, иди напред. Многи ће те мрзети и због твоје лепоте. Али ја видим знак на твом челу исписан невидљивим мастилом. Вредно ради и остварићеш свој сан. А пред мукама и патњом којом ћеш то морати да платиш, ја ти се клањам, као старац Зосима пред Мићом Карамазовим. Уз тебе сам, мали мој Тађу!"
Далиборка Стојшић
(проф. књижевности,
Истакнути естрадни уметник,
Ex Miss, ex Yugoslavije)
.......................................................................................................