Saša Milivojev u egipatskim novinama: RAZGOVOR SA ALAHOM

stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Maxim25

Obećava
Poruka
82
Sasa_Milivojev_u_egipatskim_novinama.jpg
 
KAD SVITAC ODLETI

AUTOR: Saša Milivojev
IZDAVAČ: Filip Višnjić
BROJ STRANA: 205
POVEZ: Tvrd
CENA: 499 dinara


OVO JE ZBIRKA PESAMA:
koja je, za veoma bitnu i specifičnu promenu u kontekstu domaćeg pa i regionalno-balkanskog književnog izdavaštva, pisana trojezično: na srpskom, engleskom i arapskom jeziku.

KO JE ZAPRAVO PESNIK?


Saša Milivojev, deluje iz ilegale, iz jednog pesničkog skrovišta i svojevrsnog bunkera. On je, sa jedne strane, mladalački nevin i krajnje sofisticirano estetizovan. Sa druge strane ovog refleksivnog pera, on je gnojno gnevan, neustrašiv, prodoran i semantički ekstreman. Negde vam se može učiniti sa njegova poetika pretapa u poljubac, negde vam je jasno da ona postaje sasvim jasan ugriz i ujed.

KADA BI STIHOVI MENJALI KOSMOS, OVI BI GA POKRENULI:

Враћам Ти се Господе Боже
Казни ме
Казни ме што не волим
Казни ме Боже
Што Те не молим довољно
Да ми руке не буду празне
Што не осећам топао поглед
Што бежим од топлине
Казни ме
Јер се не плашим самоће и тишине
Као омамљена игра ватре
Свака моја мисао је грех
Сваки осмех
Казни ме
Убиј ме
Оче наш који си на небесима
Да се свети име Твоје
Када се буде целивало тело моје
Царство Твоје
Нека ме узме у окове
То је воља Твоја
Знам
Знаш
Знају сви
Ова бол ме поломи
И не опраштај ми дугове
Као што их и ја не опраштам
Дужницима својим
Сва сам искушења прошао
А потом Ти опет дошао
Да Те молим
Да ме не избављаш од зла
И на земљи и на небу
Нека ми се тело распрскава
Казни ме
Молим Те
Убиј ме
Нека нико
Не пусти ниједну сузу
И ништа не проговори
Јер не може никог
Искрено да заболи
Мир Божији
Желим само
Вечно да спавам

LIRSKI SUBJEKT OVE KNJIGE JE
: je misaon, duhovan, neskriveno i gotovo potencirano religiozan. On iskače iz jedne, ustaljene šine vere pa i veroispovesti u jednu sasvim novu, drugu, takođe priznatu. Lirski subjekt se nalazi na svojevrsnoj spiritualnoj ali i potpunoj metafizičkoj raskrsnici. On negde jeca, negde moli, ponegde se prepušta, kadkad se predaje. On sebe traži. U svakom slučaju zadire u najdublje slojeve duha probijajući sve aure, opne pa i čakre.

KADA BIH KRENUO NA PUT: za Kairo, Dubai, London, svaku i bilo koju drugu svetsku destinaciju, svakako bih knjigu poneo sa sobom. I domaćim, ovdašnjim ljudima od pera bih je napomenuo i dao na prelistavanje i iščitavanje. Da vide i uvide šta su –od silnih obaveza, posla i nepročitanog a nagomilanog materijala - propustili i o šta su se, nesvesno ili svesno, nenamerno ili namerno, ogrešili. Da čuju i konačno prepoznaju bolni jecaj intelekta, talenta i mladosti priklještene u surovom klinču takozvanog života u ovom našem i sveopštem vremenu brutalnih dobronamernika.

KAKO ČITATI OVU KNJIGU: Šta reći na kraju? Nedavno, na neverovatno i nesvakidašnje posećenoj promociji knjige Kad svitac odleti u Etnografskom muzeju, prisutni ljubitelji poetske reči, u tišini i sa puno pažnje, umeli su da prepoznaju i dožive energiju Sašinih stihovnih otkidaja – na koje ni glumica Ivana Žigon nije ostala imuna. Svi oni, uključujući i vašeg potpisnika, znaju kako da ih protumače i osete. A vi?

Milan B. Popović
Blic, 18.4.2010.
 
....................................................................................................................
ДАЛИБОРКА СТОЈШИЋ:

"Када сам први пут видела слику Саше Миливојева у новинама, моје усне су спонтано промрмљале: Тађу! Била је то реакцијa на његову анђеоску лепоту, ону исту која ме је опчинила док сам, једном давно, читала „Смрт у Венецији“, припремајући се за писање семинарског рада: „Новеле Томаса Мана“, на одсеку Светске књижевности Филолошког факултета у Београду.
Та хеленско-аполоновска лепота младог Пољака, коју сам препознала на његовом лицу, обично није свесна себе. Она припада соју који Томас Ман болно воли, оним „плавооким и обичним, којима дух није потребан“. Припада такође Шилеровом принципу Наивног за разлику од Сентименталног, које се одваја од живота, размишља, пише песме и пада при плесу.
У ходу се пребацујем на „Тониа Крегера“, новелу у којој Томас Ман најсликовитије говори о својој поетици, тј. односу према уметности. Тађу Саше Миливојева се претапа у лик Ханса Хансена, опет једног од оних плавооких, који дубоко загњурени у живот, уживају у сваком тренутку, омиљени, уклопљени, као део целине.
Онда сам прочитала интервју, пар колумни и неколико песама овог младог човека, скоро још дечака, и схватила да сам коначно нашла одговор на питање које је остало да лебди на крају мог семинарског рада: Шта би се десило да је Ханс Хансен испунио жељу Тониа Крегера и прочитао „Дон Карлоса“? Сада знам. Постао би Саша Миливојев. Тај лепи, млади, талентовани песник је, заправо, инкарнација највеће Крегерове жудње. Он је Ханс Хансен који је прочитао „Дон Карлоса“.
Образован, амбициозан, вредан, пун идеја, храбар и речит у колумнама, рањив и застрашујуће усамљен у свом лавиринту из ког ће га, попут Аријадниног конца, извући један мали свитац, носилац божанске светлости. Кад тај свитац одлети и завлада тама, остаће искре на песниковим рукама, попут звездане прашине или небеске ватре, дајући моћ тим рукама да исцељују ране овог света, пишући поезију и преносећи лековиту енергију Универзума на оне који је буду читали.
Наивно и Сентиментално се у овом „Диву дечаку“, како га је назвао познати скулптор и песник Борис Стапарац, савршено сјединило као јин и јанг, ватра и вода, Светлост и Тама. Иза анђеоског лика плавооког Тађуа крије се бескомпромисни, храбри и речити писац колумни и романа о Жутој кући: „Падам са кишом, зове ме смелост да људима кажем НЕ“, као и нежни рањиви песник који не хаје за комерцијалу, већ носећи свог свица на длановима, као отелотворење звезде водиље, тражи од свих богова одговор на питање свих питања: „Шта је смисао нашег постојања?“
Мали, ледени кристали његове поезије, сажети, сведени на најмањи број речи којима се исказује суштина, попут хаику песама, воде нас лагано, отапајући се и умирући на врелини његовог сна о пустињи, до бескраја, до лутања међу звездама, до „Лажних суза месеца“, до пропитивања свих богова који би требало у свом проповедању Љубави да се коначно споје у једно, у свевидеће око Универзалног Ума.
Саша Миливојев стасао је у једног од најоригиналнијих песника света. Поред импресионистичких момената када свитац одлеће и раздаљују се Светлост и Тама, он у својој новој књизи говори и о појави петог леденог доба. Његов лирски субјекат путује кроз време, преживљавајући све катастрофе Земљине кугле, од ерупција вулкана: „Ко ли ми те чува/ Oд ужарене кише/ Kад те нема више“, код њега се и „Сунце разлива“, до померања плоча, поплава, глобалног загревања, топљења полова, до „Отварања валова“, после чега видимо како „Тону градови“. „Падају црне планине/ Скакаваци прште на све стране/ Коске оглабане/ Плутају натопљене“, и тако све до коначне апокалипсе и леденог доба. Збирка „Кад свитац одлети“ добија пророчке димензије оног момента кад се у читалачкој подсвести преплићу слике свих континената који нестају. Последња ће потонути Африка, ниво воде ће се подићи до „врхова пирамида“, после чега следи стварање „Бескрајне ледене плоче“, по којој камила носи лирског субјекта као победника, што је карактеристично за епске јунаке и у старој арапској књижевности, али се камила „Саплиће о врхове пирамида“...
На крају бих желела да се обратим њему лично и да му пријатељски и мајчински дам своју подршку, јер он је упркос свим кукавицама, незаинтересованим медиокритетима и Сорошевим плаћеницима, охрабрујуће, ново, младо лице будуће Србије: Желим ти све најбоље у животу, драги дечаче! Велики ћеш терет носити на својим плећима. Видим да већ неки почињу да те оптужују за манипулацију и амбицију да избором теме за роман дођеш до брзог успеха, без обзира на ризик који та тема са собом носи. Не дај се, бори се, иди напред. Многи ће те мрзети и због твоје лепоте. Али ја видим знак на твом челу исписан невидљивим мастилом. Вредно ради и остварићеш свој сан. А пред мукама и патњом којом ћеш то морати да платиш, ја ти се клањам, као старац Зосима пред Мићом Карамазовим. Уз тебе сам, мали мој Тађу!"


Далиборка Стојшић
(проф. књижевности,
Истакнути естрадни уметник,
Ex Miss, ex Yugoslavije)
.......................................................................................................
 
DALIBORKA STOJŠIĆ:

"When I first saw a photograph of Saša Milivojev in a newspaper, my lips spontaneously whispered: Tadzio! It was a reaction to his angelic beauty of the kind that once mesmerised me when I read „Death in Venice“ as part of the preparation of a paper entitled „The Novellas of Thomas Mann“ at the World Literature Department of the Faculty of Philology in Belgrade.
The Hellenic, Apollonian beauty of the young Pole that I recognised on his face, is often unaware of itself. It belongs to the kind so agonisingly loved by Thomas Mann, to those blue-eyed and simple creatures that need no spirit. It also conforms to Schiller’s principle of the Naïve, as opposed to the Sentimental, which separates itself from life, contemplates, writes poems and falls while dancing.
As I continue, I turn to „Tonio Kröger“, the novella in which Thomas Mann describes his poetics - i.e. his relationship with art - most picturesquely. The Tadzio of Saša Milivojev melts into the character of Hans Hansen, another of those blue-eyed boys that enjoy every moment, deeply emerged in life, favoured, fitting into the whole. Then I read the interview, a couple of columns and a few poems by this young man - still more of a boy than a man - and I realised that I had finally found an answer that remained lingering above my study paper: What would have happened if Hans Hansen had humoured Tonio Kröger and read „Don Carlos“? Now I know – he would have become Saša Milivojev. This beautiful, young, talented poet is actually a reincarnation of Kröger’s biggest desire. He is a Hans Hansen who has read „Don Carlos“.
Well-educated, ambitious, diligent, brimming with ideas, courageous and eloquent in his columns, vulnerable and frighteningly lonesome in his labyrinth, from which a small firefly, the carrier of divine light, will rescue him like Ariadne's thread. When the firefly is gone and darkness settles in, the embers will remain on the poet’s hands like stardust or heavenly fire, empowering those hands to heal the wounds of this world by writing poetry and transmitting the healing energy into those who read it. In this „Giant Boy“, as the famous sculptor and poet Boris Staparac named Saša, The Naïve and the Sentimental have merged perfectly, as perfectly as yin and yang, water and fire, light and darkness. Behind this angelic blue-eyed Tadzio hides an uncompromising, brave and articulate columnist and writer of the novel about the Yellow House: „I fall with the rain, courage is urging me to say to the people, NO“ - and also a gentle, vulnerable poet who, free from the desire for commercial success, carries his firefly (an embodiment of his guiding star) and seeks from all the gods the answer of all answers: „What is the meaning of our existence?“
Like haiku verses, the small, icy crystals of his poetry are condensed and reduced to the smallest number of words necessary to express the essence; slowly melting and dying in the heat of his dream of the desert, they lead us to endlessness, to the wandering stars, to the „Fake Tears of the Moon“, to questioning all the gods that preach about Love, gods who should finally become one, the all-seeing eye of the Universal Mind.
Saša Milivojev has evolved into one of the most inventive poets in the world! Besides impressionist moments, such as the firefly leaving and parting the Light from Dark, his new book speaks of the emergence of the fifth ice age. His lyrical subject travels through time, living all the disasters of the Planet Earth, from volcanic eruptions: „Who protects you / From the burning rain / Now that you are gone“, and the „Sun melting away“, to continental plates moving, deluges, global warming, poles melting, to „Waves crashing“ and „Towns sinking; Black mountains are crumbling / The locusts hiss all round / Gnawed bones / Float soaked“, and so on until the ultimate apocalypse and ice age. The collection entitled „When the Firefly is Gone“ assumes prophetic proportions when pictures of drowning continents assail the reader’s mind. Africa is the last to sink, the water level rising over the „tips of the pyramids“, after which „An endless plate of ice“ will be created; a camel will carry the lyrical subject as the victor, not unlike the epic heroes of old Arabic literature, but this time the camel „Stumbles over the tips of the pyramids…“
Finally, I would like to address Saša personally and give him my motherly support, as he is an encouraging young face of future Serbia, despite all the cowards, all the indifferent mediocrities, and all Soros’s payees: I whish you all the best, my beautiful boy! You have a heavy burden to bear on your shoulders. I see that some have already started accusing you of manipulation and ambition, saying that, by choosing the topic for this book, you want to achieve instant success regardless of the risks the topic may bear. Hang in there, fight and move forward. Many will hate you for your beauty, but I can see the sign on your forehead, the one written in invisible ink. Work hard and your dream will come true. I bow before the hardships and suffering you will have to endure; I bow like Zosima the elder bowed before Mitya Karamazov. I am with you, my little Tadzio!"

Daliborka Stojšić
(a literature teacher,
renowned performer and
ex-Miss of the former Yugoslavia)
 
stanje
Zatvorena za pisanje odgovora.

Back
Top